Natrag

Kontranapad

U senci "bratske" pomoći huligana iz Hrvatske na "večitom obračunu" divljaka iz plemena Zvezde i Partizana

Goveda riču sa tribina

Mažić dosudio penal za Partizan na večitom derbiju nakon 22 godine, a Vučić osporavao njegovu odluku, umesto da ispunjava zavet o suzbijanju kriminala i pokrene državne organe na obračun sa nasiljem u fudbalu. Taman je armija fudbalskih pristalica počela da naseda tvrdnji „elite" i novinara „na zadatku", kako je sa njenim dolaskom na kormilo došlo do velikog preokreta u našem fudbalu, kada su „monstrumi" proizvedeni u labaratoriji mafijaško kriminogene države poništili sav trud u „projektu preporoda" srpskog fudbala.

Miroslav Vislavski

Hvalospevi i neukusne ode izricani u povodu plasmana reprezentacije Srbije na Svetsko prvenstvo 2018. u Rusiji, kao i Partizana i Crvene zvezde u „nokaut" fazu među 32 kluba u drugo rangiranom evropskom takmičenju Lige Evrope, srušeni su u trenutku akcije poručenih plaćenih „navijača" (kriminalaca) iz inostranstva!

Skandal na nedavnom derbiju između Partizana i Crvene zvezde zasenio je takmičarske rezultate nacionalnog tima i velikih rivala na međunarodnoj sceni. Pre derbija se slavio „istorijski povratak" na veliku scenu nekadašnjeg evropskog i svetskog klupskog prvaka. Zvezda „nacionale" je nakon punih četvrt veka uspela da u evropskom kupu, u kome je nije bilo u poslednjoj deceniji, nastavi takmičenje nakon nastupa u grupnoj fazi tog takmičenja! Podanički poslenici javne reči i mediji su se utrkivali u glorifikaciji ostvarenih rezultata omiljenog kluba njegovog spasioca, nekadašnjeg „momka sa tribina" - Delije, koji danas drma Srbijom! U svakom pogledu. „Istorijski uspeh Crvene zvezde", „Moćna Crvena zvezda", „Zvezda ponovo deo evropske elite", „Uspeh za zlatna slova u istoriji Zvezde", bili su naslovi i najčešće pominjane reči vajnih novinara... Komentatori RTS, Krivokapić, Albijanić su se do bola nadmetali u čašćavanju epiteta o „grandioznom podvigu" Zvezde u Evropi! Pohvale na račun Crvene zvezde za isti uspeh koji je postigao i Partizan, sa nesrazmernim kontrastom su bile krajnje neukusne, neprofesionalne, degutantne...

Van spora je da su rezultati fudbalskih reprezenata Srbije na kraju godine za poštovanje i značajni za poziciju našeg fudbala u međunarodnoj konkurenciji. Važni su zbog budućnosti ovog najpopularnijeg sporta u zemlji Srbiji, zbog valjanog vrednovanja doprinosa fudbalera iz sadašnje države u istorijskom smislu na globalnom planu počev od prvog Svetskog prvenstva 1930 u Urugvaju zaključno sa Zvezdinom evropskom i svetskom titulom... Postiguti rezultati i eventualno veća ostvarenja u Ligi Evrope naša dva najtrofejnija kluba i nacionalnog tima na predstojećem Mundijalu, mogli bi biti temelj nekog vremena u kome bi fudbal konačno „izašao iz poslednjeg šešira" u žrebanju za najveća takmičenja. Na žalost, ostvarenja o kojima se euforično govorilo, po mišljenju retkih trezvenih fudbalskih autoriteta nisu plod sistema. Oni su se jednostavno dogodili sa trudom koji je ulagan da se do njih dođe u improvizovanom srpskom fudbalu. Ali, njihov značaj ne treba zbog toga umanjivati. Ne treba ni preterivati u veličanju uspeha, jer ćemo se okliznuti već na sledećem koraku, već u sledećoj sezoni. Te rezultate treba poštovati i iskoristiti kao priliku za odlučan zaokret u fudbalskoj politici.

Da li je to moguće sa postojećom kadrovskom infrastrukturom? Mogu li to garantovati ljudi koje je selektirao neko ko je marginalan u fudbalskoj istoriji i bez autoriteta na globalnoj međunarodnoj sceni, neko ko smeni selektora sa kojim je nacionalni tim ostvario „istorijski uspeh" i plasirao se na veliko takmičenje nakon osam godina apstinencije i propuštena tri velika prvenstva? Da li je tako nešto moguće u zemlji čiji je predsednik države za vreme obavljanja funkcije predsednika Vlade izjavljivao da država nema snage da se obračuna sa nasiljem i protagonistima nasilja na fudbalskim stadionima. Šta tu onda mogu uraditi klupske uprave ili organi fudbalske organizacije čiji su čelnici deo hobotnice što čvrsto drži stegnutim sve segmente fudbalskog sporta? Mnogo toga je nepoznato javnosti šta zapravo rade vođe navijača na tribinama fudbalskih stadiona. O tome se samo naslućuje i nagađa s obzirom da normalni nemaju pristup ili im je bezbednost ugrožena budu li pokazali znatiželju kako funkcioniše „front najvernijih" kao distributivni centar raznih opijata. Policija koja ih „obezbeđuje" čini to vrlo revnosno! Na opšte i zadovoljstvo unutrašnjih poslova.

Veliki, 156 po redu derbi između crno i crveno belih sa Topčidera, neće biti upamćen po igri dva velika rivala. Neće ni po golovima koje su za obe strane postigli stranci - za Zvezdu unosna investicija Boaći, a za Partizan do sada još uvek promašena investicija, Suma! Ni činjenica da je nakon 22 godine u velikom derbiju, konačno dosuđen kazneni udarac za Partizan neće obeležiti istorijsku vrednost minulog derbija. Posebno zbog toga što je odluka Milorada Mažića zasigurno najsvetlije figure u domaćoj ligi i fudbala u Srbiji na globalnom planu, bila ispravna i bez dileme. Ali, ni tako dosuđen kazneni udarac nije prošao bez sumnji ostrašćenih. Verovali ili ne, ali je na njegovu odluku o kaznenom udarcu za Partizan, gnevno reagovao pozivajući „nadležnog" niko drugi do predsednik Srbije! Razumljivo. On je uvek u pravu! Na svu sreću, „nadležni" mu je protumačio pravila po kojima se prekršaj u šesnaetercu sankcioniše kaznenim udarcem. Ali ni to ne bi bilo dovoljno da je kojim slučajem derbi rešen golom iz kaznenog udarca, da na „sreću fudbala", Zvezda nije izjednačila rezultat! Predsednik republike je skrenuo pažnju „nadležnim" da se ne sme ponoviti situacija iz prošlogodišnjeg prvenstva kada je Zvezda izgubila već osvojenu titulu! Ceneći da ova informacija nije za „redovne" sportske rubrike i medije te da je bunkerisana kao zabranjena za javnost, ova pikanterija bi mogla da bude u zanimljivostima sa derbija.

Pečat na večitom derbiju su dali „navijači". Oni koji su bezbroj puta u minulih četvrt veka svojim divljanjem nanosili ogromnu štetu fudbalskom sportu, u kojima istorija beleži i ubistva na tribinama kada je igran derbi! Siledžije i kriminalci koji su rasterali čestiti svet sa tribina i iz fudbala, imali su svoju utakmicu, svoj scenario i režiju derbija. Po formuli organizovanja izbora u kojima se utrkuju stranke za osvajanje vlasti na kojima su olovke zamenjene bezbol palicama, tako su frakcije „najvernijih" Grobara na putu osvajanja brašnastog tržišta u borbi za vlast na tribinama, otvorili front i razvili krvavi bratoubilački pir u kome je učestvovalo nekoliko stotina huligana. Polupane i krvave glave, gola telesa, nagi, ogoljeni „ratnici" izbačeni na atletsku stazu i sprovedeni od žandara ispod tribina su sramotna slika koja je obišla svet. Srbija je to!

„Olakšanje" je stiglo sa prvim zvaničnim informacijama, kada je javnosti saopšteno da su izazivači nereda i nasilnici zapravo šestorica Hrvata! Doduše, bilo je tu i Bugara, Rusa, Grka... Ispostavilo se da su to plaćenici ovdašnjih kriminalaca koji su ih poručili da im se nađu u nastojanju da osvoje južnu tribinu! Naših huligana kao da nije ni bilo na tribinama, kao da nisu učestvovali u nasilju i brutalnim scenama. Nije saopšteno da li je bilo i ko su „naši" koji su se makljali. I da li je samo njih 26 uhapšenih učestvovalo u obračunu? Tako se naša javnost i mediji bave događajem za sramotu ove države.

Nasilje „najvatrenijih", međusobni obračuni u kojima ima žrtava, pretnje po bezbednost igrača, članova uprava, sportkih radnika ne prestaje uprkos postojanju zakona. Država se odnosi prema svojim aktima kao da ih nije donela u okviru sopstvenog pravnog sistema. Ne mogu fudbalski klubovi da rešavaju sami problem nasilja i „navijačkih vođa", bez obzira koliko su kumovali u njihovom instaliranju u fudbal. U FK Vojvodina ih je u sistem odlučivanja najdirektnije uvukao nekadašnji direktor dr Cvetko Riđošić 2004 godine. Bilo je to vreme kada mu je „gorelo pod nogama" i kada je bio u direktnom sukobu sa predsednikom Aleksandrom Jevtićem. U obračunu koji je usledio, dr Cvetko je kao pametan čovek učlanio dvesta navijača poznate grupe „Firma" i na Saboru Kluba rukovodeći se statutarnim odredbama da u Skupštinu mogu biti birani samo oni sa članskom kartom, obezbedio većinu sa navijačima. Tom prilikom je dobio bitku i Skupština je smenila Upravni odbor. Kada je Ratko Buturović na poziv Riđošića i Firmaša preuzeo FK Vojvodina, brzo je došlo do raskola u kome je ceh platio Riđošić. Buturović je imao kontrolu nad navijačima. Kako, samo se nagađalo i pretpostavljalo. Sa odlaskom Buturovića sa životne scene, dogodila su se neka ubistva u kojima su pogubljeni, kako je u javnosti predstavljano, vođe navijača Vojvodine! U FK Vojvodina ili uz nju (pored nje) sam od 1973 i nije mi bilo poznato da su takvi likovi bili vođe navijača. U međuvremenu, već nekoliko godina Vojvodina bije bitku za svoj sportski integritet. I tada kada je bila na pragu da se konsoliduje, jedna ekipa jakih poslovnih ljudi direktno povezanih sa aktuelnom političkom vlasti, napustila je klub zbog nemogućnosti da transformiše klupsku organizaciju i upravljanje. Prepreku su pravili navijači! Oni ulaze u svlačionicu, hvataju igrače za grlo, prete igračima, treneru... Ni najnovije kadrovske promene u Vojvodini, direktno diktirane od državnog vrha još ne pokazuju znake stabilnosti koja je naložena kao krajnji cilj. I dalje vođe „navijača" ili menadžeri direktno uslovljavaju trenere zahtevima da igraju njihova „grla"... Kada je bila najnovija trenerska rokada u Vojvodini, nekoliko „navijačkih lidera" je zatražilo da novoustoličeni trener i predstavnik uprave izađu iz svlačionice ne bi li se oni „obratili" igračima!? Da li je to normalno?

Državne institucije nikako da shvate i prelome da je krajnje vreme za konačni i definitivan obračun sa nasilnicima na sportskim borilištima. Postoje primeri iz istorije fudbalskih sila koje su se suočavale sa ovim problemom. Najčešće se pominje primer „Gvozdene ledi" koja je zaustavila engleske huligane i istrebila nasilje sa fudbalskih stadiona. Zato su i danas poučne njene reči nakon Hejsela 29 maja 1985 i pogibije 39 ljudi koji su želeli da prisustvuju finalu Kupa šampiona između Liverpula i Juventusa. Čuvena britanska premijerka je prihvatajući krivicu Britanije za tragediju, u najavi državne akcije rekla: „...Mi te ljude moramo odvojiti od ostatka društva. Na njih je moguće primeniti tri sredstva: ubeđivanje, prevenciju i kažnjavanje. Za huligane je potrebno napraviti vrlo oštre zakone. Kazne koje se izriču njima moraju da budu primer za druge".

Zašto Srbija nije spremna na takve žrtve? Zašto ne sprovodi postojeće zakone za suzbijanje nasilja i donese oštrije sankcije prema počiniocima nasilja? Šta je sprečava da zabrani nastupe svojim ekipama na međunarodnoj sceni, da stavi moratorijum na fudbalska takmičenja na određeni rok? Ili jednostavno, zašto država ne nađe drugi sadržaj na kome će da „uposli" nasilnike kao svoju potencijalnu formaciju sa kojom računa u nekim vanrednim situacijama unutar zemlje ili u eventualnim ratnim okolnostima?

Priča o uspesima Zvezde i Partizana isčezla je u gustom dimu pirotehnike i požaru baklji na južnoj tribini stadiona JNA na večitom derbiju. Rezigniran stanjem i učestalim pojavama na tribinama stadiona i lošom vladajućom politikom, naš istaknuti pisac Siniša Kovačević je na Tviteru napisao: „Stadione Zvezde i Partizana treba srušiti, zaorati, zalivati i na tom mestu napasati goveda. Nek krave seru po mestu najlepših uspomena nekoliko generacija. Bolje i to nego da nam se banditi igraju sa decom. Do skorih smrti nekih dečaka, Džajiću, Vučeliću, doviđenja!"

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane