Kontranapad

Salto mortale srpskog sporta: sa lovorika u trnje ili...

Od zlata do blata

Proteklih mesec dana su karakteristični po dinamičnim događanjima u srpskom sportu. Bilo je odličnih rezultata, podviga za istoriju srpskog sporta, povratka pobednika na tron nakon decenijskog odsustva, farsične demokratske procedure u sprovođenju volje velikog Vođe u sportu, a šlag na sportske kontraverze predstavlja prljava završnica fudbalskog prvenstva, zaključuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Ni manje zemlje ni većih ostvarenja u raznolikim sportovima. Bez ozbiljnog sistema i prosjačkog standarda u najširoj sportskoj bazi, do stabilnih rešenja za vrh piramide granskih saveza, za nacionalne selekcije i vrhunske sportiste međunarodnog kvaliteta. Sa amortizovanom infrastrukturom trošnih sportskih objekata, do veličanstveno organizovanih regionalnih, kontinentalnih ili planetarnih takmičenja. Od veličanja junaka i sportskih idola u okvir božanstva, do nipodaštavanja i blaćenja njihovog grandioznog ili jedinstvenog dela...Takva je Srbija u nizu proteklih godina. Nedefinisana. Neobjašnjiva. Teško razumljiva.

Kada nema vesti o uspesima Novaka Đokovića, Ivane Španović ili nekog drugog od junaka iz čestih naslova u našim medijima, pojave se novi koji popune rubrike rezervisane za njih. U novijoj istoriji u pojedinačnim sportovima su dobro znani: Milorad Čavić, Velimir Stjepanović, Milica Mandić, Tijana Bogdanović, Davor Štefanek, Viktor Nemeš, Ivana Maksimović, Damir Mikec, Mihail Dudaš, Amela Terzić, Tatjana Jelača, Asmir Kolašinac, Milenko Zorić, Marko Novaković, sestre Moldovan...

Ciklus za nama, izbacio je nove ili vratio poznate junake koji su svojim rezultatima ponovo zadivili našu i širu sportsku javnost i po ko zna koji put neke ljude doveli u dilemu kada je reč o oceni stanja u srpskom sportu. Ta dilema je veštačka zbog brojnih argumenata koji opovrgavaju postojanje zdravog sistema. Oni potvrđuju istinitost kritika na račun države koja je uspostavila polovičan sistem. Dobar deo sistema, uglavnom zadovoljava potrebe vrhunskog kvaliteta. Četvrt veka u našoj zemlji, vrhunski kvalitet je samonikli. Stvara se stihijski, prirodnim talentom i altruizmom samih sportista i njihovih trenera, roditelja i pratilaca. To nije ozbiljan sistem koji može planski da „izbacuje" brojne uspešne sportiste u vrh evropske i svetske konkurencije. Dilema o vrednosti sistema sporta u Srbiji je nepoznanica i za međunarodnu sportsku javnost, činjenicom da su sportisti iz Srbije često na pobedničkim postoljima u različitim sportskim disciplinama.

U mesecu za nama, srpski džudo sport je izborio prvu zlatnu medalju na prvenstvima Evrope. Aleksandar Kukolj je na minulom kontinentalnom šampionatu u Poljskoj „odradio" petoricu rivala, svrstavši se među istorijske vitezove našeg sporta. Za njim su krenuli karatisti. Zlatna medalja za Jovanu Preković na Evropskom šampionatu u Kodžaeliju (Turska) sa pet pobeda na turniru i srebrna za Marka Antića su od posebne važnosti jer se boduju u kvalifikacijama za učešće na predstojećim Olimpijskim igrama u Tokiju, na kojima karate ulazi u zvanični olimpijski program. Do istorijskog rezultata dosegao je i naš najbolji automobilista Dušan Borković koji je u mašini Alfa romeo đulijeta, osvojio prvo mesto u trci TCR šampiona u Bahreinu i postao prvi Srbin kojem je to pošlo za rukom.

U seriji izuzetnih rezultata, ponovo su zablistali naši najbolji rvači. Na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu u grčko rimskom stilu, Kristijan Fris je osvojio zlatnu medalju, Davor Štefanek srebrnu, a Aleksandar Maksimović bronzanu medalju. U ovom uspešnom ciklusu novih i starih junaka, pohvale zaslužuju veslači koji su na Svetskom kupu u Beogradu izborili pobedničko postolje. Dvojac bez kormilara Miloš Vasić i Nenad Beđik su osvojili srebrnu medalju, a Marko Marjanović u skifu se okitio bronzanim odličjem. Posle, pobede na Beogradskom maratonu, naša Olivera Jevtić je potvrdila primat u polumaratonu u Varni (Bugarska).

Razume se da su prvi čestitari bili predsednik i premijer - Aleksandar Vučić! To je svakako u redu i treba da predstavlja deo državnog protokola kada su u pitanju nosioci ovih funkcija. Ono što je postalo degutantno, jesu udvaračke izjave državnih zvaničnika, ovom prilikom i ministra sporta Vanje Udovičića. Njegova najsnažnija poruka ovom prilikom je glasila: "...Država će odmah isplatiti novčane nagrade osvajačima medalja za postignute uspehe". Ako je to sistemska mera, ona se podrazumeva. Čemu i kome služi obaveštavanje javnosti da će pobednici dobiti nagrade od par desetina hiljada evra! Da li gladnom radniku bez višemesečne minimalne plate, ili nezaposlenom bez bilo kakvih prihoda, penzioneru sa ukradenom penzijom ili diplomiranom stručnjaku koji stoji u redu stranih ambasada kako bi se domogli Vođine bolje budućnosti? Da li ste Ministre Udovičiću normalni ili ste uz vašeg premijera i predsednika i vi poludeli? Prestanite sa glupom samohvalom o „efikasnosti" države i „držanju reči" za izvršavanje obaveza koje proističu iz nakaradnog sistema stimulacije sportista. Koga ovim idiotskim izjavama kupujete, korumpirane sportiste ili polupismene glasače?

U ciklusu za nama, junacima u pojedinačnim sportskim disciplinama dodajemo uspešne rezultate muške rukometne reprezentacije. Prva pozicija u kvalifikacionoj grupi za Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj, skrenula je pažnju sa učmale i konfuzne rukometne svakodnevice. Lična satisfakcija je u činjenici da je novi život nacionalnom timu udahnuo Jovica Cvetković. Kada je nakon vrlo uspešnog rada na mestu selektora pre bezmalo jedne decenije (2009) smenjen, uz sva priznanja tadašnjem rukovodstvu na smirivanju situacije i oporavku rukometa, kritikovao sam ishitrenu odluku o lišavanju Cvetkovićevih usluga. Njegov naslednik Sead Hasanefendić je veoma kratko proveo na mestu selektora. Potom je Veselin Vuković 2012 doveo naš tim do finala Evropskog prvenstva. Na žalost, već sledeće godine je bio primoran da se povuče. Usledio je trogodišnji period lutanja sa Ljubomirom Vranješom, Vladanom Matićem i Dejanom Perićem. Nije obezbeđen plasman na Olimpijadu u Brazilu i dva prethodna svetska prvenstva. Nakon srebra u Beogradu, na evropskim šampionatima su ostvareni skromni plasmani na 13 i 15 mestu. Povratkom Cvetkovića na čelo reprezentativne selekcije, stvara se nova atmosfera. Ambijent koji je stvoren u Kragujevcu u meču sa Rumunijom, podsećao je na najlepše trenutke iz „Pionira" na prvenstvu Evrope 2012. ili Niša u kome su naši rukometaši obožavani. Možda će upravo atmosfera i fanatična igra koju svojim temperamentom podstiče Cvetković, biti presudni na preostalim mečevima sa Poljskom u Nišu i na gostovanju u Belorusiji na putu do Zagreba 2018.

I teniska reprezentacija, predvođena Nenadom Zimonjićem je nakon četiri godine ponovo u polufinalu Dejvis kupa. Pobeda nad Španijom 4:1 u Beogradu, je podgrejala nade da će naši trofejni teniseri doći u šansu da igraju novo finale za prestižnu „Salataru". Ovaj uspeh nacionalnog tima, ublažio je posrtanja našeg najuspešnijeg sportiste svih vremena Novaka Đokovića. U poslednje vreme Novak beleži rezultate koji nisu na njegovom nivou. U polufinalu se naš tim gostuje Francuzima koji će sve učiniti da se nađu u samoj završnici najprestižnijeg planetarnog teniskog takmičenja.

Među povratnicima na staze stare slave jesu i odbojkaši našeg najuspešnijeg kluba, Vojvodine iz Novog Sada. Devedesetih godina, Novosađani su bili devetostruki uzastopni šampion. Na njihovim vrednostima je stvorena uspešna srpska odbojka. Nakon 2000. godine, veliki šampioni su samo u dva navrata osvajali prvenstvo. Proteklu deceniju su obeležili Crvena zvezda (šest titula), Radnički Kragujevac (dve) i Partizan (jedna titula). Zvezda je u četiri finala bila uspešnija od Vojvođana. Još jednom su „lale" bili finalisti kada su položili oružje pred Kragujevčanima.

Bilo je to vreme vladavine Aleksandra Boričića i njegovog slugeranjskog aparata u kome je sve podređivao njegovom klubu. Zvezda je bila privilegovana i povlašćena od „spoljnog faktora", pa je na domaćoj sceni dominirala čak i tada, kada to nije zaslužila na parketu. Odlaskom Boričića nakon četvrtvekovne vladavine, menja se i odnos vrednosti. Vojvodina je na poziciji koja joj pripada njenom ulogom i doprinosom u stvaranju fenomena odbojke u nas. Vojvodina se podigla, a drugi šampion je ispao iz Superlige! Partizan je trideset godina bio na plećima Nenada Golijanina.

Nakon neslavnog silaska sa mesta predsednika OSS, Nenad Golijanin nije uspeo da sačuva svoj Partizan u elitnom sastavu. Ali, nije to problem samo ovog velikog entuzijaste. Kada iz društva najboljih ispadaju oni koji su stvarali fenomen odbojke, šampioni koji su dali takve igrače poput Gorana Kviska Vujevića i Ivana Miljkovića, onda je ta činjenica razlog da se zapitaju zvaničnici: Kojim putem se kreće domaća odbojka?

I dok se u zajednici „protivprirodnog bluda" koji su u bračnom odnosu uspostavili zvezdaš Boričić i partizanovac Golijanin, treneri i igrači prelivaju iz jednog u drugi klub, Vojvodina se oslanja na trodecenijsku tradiciju da struku vode isključivo njeni članovi. Kada je pre tri decenije legendarni Rajko Kijac doveo Poljaka Doroša Lešeka i sa njime uzeo dve prve titule u istoriji kluba, njegov naslednik je bio tadašnji asistent Zoran Gajić (dve titule).

Tu je započeto pravilo da odlaskom šefa struke, nesleđe ostaje njegovom pomoćniku. Asistenti su preuzimali kormilo po sledećem rasporedu: Milorad Kijac (šest titula), Slobodan Galešev (jedna titula), Radovan Dabić (dve titule), Nikola Salatić (bez šampionata), Strahinja Kozić (bez šampionata).

Ovaj princip je doveden u pitanje odlaskom Kozića. Zašto? Znaju oni koji su imali rezervu prema poveravanju šefovske uloge prof. dr. Nedžadu Osmankaču. Kao čovek koji sam dugo predvodio klub u vreme eksplozije uspeha i njegove popularnosti, iako nebitan danas, smatrao sam da je pogrešna percepcija koja Osmankača vidi kao nesamostalnog, „mekanog" i bez potrebnog autoriteta. Naprosto zbog toga što je ovaj stručnjak rođen i rastao u Klubu. Kao dvadesetogodišnji „klinac" vodio statistiku u štabu Zorana Gajića, a potom Milorada Kijaca. To je vreme najuspešnijeg perioda kluba (1992 - 2000). Tu ulogu je imao i u nacionalnom timu sa Zoranom Gajićem (1995 - 2001). Bio je internacionalac u Grčkoj, Rusiji, Turskoj uz našeg najtrofejnijeg trenera. Ako sa takvim preporukama i kao najobrazovaniji trener među odbojkaškim poslenicima u klubu nije zaslužio da mu se poveri uloga prvog stručnjaka, šta su argumenti bili kada je ta uloga poveravana igračima kojima je na kraju karijere prvo radno mesto bilo trener OK Vojvodina? Na sreću Kluba, Osmankač je postavljen za šefa struke. Sa njime je Vojvodina došla u finale domaćeg Kupa, a posle pune decenije i na čelo srpske odbojke! Nije bilo lako i jednostavno ostvariti ove rezultate sa ekipom koja je najmlađa u ligi, a koja je stojički izborila konačni trijumf u dramatičnoj seriji utakmica sa Crvenom zvezdom u finalu plej ofa!

Sve što je bilo lepo u našem nepokorenom sportu, kratko traje. Pažnju javnosti su privlačila ružna dešavanja u završnici fudbalskog prvenstva i prljave optužbe na račun „krivaca" za sopstvene podbačaje...Mafijaška vrhuška fudbalske organizacije morališe, „proverava" poverenje kod svojih korumpiranih birača, formira etičku komisiju i u isto vreme po nalogu Vođe, duboko upletena u farsične izbore uspostavlja namesništvo u Olimpijskom komitetu Srbije.