Natrag

Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'' (1)

Tito je razbio Jugoslaviju!

„Politika" je u broju od 11. jula ove godine, na prvoj stranici objavila tekst pod naslovom: „Ranković je mogao da spreči razbijanje Jugoslavije". Mali Jovica bi pitao: ako je mogao da spreči razbijanje Jugoslavije, zašto Ranković to nije sprečio? Odgovor bi seriozan bio: zato što ga je Tito na Brionskom plenumu CK SKJ 1. jula 1966. godine najurio sa svih funkcija pod optužbom (kasnije utvrđeno: lažnom!) da ga tajno prisluškuje, da zloupotrebljava UDBU... najstariji živi srpski novinar Milentije Pešaković piše za Magazin Tabloid serijal tekstova o ''Brionskom plenumu'' i njegovim posledicama

Milentije Pešaković

Iz ovoga rezonovanja bi sledio logičan zaključak: Tito je razbio Jugoslaviju!? U ovoj tvrdnji ili bar plauzabilnoj pretpostavci, kao logičnom sledu razmišljanja i zaključivanja, ima više istine nego u tvrdnji iz naslova „Politikinog" teksta od 11. jula 2016. da je Ranković mogao da spreči razbijanje Jugoslavije!

Ja ću u produžetku, poput one: "Ko nešto tvrdi dužan je da tvrdnju argumentima dokaže", od 25-30. verodostojnih argumenata izneti samo 5.-6 u uverenju da će i to biti dovoljno za drugačiji smer razmišljanja i zaključke u skladu s mojom tvrdnjom ili bar plauzabilnom pretpostavkom. I to smo u naznakama, bez detaljnijih eksplikacija svojih argumenata. Razume se , bio bih radostan da neko oponira ili prihvati moje rezonovanje, i o tome iznese svoje poglede na stranicama „Tabloida".

Slede moja razmišljanja, argumenti, zaključak koji sam uvodno pomenuo:

1. Po Statutu KPJ/SKJ kongresi partije se održavaju jednom u četiri godine. Tako je i počelo: Peti kongres održan je 1948. godine u Beogradu, Šesti, 1952. u Zagrebu, Sedmi, 1957. u Ljubljani. Na njemu je usvojen i Program SKJ: ništa nije sveto da ne bi moglo da bude zamenjeno boljim, naprednijim! Ali, Osmi kongres održan je skoro osam godina kasnije, decembra 1964. u Beogradu!

Zašto Tito nije inicirao, borio se za poštovanje Statuta, nego je Statut ignorisao!? Uzgred: Tito nije sazivao sednice Izvršnog komiteta mesecima, sve do godinu-dve dana pred brionski plenum! Tito se uvek izjašnjavao „Jugosloven", kao nacionalno opredeljenje. Na zaprepašćenje članstva SKJ i građana na Osmom kongresu kad je predlagao Kongresu sastav Izvršnoga komiteta CK SKJ Tito je kazao: "...Iz Hrvatske-Josip Broz Tito, Ivan Gošnjak i Vladimir Bakarić!" Tačno; nije kazao ''Jugosloven''.

2. Godine 1959. u Beogradu je održana svečana sednica CK SKJ posećena 40. toj godišnjici osnivanja KPJ i dvadesetoj godišnjici imenovanja Tita za generalnog sekretara KPJ. Na Titov predlog na toj sednici CK usvojene su i sledeće četiri odluke: Prvo, da se u Beogradu podignu spomenici Karlu Marksu i Fridrihu Engelsu, drugo, da se u Beogradu podigne spomenik Vladimiru Iliču Lenjinu, treće, da se u Beogradu podigne spomenik Narodno-oslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji, i četvrto, da se u Beogradu sagradi zgrada za Muzej narodno-oslobodilačke borbe i socijalističke revolucije. Nijedna od tih odluka nije realizovana!.Tito je i dalje decenijama bio i na čelu Partije, i Predsednik Republike i...Zašto se nije angažovao da se realizuju odluke jednoglasno usvojene na svečanoj sednici CK SKJ , koje je on Tito predložio!?

3. Zagrebačko izdavačko preduzeće" Naprijed" izdavala je autorizovane Titove tekstove. Ti autorizovani tekstovi, kako je pravilo, služili su kao autentični tekstovi autora; tekstovi objavljeni u novinama bili su improvizovani, često ne autorizovani, itd. Knjige u „Naprijedu" priređivao je Titov poznati savetnik za štampu Tića Stanojević. Objavljeno je 17 tomova. Poslednji tekst u sedamnaestom tomu je Titov govor radnicima riječkoga brodogradilišta od 24. novembra 1962. godine. Tito je sa delegacijom Partije i države (Aleksandar Ranković, Jovan Veselinov, Ivan Krajačić, Boris Krajger, Ljubče Arsov, Cvijetin Mijatović i Veljko Mićunović) bio u SSSR-u dvadesetak dana.

U decembru 1962. održao je i govor na sednici Vrhovnoga Sovjeta SSSR-a. Po povratku održao je veliki govor na peronu železničke stanice u Beogradu. Ti njegovi govori i inače razgovori u SSSR-u kod mnogih su shvaćeni kao najava da SFRJ ulazi u Varšavski pakt. Tito je 6. maja 1962. održao u Splitu veliki, čuveni govor sa mnogim značajnim reperkusijama na ponašanje u YU na svim područjima. Ali je nekoliko nedelja kasnije, prilikom otvaranja beogradskog sajma, govori sasvim drugačije o istim stvarima. Jednostavno, Tito je 1962. godine kako bi se to kazalo: okrenuo ćurak naopako. Počeo je da „vrda" u svojim govorima, izjavama. Tada se rodio i vic: "Daj žmigavac levo, vozi desno". Jednostavno Tito nije želeo da nastavi izdavanje autorizovanih govora, izjava itd.

I njegovom odlukom je prestalo dalje publikovanje u zagrebačkom izdavačkom i štamparskom preduzeću „Naprijedak".

4. OZNA, kasnije UDBA pomno su pratili situaciju u svim kolektivima: da li neko od radnika zagovara odlazak na rad u inostranstvo, ili se ipak sprema „da kidne". Takva nastojanja su progonjena! Odjednom: dižu se rampe na granicama Jugoslavije: na rad u inostranstvo može da ide ko hoće. Pohrlili su pre svega mlađi radnici iz Slovenije i Hrvatske. To je olakšalo situaciju na terenu nezaposlenosti, ali je istovremeno pogoršalo i inače lošu demografsku nacionalnu mapu u državi. Natalitet je stalno bio niži u Sloveniji, Hrvatskoj, Vojvodini, a enormno visok na nerazvijenom području, pre svega Kosovu i Metohiji. Da ne dužim: Slovenci su činili 6% stanovništva Jugoslavije, ali samo 2% oficira JNA. Albanci su činili oko 8% stanovništva Jugoslavije, ali 17% regruta JNA. Sa tendencijom daljeg nastavka nepovoljnih kretanja. Na finansijskom planu to je značilo: Sve manji broj stanovnika na razvijenom području (Slovenije, Hrvatske, Vojvodine, uža Srbija) treba da osigurava sredstva za sve veći broj stanovnika na nerazvijenom području: BIH, Makedonija, Crna Gora, Kosmet!

5. Godine 1955. dolaze u Beograd Hruščov i Bulganjin. Sledeće godine u Moskvu odlaze Tito i Kardelj. Oba puta potpisane su deklaracije o odnosima između dveju partija i dveju država. Izglađeni su odnosi nastali Rezolucijom Inforbiroa. Jugoslavija i KPJ/SKJ su dobili satisfakciju,izvinjenje za Staljinov napad. Godine 1956. usvojen je tzv.Nomunalni sistem: opštine su dobile status „ pariske komune", Jugoslavija je proglašena federacijom komune. Snažno i masovno vladalo je mišljenje da republike „odumiru". Čak je i dr. Vladimir Bakarić, prva ličnost Hrvatske, 1959. dao izjavu „Borbi" u kojoj je kazao: "...Republike još imaju smisla postojanja, ali njihovo ukidanje je naša tendenca..."

Radničko samoupravljanje, društveno upravljanje, uloga komune, društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju, raspodela prema radu, brži razvoj nerazvijenih područja, radi sustizanja razvijenih, ekonomski razvijenih republika u državi Jugoslaviji, garantovano besplatna osnovna zdravstvena zaštita i osnovno obrazovanje...bili su garancija, po shvatanju vrhovnih političkih i društvenih krugova, da smo stvorili beskonfliktno društvo. Sve će u hodu rešavati samoupravni organi...Odjednom: grom iz vedra neba - veliki štrajk rudara u Trbovlju. Miha Marinko, prvi čovek Slovenije, silazi noću u jame i razgovara sa rudarima. Tito pod hitno zove Rankovića i određuje ga „kao radnika, oličenje partijskoga morala..." da odmah ode u Trbovlje, i stiša štrajkače odgovornim rečima. Sa Rankovićem odlazi i Mijalko Todorović, potpredsednik SIV-a, čiji mu resor: privredni sistem...Štrajk je ubrzo obustavljen, nađena su obostrana prihvatljiva rešenja. Ali taj štrajk bio je „atentat" na dogmu o beskonfliktnom društvu! To je sa velikom zabrinutošću i upozorenjem shvaćeno u političkome vrhu Jugoslavije.

Da još jednom napomenem: 20-25. drugih tada i perspektivno aktuelnih problema u razvoju Jugoslavije snažno su zabrinuli i Josipa Broza Tita. On je,kako sam već konstatovao 1962. "okrenuo ćurak naopako", počeo je intenzivno da razmišlja o dubljim reformama. Uglavnom onim koja je posle Brionskoga plenuma „mic-po mic" sprovodio. Njemu i drugima bilo je jasno da za takve promene ne mogu dobiti saglasnost: većine u Centralnom komitetu SKJ, niti u Saveznoj skupštini, pogotovu ne na eventualnom referendumu u kome bi se svaki čovek, jugoslovenski državljanin,izjasnio po principu"jedan čovek-jedan glas".

Postepeno Tito je raznim promenama u državi išao ka tome osnovnome cilju, a kad je ocenio da više nema mestu odlaganja (išli su izbori 1967., rotacija je bila već usvojena Ustavom iz 1963. itd.) vešto je iskombinovao „prepad" o prisluškivanju, upotrebama i zloupotrebama UDB-e...i organizovao je Brionski plenum. Prosto rečeno najurio je Rankovića i druge. Došlo je do reforme federacije, ustavnih amandmana, kasnije Ustava SFRJ 1974. i konačno do raspada, ali u krvi, SFRJ.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane