Postdemokratija

Rajski intervjui

Afera "Rajski papiri", o sakrivanju novca po poreskim rajevima na egzotičnim ostrvima trese svet, a nama ništa. Toj utaji poreza, pošto nije krivično delo, u većini zemalja tepa se sa "poreska optimizacija", a odgovornost za one koji su uhvaćeni uglavnom je moralna i politička, što kod nas ne postoji. U Srbiji niko nije odgovarao ni za pljačku države preko tih ostrva u milijardama dolara, a kamo li za laži i prevare na ivici zakona. Tako je ova zemlja postala rajsko ostrvo za svakojake besprizorne protuve, koje bez stida i srama zauzimaju vodeće pozicije u vlasti, biznisu, kulturi, sportu... Šta su rajski papiri, naspram rajskih uspeha vlasti, rajskih tetaka, rajskih kompletnih idiota, rajskih ratnih zločinca, rajskih plata i penzija, rajskih diploma i doktorata. A imamo i rajske intervjue predsednika u kojima, oslobođen svih moralnih skrupula, može da radi šta hoće, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Mile Isakov

Pala je i Brankica Stanković. Naravno. Nije imala nikakve šanse u dijalogu sa sagovornikom za kojeg istina i činjenice nisu nikakav argument. Činjenica da je i sama to morala znati, dovodi u sumnju njene prave motive i namere kad je pristala na intervju sa Vučićem. Da li je htela da dokaže kako ona jedina može da ga ispreskače pitanjima ili da mu, kao poznata antiprotivna novinarka, posluži kao još jedan dokaz da nema tih pitanja na koja on nema pravi odgovor, dakle da je uvek i u svemu u pravu i da ko drukčije kaže kleveće i laže. Šta god da je htela, ispalo je ovo drugo, tako da je dvostruko izgubila, i duel sa predsednikom i ugled nesalomivog borca za istinu.

Inače, pali bi i mnogi drugi novinari koji poštuju principe istinitog i objektivnog informisanja, baš zato što poštuju ta pravila, ali i mnogi opzicioni lideri, koje Vučić zaobilazi u širokom luku baš zato što ih ni oni ne poštuju, što umeju da igraju prljavo kao i on. Ne izbegava Vučić duele sa neistomišljenicima i političkim protivnicima zbog toga što su pametniji , nego zato što i među njima ima onih koji umeju da se služe istim metodama kao on, da na laž odgovore lažima, da nikad ne priznaju da nešto ne znaju i da je suparnik u pravu, a kad ponestane argumenata spremni su da prosto izmisle nepostojeće podatke ili izvore informacija. Sa takvima je, baš kao i sa njime, nemoguće izaći na kraj jer su spremni da negiraju realnost i da polemišu i o stvarima o kojim pojma nemaju, sve tvrdeći da su apsolutno u pravu. U takvim uslovima nemoguće je išta dokazati i svako ko to pokuša obavezno gubi, jer u pravu je onaj ko je bezobrazniji.

Sa Insajderovimm intervjuom sa Aleksandrom Vučićem, slično je kao sa aktuelnim rajskim papirima, svi znaju da oni koji posluju preko rajskih ostrva sakrivaju lovu, uglavnom sumnjivog porekla, izbegavajući porez, ali pošto to nije zakonom zabranjeno mogu samo da im pljunu pod prozor. I Vučić zna da svi znaju da njegova priča nema mnogo veze sa realnošću, ali zna i da mu ništa ne mogu. On živi na svom rajskom ostrvu, preko televizije, birajući sagovornike, gradi rajske vrtove i nudi svima da se priključe, a oni koji ne žele ili ne mogu, sami su krivi. Oni su ili neznalice i lenji neradnici, ili zlonamerni lažovi i lopovi, ili strani plaćenici. Sve to im on saspe direktno u lice preko TV aparata, a onda odgovora na njihove primedbe i pitanja, koje svojevoljno interpretira u njihovom odsustvu, onako kako njemu odgovara.

U razvijenim civilizacijama oni koji se nađu na rajskim top listama, podnose ostavke na važne funkcije i povlače se iz javnosti, jer znaju da je, bez obzira što nije kažnjivo po zakonu, to nečasno, nepošteno i stoga društveno neprihvatljivo. Kod nas, naprotiv, uhvaćeni u najrazličitijim prevarama i mućkama, najpre lažima to negiraju, a onda odmah prelaze u kontranapad prozivajući političke protivnike, koji im navodno podmeću nešto što oni sami rade ili su radili. I kad hiljadu puta ponove laž i ona postane istina, nastavljaju javno delovanje sve pevušeći ovde vrlo popularnu pesmu "Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine". U zemljama sa demokratskom tradicijom slično prolaze i oni za koje se dokaže da su javno iznosili neistine ili neosnovane optužbe.

Čak i ako nema osnove za zakonsko gonjenje i sankcionisanje, bivaju prinuđeni da se sami povuku sa pozicija sa kojih bi mogli da utiču na demokratsku javnu raspravu o tome. Mogu da učestvuju u toj raspravi, kao i svi građani, ali ne i da upravljaju njenim tokovima.

Normalnom čoveku, bez obzira koliko bio u pravu, nemoguće je dobiti TV duel sa uticajnim ličnostima bez moralnih skrupula, kao što pristojan čovek ne može izaći na kraj u raspravi sa prostacima koji viču, psuju ga i vređaju.

A Srbija se već godinama dresira na taj sistem vrednosti preko brojnih i najgledanijih rijaliti programa, koji se emituju čitavog bogovetnog dana. Najbolji "igrači" u tim programima su oni koji su najprimitivniji i najvulgarniji, najnemoralniji i najbezobzirniji, a najglasniji i najagresivniji, koji uz uvrede i pretnje za sve to optužuju druge. Na nešto sofiticiraniji način, tobož pristojno ali ne manje bezobrazno, uz pristanak Brankice Stanković, dominirao je i Aleksandar Vučić u intervjuu od kojeg se očekivalo da bar ozbiljnije dovede u pitanje njegove istine. Niko od nje nije ni očekivao da polemiše sa Vučićem, jer to nije posao novinara, ali profesionalna etika nalaže da ne dozvoli zloupotrebu svojih pitanja za propagandu ili satanizaciju neistomišljenika koji nisu u prilici da odgovore, još manje da u tome saučestvuje. Inače, nije ni moguće polemisati sa izmišljenim stvarima o kojima ništa ne znaš upravo zato što su izmišljene. Znam to i iz ličnog iskustva.

Jedared sam, sredinom devedesetih, učestvovao u nekoj TV debati zajedno sa Vučićevim učiteljem, Vojislavom Šešeljem, koji se, kad je činjenicama sateran uza zid i ostao bez argumenata, pozvao na nepostojeću knjigu, nepostojećeg a navodno čuvenog teoretičara u oblasti o kojoj je bila reč. Ne sećam se više tog nepoznatog imena, neka bude recimo Fridman, ali se dobro sećam kako je na osnovu tog "neznanja" slavodobitno zaključio raspravu konstatacijom da ne može da razgovara sa onima koji ništa ne znaju. Naravno da se ne može znati ime čoveka koji ne postoji, ali kako to naknadno objasniti gledaocima koji su svojim očima videli kako je on načitan i temeljan, a onaj koji mu se suprotstavlja obični šarlatan koji se upušta u raspravu o stvarima o kojima nema pojma. Jedini način da se čovek suprotstavi takvom bezobrazluku je isti takav bezobrazluk, koji ne može svako sebi da dozvoli. Trebalo je odmah, znao ne znao za tog autora, drsko ustvrditi da taj ne postoji i da je sve izmišljeno, pa neka on dokazuje suprotno. Čak i u slučaju da takva knjiga ipak postoji, rezultat bi bio najmanje nerešen, jer gledaoci većinom ne bi znali ko je u pravu, ali ko normalan sebi sme da dozvoli takvu bruku, makar i pred najmanjim brojem onih gledalaca koji bi to znali.

Eto, to je škola koju je kao najbolji učenik prošao Vučić, koji se vremenom samo usavršavao u tome. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. On izmisli protivnika, izmisli ili frizira njegov stav i onda opali po tome. Sam postavlja pitanja zamišljenom protivniku, a pošto ovaj nije prisutan, sam i odgovora u njegovo ime, ali tako da sebi daje šlagvort za kontranapad. Sam sebi nabacuje voleje i onda atraktivno zabija golove. Da bi se prikazao kao častan i dobronameran čovek, on navodno nikad nikoga ne napada, on se samo brani od napada koje sam formuliše po potrebi.

U rajskim intervjuima Aleksandra Vučića, nikad nije dosadno, mada su u pitanju njegovi monolozi. Istina, nema tu neistomišljenika da mu pariraju, ali on se ipak sa njima obračunava citirajući njihove potpuno izmišljene ili preformulisane izjave, prilagođene odgovorima koje je pripremio. Ti intervjui nisu samo monolozi, to je zapravo monodrama, sa svim elementima te dramske forme. Postoji sukob, sa zamišljenim protivnicima, ali i unutrašnji sa samim sobom. On je ugrožen od svekolikih napada i pretnji, zabrinut ali ne i uplašen. On je i tužan što mu protivnici nisu jači, ali i ponosan na svoje uspehe. Po sopstvenom priznanju, skroman je i pošten, pa svoju nadmoć tumači kao posledicu nemoći nesposobne opozicije. Tolerantan je i pun razumevanja, ali i gnevan kad zatreba, jer ga nerviraju besmislena pitanja zasnovana na izmišljotinam i lažima, pa se odgovor pretvara u optužnicu ološu koji to radi. Dakle, opet samo kontrapad u pravednoj samoodbrani. Naravno neustrašiv i junački u kojem superiorno pobeđuje, ali ipak skromno zaključuje da to i nije teško s obzirom da su njegovi protivnici i neprijatelji neznalice, kukavice i lenštine.

Ponekad čak prizna i neku svoju grešku, ali je u obrazloženju odmah pretvori u svoju prednost, jer eto pokazao je kako je i on samo čovek od krvi i mesa, jedan od nas. Kaže da zna da nije savršen, ali ne propušta ni jednu priliku da za sve što radi kaže da je obavljeno na najbolji mogući način.

I na kraju, jasno je šta će se u Srbiji dogoditi sa aferom "rajskih papira", jer sve će zavisiti od toga šta će reći Vučić u svojim TV monodramama. A to znači ništa. Kao i sa svim drugim aferama u koje su bili upleteni njegovi saradnici iz politike ili biznisa. Kao što je bilo sa kompletnim idiotima, Malim i Vesićem, ili sa Vulinovom tetkom. Ovog puta je prozvan ministar Nenad Popović...On je, naravno, sve negirao, a premijerka se, po običaju, pravi luda. Čeka se Vučićeva presuda.