Natrag
Razaranje
Šta se sve dešava kada nekome na pamet padne ideja da osnuje politički muzej
U slavu Sodome i Gomore
Ko je prvi pokušao da osnuje politički muzej u Zagrebu i kako se to završilo. Ko zapravo stoji iza sumanutih ideja o otvaranju političkih muzeja i ko najčešće nagrabusi zbog toga. Koji su sve preduslovi potrebni za osnivanje novog muzeja i šta od tih preduslova uopšte ispunjava fantomski Muzej Nemanjića. Koji veliki problemi predstoje u radu na osnivanju ovog muzeja i čime će biti nadomešten nedostatak izvornih predmeta. Ko su glavni likovi nove muzejske postavke i da li je sama njihova svetost veoma upitna. Šta bi sve u interesu objektivnosti trebala da obuhvati nova muzejska postavka. Ko bi bili idealni autori nove muzejske postavke a ko bi trebao da bude doživotni direktor. Odgovore na ova pitanja potražio je Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid
Stanislav Živkov
Mnogi sugrađani se svakako pitaju ko su i šta su i po kom kriterijumu su imenovani kojekakvi savetnici svih mogućih uglednika, počevši od direktora sektora pogrebnog preduzeća pa dalje redom sve do najviših državnih položaja.
S obzirom na to da se kod nas direktorskim i savetničkim funkcijama plaćaju pre svega cehovi napravljeni kojekakvim koalicionim sporazumima, onda ni najmanje ne čudi da kao rezultat rada nečijih savetnika, odnosno savetodavac Posebna je priča kada se savetnici upetljaju u osnivanje muzeja i u zaštitu kulturnih dobara uopšte što najčešće rezultira monumentalnim skandalom, tim pre ako pričica o nečijem političkom muzeju postane javna stvar i blamaža.
Elem, poslednji takav javni slučaj osnivanja, doduše neuspelog političkog muzeja, desio se još u vreme nekadašnje SFRJ kada je neko od predsedničkih savetnika pokojnog predsednika Hrvatske dr Franje Tuđmana, ovome podmetnuo bizarnu ideju o transformaciji zgrade nekadašnjeg Muzeja Revolucije Hrvatske u imaginarni muzej Hrvatskih velikana, pri čemu se svesrdno zaboravilo da se radi o zgradi Meštrovićevog paviljona koji je sagrađen i otvoren kao izložbeni prostor likovnih umetnika.
Za vreme NDH pretvoren u džamiju u koju je nakon II svetskog rata na silu stropoštan Muzej revolucije. Zahvaljujući reagovanju svih strukovnih organizacija, kao i istaknutih pojedinaca u javnosti je ispao monumentalan skandal zbog čega se vrlo brzo odustalo od osnivanja nesuđenog Muzeja hrvatskih velikana a zgrada je kasnije obnovljena i vraćena umetnicima.
U tom smislu treba posmatrati i trenutno aktuelnu inicijativu o osnivanju muzeja Nemanjića koja sama po sebi nameće prvo i osnovno pitanje kako osnovati muzej koji uopšte nema eksponate iz čega proizilazi drugo pitanje, koje glasi: gde nabaviti eksponate, ako ih uopšte ima iz čega proizizali treće pitanje -da li uopšte ima eksponata na šta je odgovor veoma prost: originalnih predmeta koji bi se sa stoprocentnom sigurnošću mogli atribuirati nekom od vladara loze Nemanjića, osim kojekakvih koščurina rasutih po grobnicama po manastirima praktično da i nema, a ono što i postoji, jedva da bi se moglo nabrojati na prste obe ruke.
Prema tome, očito je da će autori buduće muzejske postavke imati veliki problem kako prazno prikazati u šupljem.
O tome da autori ove ideje pojma nemaju o čemu uopšte govore, pre svega o principima muzeologije najbolje govori činjenica da se stalno govori o otvaranju Muzeja Nemanjića a ne o osnivanju muzeja što su dve potpuno različite stvari. Naime, najlakše je napraviti svečano otvaranje bilo čega: deonice autoputa, hotela, javnog klozeta , nove birtije, fabrike alata jer za sve to naprosto treba odrešiti kesu za samu investiciju a potom praviti svečano otvaranje, dok za razliku od svega ovoga za osnivanje novog muzeja ipak trebaju neke predradnje počevši od izrade studije izvodljivosti (dakle rešavanje gorenavedenih pitanja), zatim obezbeđivanja prostora i opreme, zapošljavanja potrebnog broja zaposlenih i pre svega obezbeđivanja eksponata. Čak i da hipotetički postoji dovoljan broj eksponata u državnom i privatnom vlasništvu, to bi značilo da bi svi drugi muzeju dekretom morali da ustupe svoje eksponate novoosnovanom muzeju kako bi on mogao da ima bilo šta od predmeta.
Naredna stvar je pitanje same muzejske postavke čija realizacija bi bila izuzetno složena pre svega zbog nedostataka originalnih eksponata a potom jer bi se uglavnom radilo o potrebi vizuelizacije raznoraznih događaja i drevne prošlosti ali, srećom i za to postoje savremena muzeološka sredstva recimo poput mrdalica Milije Nešića, a za trodimenzionalno prikazivanje raznih istorijskih događaja trebalo bi angažovati izvesnog Dr Vladimira Krivošejeva iz Valjeva koji je tamošnje muzejske postavke gde takođe nije postojalo apsolutno ništa od originalnih eksponata, uspešno vizuelizovao i to tako što je pojedine izložbene postavke vrlo "uspešno" pretvorio u muzej voštanih figura
Međutim postoji još jedan osnovni problem a to je apsolutno nepostojanje nepristrasno napisane istorije Srbije, pošto je SPC nastala kao privatna crkva dinastije Nemanjić, pa su tako skoro svi vladari Nemanjići proglašeni za svetitelje, a bilo je među njima bratoubica, umobolnika i pedofila, tako da Srpska pravoslavna crkva slavi kao svetitelje određeni broj ljudi koji apsolutno ničim nisu zaslužili da budu kanonizovani.
Stefan Nemanja (1113./1114. - 1199.) je bio klasični srednjevjekovni vladar koji ničim nije zaslužio da bude proglašen za svetitelja. U njegovom životu nije bilo ničeg svetog. Ceo život je ratovao, ubijao ljude, borio se za vlast i za teritorije. Za svetitelja je proglašen da bi se dinastija učvrstila.
Malo je poznato da je Nemanja kao beba bio kršten po obredu rimske crkve u Duklji, jer je bio pripadnik bočne grane Dukljanske dinastije Vojislavića i u direktnom srodstvu sa Trpimirovićima. Sve to je lako objašnjivo jer je hrvatska dinastija Trpimirovića iz reda vlastite bliže i dalje rodbine u pokrajinama kao što je bila i hrvatska pokrajina Duklja, postavljala namesnike koji bi u ime Trpimirovića upravljali prostranim hrvatskim kraljevstvom. Tako u Duklji nalazimo rođake Trpimirovića, kasnije osamostaljenu Dukljansku dinastiju Vojislavića, a Nemanjići su izvorno krvlju vezani za pradedu dukljanskog kralja Bodina. To je SPC od njenog neukog stada po svaku cenu morala da sakrije, jer stado ne sme biti uzmemireno činjenicom da preci nisu bili pravoslavci.
Nemanja je oko 1185. godine osvojio katoličku Duklju/Zetu i pripojio je svojoj državi. U borbi za raško prestolje Nemanja je u bici kod Pantina porazio i ubio rođenog brata Tihomira.
Surovo je progonio bogumile, počinio je nad njima pravi genocid, a o čemu piše njegov sin Stefan Prvovenčani: "...Jedne spali, druge različitim kaznama kazni, treće liši zemlje, a domove njihove i sva njihova imanja sakupivši, razdade ih leproznim i ubogim. A učitelju i načelniku njihovom odreza jezik u grlu njegovom. I sasvim iskoreni tu prokletu veru..."
Sve u svemu, ovo u najmanju ruku podseća na NDH: Jedna trećina mora se pokatoličiti, jedna trećina mora napustiti zemlju, jedna trećina mora umreti.
Nemanja je proglašen za sveca svega godinu dana posle smrti, nije bilo nikakvog proveravanja njegovog života, nikakva čuda se nisu desila u tih godinu dana a ni kasnije, jednostavno, pao je dogovor unutar vladarske porodice da se svi vladari Nemanjića počnu proglašavati za svece, kako bi se tako učvrstio njihov kult a navodna čuda su mnogo kasnije fabrikacije u fantazijama kojekakvih srednjevekovnih zvaničnih biografija
Rastko Nemanjić, (1174.- 1236.) je bio raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski arhiepiskop. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana. Rodio se najverovatnije 1174. u Ribnici kraj današnje Podgorice gde je kršten po latinskom obredu a sa sedamnaest godina, 1191. otišao na Svetu Goru, jer se protivio uticaju koji je na Vukana imao Rim. Vukan Nemanjić je ostao da vlada u Zeti, a izgleda da je ubrzo nakon toga umro. Kada i gde ne zna se tačno. Smatra se da je na neki način uklonjen.
1214 godine Rastko Nemanjić je umešan u nekoliko ubistava, najpre Streza, bugarskog plemića iz dinastije Asena. Ubijen je 1214. godine, prilikom pohoda na Rašku, nakon susreta sa Rastkom i to navodnom intervencijom natprirodnih sila kako to navodi Rastkov biograf Teodosije.
Iste 1214. godine, epirski vladar Mihajlo Anđeo je od Stefana osvojio Skadar. Kao Stefanov izaslanik, Sava Nemanjić je pokušao diplomatski da odgovori Mihajla od napada na Rašku, ali nije uspeo. Ubrzo potom jedan sluga je ubio Mihajla Anđela u krevetu 1215. godine. Ovo se tumačilo kao „čudo" svetog Save, nakon čega je Stefan ponovo zadobio Skadar.
Rastko Nemanjić je zamislio i izveo protivkanonsko proglašenje samostalnosti SPC i to tako što je naprosto preskočio hijerahijski nadređenu Ohridsku arhiepiskopiju, podmitivši sa tovarom zlata nikejskog patrijarha Mihajla, lepo isposlovao autokefalnost SPC a samom sebi titulu arhiepiskopa nakon čega je započeo otvoreni sukob sa ohridskim arhiepiskopom Dimitrijem Homatijanom, koji je optužio Rastka Nemanjića da je izneverio ideale monaškog života jer „isposnik se pretvori u upravnika i savetnika tamošnjih poslova, u poslanika okolnim vlasnicima"
Malo dalje, on mu zamera da „...Poče ići na gozbe, poče jahati" i općenito živeti raskošno („...I sasvim se pusti u svetske brige i u svetsko slavoljublje, poče jahati konje odabrane, okićene i opremljene, poče voditi mnogu svitu, poče putovati sa paradom, uz pratnju veliku i različitu")
Između 1217. i 1220. godine, Stefan Nemanjić i njegov brat Rastko su po drugi put od rimskog pape tražili kraljevsku krunu, te je Honorije III poslao svog legata sa krunom oko 1220. godine. Veliki državno-crkveni sabor održan je 1221.godine u novom manastiru Žiča, podignutom kao sjedištenove arhiepiskopije.
Na žičkom saboru arhiepiskop Rastko Nemanjić Papinom krunom kruniše svog brata Stefana Nemanjića za kralja, što ni najmanje ne čudi jer je u zborniku crkvenih zakona, koje je Sava duži niz godina priređivao, mnogo pre njegovog proglašenja za episkopa, u manastiru Hilandar (1219. godine), naveo sljedeće: „...Da Sv. Apostolskoj stolici rimskoj pripada pravo nadzora u svim zemljama i gradovima nekadašnjeg Ilirika".
Ali, samo dve godine nakon toga, Sveti Sava je silom i batinama primorao starijeg brata da vrati krunu papi...
Sveti kralj Milutin (1253. - 1321.) bio je moćan vladar i jedan od najuspešnijih ratnika među Nemanjićima. Ženio se pet puta, a vizantijski car Andronik II. ponudio mu je svoju sestru Evdokiju za ženu, no ona je pobegla, smatrajući Srbiju varvarskom zemljom.
Milutin je prihvatio drugu ponudu: petogodišnju carevu kćer Simonidu, a svoju tadašnju ženu, bugarsku princezu Anu, dao je kao taoca u Carigrad! Tadašnji hroničari sa zgražanjem pišu kako je Milutin osmogodišnju Simonidu seksualno iskoristio i uništio joj matericu!
Sveti Stefan Dečanski (1285. - 1331.)od oca oslepljen, od sina udavljen! Stefanovi roditelji bili su kralj Milutin i kraljica Ana, ćerka bugarskog cara. Međutim, kako je Milutinov brak sa Anom bio drugi po redu, od ukupno tri, njihov brak proglašen je nevažećim, te je tako Stefan Dečanski ostao uskraćen za pravo na presto. To ga je nateralo da protiv oca podigne bunu.
Milutin je sa vojskom krenuo na sina. Milutin nije imao nimalo milosti prema svome sinu, okovao ga je i poslao u Skoplje gde mu je oduzet vid, a odatle je izgnan u Carigrad. Ipak, neki izvori tvrde da su izvršioci kazne bili potplaćeni, te da Stefan Dečanski nije oslepljen. Kada je proglašeno da je kralj Milutin umro, Stefan Dečanski objavio je da mu je Sveti Nikola povratio vid vratio se u Srbiju predloživši Konstantinu, Milutinovom sinu iz prvog braka koji ga je nasledio na prestolu, da dele vlast. Naravno, Konstantin je odbio ponudu i time započeo borbu za nasleđe u kojoj jesurovo nastradao ! Ubijen je tako što su ga klinovima pričvrstili za dasku, a potom ga presekli na pola. Neki spisi kažu da je Stefan Dečanski od njegove lobanje napravio pehar iz kog je pio.
Godine 1322, na Bogojavljenje, Stefan Dečanski krunisan je za kralja a nakon bitke kod Velbužda, protiv Stefana se pobunio sin Dušan, svrgao ga sa prestola, a potom i ubio.
I Dušan Nemanjić skladno se uklopio u porodičnu tradiciju bahatosti i to tako što je lepo rešio da samog sebe zacari, bez saglasnosti bilo koje veće države i crkve. Doduše postojao je problem, pošto ga je jedino mogao zacariti carigradski patrijarh koji je to odbio. Pa je tako Dušan podigao srpsku arhiepiskopiju na nivo patrijaršije da bi njegovo carovanje dobilo ozbiljniji nivo. U nedostatku boljih kandidata Dušan je 1338. direktno sa mesta dvorskog pisara za arhiepiskopa postavio svetovno lice, izvesnog Joanikija, tako da je 1346. godine za prvog srpskog patrijarha proglašen dotadašnji arhiepiskop Joanikije.
Međutim, na tome se nije stalo jer je Dušan počeo da proteruje grčke episkope tako da je svega par godina kasnije carigradski patrijarh bacio prokletstvo na Dušana, Joanikija , srpsku crkvu i njeno sveštenstvo, a veliko finale je usledilo oko 1430. godineod kada datira zapis: "...i srpska crkva ocepi se od saborne crkve i tonula je u zlo".
Sada se postavlja pitanje: je li Joanikije proglašen za sveca zato što je Srpska crkva tonula u zlo? Uopšte nije jasno na osnovu čega je ovaj Dušanov poslušnik proglašen za sveca, što ga je preporučilo da bude svetac? To što je proklet od carigradskog patrijarha? Danas, episkop crnogorsko primorski Amfilohije, tvrdi da je Srpska pravoslavna crkva samo deo opšte pravoslavne crkve. Ako je tako, da li Vaseljenska patrijaršija priznaje kao sveca čoveka kojeg je proklela?
Stefan Uroš "Nejaki" sin i naslednik kralja Dušana, vladao je od 1355. do 1371. Za sveca je proglašen više od 200 godina posle smrti?! Ni što se njega tiče, nije jasno zašto ga je SPC kanonizovala. Njegov prethodnik Dušan Nemanjić nije kanonizovan zato što je Uroš bio previše mlak i sa slabim uticajem, nije imao snage da natera srpsku crkvu da Dušana kanonizuje. Malo je poznato da je nadimak "Nejaki", koji mu je dat nekoliko vekova posle smrti zapravo eufemizam. Taj mu je nadimak nadenut da se sakrije njegov pravi jer "Nejakog" Uroša,Konstantin Mihailović iz Ostrovice, oko 1500. godine drugačije naziva:"Ludi Uroš", tako ga je narod zvao, to mu je nadimak bio, a ne "nejaki"(Konstantin Mihailović iz Ostrovice, Janičarove uspomene ili Turska hronika, Prosveta, Beograd, 1966, strana 103).
Pravi nadimak "Ludi" morao se ukloniti, jedan Nemanjić ne sme biti lud! Kako da se pravi Velika Srbija ako ima neki ludi Nemanjić? Ta "mrljica" sa "veličanstvene" srpske istorije je morala biti oprana, te je nađen odgovarajući nadimak! Srpska crkva, u velikom žalu za Nemanjićima (kada je na tuđ račun živela "kao bubreg u loju"), i Uroša Ludog je nekih 200 godina posle njegove smrti, proglasila za sveca.
Sveti Stefan Lazarević (1377. - 1427.)Despot i najveći ratnik među srpskim vladarima, turski vazal, proglašen je za sveca tek 1927. godine. Presudno je doprineo da na čelo Turaka dođe grana Osmanlija koja je iznedrila Mehmeda II. Osvajača i Sulejmana Veličanstvenog. Despot Stefan bi zapravo trebao biti muslimanski, a ne hrišćanski svetac! Spasao je islam u Evropi u bici kod Nikopolja. U rudnicima u Srebrenici je 1419. godine došlo do pobune protiv Stefanovog upravnika Vladislava, kojeg su pogubili. Stefan se razjario i poveo osvetnički pohod na Srebrenicu, no glavnina pobunjenika je pobegla, a on se osvetio na onima koje je zatekao, sekući im ruke i noge.
Postavlja se stoga osnovno pitanje : koji su zapravo razlozi za proglašavanje ovoliko Nemanjića za svetitelje? U suštini nijedan Nemanjić ne zaslužuje da bude kanonizovan, najbliži liku pravih svetaca su Sava (Rastko) i Dragutin.
Sava, jer je osnovavši zasebnu crkvu osnovao i narod, napravio je model ko je tokom istorije progovorio slovenskim jezikom i ušao u njegovu crkvu, taj je postao Srbin. Što se Dragutina tiče, on je bio jako pobožan i asketa, veliki hrišćanin, samim tim dolazi u obzir za svetitelja, ali i on je imao nepočinstava.
Nakon ovako iscrpne analize glavnih likova kojima bi trebao da bude posvećen čitav jedan muzej, postavlja se pitanje na šta bi trebalo da liči njegova postavka, obzirom da autentičnih predmeta praktično ni nema. Međutim čini se da će se ovaj problem uspešno rešiti primenom savremenih tehnologija. Naime, pošto je sada veoma moderno i pomodno da se pomoću digitalnih projekcija, trodimenzionalnih prikaza, holograma, voštanih figura i čega sve još ne po svaku cenu prave multimedijalne muzejske postavke postavlja se i pitanje muzeološke koncepcije jednog ovako kapitalnog muzeja posvećenog ovako kapitalnim ličnostima poput organizatora političkih ubistava, pedofila, svirepog oca, sladostrasnika, kasapina, ludaka, hrišćanobice i nogoseka.
Da li će biti pripremljene rekonstrukcije svih gorenavedenih događaja, kako će biti prikazano Milutinovo tandarenje male Simonide, sveti guzni obred u Hilandaru, oslepljivanje, prikucavanje i presecanje Konstantina, sečenje ruku i nogu rudarima, pogrom i genocid nad bogumilima? Međutim problem je u nečemu drugom, u činjenici da srpsku istoriju već vekovima pišu kaluđeri, baš kao i udžbenike iz istorije dok lakirovku svemu ovome daju zvanični naučnici koji u pisanju istorije imaju funciju fikusa i decenijama i vekovima pišu krajnje subjektivne panegirike makarkome jer je istina nevažna, biće onako kako kažu SPC i SANU! Pedofil se ne sme nazvati pedofilom, kasapin se ne sme nazvati kasapinom, koljač se ne sme nazvati koljačem, i da crkva, sveštenici i njeni vernici moraju biti onakvi kakvi su i njeni sveci.
U ovom slučaju, bizarni, genocidni, krvoločni, svirepi, organizatori političkih ubistava, pedofili, sladostrasnici, kasapini, ludi..
Doduše ni to ne čudi jer kada se pogleda ta slavna istorija i slavna narodna tradicija, tek se tu vidi da je veoma prisutna izreka "spram sveca i tropar" za šta je dovoljno pogledati knjigu Branislava KrstićaIndeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena, SANU, Beograd 1984, u kojoj se taksativno navodi koliko se puta koji motiv javlja u narodnoj poeziji pa se recimo navodi uzidavanje žive žene u temelje grada (možda dodatni eksponat zid sa rupom za dojke mlade Gojkovice), odsecanje ruke, noge, naticanje na kolac, silovanje snaje od strane svekra, ubistvo ranjenika, ubistvo žene, trudnice, deteta, razne varijante klanja, odsecanje glave sinu, ubistvo unuka u inat snaji, ubistvo bacanjem u krečanu, spaljivanje ljudi u crkvi, raznorazna mučenja, dranje živog čoveka, kopanje očiju, odsecanje dojki, čupanje jezika, odsecanje usta nosa i uha, potkivanje tabana, spaljivanje, pečenje na ražnju itd.
S obzirom da se u slučaju nepostojećeg Muzeja Nemanjića zapravo radi o naijdealnijem primerku multidisciplinarnog muzeja, svojevrsnoj sprezi istorije, etnologije i etnopsihologije, poseban problem će biti izbor adekvatnog rukovodećeg kadra. Međutim, sticajem srećnih okolnosti postoji nekoliko idealnih kandidata za rukovodeća mesta. Za etnološki i etnopsihološki sektor trebalo bi postaviti dr Mirjanu Menković, trenutnu direktorku Etnografskog Muzeja koja bi u stalnoj postavci imala zaduženje da osvetli etnopsihološke aspekte izloženih eksponata, a za načelnika istorijskog sektora trebalo bi postaviti njenog dugogodišnjeg dečka, bivšeg robijaša Branka Jokića doživotnog direktora nepostojećeg Muzeja u Prištini sa sedištem na istoj adresi sa Menkovićkom. Pošto već ima iskustva sa narodnom medicinom I tradicionalnom ishranom u Manakovoj kući
Menkovićka bi pred sobom imala i poseban zadatak: da u muzejsku postavku postavi segment posvećen čudesnom procesu pretvaranja truleži iz mrtvačkog sanduka u čarobni napitak, tzv.čudotvorno miro koji navodno leči sve bolesti što do sada niko nije uspeo da dokaže iz prostog razloga jer je veći broj ludaka van ludnica nego u njima.
Uostalom,ovaj i ovakav muzej samo će pokazati da je krajnje vreme da se objektivno zađe duboko u istoriju i objektivno i neutralno sve preispita i napokon objavi objektivna analiza svih činjenica, a ne samo ono lepo jer svako lice ima i svoje naličje, koje svi kriju kao zmija noge!