Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'': razgovori i dogovori o saradnji delegacija Srbije i Makedonije i novi nesporazumi u YU (15)

Sukob istorijskih činjenica i nove ideologije

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

U okviru realizacije Zaključka Proširene sednice Izvršnoga komiteta CK SKJ od 14-16 marta 1962. godine, sredinom 1965. godine održani su razgovori delegacije Srbije i delegacije Makedonije o zajedničkim problemima, eventualno različitim pogledima i interesima na pojedinim međurepubličkim područjima.

Razgovori dvaju republičkih delegacija održani su u Beogradu u prostorijama Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, u zgradi na Novom Beogradu. Delegaciju Makedonije sačinjavali su: Krste Crvenkovski, sekretar CK SK Makedonije, Vidoje Smilevski, predsednik Narodnog sobranja Makedonije, Nikola Minčev, predsednik Izvršnog veća Makedonije i Ljupčo Arsov, predsednik Glavnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Makedonije.

Delegaciju Srbije sačinjavali su odgovarajući funkcioneri: Jovan Veselinov, Dušan Petrović, Dragi Stamenković i Mihajlo Švabić. Za razliku od, recimo, razgovora delegacija Srbije i Bosne i Hercegovine, kada je delegacija Bosne i Hercegovine, kada je delegacija BIH prosto nametnula strogo formalne razgovore (prvo referiše predstavnik BIH pa onda odgovarajući funkcioner Srbije) razgovori delegacije Srbije i Makedonije, odnosno Srbije bilo je „upadica u reč"-međusobnih intervencija, polemika, traženja dopunskih objašnjenja. I u ovim razgovorima praktikovan je red prvenstva delegacije Makedonije i njihovih funkcionera: tako je prvi referisao Krste Crvenkovski, zatim Vidoje Smilevski, pa Nikola Minčev, i na kraju Ljupčo Arsov. Isti redosled praktikovali su i učesnici Srbije.

Kao prva tema razgovora bilo je razmatranje opštepolitičkih prilika u obema republikama, s posebnim, detaljnijim, osvrtom na funkcionisanje novoga ustavnoga poretka (Ustav iz 1963. ), naročito o delatnosti republičkih parlamenata, budući su oni po ustavnom poretku dobili po tri nova veća: Kulturno-prosvetno, Socijalno-zdravstveno i Organizaciono političko. Delegati iz Makedonije ukazivali su na svoje specifičnosti zbog nacionalne strukture stanovništva republike. Relativno veliki procenat Albanaca u ukupnom stanovništvu republike, i njihovu koncentrisanost najvećim delom u zapadnoj Makedoniji. U Srbiji je bila delimično drugačija situacija, jer je postojala Autonomna oblast, kasnije pokrajina Kosovo i Metohija; bilo je problema, ali manje izraženih u opštinama: Medveđe, Bujanovac i Preševo.

Makedonija se u vezi sa albanskom nacionalnom manjinom tada pribojavala i realno velikoj opasnosti: i Albanija i Bugarska su članice Varšavskog pakta, i kao takve "neprijateljski" nastrojenih i prema Srbiji, posebno prema Makedoniji-Bugarska, sličan jezik, slični običaji, slična istorija, itd skoro ničega specifičnoga, posebnoga ne odlikuje vardarske Makedonce od pirinskih Makedonaca, ergo: bugare. Budući je Albanija direktno teritorijalno povezana sa Kosovom i Metohijom, zatim Albanci Kosova i Metohije sa Albancima preševske doline, nije sigurno da se Albanci, dakle i Albanija neće uskoro-širenjem Albanaca u preševskoj dolini, spojiti sa Bugarskom! U tome slučaju Makedonija biva odsečena od Srbije, ergo jugoslavije i sa svih strana opkoljena neprijateljskim državama: Grčkom, koja ne priznaje ime Makedonije (a obzirom da Makedonija, egejska, postoji u Grčkoj hiljadama godina ranije), Bugarskom koja negira postojanje makedonske nacije, ergo i Makedonije kao nacionalne države, i konačno Albanije, verne članice Varšavskog pakta i prisvajanje Albanaca iz Makedonije, a to je skoro trećina teritorije Makedonije. Varšavski pakt se u međuvremenu reformirao, ali i danas su prisutne sve tri ranije pomenute okolnosti, opasnosti po samostalnost i opstanak Makedonije. I danas u svim međunarodnim organizacijama Makedonija postoji samo pod nazivom: „Bivša jugoslovenska republika Makedonija".

I nedavno Makedonija je protestovala što organi Srbije na priznanicama o putarini upotrebljavaju ovaj međunarodno jedini naziv za Makedonije; rezonuju iz Makedonije, zbog dobrih međusobnih odnosa, organi Srbije treba da upotrebljavaju isključivo zvanični, ustavni naziv Makedonije: Republika Makedonija! Tako iz prijateljskih, dobrosusedskih odnosa-vele iz Makedonije. Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić oficijalno odgovara: Da, ali je li u prijateljsko ponašanje zvanične Makedonije spada i to da je Makedonija priznala nezavisnost Kosova i Metohije, i glasala za prijem Kosova i Metohije u članstvo UNESKA!?

Dok ovo ispisujem sećam se nekoliko razgovora sa Slobodanom Penezićem: jednom prilikom u vagon-salonu na putu od Prištine ka Beogradu (Krcun bejaše pomalo u pripitom stanju, ali dva puta u mojoj kancelariji u CK SK Srbije u Beogradu- sva tri puta Krcun mi je govorio: "...I sa Makedoncima imaćemo grdne muke u perspektivi...Oni tvrde da su ih Srpski vojnici u prvom svetskom ratu okupirali i porobili; oslobodili su Makedoniju od Turaka, ali su Srbi bili novi okupatori, itd."

To mi je Krcun sva tri puta govorio krajem 1963. i početkom 1964.godine. Priznajem, nisam verovao u takav razvoj događaja, ali Nova Jugoslavija je štitila Makedoniju i samostalnu naciju Makedonaca u okviru FNRJ. U tom pravcu bilo je i nekoliko demarša kod Grčke u pogledu priznanja Makedonije kao samostalne države, i da kao takva bude registrovana u Ujedinjenim nacijama, zatim automatski i u članstvu drugih međunarodnih organizacija. Vremenom, iz načelnih i praktično prijateljskih odnosa sa Grčkom, posebno iz vremena Prvog svetskog rata, Solunskoga fronta...Demarši Jugoslavije su slabili, razređivali se.

Jednom prilikom Koča Popović, kao ministar spoljnih poslova, bio je u oficijelnoj poseti Atini, i na pitanje svoga kolege ministra inostranih poslova Grčke: Da li ima i kakvih novosti u spoljnoj politici FNRJ pre Grčkoj, posebno Makedonija-Egejska Makedonija, Koča je na njemu lapidarno izražavanje odgovorio: "Frižider". To je na diplomatskom jeziku značilo: to pitanje je na ledu, nema novosti, nije u aktuelnoj žiži pažnje spoljne politike, u ovom slučaju Jugoslavije.

Makedonci su saznali iz diplomatskih depeša za taj i takav odgovor Koče Popovića,a budući da je Koča bio Srbin, makedonska delegacija u razgovorima sa delegacijom Srbije, o čemu pišem u ovome tekstu-apostrofirala je taj Kočin odgovor, izražavala svoje nezadovoljstvo i predlagala rukovodstvu Srbije da se od toga i takvoga odgovora distancira. Odgovor srpske delegacije je bio logičan i razumljiv: Koča Popović jeste po nacionalnosti Srbin, ali on je ministar spoljne politike Jugoslavije, a u tome presudnu ulogu ima savezna vlada i još konkretnije Predsednik republike Tito. Prema tome, savezni organi su adresa za tu eventualnu intervenciju Makedonije.

U kontekstu te sadržine razgovora Jovan Veselinov je nekom vrste digresije odgovorio sledeće: On je posle oslobođenja bio nekoliko godina ministar za agrarnu reformu i kolonizaciju u Vladi Srbije. U godinama 1945.-1949. za vreme tzv. Narodnog ustanka u Grčkoj, iz Grčke je u Makedoniju prebeglo 140.000 osoba: Makedonaca, Bugara, Albanaca. Daleko najveći broj bilo je Makedonaca iz Egejske Makedonije. Veliki broj tih Makedonaca -izbeglica respektabilni broj Makedonaca iz Makedonije kolonizirani su u raznim mestima Vojvodine. Najveći broj njih bila je skupina koja se naselila u opštini Jabuka, u blizini Pančeva. Svi kolonizirani Makedonci vrlo brzo i uspešno su se uklopili u novu sredinu, bavili se pretežno baštovanlukom i poljoprivredom uopšte. Vremenom, mlađi su se odškolovali, promenili mesto boravka, a neki i otišli u inostranstvo na rad. Ali-to sada ja dodajem: i po poslednjem popisu stanovništva 2011. godine u Srbiji i opštini Jabuka živelo je 2.054 Makedonaca, što je činilo 32% makedonskom i na srpskom jeziku-oba su ravnopravna i obavezna.

Redovno ispoljavaju svoje makedonske običaje, nošnje, svetkovine, posećuju srpske pravoslavne crkve-nisu se „priključili" otcepljenoj makedonskoj pravoslavnoj cvrkvi, koja se odvojila od patrijaršije srpske pravoslavne crkve posle Brionskoga plenuma 1967. godine. I u drugim krajevima Vojvodine, Makedonci, kolonisti potpuno su se uklopili u vojvođanske ravnice, za razliku, od recimo kolonista iz Slovenije, koji su bili razmešteni oko Vršca. Posle nekoliko godina od kolonizacije svi Slovenci su jednoglasno, dobrovoljno odlučili da se vrate u svoju deželu. Nije im odgovarala banatska ravnica, vojvođansko podneblje, veliko šarenilo ljudi raznih nacionalnosti koji su živeli u Banatu, posebno oko Vršca.

Primećeno je sa strane srpske delegacije na oko Šar-planine, posebno na Srpskoj Crnoj Gori, živi veća skupina stanovnika koja je po svemu sudeći srpske nacionalnosti: svi oni nose šajkače, svi slave slave, svi nose opanke sa onim šiljcima na vrhovima- a sva ta tri obeležja isključivo su svojstvena samo Srbima. Međutim, prilikom popisa njima se na razne načine onemogućava izjašnjavanje kao Srba, uvek se na zaobilazne načine njima sugeriše da su Makedonci, pa se kao takvi i izjašnjavaju u popisnim izjavama. Delegacija Makedonije obećala je da će nepristrasno proučiti po pitanje i pronaći prihvatljivo, realno rešenje, rešenje koje će odabrati stanovnici oko skopske crne gore na Šar planini. Ne znam rezultate te obećane akcije...

Sledeća tema razgovora bila je privredna situacija u obema republikama pa i Jugoslaviji u celini, s obzirom da je privredni sistem bio jedinstven za celu državu. Referisali su predsednici izvršnih veća, prvo Makedonije Nikola Minčev, zatim Srbije Dragi Stamenković. Nikola Minčev je 1962. posle smene Vojina Guzine sa položaja direktora Saveznog zavoda za društveno planiranje-postao novi direktor Saveznoga plana. Bile su to godine intenzivnih priprema za novi sedmogodišnji plan privrede Jugoslavije, pa je Minčev bio dobro upoznat sa problematikom za celu zemlju, posebno za Srbiju. Srbija je tih godina punom parom, što bi reklo i rukama i nogama, bila bitku da uđe u plan izgradnje šest-sedam krupnih objekata od vitalnog značaja za dalji razvoj Srbije (o toj temi više u nastavku kad budem pisao o tzv. Prethodnim investicionim odlukama federacije).

Makedonska delegacija isticala je kao poseban privredni, pa i nacionalni problem-malu zaposlenost stanovništva Makedonije. Druge republike posebno Slovenije i Hrvatske, a i BIH, rešavaju taj problem stalnom i sve masovnijom seobom mlađeg stanovništva na rad u inostranstvo, pre svega zapadno-Evropske zemlje. Odlazak na rad u inostranstvo iz Makedonije je zanemarljivo mali, posebno na stepen nezaposlenosti. Makedonci su tradicionalno bili orjentisani na iseljavanja i zapošljavanje u tzv. prekomorske zemlje: Australiju, Ameriku, Kanada, manja u zapadno-evropske države. Tako je još uvek. Albanci iz Makedonije uglavnom ne odlaze na rad u inostranstvo, delom i zbog nekvalifikovanosti. A rezultat svega toga je: iz godinu u godinu menja se demografska struktura stanovništva Makedonije.

S obzirom na veliki natalitet Albanaca njih je relativno i apsolutno sve više, Makedonaca relativno sve manje.

Da problem i misao proširimo do današnjih dana. Makedonija je morala da uvede albanski jezik kao obavezni, službeni u zapadnoj Makedoniji gde je koncentrisano stanovništvo albanske nacionalnosti i u sve državne institucije u republici. Sada je prinuđena, razmišlja se o tome, da se uvede obavezna dvojezičnost na celoj teritoriji Makedonije. Ovih dana Makedonija ne uspeva da sastavi novu vladu, jer ne može da postigne sporazum sa albanskim partijama: mandator Makedonac!

Dok ispisujem ove misli i opisujem aktuelnu situaciju u Makedoniji sećam se uzrečica starijih seljaka iz moga detinjeg okruženja:"Ama, u koga stado u toga i paša!" Značilo je to: ko ima ovce, krave, drugu stoku te životinje ispašaće i livade, polja onih vlasnika koji nemaju, ili imaju manje stoke" To je zakon života, zakon prirode, i molim lepo: Na desno ravnajs! I Srbi su isticali problem velike nezaposlenosti, posebno na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji. Konstatovali su da poslednjih godina, od kako su „dignute rampe" zabrane odlaska na rad u inostranstvo, iz Srbije pojačano odlaze mlađi na rad u inostranstvo, iz uže Srbije prvenstveno u Francusku i Švajcarsku, iz Vojvodine pretežno u Austriju. Ali, konstatovali su , za vreme sezonskih poljskih radova oseća se nedostatak potrebne radne snage u poljoprivredi Vojvodine, delimično i podunavlju i pomoravlju.

Obostrano je sa zadovoljstvom podvučeno da proizvođači iz Makedonije velike količine naročito ranog voća i povrća nesmetano plasiraju na pijacama Srbije, počev od Vranja preko Leskovca, Niša, Beograda, sve do Novog Sada i Subotice. Prilično je razvijena i razmena robe između dvaju republika lake prerađivačke industrije, kao i plasiranje proizvoda skopske železare za potrebe metalo-prerađivačke industrije u Srbiji.

Delegati Srbije, posebno Dragi Stamenković, iscrpno je obavestio drugove iz Makedonije sa preokupacijom Srbije za izgradnju hidro-elektrane „Đerdap", železare u Smederevu, Rafinerije nafte u Pančevu, završetka radova na kanalu: Dunav-Tisa-Dunav, obilaznice auto-puta oko Beograda i posebno pruge Beograd-Bar. Pretpostavljam da zbog orijentacije na prugu Beograd-Bar u razgovorima nije posebno apostrofirana potreba ubrzanijeg saobraćaja na pruzi Beograd-Skoplje-Solun.

U vreme razgovora delegacija Srbije i Makedonije u Yu stručnoj javnosti vrlo se živo debatovalo o izgradnji Kanala: Dunav (od Beograda)-Egejsko more: dakle-preko Velike i Južne Morave i Vardara. Bilo je argumentovanih analiza o tome vodenome putu-kako bi manji morski i rečni brodovi od Crnoga mora-Dunavom, pa Kanalom da plove do Egejskoga mora. Koliko bi time bio skraćen put do Crnoga mora preko Mediterana do severnih granica Grčke, a zatim i od Beograda do srednjoevropskih zemalja: Mađarske, Čehoslovačke, Poljsku-Istočne i Zapadne Nemačke, Austrije...

U razgovorima dvaju delegacija ovaj objekat nije ni spomenut, verovatno kao skupa i za tamo neku dalju budućnost interesantna investicija. Ističem ovaj detalja, jer, prilikom nedavne zvanične posete predsednika Grčke vlade gospodina Ciprosa-Cipros je, osim modernizacije pruge Beograd-Solun (po izjavi premijera Srbije Vučića: skratio bi se rok teretnog saobraćaja na toj relaciji za 20 sati, a putnici bi iz Beograda do Soluna rekonstruisanom železnicom mogli da stignu za šest sati) pomenuo i izgradnju pomenutog Kanala.

Par dana kasnije Srbiju je zvanično posetio i predsednik Vlade Crne Gore Marković. On i premijer Vučić, konstatovali su potrebu ubrzane rekonstrukcije pruge Beograd-Bar.

I kao nestručnjak se pitam: Hoće li Srbija moći toliko investicione snage, sredstava, da uskoro pristupi modernizaciji pruge Beograd-Solun i izgradnji kanala Beograd-Egejsko more i rekonstrukciji pruge Beograd-Bar i bitnu revitalizaciju luke Bar?

Obostrano je sa zadovoljstvom konstatovano da priličan broj turista iz Srbije redovno letuje na jezerima u Makedoniji, pre svega na Ohridskom jezeru. Da veći broj mladih iz Srbije preko zime odlazi na skijaške staze na planinama Makedonije, naročito na delove Šar-planine.

Takođe je obostrano izraženo zadovoljstvo uspešnom, plodnom saradnjom između Makedonije i Srbije na prosvetno-kulturnom-umetničkom polju. Ne mali broj mladića i devojaka iz Makedonije studira na univerzitetima u Srbiji (Niš, Beograd, Novi Sad) a iz Srbije na skopskom univerzitetu. Vrlo je česta i uspešna saradnja estradnih umetnika između dve republike. Veliki broj pevača narodnih, starogradskih i zabavnih pesama rado je priman u Srbiji, i obratno.

Jedino malo tugaljivo pitanje između dve republike bila je zaštita grobova izginulih srpskih vojnika na tlu Makedonije za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata. Posebno održavanje velikoga groblja srpskih vojnika u Bitolju. Makedonci su u tome pogledu bili u nekom „procepu". Njih su odgovarajuće međunarodne konvencije, odnosi prema Srbiji, i sl. Obavezivali da o tim grobovima i grobljima poklanjaju dužnu pažnju. I dobri odnosi sa Srbijom. S druge strane, makedonski državni poslanici intimno su mislili, pa tu i tamo i javno saopštavali, da su Srbi u balkanskim i Prvom svetskom ratu oslobodili Makedoniju i Makedonce od Turaka i Turske, ali su istovremeno Srbi postali novi okupatori Makedonije.

Neko rešenje toga problema i ranije i kasnije rešavano je povoljno po groblje srpskih ratnika preko boračkih organizacija (Saveza boraca NOR) i Jugoslovenske narodne armije. Jednom je i Tito položio venac na srpsko vojničko groblje u Bitolju. Inače je redovno preko svojih ordonansa salo vence na groblje srpskih ratnika u Grčkoj kada je posećivao tu prijateljsku zemlju. Ako dobro znam, sada se o vojničkim grobljima srpskih ratnika u Makedoniji, i obeležavaju iz tih ratova značajnih mesta i godišnjica, stara Vlada Srbije preko nadležnih ministarstava i službi. Na početku i na kraju razgovora delegacija Makedonije izrazila je duboku zahvalnost Vladi Srbije, narodu Srbije, radnim kolektivima i pojedincima na svestranoj pomoći u otklanjanju posledica razornoga zemljotresa koji je zadesio Skoplje 26. jula 1963. godine.

Na kraju neka autoru ovoga teksta bude dozvoljeno da ispiše nekoliko rečenica o Krsti Crvenkovskom. Da tako kažem i iz „ličnoga ugla". Kao novinar sarađivao sam sa Crvenkovskim kad je bio ministar za prosvetu u Vladi Jugoslavije. Korespodnirao sam i sretao se, razgovarao s njim „u četiri oka" kad ga je Tito najurio iz politike.

Crvenkovski je postao sekretar CK SK Makedonije 1963. godine, kad je primenjena prva rotacija. Pre njega sekretar CK SK Makedonije bio je Lazar Koliševski. Koliševski je bio Makedonac-jugosloven, pripadao je tzv. radničkome krilu u rukovodstvu Jugoslavije: Tito, Ranković, Gošnjak, Veselinov, Đuro Pucar, Koliševski, dok su tzv. Intelektualnom krilu pripadali: Kardelj, Đilas, Bakarić, Čolaković, Vlahović...Kasnije Milentije Popović, pa i Mijalko Todorović, i dr.

Krste Crvenkovski je želeo da bude pre svega Makedonac. Godilo mu je kad su ga mnogi oko njega titulisali: „Lider nacije!" Crvenkovski je nastojao da se afirmiše i kao državnik-teoretičar-publicista, nešto poput Kardelja, delimično Bakarića (Bakarić je više bio naknadni opservator, kritičar, svojevrsni populizator....), kasnije Milentije Popović, Mijalko Todorović delimično. Razume se, ranije je drug Đido (Milovan Đilas) bio glavni državnik-publicista, kreator... Crvenkovski je počeo brzo da produkuje jednu, pa drugu, treću...brošuru svojih govora, članaka, teoretskih osvetljavanja, posebno sa gledišta afirmacije posebnosti Makedonaca kao nacije, Makedonije kao nacionalne države. Znao je i on šakom o sto da lupi, ako je reč o Makedoniji, njenom ravnopravnom položaju u Jugoslaviji. Crvenkovski je mnogo držao do toga da je sekretar CK SK Makedonije, da ga mnogi titulišu liderom nacije, ali je lično „uživao" u činjenici da je kao sekretar CK SK Makedonije bio istovremeno i član Izvršnoga komiteta CK Jugoslavije, a to je značilo na svakom sastanku toga tela-pored Tita!

Drugo, lično mislim i tvrdim na osnovu brojnih važnih detalja i Titovih postupaka da je Tito pripremao Crvenkovskoga za Predsednika komisije koje će da pripremi Rankovićevo eliminisanje iz rukovodstva. Tito je još 1961., a posebno i otvoreno 1962.počeo da se razilazi sa Rankovićem, da se priklanja gledištima Kardeljovim i Bakarićevim o budućem državnom uređenju Jugoslavije, a to će značiti: likvidaciju Rankovića kao nosioca koncepcije integralne Jugoslavije, Jugoslavije kao federacije, a ne konfederacije. Dugo godina Tito je bio takođe integralista, federalista, ali....

Likvidacija Rankovića morala je da bude organizovana preko neke prethodne Komisije, kako je to bilo pravilo u radu KPJ. A ko da bude Predsednik te Komisije? Slovenac-ne dolazi u obzir zbog Kardelja. Hrvat tim pre ne dolazi u obzir zbog Tita-Hrvata, i inače: Hrvat-protiv Srbina: providno mnogo! Da bude neko iz Bosne i Hercegovine? Ko? Hrvat ne dolazi u obzir, Srbin isto tako, Musliman-oni tada još nisu bili priznavani za nacionalnost, slovili su kao muslimani (malo m!) nacionalno ne opredeljeni. Neko iz Crne Gore? Nikako, Ranković je u Crnoj Gori uživao veliki autoritet, smatralo se da su Srbi i Crnogorci jedan narod,itd. Neko iz Srbije? Nemoguće! Dakle, jedino i najprihvatljivije je da predsednik te buduće komisije bude iz Makedonije, a konkretno to je značilo Krste Crvenkovski.

U okviru tih priprema spada, po meni, i Titova odluka da Crvenkovski bude druga ličnost u sastavu delegacije CK SK Jugoslavije, koju je predvodio A. Ranković na 23-ćem Kongresu Komunističke partije Sovjetskoga Saveza u proleće 1966. godine u Moskvi.

Sredinom juna 1966. Tito specijalnim telefonom poziva Crvenkovskoga i pita ga za koliko vremena bi mogao da bude kod njega u Užičkoj br.15 u Beogradu. Crvenkovski odgovara: za sat i 20.minuta! I dolazi, i Tito ga obaveštava da će biti predsednik komisije za Rankovićev „slučaj". Za članove komisije imenovani , određeni: Iz Hrvatske-Miko Tripalo, iz Slovenije France Popit, iz BIH Đuro Pucar Stari, iz Crne Gore Blažo Jovanović i iz Srbije Dobrivoje Radosavljević Bobi.

Kanije neku godinu Crvenkovski i Tripalo su izabrani za članstvo Predsedništva SFRJ: Kolektivni šef države posle Titove smrti.

Ali ubrzo, osim Franca Popita, svi drugi članovi Rankovićeve komisije su, prosto kazano najureni iz politike i sa funkcije, penzionisani. Franc Popit je, ponavljam, ostao nepovređen, šta više ubrzo je postao sekretar CK SK Slovenije na mesto Mihe Marinka.

Kad je odstranjen Crvenkovski (i Tripalo) bio sam u pisanoj i telefonskoj korespodenciji sa Crvenkovskim, sa Tripalom dva puta samo u telefonskom razgovoru. Moje je srce nekako automatski na strani onih koji su u nepovoljnom položaju, mada su mi neki možda ranije bili politički protivnici. Zbog tvog svog bolećivog srca (nasledstvo od moje majke!) štitio sam Spomenku Hribar, sociologa iz Ljubljane kada su je zbog nekih naučnih opservacija „razapeli na krst". Stane Dolanc je želeo tada da me „kroz odžak" izbaci! Nije tada, ali jeste kasnije. Ali ničije do zore ne gori, pa nije ni Stanetova!

Jednom sam se dogovorio sa Crvenkovskim kad stigne u Beograd da se sretnemo. On je to rado prihvatio i na njegov predlog sreli smo se u jednoj kafani u Hajduk Veljkovoj ulici, preko puta zgrade Jugoslovenskih železnica. Crvenkovski je dolazio u Beograd radi nekih proceduralnih pitanja vezanih za njegovu penziju.

I on i Tripalo, penzionisani su kao članovi Predsedništva SFRJ, ali kako su platu primali u Beogradu, doprinosi za njihovo penziono osiguranje uplaćivani su u Penzioni fond Srbije, jer nije postojao takav fond u Federaciji. Na osnovu toga obojica su primali penziju iz Beograda, Penzionog fonda Srbije. Crvenkovskom to i nije toliko smetalo, rezonovao je poput one Vespazijanove maksime: Non olet! Novci, u ovom slučaju, dinari ne zaudaraju, ne smrde. Ali Tripalo je bio nesrećan da mu penziju isplaćuje fond Srbije!

U jednom razgovoru telefonom žalio mi se kako je besan šta sada i ako o njemu, njegovim akcijama, govorimo, govore Milkini i Dušanovi ljudi (Milka Planinc, predsednica CK SK Hrvatske posle odstranjenja Savke Dapčević-Kučar, i Dušan Dragosavac Milkin potpredsednik). Pomislio sam tada da ga pitam da li mu je to teže od činjenice da penziju prima iz fonda Srbije, ali sam odustao, jer sam ocenio da bi moje pitanje bilo neučtivo, i suviše provokativno.

U razgovoru sa Crvenkovskim pričao mi je detaljnije o 23-Kongresu KPSS, a posebno o radu Komisije za likvidaciju Rankovića. Komisija ništa samostalno nije radila, delovala je po uputima Titovim skoro o svakom detalju. Kad se Ranković ponudi samoinicijativno da i on bude saslušan na Komisiji, Tito je taj Rankovićev predlog odbio, i Komisija je rekla Rankoviću: „Druže Marko, ako ocenimo da i ti treba da se pojaviš na Komisiju-pozvaćemo te!" Nikad ga nisu pozvali.

Ali meni je taj sastanak sa Crvenkovskim u posebnom sećanju zbog sledećeg detalja: kad smo ušli u kafanu, Crvenkovski je predložio da on sedne na određenu stolicu tako da leđima bude okrenut prozoru. Da ga neki prolaznik ne bi primetio, prepoznao, možda ušao, na „čašicu razgovora!"

Do juče: Crvenkovski je u gro planu na prvim stranicama mnogih listova, zauzme celi ekran na brojnim TV kanalima...Sada hoće da leđima bude okrenut prozoru, prolaznicima ulicom! Kako su i koliko klizave te političke staze! Kako Tito jednog po jednog sunovrati u smetove, urvine, kako bi moji seljaci rekli: Vukojebine! Sačuvaj Bože i sakloni, kazala bi moja pokojna majka, vrlo pobožna Stevana.

(Nastavak u sledećem broju)