Natrag

Postdemokratija

Predsednik koji je voleo vozove

Dugo je pričao o brzim prugama do Budimpešte, onda je poslao voz blindiran freskama da osvoji Kosovo, da bi na kraju seo na Leskovački voz bez voznog reda, kako bi što sporije otputovao u istoriju. Da bi nekako uveličali taj događaj njegovi mediji su objavili da je postao prvi predsednik koji je otvorio roštiljijadu, al' badava. Glavni utisak ostavlja gorušica koja prevrće stomak od te političke mućkalice, koju je u dokolici zbrčkao ne bi li se vratio na naslovne strane. Naime, od kako je postao predsednik nema ga više svaki dan na televiziji, a njegove aktivnosti već su pale na treće, četvrto mesto u vestima, kako i priliči protokolarnim događajima. Bez svakodnevnog stvaranja privida o nadčovečanskim naporima i velikim uspesima, njegova harizma bledi, a narod će sve bolje uočavati da rezultata o kojima je pričao kao premijer nema, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Mile Isakov

Kad se popneš na vrh, nema drugog puta nego na dole. Tako je Vučić, od mašinovođe koji će nas brzim prugama ekspresno odvozati u Evropu, dospeo do putnika Leskovačkog voza, koji vekovima nigde ne ide. Otvarajući, lično i prilično, roštiljijadu, Vučić je, po običaju, ovu manifestaciju proglasio najvećom u zemlji, većom i od Exita, Guče i Birfesta, ali niko nije fasciniran jer svi znaju da se to ne može ni porediti. U stvaranju privida značajnog, takoreći istorijskog događaja, nije pomoglo ni podsećanje režimskih medija da je on prvi predsednik Srbije koji je ikad otvorio ovu paradu krkanluka. Više je onih koji su to protumačili po onoj narodnoj "besposlen pop i jariće krsti".

Naravno, nije on tu došao zbog zaista najboljeg roštilja, nego da bi iskoristio priliku da se javno oglasi, jer od kako, kao pravi predsednk, ništa ne radi, sve je manje povoda da se pohvali velikim uspesima. A, kad se on sam ne hvali niko neće, jer nema zašto. Kao i obično, pohvalio se onim što će tek biti. Sutra ide u Brisel da se sastane sa Tačijem i svima očita lekciju. "Boleće ih glava od naših pitanja", naglasio je slavodobitno, mada svi znamo da njih boli uvo za to što će on navodno da kaže. Glava boli građane Srbije zbog briga o tome kako da sastave kraj s krajem. Njima za utehu najavio je povećanje plata svima u javnom sektoru, za oko deset posto, što je načuo u razgovoru sa vladom, kako je rekao. Pohvalio se i otvaranjem dve fabrike u leskovačkom kraju, koje će se dogoditi negde u oktobru, ako bog da. Sve već viđeno, ali sa mnogo manje efekata nego ranije. Jednostavno, nije više ubedljivo kao kada je držao kajase u rukama. Drži on i dalje sve konce, ali nije to to, konci umeju i da se pomrse.

Sećate li se kako je Vučić dugo ponavljao da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika, kako mu pozicija premijera sasvim odgovara i kako voli baš to da radi, danonoćno. Nije to bilo slučajno izgovoreno, jer ma koliko bio nezrela ličnost, taj nadobudni štreber nije ni malo naivan. Znao je on da mu počasna funkcija predsednika države ne odgovara i da će mu manevarski prostor biti ograničen, ali nije odoleo. Morao je, baš kao pubertetlije što udaraju recke za svaku novu devojku, da u svoj raboš državnih funkcija upiše još jednu. Najveću. Bolesna ambicija i pohlepa umišljenog vođe bile su jače od racija. I sad ne zna šta će sa sobom. Želeo je na vrh piramide po svaku cenu, ne da bi odgore bolje video, već da bi bio viđen. Problem je u tome što se sad zaista bolje vidi, ogoljen i sam. Viđen za odstrel.

Mada još ima moć da komanduje vladom i svim državnim institucijama, ne sme time da se hvali kao dosad što je činio svakog bogovetnog dana. A kad se ne hvali, on ne postoji. Umesto toga, mora da krije svoje mešanje u rad vlade, da deluje iz drugog plana, što mu izuzetno teško pada. On i kad nije bio premijer, nije bio drugi, bio je prvi potpredsednik, a ponašao se kao predsednik, trudeći se da to svima bude očigledno. Sa pozicije na kojoj je sad, to jednostavno ne može tako, a kad se on sam ne hvali uspesima postaje sve očiglednije da ih ni nema. Ne može ni da obećava, na primer veće plate i penzije, jer svi znaju da to nije njegova nadležnost. Uostalom, ta obećanja nije ispunjavao ni kad je mogao i morao po funkciji, tako da to niko više ne uzima za ozbiljno. Tako će iz dana u dan njegova moć da biva sve slabija, harizma će se topiti a onda i uticaj. Čak i kod najodanijih slugu, koje će se svakodnevno uveravati u njegovu nemoć i sve će ga se manje plašiti. Prvo će se međusobno dohvatiti u vladi, naročito kad se počupaju one četiri usedelice. A, onda i u stranci, gde ima mnogo nezadovoljnih zato što nisu mogli u vrh vlasti od raznih pedera, lezbejki i travestita, kojima se Vučić kiti ne bi li popravio sliku o sebi. Ali ne biva to tako. Čak i ako si ti raskrstio sa svojom prošlošću, ne znači da je prošlost raskrstila sa tobom.

Po već ustaljenoj praksi, sve je uradio suprotno od onog što je obećao, samo ovog puta na sopstvenu štetu. U predsedničkoj kampanji je, recimo, obećao da neće dozvoliti da se dva pilota otimaju o komande u našem avionu. U međuvremenu, "Air Srbija", u čijoj je letilici reklama snimljena, već se obrušava. Elem, u tom svom spotu tvrdio je da je jedini način da se izbegne nesreća, kad on postane predsednik i sam preuzme komandu, ali sve je ispalo obrnuto jer su poluge upravljanja ostale u vladi koju je napustio. On ih je predao u ruke Ane Brnabić, ali i Ivica Dačić bi voleo ponovo malo da ih se dočepa. Ako glavni pilot treba da bude žena onda i Mihajlovićka i Joksimovićeva s pravom veruju da su više žensko od Ane, a ako ćemo pravo u tom smislu najjače je pravosuđe nalik na Penelope Kruz, za koju se zna da može da vozi koga hoće i kako hoće. Poenta je u tome da će biti otimačine oko upravljača. Slušaće oni i njegove komande još neko vreme, ali tek to će da izazove turbulencije i propadanja, od kojih će putnicima da pripadne muka.

Prosto nije isto kad sam upravljaš vozilom i kad ti neko izdaje uputstva i komande. Sećam se kako, dok sam se spremao da polažem vozački, moj instruktor nikako nije hteo da mi dozvoli preticanje. Kad god bih ga pitao da li da krenem, on bi mi negativno odgovorio. Kada sam ga upitao kada će mi već jednom dozvoliti da nekoga obiđem, odgovorio mi je lakonski: Kad ne budeš pitao! I zaista, dok bi ja njega pitao a on procenio i odgovorio, već bi moglo biti tragično kasno. Naravoučenije: i pored najboljeg instruktora, ko jednom sedne za upravljač, mora sam donositi odluke i preuzeti odgovornost. Ko to ne zna i ne poštuje, proći će kao Mirko Cvetković i Boris Tadić.

Situacija u kojoj se našao Vučić očigledna je posledica nedostatka vizije, koja se ne može naučiti. Ili je imaš ili ne. Vučić, kao odličan đak i student, u stanju je svašta da nauči, što je napadno demonstrirao u svakoj prilici, iznoseći precizne brojeve izgrađenih kilometara puteva, otvorenih fabrika, obnovljenih škola, čak i broj učenika u svakoj od njih. To može da ostavi utisak, da fascinira prostotu, ali ne može da nadomesti nesposobnost da se vidi dalje od svog nosa i anticipiraju rešenja, mogući problemi i posledice. Znanje je ograničeno, samo imaginacija, koja nema granice, otvara vidike, daje mogućnost predviđanja. Džaba je naučio kako da manipuliše masama, kad ne zna kuda da usmeri tu energiju koja mu se stavila na raspolaganje. Mase su bile spremne da ga slede, ali on nema ideju kako i kuda da ih povede. Nije mario za funkciju predsednika, ali želeo je da je uzme za svaki slučaj, da ne bi otišla u ruke nekog protivnika ili poslušnika koji će se onda pokondiriti. Naravno i da dokaže svoju moć, da upiše još jednu pobedu u svoju biografiju. Pri tom, nije razmišljao o tome šta onda biva. Verovao je, više nego što je mislio, da će sve ostalo ostati isto, da će i dalje on biti šef vlade, mada ne i premijer. On to i jeste, ali nije to isto. Ne funkcioniše. Ne može više ni da drži konferencije za štampu svaki dan. Nema o čemu.

Od kako nas Vučić ne obaveštava svaki dan o tome šta se događa i šta će sutra biti, stiče se utisak da ova nova vlada ništa ne radi. To, naravno, nije tako, kao što nije bila istinita ni predstava o vladi koju je on vodio. Jednostavno rezultati se ne vide, kao što se nisu videli ni u vreme Vučićeve vladavine, ali je on svakodnevnim bombardovanjem javnosti navodnim podacima, precizno do poslednje decimale, stvarao privid uspeha koje su građani primali zdravo za gotovo. Nisu osetili taj napredak, ali su hteli da veruju da će doći, jer eto radi se na tome punom parom. Bili su zadovoljni što se stvari kreću na bolje, uvereni da će jednom stići i do njih. Sada postaje sve jasnije da tih uspeha nema i da poboljšanje neće doći. Naprotiv, stvara se novi, sasvim suprotan privid, da se ništa ni ne radi, čak da oni koji odlučuju ne znaju ni šta bi trebalo učiniti da se nešto pokrene i popravi.

Uviđajući da mora da nastavi da priča, kao roditelji što decu uspavljuju pripovetkama, Vučić je rešio da ponovo krene sa uljuljkivanjem naroda, ali ima problem sa izborom bajki koje bi bile u skladu sa ovlašćenjima predsednika države. I najavio je unutrašnji dijalog o Kosovu, a kad je video da se na to niko ne pali, počeo da nas ubeđuje kako je to uzrok svih naših problema. Dok ne rešimo, jednom za svagda, pitanje Kosova, nema nam napredka, zavapio je, ali bez odjeka oduševljenog naroda. Onda je otišao na otvaranje Ikee, ne bi li podsetio na slavne dane, da bi posle toga izgrdio taj neradni, neinventivni, nerazumni i nezahvalni narod, koji mora promeniti mentalitet ako želi sa njime u svetlu budućnost. Nije upalilo. Onda je odlučio da nam ponudi političku mućkalicu sa roštiljijade. Teško da će čuveni Leskovački voz uskoro stići do većine građana Srbije, da se bar malo omrse, tako da ni taj njegov uspeh neće osetiti. Pre će stići kraj njihovom strpljenju.

Već nekoliko puta, Aleksandar Vučić je sam rekao da je, što se njega tiče on ostvario sve svoje ambicije, nabrajajući sve funkcije koje je dosad imao i sve rekorde koje je pritom navodno oborio po procentima glasova koje je osvojio. Na stranu sad činjenica da je Milošević imao i 102% glasova, pri čemu znamo i kako je došao do tih procenata, kako je vladao i kako je prošao taj rekorder. Želeo je, Vučić, time da kaže kako će odsad da radi isključivo u interesu naroda i države, a zapravo je rekao da je dosad radio prevashodno u interesu svoje političke karijere i moći. Očigledno da njegov problem nije samo u načinu saopštavanja , već i u načinu razmišljanja. On ne razume da ko pogodi u metu, promaši sve ostalo. Pošto je pogodio metu i postao to što je postao, sad ne zna šta će sa predsednikom. A Plavi voz čami negde u nekom hangaru.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane