Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (100)

Kako očistiti kukolj u sudovima i tužilaštvima

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? Očigledno je dizala nešto drugo. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Predsednik Vrhovnog (i) kasacionog suda Dragomir Milojević pozvao je 15. marta srpske sudije da javno progovore o političkim pritiscima koji su na njih vršeni ili se još vrše, da presuđuju suprotno zakonu.

Sudija Milojević je i predsednik Visokog saveta sudstva, koji bi trebalo da je prvi na udaru, kada krene ofanziva na tužilaštva i sudove. I glasom sudije Milojevića izabrane su sudije koje ne ispunjavaju uslove da presuđuju u ime naroda.

Osećajući skori kraj režima, sudija Milojević se okuražio da pozove kolege da progovore o političkim pritiscima. Ovaj poziv predsednika Vrhovnog kasacionog suda je licemeran i sračunat da opravda zločinačke aktivnosti srpskih sudija.

Na prste jedne ruke se mogu nabrojati slučajevi da je na sudije vršen pritisak kako da presuđuju. Ali i tada su oni dužni da se drže zakona ko pijan plota. Većina njih jedva čeka da ''da im se kaže'', pa trčeći to sprovode, zadužujući predsednike sudova da mogu da rade '' i u svoju korist''.

Trgovina pravdom u Srbiji je više nesnošljiva i prevršila je svaku meru.

U sudovima su jaki klanovi oko naprednjačkog kartela, ali je još najjači kartel sudija koje zovu Natići, koje je promovisala Nata Mesarović, bivša predsednica Vrhovnoh kasacionog suda i bivša predsednica Visokog saveta sudstva, koju je na tim funkcijama nasledio sudija Milojević.

Naime, zloglasnu reformu pravosuđa započela je bivša ministarka pravde Snežana Malović, uz pomoć pomenute Nate Mesarović i Zagorke Dolovac. Otpušteno je nekoliko stotina sudija i tužilaca. Polovina je ostala bez posla jer su bili časni delioci pravde, a druga polovina je uklonjena, da bi se opravdala svrha reforme.

Povratkom nereizabranih sudija i tužilaca profitirao je režim Aleksandra Vučića, koji je i Natiće i povratnike stavio pod svoju šapu i službu. Radite šta hoćete, ali ne dirajte naše interese, moto je Vučićeve politike u pravosuđu.

Većina sudija apelacionih sudova u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu su "knezovi". Dele pravdu po svom aršinu, rukovodeći se svojim razlozima. Čak i kada ne dobijaju novac, ili to bilo kod od njih traži, vole da eksperimentišu i demonstriraju nasilje. Da se zna da su moćni, da su vlast. Izrekli su stotine godina zatvora više, samo da pokažu svoju strogost, a tako opravdaju svoju blagost u predmetima gde uzimaju novac i čine usluge onima sa ''vrha''. Najopasnija je zamenica predsednika Apelacionog suda u Beogradu sudija Nadežda Mijatović. Ona je iz klana Natićevci. Većinu života provela je na mestu zamenika javnog tužioca, pot kao istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, a onda je imenovana za sudiju Apelacionog suda, u krivično odeljenje i za zamenika predsednika suda! Spada u grupu bogatijih sudija, ima stanove u centru Beograda, u ulici Kraljice Natalije. Besprizorna je, a brutalna kada joj kolege ukinu presude. Njoj uz skute je i sudija Veroljub Cvetković. U krivičnom odeljenju po brutalnosti i korupciji ističu se i sudije Anđelković Olivera, Važić Siniša, Vasović Jasmina, Vuković Tatjana, mr Janković Sretko, Lukić Milimir, Mirčić Vučko, Paunović Bojana, Popović Mirjana i Rašić Milena .

Zmijsko gnezdo je i Viši sud u Beogradu. U krivičnom odeljenju većina sudija može odmah biti izvedena pred sud. Oni sudijsku funkciju smatraju poklonom vlasti da mogu slobodno da tlače građane. Sudije ovog suda posluju sa advokatima, pljačkaju okrivljene koji su u pritvoru, otimaju im stanove, novac, pokretne stvari, osuđuju na duge vremenske kazne, sa ciljem da živi ne izađu i ne pokrenu postupak kojim bi dokazali nevinost i zločine koje su nad njima izvršile sudije.

Istražitelji Evropske komisije raspolažu najznačajnijim dokazima o kriminalu i zločinima srpskih sudija i tužilaca. Sudije i tužioci su važan segment vlasti koja ih koristi kao privrednu granu i glavnu polugu kojom se održavaju na vlasti.

Preko tužilaca i sudija ugrožena je bezbednost svakog građanina, kome vlast, ako građanin nije pokoran, može oduzeti slobodu, decu, imovinu...

Vučićev kartel ne plaća policiju i vojsku, kao represivnu snagu, već sudije i tužioce koji im priskaču u pomoć da ućutkaju građane.

U zemljama na Zapadu snimljeno je stotine filmova po istinitim događajima, u kojima je na filmskom platnu predstavljena sudbina nevino osuđenih građana u SAD-u, Britaniji, Francuskoj...

U Srbiiji, zemlji licemrja, sprovodi se postupak rehabilitacije onih koji su neopravdano osuđeni za vreme komunističkog režima. Uglavnom se rehabilituju golootočani, politički osuđenici.

Nažalost, ne pamti se da je građanin, osuđen pravnosnažnom presudom, oslobođen nakon što je, recimo, u ponovljenom postupku utvrđeno, na osnovu novih veštačenja, savremenim metodama, da nije kriv. U Srbiji ko je pravnosnažno osuđen, zauvek je kriv. Srpske sudije se smatraju nepogrešivim, poput Pape.

Magazin Tabloid je objavio nekoliko slučajeva osuđenih građana, koji izdržavaju višegodišnje, a neki i višedecenijske kazne, mada je danas jasno da je policija, uz pomoć korumpiranih sudija i tužilaca, napakovala dokaze. Nepravda učinjena čoveku ne sme da zastari, ali u Srbiji to načelo ne važi. U Srbiji ne postoje istražna odeljenja koja bi se bavila pritužbama nevino osuđenih i iznova ih istražila.

Kada na aprilskim izborima padne Vučićev kartel, kako srpsko pravosuđe dovesti u funkcionalno stanje? Kako nadoknaditi nenadoknadive štete pričinjene građanima kojima je sud nezakonito oteo stanove, imovinu, decu, kako nadoknaditi godine provedene u zatvoru, ili duševnim bolnicama, ili godine provedene u bekstvu pod nezakonitim poternicama i optužbama.

Jer, ako i razvlastimo Vučića, ko će suditi njegovim saradnicima u pljački, ko će procesuirati nekoliko stotina članova Vučićevog kartela koji je opljačkao stotinu milijardi evra? Zar sudovi ili tužilaštva na čijem su čelu članovu Vučićeve pederske grupe?

Novi predsednik Srbije nema ustavna ovlašćenja da se meša u rad tužilaca i sudova, nije ovlašćen da postavlja sudije i tužioce, osim da predlaže sudije Ustavnog suda.

Ipak, novi predsednik Srbije ima ovlašćenja da pokreće inicijative za promenu stanja u sudstvu, da javno zahteva istragu o korupciji tužilaca i sudija.

Bez obzira u kakvom su rasulu policija i državna bezbednost, u njenim arhivskim fondovima ima storine kilograma dokaza o kriminalu sudija i tužilaca. Ali, nije samo korupcija rak-rana srpskog pravosuđa. Nestručnost, nepostojanje sudske prakse, nepotizam, takođe vode srpsku pravdu u sunovrat.

Samo opštom pobunom građana, i promenom radikalsko-naprednjačke vlasti, možemo stvoriti pretpostavke da se pravosuđe bolnim rezom, ali jedinim mogućim, očisti od kriminala, korupcije, nestručnosti, nepotizma. Jedan od načina je i donošenje zakonskog osnova da se sve sudije podvrgnu poligrafskom ispitivanju, ali od kvalifikovanih stručnjaka, uz veliki oprez i prava ispitanika da traže retestiranje od drugog poligrafiste, ako sumnjaju u njegovu nepristrasnost. Prilikom izbora sudija i tužilaca, treba omogućiti da službe bezbednosti provere svakog kandidata, da se njima, koji konkurišu za sudiju i tužioca ti podaci predoče, da ih ospore, ako su lažni ili podmetnuti. Sudije i tužioci moraju biti moralne ličnosti.

Ako u pravosuđu ostane sadašnje stanje, onda nam nema napretka, ni spasa.

A 1. Bez pomilovanja

Po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija stručne službe kazneno-popravnih zavoda bi trebalo da procenjuju da li neko osuđeno lice ispunjava uslove za dobijanje boljeg tretmana ili uslovni otpust. U praksi je to drugačije, jer se u ove postupke mešaju mnogi kojima tu nije mesto.

Boban Velić iz Smedereva je na izdržavanju zatvorske kazne u KPZ Požarevac - Zabela od 29. septembra 2015. godine. U junu mesecu 2016, posle izdržane dve trećine kazne na koju je pravnosnažno osuđen, Boban je podneo molbu za uslovni otpust, koju je Osnovni sud u Smederevu odbio. Razlog za ovakvu odluku nalazi se u negativnom mišljenju koje je priložio KPZ u Zabeli, a koji je nastao na osnovu dopisa Centra za socijalni rad u Smederevu.

U pomenutom dopisu, koji je CSR samoinicijativno poslao (bez da je KPZ od njega tražio mišljenje) navodi se kako Velić prilikom posete dece negativno priča o njihovoj majci, kao i da u pismima koja joj šalje kritikuje njeno ponašanje prema deci. Takođe se navodi i ono što je osnovni razlog za ovakvu reakciju Centra, a to je da je Velić u januaru 2016. Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja podneo pritužbu na rad nadležnih u Centru. Očigledno je njima tada proradila sujeta.

U pomenutom dopisu Centra za socijalni rad navodi se kako Boban, navodno, preti svojoj supruzi, što bi mogao da bude zakonom prihvaćen razlog da mu se onemogući poluotvoreni ili otvoreni tretman sa redovnim slobodnim vikendima. Kao navodnu pretnju CSR, međutim, navodi samo da on u pismima bivšoj supruzi, kritikujući njeno ponašanje prema deci, piše da će joj se zanemarivanje dece „kad-tad olupati o glavu".

Da se zaista radi o pretnjama Centar bi morao odmah o tome da obavesti ne samo KP Zavod, već i tužilaštvo (budući da je Velić osuđen upravo zbog nasilja u porodici), a ne da čeka da vidi kako će Ministarstvo da odluči po njegovoj pritužbi. Pošto nije tako postupljeno, očigledno je da su nadležni u CSR-u na ovaj način želeli da se osvete Veliću što ih je prijavio nadležnom Ministarstvu.

A 2. Vlasništvo bez zaštite

U ovakvoj državi ni uknjiženi vlasnici stanova više ne mogu da budu sigurni da će im imovina ostati. U predmetu broj 10 P broj 143/12 sudija Višeg suda u Beogradu Slobodan Keranović doneo je jedinstvenu presudu po kojoj su uknjiženi vlasnici stana u beogradskoj ulici Janka Veselinovića broj 4 dužni da neuknjiženoj navodnoj vlasnici isplate 202.500 evra zajedno sa kamatom i troškovima suđenja od 728.500 dinara.

Tuženi su na osnovu nasledstva stekli pravo na pomenuti stan rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu od 7. aprila 2005. i uknjižili se kao vlasnici. Tužilja, sa druge strane, je dva puta bezuspešno pokušala da se uknjiži kao vlasnica pomenutog stana, jednom devedesetih godina prošlog veka, a drugi put 2002. godine. Ne samo da nije uknjižena kao vlasnik, već ona nikada nije ni ušla u predmetni stan u kome je sve do svoje smrti sama živela ranija vlasnica.

Posle ovoga, smatrajući da su oni jedini legalni vlasnici, a uz to i uredno uknjiženi, nasledici u leto 2009. stan prodaju za pomenutu sumu. Ni tada, kao ni u vreme ostavinske rasprave, vanknjižna navodna vlasnica ne reaguje, već tek 2012. godine kada prvo od suda traži da joj se stan dodeli, a zatim 2014. umesto toga traži da joj se isplati kupoprodajna suma koju su dobili legalni vlasnici.

Rokovi za odštetu su odavno prošli, na šta ukazuje advokat uknjiženih vlasnika, ali sudija Keranović izvodi neverovatan pravni slalom i zakon tumači tako da, po njemu, ne postoji apsolutna zastarelost, već samo relativna koja počinje da teče od dana kada je oštećeni saznao da mu je naneta šteta. Tako se došlo do situacije da nekadašnji uknjiženi vlasnici moraju navodnoj vanknjižnoj vlasnici da isplate milionsku odštetu. Ako ovakvo nakaradno tumačenje propisa postane praksa, katastar nam više neće ni trebati

A 3. Ko ima para, ima i starateljstvo

Uobičajena je sudska praksa u svetu, a do skora je bila i u Srbiji, da se prilikom razvoda maloletna deca sudski dodeljuju majci. Retki su bili slučajevi da starateljstvo nad decom dobiju očevi. Uz pomoć podmitljivih veštaka i nečasnih advokata ovo se u poslednje vreme promenilo.

Očevi koji imaju pare i dobre veze uspeće da angažuju da ih zastupa advokat Dragan Krajnović, koji zna kako da im omogući da dobiju starateljstvo nad decom. Postoji već i udruženje majki koje su na ovaj način ostale bez svoje dece i koje se sa tom situacijom nisu pomirile. Jedna od njih je i Nataša Naletina, jedna od retkih koje su spremne da o ovome javno progovore.

Nataša je 22. maja 2015. napustila zajednički stan u kome je živela sa suprugom i otišla u policijsku stanicu u kojoj ga je prijavila za nasilje u porodici. Posle toga ona je bila upućena u Sigurnu kuću, kako bi se izbeglo da je suprug opet fizički napadne, a zatim je podnela i tužbu za razvod braka i zahtev za donošenje privremene mere kojom bi joj se zajedničke maloletne ćerke dodelile na starateljstvo.

Saznavši za ovo, njen suprug, verovatno na nagovor advokata Ivane Ristić iz advokatske kancelarije Krajnović, odlazi 3. juna 2016. u policiju i takođe prijavljuje porodično nasilje, ali je u njegovoj verziji on žrtva, a njegova supruga počinilac.

Sudija Lidija Alagić određuje veštake koji bi trebalo da procene da li je u interesu dece da ostanu sa majkom ili sa ocem. Kako nam tvrde žene okupljen u neformalnom udruženju majki koje smatraju da su im deca neopravdano uzeta, upravo su ovi veštaci glavna karika koja omogućuje da očevi dobiju decu.

Veštačenja koja predaju psiholog Nada Janković, neuropsihijatar Dušanka Čorak i Aneta Laketić u svom obrazloženju liče kao jaje jajetu, jedino se razlikuju u pogledu imena veštačenih osoba. U njihovim nalazima, koji su dobro plaćeni, majke su obavezno predstavljene kao egocentrične i narcisoidne, a prebacuje im se da navodno ne prepoznaju potrebe svoje dece. Nasuprot njima, platežno voljni muževi su obavezno prikazani kao osobe motivisane i sposobne za vršenje samostalnog roditeljskog prava. Većina supruga je, međutim, prijavljivana policiji zbog porodičnog nasilja.

U pojedinim slučajevima su žene iz pomenutog neformalnog udruženja, upoređujući dobijena veštačenja, uočile istovetne slovne greške u tekstu, što im je ukazalo na činjenicu da su veštačenja unapred pripremljena i da se samo menjaju osnovni podaci učesnika.

Kada dobiju ovakve nalaze i mišljenja sudijama preostaje samo da i formalno dodele decu očevima, jer se u mnogim slučajevima deca i bez sudskog odobrenja i pristanka majke već nalaze u njihovim domovima. U pomenutom slučaju to se desilo i bez mišljenja Centra za socijalni rad, a što je sud po zakonu morao da pribavi.