Natrag

Da se ne zaboravi

Tito-Ranković-Veselinov glavni akteri Brionskoga plenuma CK SKJ (29)

Da li je Maršal znao sve?

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

U prošlom broju „Magazina Tabloid", obećao sam da ću u sledećim nastavcima o Brionskome plenumu pisati uglavnom o nekim, po mome sudu, važnim detaljima, koje sam promtno ili kasnije saznavao „po službenoj dužnosti", a o kojima dosad nije bilo govoreno i pisano. I ovom prilikom napominjem: pišem sa najboljim namerama i unapred sam zahvalan svakome ko me argumentima podrži ili demantuje u, i o onome što iznosim. Da bih bio u mnogo koječemu jasniji i uverljiviji o „mojim mukama", ispisaću prethodno par anegdota, narodnih poslovica, saveta moje majke...

Tri partizana ilegalno jedno veče dolaze „kod svoje veze" u selu blizu Sombora. Domaćin odmah obaveštava komšiju: „Imam na prenoćištu tri partizana, ilegalca. Ako zucneš-odleteće ti glava!" Komšija se hvata za glavu i kaže: "...A zašto sam ja sve to morao da znam?" Jer: ako zucne - ubiće ga partizani. Ako ne zucne, a sutradan Nemci i Mađari saznaju da je on znao za ilegalce, partizane, a nije to javio Nemcima ili Mađarima - ubiće ga Nemci ili Mađari.

Pisao je i pričao mi lično Vladimir Velebit: "...Kada sam određen da sa Đilasom i Kočom Popovićem putujem ilegalno za Zagreb, i tamo u ime Vrhovnoga štaba NOV i POJ pregovaramo sa nemačkom komandom o prekidu međusobne borbe, da bismo udruženi likvidirali četnike (kasnije bitka na Neretvi u kojoj su četnici praktično likvidirani kao veća vojna sila) ja nisam želeo ništa da znam o detaljima, niti sam se trudio u tome pravcu. Rezonovao sam: ako više znam pod mukama mogu više i da znam. Ako manje znam ili ništa ne znam - biće mi lakši položaj, psihološki. Ništa ne znam, ništa ne mogu da odam!"

Majka mi je često govorila: "...Dete, utuvi, ako više znaš, više ćeš i da patiš!" Od Najdana Pašića čuo sam poslovicu narodnu, sa poukom: "Rodi se budalom i ceo život provede u radosti i veselju!"

Da, da, ali ja sam po prirodi bio vrlo radoznao. Plus, intezivno sam se bavio decenijama istraživačkim novinarstvom. I šta dalje da pričam. Ali, kao šesnaestogodišnjak učio sam na SKOJ-evskim kursevima o konspiraciji. "Konspiracija, konspiracija!" Skoro kao ona religijska: "Da ne zna levica, šta radi desnica!"

I zaista: nikada nikome ni reči o onome što sam u službenim odnosima čuo, saznavao. Razume se, dok je vreme trajanja konspiracije. Sada je prošlo to vreme, tačnije - prošli su svi zakonski rokovi o službenim, državnim i inim tajnama.

I ja pišem da bi "resteretio" svoju savest, pamćenje.

I, kako bi to moja majka kazala: "...Sine moj, sve je to Svevišnji tako udesio", Miloš Crnjanski bi kazao: "...Tako je to udesio komedijant slučaj!" Jedno od dvoga, ali je istina: upravo kada sam koncipirao tekst na temu: Tito - Ranković - Veselinov glavni kreatori Brionskoga plenuma CK SKJ, "Politika" (16.08.2017.) na prvoj i trinaestoj stranici objavljuje intervju sa Srđom Penezićem, sinom Slobodana Penezića, u kojem Srđa izjavljuje da je njegova majka bila kod Tita i da joj je Tito kazao da je njenoga supruga -Slobodana Penezića ubio Aleksandar Ranković. Srđa kaže da mu to majka nikada kazala nije, ali posle nekoliko godina Dobrica Ćosić mu je to u Njujorku ispričao, s napomenom da je Dobrici tu stvar ispričala Krcunova supruga! Na pitanje Srđa odgovara da "on veruje u tu verziju, jer zašto bi ga Dobrica Ćosić-lagao!"

Ono što ja znam je sledeće: Grozdana - Zina Bijelić bila je pre rata i za vreme rada lična sekretarica Aleksandra Rankovića. Sa Rankovićem i Titom je zajedno otišla septembarskih dana 1941. u partizane. U tim vremenima Titova sekretarica bila je Davorjanka Paunović. Njih četvoro: Tito, Ranković, Davorjanka i Zina bili su često zajedno, dobro se poznavali. To je bio i motiv Zine da traži prijem kod Tita i da bi joj Tito možda kazao istinu o pogibiji njenoga supruga Slobodana Penezića - Krcuna, jer su posle te pogibije kružile razne glasine, verzije: je li automobilski udes bio slučajan, ili namerno izazvan, kojim motivom, itd.

Tito je Grozdanu Zinu ubrzo primio. I tačno je: kazao je Zini da je Slobodana Penezića ubio Aleksandar Ranković. To je meni dva puta svedočio, pričao, Krcunov brat Sreten. I naglasio je: "...Zina je umrla sa ubeđenjem da je Ranković ubio njenoga supruga.

Budući nije mogla da bude sahranjena pored Krcuna, jer ona nije bila narodni heroj, po tadašnjim regulama ne može u aleju narodnih heroja da bude sahranjen neko ko nije bio proglašen narodnim herojem, Zina je ostavila poruku da bude sahranjena na groblju na ostrvu Braču, pored svojih roditelja. I ta želja joj je i ispunjena."

Međutim, bitno je sledeće: da li je Tito Zini naveo dokaze da je Ranković ubio Krcuna i koji su to dokazi!? O tome niko nikada nigde ni reči nije kazao!

Da ne detaljišem: Krcun je od prvoga dana upoznavanja sa mnom visoko cenio, kako je on govorio: "...Pešakovićeve strasti i Pešakovićevu iskrenost. Te dve prirodne osobine govore mnogo o čoveku. I ja volim da znam s kim posla imam!"

Tim povodom, u jednom brojnijem društvu, u Republičkom izvršnom veću, Krcun mi je prišao, zagrlio me, pozvao konobara Milenka, Dalmatinca, da za njega i mene donese još po jedan Martel! Svakoga ponedeljka od 10 do 11 sati Krcun je provodio samnom u mojoj kancelariji: popio bi kafu, popušio dve cigarete i pojeo jedan suvi đevrek. Pričao je on meni više, nego ja njemu i za ovu priliku pominjem relevantan detalj: Krcun mi je dva puta ponavljao, a to je i mnogima drugima govorio: "...Pera (Stambolić) Plavi (Mijalko Todorović), Milentije (Popović) i Koča (Popović), kao predstavnici Srbije sede gore u organima federacije, a nikad ništa ne rade u korist svoje republike..."

Svi iz drugih republika drugačije se ponašaju! Nijednom tom prilikom Krcun nije pominjao Aleksandra Rankovića. Ja sam to tumačio: bilo je to vreme silnih sukoba među republikama o ekonomskim pitanjima , Marko je imao drugi sektor: organizaciona pitanja, obaveštajni rad. Ne znam ni danas da li sam bio u pravu il ne. Vladimir Dedijer je pisao, objavio, kako je saznao da Ranković i Penezić godinu dana pre Krcunove pogibije nisu razgovarali. Dedijer ne pominje razloge takvih međusobnih odnosa Marka i Krcuna.

Vrlo konkretno, na osnovu zapisnika i razgovora sa Veselinovim i Stambolićem: izvršni komitet CK SKJ imao je 28. oktobra 1964. Sednicu. Na toj sednici Tito je u vrlo odlučnoj, rezolutnoj reči optužio Slobodana Penezića da širi glasine kako on- Tito- i Vladimir Bakarić razbijaju srpsko rukovodstvo. Tito govori kako mu je to mesec-dva dana ranije pričala Stana Tomašević, naša ambasadorka u Norveškoj, kada je posetila Tita posle godišnjeg odmora i odlaska na dužnost. Tito je takve izjave , tvrdnje, okarakterisao kao gnusne laži, i navodio nekoliko razloga , i to da su u Srbiji počele prve partizanske borbe, itd. Vladimir Dedijer je objavio da Stana Tomašević nije to neposredno kazala Titu, jer on tada nije mogao da je primi, nego je to ispričala Jovanki Broz, a ona kasnije Titu.

Izvršni komitet CK SK Srbije održao je tim povodom sednicu 4. Novembra 1964.

Značajno je sledeće: Ta je sednica održana posle podne, bez stenografa i snimanja sednice na magnetofon, što je ranije, i kasnije, bila redovna, obavezna praksa. Verujem da je takvu odluku doneo sekretar CK SK Srbije Jovan Veselinov. Da li samoinicijativno ili uz konsultaciju s nekim i sa kim!? Na toj sednici optuženi Krcun je negirao takve razgovore sa Stanom Tomašević, održao je duži govor o aktualnim, posebno privrednim, problemima i kontroverzama među republikama, i izjavio da će o pokrenutom problemu lično razgovarati sa Stanom , kad se bude vratio iz Užica. U Užice je trebalo da bude kao delegat CK SK Srbije na sreskoj partijskoj konferenciji. Tačnije: na tu konferenciju u Užice, po rasporedu prethodnom, kao delegat CK SK Srbije trebalo je da bude Mihajlo Švabić. Ali Krcun je zamolio Švabića da on ode u svoje Užice, što je Švabić prihvatio.

Sutradan, 5. novembra, Krcun se dogovorio sa Svetislavom Stefanovićem Ćećom da njih dvojica odu u Užice, i to Ćećinim kolima. Krcunov šofer bio je tih dana deprimiran zbog razvoda sa suprugom i drugim porodičnim problemima.

Nastavljam kako mi je ubedljivo govorila Ćećina supruga Neda Marodić, Dalmatinka, za vreme rata član CK SK SKOJ-a: "...Kao i uvek tako sam 5.novembra uveče u Ćećin neseser sam upakovala njegov rezervni veš, ubrus, sapun, paket maramica i brijači pribor. Međutim, rano ujutru 6. novembra Petar Stambolić specijalnim telefonom obaveštava Ćeću da će toga dana u SIV-u biti jedan sastanak na kome Ćeća obavezno treba da bude prisutan. Ćeća zatim obaveštava Krcuna da neće moći da putuje s njim u Užice!"

Krcun onda „na brzaka" skuplja društvo koje bi s njim putovala za Užice. Pozove Svetolika Lazarevića, svoga drugara iz Druge proleterske brigade i kasnije OZNE-e i svoje Užičane: Olgu Živković i Ljubu Mijatovića. I njih četvoro posedaju u Penezićeva kola (registarske tablice: Bg: 20-55): napred pored šofera Penezić, Peneziću iza leđa Svetolik Lazarević, u sredini Olga Živković, šoferu iza leđa-Ljubo Mijatović. Šofirao je Lomić, Krcunov šofer.

I na Ibarskoj magistrali nesreća: ginu Krcun, Lazarević i Lomić, ugruvani, ostaju živi Olga i Ljubo.

Kad sam čuo za Krcunovu pogibiju, bio sam toga dana službeno van Beograda, posumnjao sam da je samoubistvo Krcunovo. Jer, znao sam u kakvim se političkim i psihičkim teškoćama nalazi Krcun, drugo, više puta sam od njega slušao: "...Meni jedan krajputaš da podignete, tamo gde je Mišić jurio Poćereka!" A, Krcunova se pogibija baš dešava na tome mestu, borbama u Kolubarskoj bici!

Kasnije sam iscrpno bio obaveštavan o nalazima komisije koje su ispitivale automobilsku nesreću, i najuverljivi mi je bio Desimir-Čiča Jovović, stariji komunista, vrlo savestan čovek. A on je bio 100% ubeđen da se nesreća slučajno desila - brza vožnja, kaljav drum, vozač izgubio kontrolu, sleteo sa druma, nije uspeo da vozilo vrati na drum, i svom silinom lupi u stablo jednog drveta pored druma.

Bitno je za mene sledeće i to nisam uspeo da proverim, a tragova treba da ima još sačuvanih: Da li je i ako jeste kakav je to iznenadni sastanak u SIV-u bio 6. novembra 1964. godine,na kome je po Stambolićevoj naredbi obavezno morao da bude prisutan i Svetislav Stefanović-Ćeća. Moja plauzabilna pretpostavka: da su Penezić i Stefanović zajedno putovali Ćećinim kolima, kako su se dan ranije dogovorili - Krcun ne bi poginuo! Da možda Stambolić, kao Titov čovek, veliki protivnik Krcunov, nije želeo da Krcun i Ćeća zajedno putuju? A, o njihovom dogovoru neka prislušna služba je obavestila i Tita i Stambolića, ili samo Tita, a Tito Stambolića!?

Sve je "namumuljeno i zakukuljeno" u tim odnosima na Titovom dvoru i oko Titovoga dvora bilo tada. A, da li samo tada? O tome ne mogu da svedočim, da razmišljam i zaključujem. Molim čitaoce da sve ovo moje kazivanje uvaže!

Vrlo su bitna i tri sledeća detalja: prvo, zapisnik na sednici IK CK Srbije 4. novembra 1964. kada je bila rasprava o Titovim optužbama Krcuna, vodio je Mirko Popović, sekretar Org. političkoga sekretarijata CK SK Srbije. On je, inače, uvek vodio zapisnike na sednici Izvršnoga komiteta (plus te sednice su uvek snimane na magnetofon). Mirko je rukom, kao i uvek, ispisao zapisnik, onda ga je njegova sekretarica - daktilografkinja, Radmila Dražić, prekucala. Posle toga Mirko je uvek predavao zapisnik meni da pročitam, eventualno ispravim jezičke, gramatičke, stilske greške ili nejasnoće. A, osobni motiv Mirkov bio je ovaj: Veselinov je uvek govorio "iz glave", nije čitao svoje diskusije. Znao je u toku izlaganja da stane na pola rečenice, mane rukom, ili mimikom lica kaže drugu polovinu misli. E, pošto sam ja dve godine intezivno pronalazio po arhivama po Srbiji, Vojvodini, Kosovu i Metohiji, čak i u Arhivu Robijašnice u Sremskoj Mitrovici, itd. govore Jovamna Veselinova, iste mi je prekucavao daktilograf Andra Nikolić i odštampao sam na šapilografu tri obimnije knjige toga materijala. Sve sam predao Veselinovu. Uvek se zahvaljivao. Kod sebe imam još po jedan primerak tih triju knjiga.

Mirko Popović je to sve znao i onda je računao da ću ja možda bolje „dešifrovati" te zamahom ruke, mimikom lica iskazane druge polovine Veselinovljevoga govora, diskusije.

Pročitao sam zapisnik sa sednice IK CK Srbije održane 4. novembra 1964. Na celoj jednoj stranici bila je nontirana Penezićeva diskusija na toj sednici. Dva sata kasnije Mirko Popović mi daje drugu verziju zapisnika: Krcunova diskusija je tačno prepolovljena, ispisana je na polovini stranice. Konačno, posle dva sata daje mi treću verziju zapisnika - u njoj nema uopšte Krcunove diskusije!

Siguran sam: to prvo skraćivanje pa konačno izbacivanje Krcunove diskusije delo je Jovana Veselinova. To zna i Mirko Popović. Ali, da li je Veselinov samo kratio, pa konačno u celini izbacio Krcunovu diskusiju ili je Veselinov to uradio uz prethodnu konsultaciju, dogovor sa Stambolićem, Rankovićem, eventualno Kardelja, Titom siguran sam nije; znam Tita nikada nije direktno zvao specijalnim telefonom. I Kardelja ne - prethodno bih pozvao Kardeljevog šefa kabineta - Antona Vratušu, kasnije Šokorca - pitao da li je Bevc slobodan i tek onda bi se usudio da direktno pozove Kardelja.

Prema tome, zapisnik sa pomenute sednice, koji se čuva u Istorijskom arhivu Srbije je nepotpun, nije veran, jer ne sadrži Krcunovu diskusiju. Kome je to trebalo da posluži - ne znam, mogu samo da pretpostavljam.

Drugo, Stana Tomašević je otišla u penziju, živela je kod svoga brata Bate u Engleskoj. Bata je bio oženjen Engleskinjom i sa dvoje dece živeli su u kući te Engleskinje blizu Londona. Bata i ja poznavali smo se odlično, zajedno smo četiri godine studirali na Novinarskoj i diplomatskoj visokoj školi u Beogradu, zatim par godina zajedno radili u novinarstvu. Bato je poznavao i svoju suprugu, više puta smo svi troje bili na nekom piću, ćaskanju.

Teško bolesna, Stana je zamolila svoga brata da joj obezbedi magnetofon pored kreveta, želi da u magnetofon izdiktira svoja sećanja iz NOB, diplomatske službe itd. Bata joj je kupio magnetofon, i Stana je izdiktirala sećanja na sedam traka. Na šestoj traci su njena kazivanja o navodnom njenom razgovoru sa Titom o Krcunu. Stana je odlučno demantovala da je ona ikada išta sličnoga kazala Titu o Krcunu. Njen zaključak: Sve je to Tito izmislio!

Sve mi je ovo i mnogo drugih detalja ispričao Bato Tomašević u kafani hotela Mažestik u Beogradu, jednoga leta kad je Bato bio u Beogradu. Umrla je Stana, a pre godinu dana Iinjen brat Bato. Ali verujem da su te trake kod Batove supruge I dece, koji žive u Engleskoj. Ne bi bilo loše da do tih traka dođe Arhiv Jugoslavije; mislim da mu je to dužnost. O toj ideji, predlogu, obavestiću pisano Arhiv.

Uostalom to može da uradi i Krcunov sin Srđa, jer su Penezići i Tomaševići (Stana i Bato) bili decenijama vrlo dobri poznanici i prijatelji, družili su se.

Treće, verujem da Krcun nije kazao Stani Tomašević da Tito i Bakarić razbijaju srpsko rukovodstvo. Ali ne isključujem mogućnost da je Krcun to zuckao u nekom drugom društvu. A, više puta Krcun je govorio i posle sednica Izvršnoga veća, itd:

"...Znam, mene prisluškuju i UDB-a i KOS!" I tom prilikom bi zavrteo glavom, manuo rukom. Moguće je da Krcun to nije govorio nikome , ali sam siguran-on je to mislio, znao. Samo jedan dokaz: leta 1964. Na Brionima Milentije Popović, Petar Stambolić, Dušan Petrović-Šane i Dobrivoje Radosavljević-Bobi osnovali su tzv. Koordinacionu grupu za "političko rušenje Aleksandra Rankovića!" Rukovodilac grupe bio je Milentije Popović. Ta se grupa sastajala - po dvoje, troje i kako je Stambolić objavio u knjizi Vjenceslava Glišića, uvek su nosili tranzistor, uključe ga i tako se obezbeđivali da ne budu eventualno prisluškivani! Stambolić je detalje objašnjavao jednoj grupi aktivista za letovanju na Brionima , u kojoj je grupi bio i dr. Miodrag Zečević. Zečević je sve to objavio u svojoj knjizi: "Tako je bilo!"

Da li su Popović, Stambolić, Petrović i Radosavljević osnovali takvu grupu, sa tim zadacima, a da o tome nije znao Tito!? Odnosno da njih četvorica ni su osnovali grupu na odgovarajući mig Tita? Da li je mogućno da o svemu tome nije nešto "nanjušio" i Slobodan Penezić? Koji je inače ozbiljne primedbe na rad i ponašanje te četvorice, posebno ako je reč o njihovom izbegavanju da "zagrizu" za račun interesa Srbije!?

Inače, cela 1964. godina bila je puna kontroverzi, žestokih paljbi među republikama, naročito oko ekonomskih pitanja, sistema i politike daljega razvoja.

Pominjem po redosledu najvažnije događaje te godine koji su bili puni "baruta": 60-ta godišnjica osnivanja "Politike", najstarijeg dnevnog lista na Balkanu; 100-godišnjica smrti Vuka Stefanovića Karadžića i s tim u vezi: srpski, hrvatski ili srpsko-hrvatski jezik, i niz drugih pitanja; 50-godišnjica izbijanja Prvog svetskog rata, učešće Srbije i drugih u tome ratu; 20-ta godišnjica osnovanja južno-srbijanskih partizanskih brigade; 50-ta godišnjica Kolubarske bitke.

Naročite kontroverze i probleme karakterisala je 60-ta godišnjica "Politike", a najveće nesporazume izazvala je proslava 50-godišnjice početka Prvog svetskog rata i učešće Srbije u njemu. Bio je sastavljen program proslave te godišnjice od 21. tačke. Tito je sve to prebrisao, ostao je samo miting na Ceru i Tekerišu, ali bez prikazivanja filma: "Marš na Drinu". Tih meseci u nekim listovima, razgovorima, obelodanjeno je da je 1914. godine sa trupama Austrougarske nastupao i Tito. Kao državljanin AU monarhije bio je i borac u njenim vojnim jedinicama. Razume se, Tito nije hladnokrvno podneo tu "provokaciju". Ali za ovu priliku da ne detaljišem kontroverze oko svih tih proslava, godišnjica, jubileja.

Posle Brionskoga plenum a bilo je silnih diskusija, nagađanja, špekulacija misaonih...Da li bi uopšte bilo moguće održati Brionski plenum da je Slobodan Penezić bio tada živ. Mnogi su tvrdili da je to bilo nemoguće, Krcun bi se uspešno odupreo takvom toku stvari, takvim ocenama, jer bi bio ubeđen da su laži u pitanju, cela kombinacija uperena ne protiv Rankovića, nego pre svega protiv Srbije. Drugi su bili mišljenja kako bi se Brionski plenum održao sa odlukama koje je doneo-Krcun bi se odmetnuo u šumu, osnovao nove partizanske jedinice. I tvrdili su ti - Krcun bi imao dosta pristalica i boraca u "novim partizanima".

Mihajlo Švabić bio je dobar poznavalac istorije KPJ I odnosa u vrhovima i meni je dva puta govorio u svojoj vili u ulici Puškinovoj br. 4 na Topčiderskom brdu: Titu je bilo važno da prvo skloni Krcuna, glavnoga majstora, e da bi se onda lakše obračunao sa Rankovićem, ustvari sa onima koji bi kasnije pružili legitiman otpor Titovim, Kardeljevim i Bakarićevim planovima o konfederaciji umesto federaciji Jugoslavije.

Po uobičajenim uzusima, nekoliko prethodnih stranica ovoga teksta trebalo bi da objavim u "Politici", jer me je tekst iz toga lista (Intervju sa Srđom Penezićem Krcunovim sinom) povukao da pišem o detaljima: je li ili nije Ranković ubio Krcuna? Međutim, "Politika" (Urednik Batić Bačević) mi se zahvalio na ponudi i kazao da "Politika" nije zainteresovana za tu temu. I eto, sada čiste savesti pišem o ovoj temi za "Magazin - Tabloid".

Konačno da se vratim glavnoj temi koji sam u naslovu apostrofirao, dakle: Tito-Ranković-Veselinov-glavne ličnosti Brionskoga plenuma CK SKJ 1. jula 1966. godine.

Tito, Ranković i Veselinov od najranije mladosti su bili članovi KPJ, Tito i Veselinov i đaci na školama Kominterne u Moskvi. Sva trojica su radničkoga "proleterskoga" porekla. Sva trojica bili su šegrti, kalfe, majstori: Tito i Veselinov bili su metalci, Ranković krojač narodnoga odela (abadžija). Sva trojica su bili robijaši u Kraljevini Jugoslaviji; Ranković i Veselinov godinama istovremeno u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Sva trojica su organizatori partizanskoga pokreta i njegovi visoki rukovodioci od 1941. (Tito vrhovni komandant Vrhovnoga štaba, Ranković član VŠ, Veselinov rukovodilac partizanske borbe u Sremu, u Vojvodini). Sva trojica su odmah posle oslobođenja u Beogradu, bili nerazdvojni drugovi, prijatelji. Ranković i Veselinov skoro svakodnevno su bili uveče u Klubu narodnih poslanika u Tolstojevoj ulici br. 2 a, na Dedinju. Sva trojica su bili strasni lovci, vrlo često zajedno u lovu širom planina i dolina, lovišta u Jugoslaviji. Sva trojica....

I odjednom: razlaz, Ranković i Tito, Ranković i Veselinov! Iznenađenje i zaprepašćenje kod miliona Jugoslovena, skoro svih članova Saveza komunista Jugoslavije. Međusobne optužbe, kako bi ti moja majka govorila: Što pas sam s maslom ne bi pojeo! Bruka i sramota!

Hoću odmah da podvučem: po mome saznanju, sudu niko od njih nije bio nevin! Međusobno su podmetali - kako je Tito u drugom prilikom često govorio: klipove u točkove. Tito, Kardelj, Bakarić i ini-bili su u ofanzivi, izazivači konflikta! Ranković i "njegovi" bili su manje aktivni, ali uvek u defanzivi; sve što su činili činili su da se očuvaju na pozicijama, a istina je u tome na prvome mestu da očuvaju Jugoslaviju, tačnije da odbrane Srbiju od, po njima, očigledne loše perspektive.

Da ponovim: po mome saznanju razlaz Tita I Rankovića počeo je od 1961. godine i ja ću kasnije tu tezu dokazivati na nekoliko područja, detalja, po nekom vremenskom sledu. Bio sam sedam godina šef kabineta Jovana Veselinova, odmah zatim šef kabineta člana Biroa CK SKJ Stevana Doronjskog, pre toga u vrlo bliskim kontaktima sa ljudima iz Izvršnoga veća Srbije, posebno sa Slobodanom Penezićem.

Bio sam savetnik u Predsedništvu Saveza sindikata Jugoslavije. Na višemesečnim i jednogodišnjim partijskim i SKOJ-evskim kursevima i školama. I možda najvažnije za moje poznavanje i interesovanje privrednom problematikom u tome odnosu među republikama: nekoliko godina svakoga petka od 17. do 19. sati bio sam na sastancima u "Ekonomskoj politici" sa drugovima: Slavkom Komarom, Nikolom Minčevim, Kirom Gligorovim, Vojinom Guzinom, Zoranom Poličem, Stanetom Pavličem, Antom Raosom, Tozom Granfilom.

U kolektivnom razgovoru i sugestijama tih drugova: koje tamo i kako pisati i objaviti u sledećem broju "Ekonomske politike", kakva je situacija na ovom, na onom sektoru privrede, itd. Ovo moje "busanje u prsa" motivisano je isključivo kao moji dokazi da sam promtno "bio u kursu" o mnogim aktualnim i istoriskim temama i dilemama u Jugoslaviji, pa i svetskoj ekonomiji.

Ponavljam: jedini vrhovni funkcioner u Jugoslaviji s kojim nikada nisam bio, ništa s njim nisam razgovarao je Aleksandar Ranković. Tačnije: dva dana posle pogibije Penezića Ranković je došao u kancelariju Veselinova. Nije bilo tada sekretarice i Veselinov me pozvao da naručim posluženje za njega i Rankovića. Kad sam ušao u kancelariju, Veselinov je sedeo na svojoj stolici, Ranković je stajao. Veselinov rukom pokazuje na mene i veli Rankoviću: "Drug Pešaković, naše gore list!" Ranković mi pruža ruku i veli mi: "Milo mi je!"

Drugi detalj: nikada nisam pisao, objavljivao "iz rukava". Uvek sam proveravao u dokumentima da li tačno pominjem datume, mesta, ljude, zaključke sa sastanka. Još koliko je bilo i ima trzavica noću, ujutru...proveri ovo, ono.

Sa ovim napomenama, obaveštavanjima čitalaca, nastaviću da iznosim neke detalje o činjenicama u vezi sa Brionskim plenumom, odstranjivanjem Rankovića, o odnosima u trouglu: Tito-Ranković-Veselinov.

O tome u sledećim prilozima...

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane