Natrag
Amerika
Sjedinjene Države na raskrsnici
Rastuća nejednakost guši demokratiju
Milan Balinda
Razlog zašto Amerikanci više nisu optimisti po pitanju lagodnosti u svojim životima je zato što je, brojke pokazuju, to istina. U toj zemlji sve se broji, sve se analizira, sve se proučava i sve se zapisuje i objavljuje. Konačni zaključci mogu da se donekle razlikuju, ali presuda je uglavnom ista: američki san umire. Postoje mnoštvo pokazatelja da je smrt sna realna, a prvi je možda činjenica da većina ljudi ne može finansijski da napreduje. Srednja porodična primanja opala su od finansijske krize iz 2008. godine. Istovremeno su prihodi najbogatijih porasli. Podaci iz 2013, na primer, pokazuju da je korporacijski profit porastao pet puta više od plata. Još jedan dokaza finansijskog nazadovanja je činjenica da više ne može samo jedan roditelj da bude zaposlen, a da drugi ostane kod kuće i čuva decu. Da bi moglo koliko toliko da se normalno živi i muž i žena moraju da budu zaposleni. Ako se setimo starijih američkih filmova gde otac, obavezno sa šeširom na glavi i aktovkom u ruci, izlazi iz kuće i ulazi u automobil, dok mu žena i buljuk dece mašu kroz prozor. To i dalje može da se pogleda u tim filmovima, ali ne u životu i ne u novim produkcijama.
Činjenica da bogati manje duguju od siromašnijih je još jedan dokaz bleđenja američkog sna. Siromašni više duguju jer nemaju drugi izbor, pokazuju ekonomska ispitivanja. U suštini postoje dve klase u Americi: ona koja se dodatno zadužuje i bogata. Stanje sa studentima visokih škola potvrđuje da su stigla lošija vremena. Njihov dug melje generacije mladih ljudi. Školarina na fakultetima od 1985. poraslo je 500 odsto, dok su sveobuhvatne cene za potrošače porasle nekih 115 odsto. Pre nešto više od tri godine predviđeno je da će školarina na privatnim univerzitetima koštati blizu 130.000 dolara za četiri godine studiranja. To bi bila cena školarina, hrana, smeštaj, udžbenici i drugi troškovi nisu uračunati. Sa prosečnim primanjima od oko 51.000 dolara godišnje, čak i javni univerziteti postaju nedostupni. Naravno, postoje stipendije, ali njih nema dovoljno i nisu uvek dovoljne da pokriju sve troškove. Sledeći dokaz opadanja standarda je činjenica da sve manji broj Amerikanaca mogu sebi da priušti letovanje, ili zimovanje. Uostalom, Sjedinjene Države su jedina zemlja među razvijenim demokratijama koja nema u zakonima garanciju da zaposleni mora da dobije plaćeno vreme za godišnji odmor. U većim kompanijama to se uglavnom događa, ali počevši od samo nedelju dana godišnje, ali u manjim biznisima retko se radniku plaća vreme godišnjeg odmora. Po ispitivanjima 31 odsto radnika u manjim firmama nema ni jednog plaćenog dana kao godišnji odmor.
Zdravstveno osiguranje je dodatni pokazatelj nazadovanja, jer čak i za one koji ga imaju lečenje predstavlja finansijsku tegobu. Među razvijenim demokratskim društvima jedino Amerika nema zdravstveno osiguranje koje pokriva sve građane. Ovo važi za one koji imaju mala primanja, a i za one koji zarađuju mnogo više. Amerikanci već ne mogu da radosno očekuju svoje penzionisanje jer su penzije nesigurne. Ranije se znalo, većina srednje klase imala je zagarantovane penzije. Korporacijske penzije garantovale su minimalni prihod za penzionerski život a tome se dodavalo i državne penzije, kao i ušteđevina. Amerikanci su bili „bogati penzioneri". Ne više. Većina građana je ukopana u dugovima, a životni troškovi neprestano rastu. I američki penzioneri, oni koji su ostvarili svoju penziju, jedva sastavljaju kraj s krajem. Podaci govore da više od 20 odsto onih koji se spremaju za penzionerske dane nemaju ušteđevinu. U međuvremenu korporacije smanjuju svoje učešće u penzijskim fondovima. Penzionersko doba se posmatralo kao tronožac: privatna penzija, državna i ušteđevina. Ostala je samo državna, ali je i ona stalno pod napadom konzervativnih političkih snaga koji insistiraju da je ukinu. U svim ovim pokazateljima životnih beneficija građana Sjedinjene Države zaostaju za zemljama Zapadne Evrope.
Amerika za sebe voli da kaže da je „izuzetna". To ne govore samo ovih dana, još od samog početka oni su sebe videli kao izuzetnost. Istina, u mnogim stvarima Amerika jeste bila istorijski izuzetak. Ni u jednom drugom periodu svetske istorije nije neka grupa ljudi, relativno dobro obrazovana i industrijski nastrojena, preuzela slabo naseljeni kontinent prepun prirodnih bogatstava, opkoljen sa dva ogromna okeana koji su taj prostor štitili od bilo kojeg mogućeg osvajača. Tokom prvih 300 godina stizalo je tamo sve više ljudi i svi su hteli da nešto kupuju i nešto prodaju. I dok su se civilizacije u Evropi i Aziji uzdizale i propadale po nekoliko puta, ljudi u Americi nisu bivali suočeni sa takvim nedaćama. Ekonomski rast je grabio brzim koracima i generacije Amerikanaca su se rađale i umrle poznajući samo takvo stanje. Taj meteorski rast Sjedinjenih Država duguje su izuzetnim činjenicama: Bezgranični prostor. Amerika se stalno širila ka zapadu, ka jugu, ka severu. Od jednog okeana do drugog. A potom je SAD dodala teritorije u Karibima i Pacifiku. Najznačajnije su bili Aljaska i Havaji. Bilo je oduvek dosta rude, dosta šuma, uglja, više nego dosta nafte i prostranih pašnjaka i zemlje za oranje.
Na tom bezgraničnom prostoru živelo je i radilo neograničeni broj ljudi. Nikad nije bilo dosta sveta. Organizovali su sistem koji je privlačio imigrante i talente. Sve je to bila jeftina radna snaga, a tako se nastavlja i dan danas. Moglo bi da se tome doda i uvoz crnih robova iz Afrike. Osim prostora i ljudi, Amerika je bila zemlja bez ograničenja za inovacije. Ako bi nekom palo na pamet neka velika ideja, to se sprovodilo. Bilo da je to bio starosedelac Tomas Edison ili pridošlica Nikola Tesla. A veliki inovacioni projekat mogao je da počne i sprovede u garaži i vanbračni sin jednog Sirijca, Stiv Džob. Tako je nastala dvosmerna struja, tako je nastao Ejpl kompjuter. Zbog bezbednosti usred voda dva okeana Amerika je razvila osećaj da je izolovana od sveta. Nisu strepeli da će neki Napoleon da sagradi brodove i krene preko okeana da ih porobi. Znali su da je Napoleonu Italija bliže i jednostavnija za osvajanje. Jedino što su im Japanci bombardovali pomorsku bazu na Havajima, ali su se i za to kasnije gorko pokajali.
U takvoj konfiguraciji rodila se i ideja o - američkom snu. Taj san se, mnogi faktori ukazuju, završio i sada je nastupila ružna java. San je bio jedan od onih jednostavnih: verovanje da svako, bilo ko, može postati neizmerno uspešan i da je za to potrebna samo dovoljna količina rada, talenta i odlučnosti. Ništa drugo nije bilo važno. Ni ko ti je otac, ni deda, ni ujak. Niti koje si vere i filozofskog ubeđenja.
I tako je bilo sve do nedavno, ali više nije. Po bilo kom značajnom statističkom merenju, prosečan Amerikanac se nalazi u gorem položaju od onog iz prethodne generacije. Neki „mudraci" za to krive mlade generacije, ali podaci ukazuju na činjenicu da su Amerikanci generalno, naročito mlađa generacija, najbolje obrazovana i najproduktivnija od svih ranijih generacija tokom istorije. Problem nije u mladima, problem je u izvitoperenosti sistema. Nakon porasta nezaposlenosti, a kao posledice finansijske krize koju su same banke kreirale, otvoreni su milioni radnih mesta. Međutim, to nisu ona ista dobro plaćena zaposlenja od ranije. Ipak, ne radi se samo o tome i problemi su dublji. Počevši da više nema bezgraničnih teritorija koje su počele da iščezavaju još početkom prošlog veka. Zbog toga je Amerika osvojila Kubu i Filipine, ali je nakon Drugog svetskog rata Amerika shvatila nešto što Englezi nikad nisu: zašto trošiti novac i vreme na invaziju siromašnih nacija kad je dovoljno samo da im se pozajmi novac i da im se kaže da njihove prodaju jeftino. I to je funkcionisalo. Mnogo tržišta širom sveta otvorena su za Ameriku. Ali i to je počelo da bledi jer svakim danom ta strana roba postaje skuplja i skuplja. Neke od tih siromašnih nacija postale su konkurencija američkoj ekonomiji.
Potom, nema više jeftine radne snage. Odnosno, ima je, ali je ona u inostranstvu i Amerikanci kod kuće ostaju bez dobrih radnih mesta. Naravno, nema više ni robovske radne snage. Dodatno, čini se da inovacije ne kreiraju veći broj radnih mesta, smanjuju ga. Automatske telefonske centrale, roboti zavarivači, kompjutersko računanje i sortiranje, čak će i automobili počinju da voze bez šofera. Sve skupa - tržište se skuplja. Fešta je završena pre nego što su Meksikanci stigli. Sve manji broj ljudi uspeva da ostvari svoje američke sne.
Ekonomska mobilnost, mogućnost prelaska iz jedne „klase" u drugu manja je nego u bilo kojoj drugoj razvijenoj demokratiji sveta. Cifre pokazuju da je na nivou Čilea i Slovenije. Sve druge Anglo države, uključujući i Kanadu i Australiju imaju veću ekonomsku mobilnost. Isto tako je i sa tim „srećnim socijalističkim zemljama" kao što su Danska, Švedska i Finska.
Mogućnosti napredovanja u Americi nisu ni delić onoga što su nekada bile. Jedino što je još možda donekle ostalo je to da bi neko sa Balkana u, recimo, Švedskoj, uvek uglavnom bio stranac sa Balkana. U Americi taj isti ubrzo bi praktično postao Amerikanac. Poreklo u Americi još ne igra neku veliku ulogu.
Neki analitičari kažu da je donekle, možda samo donekle, sama srednja klasa kriva za ono što joj se događa. Američki san, kažu oni, naveo je ljude da veruju da svako uvek dobije ono što zaslužuje. Američki san je u suštini ono što psiholozi nazivaju „hipoteza pravednog sveta".
Po toj hipotezi loše stvari se događaju lošim ljudima, a dobre dobrim. Retko se obrnuto događa. Jedini problem sa tom hipotezom je što je 1) pogrešna i pod 2) verovanje u nju isuviše opušta čoveka u životu. Po toj hipotezi ljude snađe ono što su zaslužili. Dakle, ako ti ide dobro, onda si kao neki svetac. To je dovelo do popularne kulture u kojoj se Kardašijani slave jer su slavni i jer imaju novac. Ali su ratni veterani, hrabri vatrogasci i predani učitelji nevažni, ignoriše ih se i ponekad ostavlja da umru. Ideja je da su ti ljudi bili toliko dobri, onda gde im je novac da to pokažu. Takođe, tvrde analitičari, američki san je indirektno ohrabrivao ljude da eksploatišu druge. Svojevremeno su se u Americi pravili najbolji proizvodi kvaliteta poznatog širom sveta. Danas se to sve manje radi i način kako se pojedinci bogate je turanjem ruke u tuđe džepove. Primer su banke i ostale finansijske organizacije.
Sjedinjene Države su mlada zemlja. Kulturološki tek su u tinejdžerskom dobu. A, kao zemlja, Amerikanci su počeli da shvataju da njihov mladi idealizam ima svojih granica na ovom svetu. Da nisu više izuzetni i da stvari nisu pravedne, a takođe da ne mogu u potpunosti da kontrolišu svoju sudbinu. Već decenijama Amerika nema u svom planu neku veliku ambiciju. Kada je 1961. godine tadašnji predsednik Kenedi predložio da se ide na Mesec i da se odande bezbedno vrati, a sve sa nadom da će se oko te ideje ujediniti nacija, rok koji je postavio bio je jedna decenija. On nije doživeo da to vidi, ali Amerika je uspešno sprovela ambiciju Meseca. U današnjem novcu ta avantura koštala je 150 milijardi. Velike su to pare po bilo kom standardu, ali ništa strašno za najbogatiju naciju na svetu. Kažu da je nemoguće izmeriti ekonomski uticaj odlaska na Mesec i da li bi novac mogao da se potroši na neke „pametnije stvari". O naučnim koristima moglo bi da se diskutuje. Ali ono što je svemirski program postigao je da galvanizuje naciju, inspiriše generacije.
Nakon Meseca, američki svemirski program nije imao ni jedan pohod takvih razmera. Sada ceo svet ima kompjutere svuda gde se pogleda, ali se još mere socijalne beneficije kompjuterskog progresa. Neki kažu da je tehnologija i globalizacija usporila normalan razvoj običnih ljudi. Da su mnogi izgubili radna mesta, a da ostali mnogo manje zarađuju.
Manje novca, manje rada, više rada, lagan novac, korupcija i ostale naglašene pojave modernih vremena nisu štetne samo po sebi - sve to šteti demokratiji. O tome se radi. Amerikanci podržavaju privatno vlasništvo i ne bi hteli nikakav drugi način, privatno vlasništvo i preduzetništvo, jer veruju da svako ima iste mogućnosti da u takvom svetu postigne uspeh. Očekuje se da vlada podrži jednake mogućnosti za sve, a ne da naginje ka onima koji imaju više bogatstva i moći. Nažalost po Amerikance, upravo se ovo poslednje dogodilo. Oni očekuju i slave jednaka demokratska prava. U Deklaraciji o nezavisnosti lepo stoji da su „svi ljudi jednaki", što bi u ovom našem vremenu trebalo da znači da je svaki građanin - bez obzira na primanja, pola, rase i etničkog porekla - mora da isti glas u reprezentativnoj vladi. Glasanje na izborima je očigledno sredstvo da se primene prava građana, ali, osim na predsedničkim izborima, većina Amerikanaca ne glasa.
Neki podaci pokazuju da devet od deset ljudi iz familija koje zarađuju više od 75.000 dolara godišnje izlazi na predsedničke izbore. Istovremeno, samo polovina onih koji imaju prihode ispod 15.000 rade to isto. Dalje, imućniji učestvuju u predizbornim kampanjama, daju više novca za izbor kandidata i, kao što može da se nasluti, kandidati pre svega njima obraćaju pažnju. Siromašni slabi glasaju, slabo učestvuju u demokratskom procesu i slabo daju novac u političke svrhe. Novac, može se reči, oblikuje demokratske procese.
Političke partije, pre svega demokratska i republikanska, ignorišu deo glasača koji nisu tokom prethodnih izbora izašli u velikom broju. Partije se usredsređuju na „sigurne" glasače. Politički glas je nejednak i zbog toga što Amerikanci koji su posebno aktivni u politici često imaju jače i ekstremnije političke poglede i stavove od prosečnih građana koji manje i ređe učestvuju u kampanjama. Pravilo je ukoliko se čovek ne upre da bi mogli da ga čuju, neće obraćati pažnju na njega.
Obični američki građanin nije ni ekstremno na levici, ni na desnici, ali aktivisti su često upravi to. Ipak novac ima najveći uticaj na politiku. Sve je to predviđeno pre mnogo, mnogo godina. Džejms Medison i neki drugi „očevi osnivači nacije" imali su stav da jednom „kad se postigne izvesna finansijska nejednakost, ljudi koji imaju novac koristiće ga da bi uticali na vladu da bi ih pusti da naprave još novca, a to postaje začaran krug". Osnivači su preuzeli mnogo koraka da se to ne dogodi, ali polako i konstantno to se događalo. Sad smo skoro na kulminaciji takvog procesa. A može li Amerika da se izvuče iz takvog začaranog kruga? Možda je najbolja stvar u Americi to što na kraju sami Amerikanci odlučuju. Prvo šta ne bi trebalo da urade je da ne prestanu da sanjaju. Potom, da pogledaju kako stvari zaista stoje i šta bi bilo potrebno da se uradi da se stanje poboljša. Na kraju krajeva, američko tržište je slobodno tržište, uz normalne regulacije, i svaki građanin odlučuje šta će da kupi, na šta će potrošiti svoj novac. Taj građanin je pod stalnim bombardovanjem reklama, ali u tome i jeste suština - moraće da se odupru. To je samo jedan od načina menjanja loše situacije.
Uticaji američke revolucije
Američka revolucija imala je i još uvek ima veliki socijalni i politički uticaj na američko društvo. Pri samom vrhu je oslobađanje od religije. U vreme revolucije Anglikanska crkva je bila i Bog i batina u Engleskoj, ali je ostala kratkih rukava u Americi. Potom sledi sloboda, republikanizam i nezavisnost. Američka je donekle uticala i na Francusku revoluciju, ali na kraju te dve revolucije nisu ličile jedna na drugu. U američkoj nije bila Vladavina terora, a nije bilo promene vladajuće klase od strane radnika kao što se dogodilo u Sovjetskoj revoluciji. Neke promene u Američkoj revoluciji osetile su se odmah. Neke tek sto godina kasnije, ukidanjem robovlasništva. Sve velike promene dogodile su se pre početka 19. veka. Čak i grupe koje su bile na početku isključene iz jednakosti, robovi i žene, kasnije su jednakost stekli bazirajući se na Revoluciji. Amerikanci su počeli da osećaju da je njihova borba za slobodu, globalna borba. Istina je da su se mnoge nacije ugledale upravo na američku slobodu.
Sjedinjene Države kreirale su novi „socijalni ugovor" u formi njihovog Ustava. To bi bila prirodna prava čoveka, ideja slobode, jednakosti i sloboda od religije. Čak su i evropske monarhije i buržoazije ustuknulo pred takvim načelima. U Francuskoj postignuća Američke revolucije svedena su na prepoznatljivo: „Sloboda, Jednakost, Bratstvo". Obe revolucije i dalje su ugled političkog, društvenog i filozofskog delovanja. Makar u teoriji.