Iz mog ugla

Ima li svrhe

Živan Haravan

Davnih godina, dok još nije zagazio u političko živo blato, lucidni, duhoviti novinar-satiričar, sada pok. Brana Crnčević je u nekom intervjuu, na pitanje da li postoji novinarska sloboda (radi se o vremenu SFRJ), odgovorio, parafraziraću ga: "...Teško je odrediti granicu novinarske slobode i šta ona, kao takva, može da menja u društvu. Evo, na primer, neka neki mladi novinar uspe da zakaže i dobije intervju sa državnim sekretarom za prosvetu i obrazovanje. Novinar, sav ustreptao od uzbuđenja i straha, uspe da sve to savlada u sebi i u zakazano vreme dođe do kabineta druga sekretara (danas: rang ministra). Drug će ga srdačno primiti, zavaliće se obojica u fotelje i mladi novinar, rešen da gađa pravo u metu, uzme vazduh i postavi prvo, oštro pitanje: 'Druže sekretaru! Da li Vi imate podatak i znate li da je u našoj zemlji, danas, pet miliona nepismenih ljudi? Dok mu se noge budu tresle od straha, postavši svestan oštrice svog pitanja, drug sekretar će ustati, na kratko, iz fotelje, otići do svog radnog stola i vratiti se sa nekim papirima. 'Druže, mladi novinaru! Ne raspolažete tačnim podatkom. Prema mojim, zvaničnim i tačnim podacima, u našoj zemlji je šest miliona i tristapedeset hiljada nepismenih..."

Na ovu Braninu ocenu svrhe i produktivnosti kritike u društvu podsetio me je, nedavno, jedan komšija koji me upita: "Komšija! Rekoše mi deca da pišete za Magazin Tabloid?" "Da", odgovorih. "Ako! Neka čita narod!", bila je zagonetna poruka komšije. Zagonetna, zato što mi je to zvučalo kao: "Neka se narod zabavlja." Da li je tako mislio ili ne, ali me je to nateralo da razmislim o svrsi društveno-angažovanog novinarstva, pisanja kolumni, kritike vlasti, mukotrpnog pravljenja novina poput ovog Magazina, Svedoka...A, narod k'o narod. Kupi novine koje su mu po volji i u skladu sa njegovim znanjem, obrazovanjem, interesima, političkim uverenjem i uz eventualno: "Svaka im čast!", zatvori ih, baci i one završe u kolicima nekog Roma koji skuplja papir za otpad. Svaki čitalac nastavlja svoj život onakav ili ovakav i na kraj pameti mu nije da, uz svoje brige, razmišlja o rudarski teškom poslu kome se predaju ljudi zaljubljeni u istinu i pravdu praveći novi broj, konkretno, ovog Magazina. Nebrojeno puta su glavni urednik i saradnici pisali i objavljivali oštre tekstove, potkrepljene nepobitnim dokazima o kriminalu u aktuelnoj vlasti, ali ništa manje i oštrije o kriminalu svake prethodne vlasti. I šta se promenilo u vladavini? Ništa!

A, ako bi se, jednog dana, promenila vlast koja bi uvela takozvanu demokratiju, ne očekujte da bi ta vlast ukazala trunku poštovanja prema, primera radi, ovom Magazinu i ljudima koji ga stvaraju. Zašto? Zato što postoje, paralelno, salonski kritičari i salonski mediji koji ih promovišu i pripremaju ih za nove "mesije" savremenog "slobodarskog" novinarstva. A, postoje i pojedinci-kameleoni koji će se prilagoditi novim okolnostima. Hajdemo prvo o salonskim kritičarima i njihovim medijskim promoterima. Tipičan primer salonskih kritičara su Gordana Suša i Olja Bećković, a ima ih još.

Gordana Suša je dugi niz godina bila novinarska perjanica RTS-a, u vreme Tita, Miloševića. Bila je dugo skupštinski izveštač RTS-a. A, da li znate da je njen pok. otac Živorad "Šilja" Mihajlović bio višedecenijski udbaški strah i trepet? Mislite li da je talentom i samostalno dobila radno mesto, prvo, na Radio Beogradu, a 1978. godine na RTS-u? Mislite li da je slučajno, po napuštanju RTS-a zbog nekakvog sukoba sa pok. Dušanom Mitevićem, postala i predsednica NUNS-a? Treba biti, baš, naivan pa verovati da je to sve bilo slučajno.

Bila je i još uvek je član RRA. Slučajno? Danas je Suša kritičar režima i nemojte biti iznenađeni ako nakon, eventualne, promene režima i odnosa političkih snaga u Srbiji Gordana bude direktor RTS-a ili nešto tome slično. Olja Bećković je bila totalno neuspešna filmska glumica(?!) u pokušaju. Ali, tu je bio "slavni" tata Matija. Olja dobija TV-emisiju na Studiju B i postaje novinarka(?). Potom, prelazi na B-92 i razmažena, unjkavo i lukavo, uz nepoštovanje svojih gostiju, vodi Utisak nedelje. Pokojni, slavni glumac Toma Kuruzović jednom prilikom mi je rekao da ne može da shvati kako Olji dozvoljavaju da onako mucajući bude, uopšte, bilo kakav voditelj. Kada se nešto, kao, zamerila Vučiću ugašena joj je emisija i evo nje, na sva zona, kukumavče kao da Srbiji zavisi život od njene ukinute emisije.

Nemojte da budete iznenađeni ako, pod okolnostima iz prethodnog slučaja, jednog dana Olja bude predsednica NUNS-a ili direktorka nekog uticajog medija, ambasadorka...Obema i njima sličnim salonskim kritičarima režima, medijsku potporu svesrdno daju NIN i TV-N1. Hoćete li ikad u NIN-u ili na TV-N1 videti, čitati i čuti Milovana Brkića? NIKAD! A, oni ono behu, kao, slobodarski-demokratski mediji? Evo i primera dva ljudska kameleona koji za tren mogu da okrenu ćurak i prilagode se novim okolnostima bez da pocrvene od stida. Važno je da je samo njima dobro. To im je jedina "politička" opcija. Jedan je javna ličnost, a drugi je anonimna ljudska ništarija. Pre par dana, (ovo pisem 6.9.'17) nabasam na arhivski snimak jedine slobodarske, kablovske televizije TV-Zrenjanin i emisiju "Bez cenzure" u kojoj su gosti bili Milovan Brkić, Mile Isakov i Milomir Marić. Ono što je o degradaciji medijskog sadržaja, nemoralu koji nam se servirao preko raznih medija, uništavanju kulture preko medija..., rekao Milomir Marić, svaka reč mu je bila zlatna i tačna. To je bio jedan Milomir Marić. Danas, taj isti, a drugi, Milomir Marić je glavni protagonist širenja i propagiranja nemorala, kriminalaca koji su se krađama, pljačkama "svetili" zapadu za bombardovanje Srbije (o, Bože me sačuvaj!). Sve što su pljačkali, oteli tuđe, prodavali su, ogroman novac trošili na kockanje, noćni život, kurve...Da su sve to poklonili srpskoj sirotinji ili inkognito sav plen uplatili na račun budžeta Srbije, razumeo bih, donekle, pljačku tuđe imovine kao patriotski čin. Ovako, današnji Marić, forsira javno prostitutke i kriminalce kao putokaz mladima kojim pravcem treba da idu. Ako je to što radi normalno i nije u funkciji zamajavanja naroda i njegovog odvraćanja od surove realnosti u kojoj je tužan i nemoćan, onda pošteni ljudi žive u nekom drugom, paralelnom svetu.

O Mariću sam se, već, jednom oglasio u ovom Magazinu tekstom "Sunovrat novinarstva" i evo, on svojim daljim delovanjem, samo potvrđuje sve što sam rekao u pomenutom tekstu. No, pored svega rečenog, ne bih bio iznenađen i kada bi došlo do promene sadašnjeg režima, ako bi Marić ostao, u najmanju ruku, na istom mestu. Pokazao je neporecivo da može jednom da pljuje po blatu nemorala, zaglupljivanja sopstvenog naroda, a potom, da se slatko i strastveno valja u tom istom blatu. Takvi su potrebni i korisni svakom režimu. Znam za slučaj jedne obične, anonimne protuve-ništarije. U zlo vreme kada je JUL bio "kul" njegova deca i sin mog pok. prijatelja, a njegovog pašenoga, pohrlila su u JUL i u Skadarliji ispodobijali neke kafiće na "revers". Mnoštvo je mutnih radnji iza koje su stajali ta protuva i supruga mog pok. prijatelja, čija je tetka svoj ceo radni vek provela u DB-u, a bliski rođak mog pok. prijatelja bio na jednoj od najviših državnih funkcija. Ali iz pijeteta prema pok. prijatelju neću o detaljima. Na moju zgroženost, ugledam jednog dana kako ta ljudska ništarija, sa pozicije načelnika za stambeno-komunalne i građevinske poslove jedne beogradske opštine, kao kadar Demokratske stranke(?!), objašnjava nekoj televiziji zašto je morala biti srušena kuća nekoj sirotinji. A, zašto je izabrao (moglo mu se) baš tu opštinu u kojoj će da vlada, baš, tim poslovima? Zato što na toj opštini njegova svastika, dakle, ženina sestra, ima, pored više stanova, porodičnu, veliku kuću koju je bespravno nadogradila i samo ona nije srušena u čitavoj ulici u kojoj su nikli novi stambeni objekti. Danas, deca im se voze džipovima, sva stambeno obezbeđena. Ta ljudska ništarija je i sada član Demokratske stranke! Aferim! I sad da se vratimo na početak priče. Dok se svi mi, svako u svojoj oblasti, hvatamo u koštac sa kriminalom, nemoralom, nepotizmom,kumovsko-rođačko-zemljačkom mafijom na vlasti, rizikujući mnogo toga u svojim životima, salonski kritičari i kameleoni čekaju svojih, novih, pet minuta. Oni će, opet, zauzeti svoje, nove, pozicije, a mi ćemo ostati na svojoj, istoj, borbenoj liniji. "Kolariću paniću..." ili kako mi ono reče komšija: "Ako! Neka čita narod!"