Natrag

Razaranje

Prilozi za biografiju dva puta smenjenog pomoćnika ministra kulture Miladina Lukića

Protomajstor konaka i klozeta

Za koje je sve nepostojeće nezasluge Lukić dobio nagradu Društva konzervatora Srbije, šta zapravo čini njegov dugogodišnji rad i gde je sve Lukić ostavio trajan štetočinski trag? Koji su sve slučajevi nastali u vreme Lukićevih pomoćnikovanja u Ministarstvu kulture, kako je Lukić preuzeo ulogu vešplava u slučaju "pranja" afere Narodni Muzej, gde je zgrada tokom prenosa usput desetostruko narasla, gde je Lukić sagradio postmoderni klozet, gde je Lukić projektovao poseban tor za ovna a gde je sagradio hotel za kokoške.

Stanislav Živkov

U višedecenijski sistematski sakupljanoj galeriji konzervatoriskih štetočina Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture do sada smo se uglavnom bavili raznim babama doktorkama i magistarkama arhitekture. Kako bi se ispoštovala rodna ravnopravnost koja je sada jako pomodna, u ovom nastavku pozabavićemo se i konzervatorskom i pomoćničkom karijerom jedne muške štetočine, koja, za razliku od svojih koleginica, osim u jednom slučaju, nije nikada ništa direktno sjebala od spomenika kulture, ali je zato svojim dunđerajem veoma uspešno devastirala same komplekse spomenika u kojima je gradila manje više preskupo plaćene nefunkcionalne klozete, fekalne izlive u potok, nakazne i nefunkcionalne konake, poseban tor za ovna, hotel za kokoške i ostale nakazne zgradurine po našim manastirima. Naravno reč je o Miladinu Lukiću, arhitekti konzervatoru Republičkog zavoda i do sada dva puta ražalovanom pomoćniku Ministra kulture!

Na sveopšte zgražanje, pre neku godinu Lukić je čak dobio bizarnu nagradu "Radomir Stanić" koju Društvo konzervatora Srbije (DKS) tradicionalno dodeljuje čime se samo pokazalo da je praktično glavna aktivnost tog društva tokom cele godine zapravo sama ta proslava, odnosno bogati koktel posle nje, kao i da ne postoje neki definisani kriterijumi za dodelu same nagrade, o čemu svedoči sama činjenica da je nagrada dodeljena arh. Miladinu Lukiću, konzervatoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije i dvaput bivšem pomoćniku ministra kulture. A nagrada je zvanično Lukiću dodeljena za dugogodišnji teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleđa, kao i za savremen pristup njegovom očuvanju. Međutim, kada se pogleda šta je sve i kako Lukić zapravo uradio, sprečavao a delom i sprečio, mora se postaviti pitanje za koje je to zasluge Lukić uopšte dobio ovu nagradu, a posebna su priča njegova zloupotreba položaja u Ministarstv , umešanost u skandal oko projekta za obnovu Narodnog Muzeja te teranje maka na konac po narudžbini sa ciljem zaustavljanja nepoželjnih radova!

Elem, za ime Miladina Lukića, u vreme dok je obavljao funkciju pomoćnika ministra, vezuje se čitav niz "slučajeva". Najpre slučaj opskurnog projekta "Atlas narodnog graditeljstva", vredan 222.000 evra. Kada je vest o ovoj dodeli sredstava stigla u javnost, ispostavilo se da čak ni sam tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović nije pojma imao po kom kriterijumu i ko je odlučio da se Atlasu dodeli toliki novac pa je za novine rekao da nije upućen u ovaj slučaj i uputio novinare na svog pomoćnika u Ministarstvu, Miladina Lukića, koji se potom uopšte nije javljao na telefon u kabinetu. Čak su i zaposleni u Zavodu za urnisanje spomenika, rekli tim povodom da Zavod ima mnogo značajnijih projekata kojima je potrebniji novac nego što je to "Atlas narodnog graditeljstva" na koji su straćene pare umesto zaštite od propadanja objekata narodnog graditeljstva.

Sledeći Lukićev "slučaj" bila je zabrana probnog arheološkog iskopavanja značajnog ranovizantijskog arheološkog nalazišta Kale u selu Zlata, kod Prokuplja što je Lukić obrazložio čitavim nizom besmislica na koje se Lukić prilikom odlučivanja pozvao: da bi lokalitet nakon probnog, sondažnog iskopavanja morao da se istražuje sistematski, isforsirana konstrukcija po kojoj bi za istraživanja Zlate bila potrebna sredstva za konzervaciju, što je po Lukićevom mišljenju bio razlog za zabranu iskopavanja. Iako bi se sondažnim iskopavanjem Zlate dobili osnovni podaci, neophodni za stavljanje jednog arheološkog lokaliteta pod zaštitu zakona, i to bez ijednog dinara uloženog od države, jer je trebalo da radovi budu izvedeni sredstvima Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta i dragocenom donacijom uglednog Instituta "Jaroslav Černi", nekome su ova iskopavanja veoma smetala, nikada nisu saopšteni pravi razlozi za zabranu iskopavanja niti se saznalo ko iza svega stoji.

Za ime Miladina Lukića vezuje se još jedan "slučaj" u Ministarstvu kulture. Naime, nakon velikih protesta zaposlenih u Republičkom zavodu i nakon više prijava zaposlenih i poseta raznih inspektora, smenjen je dotadašnji direktor istog zavoda Marko Omčikus i za direktorku je imenovana arh. Gordana Marković, koja je odmah shvatila da je u Zavodu stanje katastrofalno, da spomenici svakodnevno propadaju a da zavodom gospodare neradnici. Markovićeva je pokrenula rad na brojnim objektima i insistirala na profesionalom radu na njihovoj obnovi. Time se automatski veoma zamerila grupi Lukićevih sledbenika koja decenijama nije radila skoro ništa. Kako bi zaštitio svoje istomišljenike, Lukić je započeo sistematsku opstrukciju svih značajnih projekata Zavoda, čak je formirao tzv. veliku komisiju Ministarstva za praćenje radova na spomenicima, čiji je glavni cilj, zapravo, bilo zaustavljanje nepoželjnih radova. Ipak, tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović, posle upozorenja Gordane Marković da verifikovanjem komisije dobija paralelni zavod, poništio je rešenje o formiranju te komisije.

Postoji još jedan slučaj vezan za Miladina Lukića, a to je dodela posla na protivpožarnoj zaštiti 21 manastira preduzeću Visan iz Zemuna, registrovanom za ekološku i sanitarnu zaštitu. Na osnovu predloga Jovana Despotovića, tadašnjeg pomoćnika ministra kulture, Miladina Lukića i Marka Omčikusa, tadašnjeg direktora Republičkog zavoda, 24. septembra 2003. godine sklopljen je ugovor sa Visanom za izradu projektne dokumentacije za preventivno-tehničku zaštitu, kontrolno ispitivanje i servisiranje stabilnih sistema za dojavu i gašenje požara, zaštitu od požara i izvođenje građevinskih, elektro, termotehničkih i zanatskih radova na objektima od posebnog kulturno-istorijskog značaja označenih u spisku koji je bio sastavni deo ovog ugovora (ukupno 21 manastir) sa ugovorenom ukupnom vrednosti radova od 44.972.340 dinara koja je u celosti avansno isplaćena u roku od sedam dana na tekući račun izvođača kod Delta banke br. 1609567186 iako u vreme sklapanja ugovora Visan uopšte nije bio registrovan za poslove na protivpožarnoj zaštiti, a za te poslove, legalizma radi, doregistrovaće se tek znatno kasnije, upravo u vreme kada je Miladin Lukić bio pomoćnik ministra kulture.

Štaviše, u Visanu je hitno formiran sektor za rad na protivpožarnoj zaštiti kako bi se mogao nastaviti rad na ovom projektu. Ugovorom uopšte nije bio definisan rok u kojem je posao trebalo da bude izvršen, jedino je projektna dokumentacija trebalo da bude dovršena i predata do kraja 2003. godine. Tek 2006. godine, u vreme kada je Gordana Marković bila direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, izvršena je kontrola rada Visana i ustanovljeno je da je posle tri godine urađeno samo 10 odsto posla u ukupnoj vrednosti od oko 5.200.000 dinara i to na 16 manastira. Do danas nije ustanovljeno gde je utrošena razlika od oko 44.450.000 dinara, ali se zato zna sledeće: da je Marko Omčikus smenjen sa mesta direktora Republičkog zavoda, da je Miladin Lukić smenjen sa mesta pomoćnika ministra kulture, te da je istoričar umetnosti Jovan Despotović, nakon smene sa mesta pomoćnika ministra kulture, radio kao - savetnik u Visanu. Nakon svog povratka u Ministarstvo Lukić se svesrdno angažovao da zataška najveću aferu svih vremena: slučaj propale rekonstrukcije Narodnog muzeja u koji je bio debelo umešan kao i da pokuša da spreči pokretanje odgovornosti za višegodišnje arčenje novca!

Naime, Lukić je raskrinkan upravo u vreme ministra kulture Nebojše Bradića kada je posebna komisija među pomno skrivanim dokumentima pronašla i dopis upućen Narodnom muzeju datiran 14. oktobra 2004. koji je potpisao lično Miladin Lukić iz koga se vidi da je Lukić, očigledno upoznat sa nezakonitim odlučivanjem po svaku cenu hteo da da kakav-takav legalitet nelegalnim odlukama Tatjane Cvjetićanin i njene "velike lože" te u ovom dopisu iznosi svoje duboko uverenje da je izborom Rakočevića doneta ispravna odluka i da je ponuđena cena realna, imajući u vidu kompleksnost i složenost objekta.

Više je nego očigledno da je ovakav dopis, zasnovan na subjektivnom stavu, mogao sastaviti ili neko ko je imao nekog ličnog interesa u dodeli rekonstrukcije Rakočeviću, ili, u ovom slučaju, neko ko je svojim uticajem i položajem mogao da pruži privid legalizma prethodno učinjenim nezakonitim radnjama. Stoga ne čudi da je tadašnji-sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić, neovlašćeno potpisao ovakav dokument, iako je sigurno znao da jedino ministar kulture ima ovlašćenje to da potpiše.

Inače odavno je poznato da je Lukić tada u Ministarstvo kulture, u paketu sa Silvanom Hadži Đokić stigao preko linije SPO-a, pošto je svojedobno za račun pokojnog Veselina Boškovića sagradio nakaznu crkvetinu u Beogradu, a kasnije je bio i kućni prijatelj sa Danicom i Vukom Draškovićem! A onda je Miladin Lukić, zbog svojih "zasluga" naprasno postao pomoćnik ministra kulture. Nova direktorka Republičkog zavoda Gordana Marković, shvativši sa kime ima posla, rasformirala je zavodsku "veliku ložu" neradnika, ali je zato nova velika loža proradila u Ministarstvu kulture, na čelu sa "velikim majstorom" Miladinom Lukićem, čiji dopisi su postali čuveni.

Na primer, pisao je (2006) da Republički zavod ne treba da radi Lepenski vir, koji treba da je u nadležnosti Narodnog muzeja, pošto Lepenski vir nije nepokretno, nego pokretno kulturno dobro, jer je - dislociran. Čitajući to pismo, u dva ministarstva su se krstili i levom i desnomUglavnom, projekat je napokon počeo da se realizuje, pri čemu je nova direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović Lončarski, zbog svoje najave da je dovedena da zaustavlja nepoželjne radove, naprosto zaobiđena, ali je zato Miladin Lukić svim silama započeo da rovari po odborima za visokogradnju i niskogradnju pri Nacionalnom investicionom planu sa svojom morbidnom teorijom o navodnoj pokretnosti Lepenskog vira. Inače po povratku u Ministarstvo, Lukić je zajedno sa Miroslavom Tasićem, tadašnjim dražvnim sekretarom krenuo u kampanju rehabilitacije propalog projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja autora Milana Rakočevića najpre formiranjem građevinskog odbora a potom lupetanjem kao Maksim po diviziji pri čemu je pokazao da pojma nema o čemu govori: zgrada narodnog muzeja predstavlja jedan arhitektonski lonac koji skuplja vodu, odnosno da zgrada ima središte čime je otkrivena svojevrsna Amerika pošto ovo ukazuje na postojanje do sada u arhitekturi nepoznatih zgrada bez središta. Tako se, prema Lukićevom mišljenju, u muzejskom središtu nalaze svetlarnik i čitav niz stepenastih ravnih krovova gde se kišnica skuplja i odvodi cevima.

Lukić u nastavku navodi kako mi znamo da rešimo kako da se ta voda odvodi , ali to je slaba tačka građevine i pretnja za havariju koja može biti fatalna, zaboravljajući da se takva havarija može dogoditi samo ako se oluci redovno ne čiste, a o tome šta se tada dešava najbolje svedoče slapovi i vodopadi vode koji su lili iz začepljenih oluka koji se u vreme direktorovanja smenjene direktorke Tatjane Cvetičanin! Dalje se proslavio tvrdnjom kako je za sve kriva voda, odnosno da su veliki deo problema narodnog muzeja i gotovo svih drugih ustanova kulture i muzeja podzemne vode i jezera koja prožimaju Beograd što samo govori da se Lukić kao Marica u krivi k...razume i u hidrogeologiju, hidrologiju, speleologiju, podzemne i pijaće vode.

Veran svom neznanju, Lukić i dalje nastavlja u istom stilu pa navodi kako je vrlo problematično kopanje ispod trga Republike jer se ispod nalaze temelji Stambol kapije, instalacije od ko zna kada, čitava arheološka priča za koju niko ne zna šta bi pokazala kada bi se otkopala i šta bi se onda radilo, zaboravljajući pri tome da je upravo deo sa ostacima Stambol kapije odavno arheološki istražen, nalazi objavljeni u Starinaru i ucrtani u sve podloge, što samo po sebi govori da Lukić veoma retko koristi arheološku literaturu, pošto se on ne bavi zaštitom već urnisanjem spomenika kulture! Lukić je dalje nastavio kako je dodatni problem što se dole nalaze podzemna jezera te kako je u vreme kada je građena zgrada u kojoj se nalazi Narodni muzej bio veliki problem sa fundiranjem upravo zbog podzemnih voda, ali pri tom zaboravlja na prostu činjenicu da od gradnje zgrade pa do danas ona nikada nije bila poplavljena podzemnim vodama.

Lukić dalje navodi kako se iz programske faze prešlo u fazu projektovanja te je Rakočević ponudio jedno izuzetno smelo arhitektonsko rešenje koje je samo po sebi zgradi narodnog muzeja dalo novi kvalitet, otvaranje središnjeg prostora prema krovnoj zoni, zaboravljajući pri tome da napomene da je upravo tim novim kvalitetom zgrada pretvorena u šoping mol tim pre što su na svim spratovima zazidani prozori ka izložbenom prostoru. Naravno, pošto je debelo umešan u čitav skandal, Lukić nastavlja sa odbranom neodbranjivog tvrdnjama kako je Rakočevićev projekat omogućio da se na posetioca ostavi izuzetno jak uticaj kada uđe unutra a to je mera uspeha arhitekte- da ostavi utisak na čoveka kada uđe u neku zgradu. Lukić je takođe naglasio da je projekat čak dobio i nagradu Inženjerske komore Srbije, ali se pri tome odmah pitanje ko je potom predložio ovaj nakazni projekat za nagradu Inženjerske komore Srbije i ko je odlučio o dodeljivanju nagrade? Naravno kruna svega bilo je osnivanje Građevinskog odbora pri ministarstvu kulture sa vrlo definisanom ulogom vešplava kako bi se dodatno izbelio Lukićev prljav veš čije pranje je bilo urgentno!!!

Stoga zaista bizarno izgleda navod iz obrazloženja DKS-a da je Lukiću nagrada dodeljena za teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleđa. Kada se pogleda urađeno vidi se da je od kulturnih dobara Lukić na svu sreću "restaurirao" samo jedan jedno, ali da je uglavnom projektovao razne konake i klozete.

Neposredno kraj manastira Studenica, južno od manastirskih zidina, Miladin Lukić je projektovao i izgradio ogromnu stambenu zgradu, uz veoma "stručno" obrazloženje urbanista konzervatora da je to mesto dobro jer - na njemu nije nikada ništa građeno. Obrazloženje za izgradnju bilo je da se od rudokopa ugrožena manastirska zgrada iz ušćanskog vinograda premešta u Studenicu. Ova zgrada od 180 kvadratnih metara na Ušću usput je narasla na deset puta veću površinu u Studenici! Za potrebe izgradnje ove zgrade zanemareni su do tada usvojeni i realizovani planovi i projekti službe zaštite, a pored "premeštanja", zgrada u Ušću i danas stoji na svom mestu. Ogromni objekat sa četrdesetak dvokrevetnih soba sa kupatilima i pratećim prostorima, očito namenjen ugostiteljstvu, pravdan je raznim namenama: higijenskim potrebama tada sedmočlanog studeničkog bratstva, budućim vizantološkim centrom, "stranoprijemnicom"...

Za opremanje konaka preduzeće Stik iz Ivanjice poklonilo je ogromnu količinu drvne građe, od koje je kraljevačko preduzeće Jasen izradilo ne naročito kvalitetnu stolariju, a usput je rasprodat deo poklonjenog parketa.

Sledeća Lukićeva akcija bila je lociranje i izgradnja javnog klozeta u postmodernom stilu na praznom prostoru na desnoj obali Savinog potoka, tačno prekoputa parkića sa klupama ispred Savine česme tako da posetioci imaju idealnu priliku da uživaju u panorami na klozet sa podzemnim i nadzemnim kontejnerima! Klozet je sagrađen na koti nižoj od kote uliva u veliku septičku jamu, delom i nadzemnu, izgrađenu u manastirskom voćnjaku za potrebe novog konaka. Iako je planirano pumpanje fekalne vode, ona je iz klozeta ipak ispuštena u potok, tako da ova urbanistička "omaška" zagađuje Savin potok i reku Studenicu, što je najstrože zabranjeno. To je prvi objekat u Studenici, posle Bogorodičine crkve, građen od klesanih blokova radočelskog mermera.

Treba ovde napomenuti da je čak i kralj Milutin Kraljevu crkvu gradio od sige da ne bi konkurisao glavnoj svetinji. Uz klozet je, prema odobrenju manastira, nikao i već dugo napušteni drveni kiosk za prodaju suvenira upotpunjujući ansambl sa česmom. Tok Savinog potoka, kao jedan od bitnih elemenata zaštićenog pejzaža, u zoni klozeta je poligonalno "korigovan" i obzidan kamenom u kanal pravougaonog preseka koji je sada već uveliko zasut i obrastao trskom. Nakon kraćeg vremena pokazalo se da je klozet krajnje nefunkcionalan, sa kabinama širine 80 cm, te već dugo nije u funkciji, služeći kao magacin robe za obližnji kiosk sa suvenirima a trenutno je u toku ponovna rekonstrukcija klozeta!!!

Ni manastir Gradac nije bio bolje sreće jer je Lukić i tamo za sobom ostavio trajan, dubok trag. Prilikom projektovanja novih objekata, skromne potrebe male monaške zajednice nisu blagovremeno sagledane te je gradnjom konaka bitno devastirana ambijentalna celina manastira koji sad predstavlja nekritičku mešavinu gotičke, šumadijske i primorske arhitekture.

Novosagrađeni konak projektovan je krajnje nefunkcionalno, sa svega četiri sobe za monahe, a velike površine zauzimaju razni hodnici i stepeništa. Nema nikakvih ostava kao ni prostora za ogrev, a umesto kotlarnice uređena je soba za prijem posetilaca. Kotlarnica je nepropisno ugrađena u debljinu obimnog zida i predstavlja stalnu potencijalnu opasnost kako za monahinje, tako i za čitav objekat. Unutar manastira sagrađen je neprikladan zvonik, a dve ekonomske zgrade pored kompleksa. Glavni ulaz u manastir preprečen je velikim zidanim kokošinjcem, tzv. hotelom za kokoške, koji je projektovao i sagradio Miladin Lukić.

Na istočnoj strani sagrađen je parking, a usput je probijen i ogradni zid kako bi se osposobio novi ulaz u manastir na mestu gde ga nikada ranije nije bilo, jer je nekadašnji glavni ulaz degradiran gradnjom kokošinjca.

Pored parkinga sagrađen je i novi klozet za posetioce koji blokira vizuru na crkvu jer ima i sprat koji uspešno zaklanja pogled na kupolu crkve. I ovde je primenjen uobičajeni "lukićevski" konzervatorski princip te je klozet sagrađen bez rešenog odvoda kanalizacije sa "mirisnim" posledicama. Ni prostor skromne manastirske ekonomije nije definisan planom tako da je ona smeštena naspram glavne kapije, tačno na putu bujicama koje su povremeno imale katastrofalne posledice po manastirski kompleks izazivajući rušenja i oštećenja manastirskih objekata. Uz ekonomske objekte posađen je voćnjak koji je čitav kompleks zaklonio od pogleda sa prilaznog puta.

Ni manastir Mileševa nije ostao pošteđen primene Lukićevog "savremenog metodološkog pristupa" revitalizaciji spomenika kulture. Ipak, najveći problem Zavoda je u tome što je na čelu eparhije vladika koji želi da je unapredi i koji ne može da prihvati da za ovaj manastir ne može da dobije projekte uređenja zaštićene zone, izmeštanja puta, adaptacije konaka, zvonare i da je briga o manastiru svedena samo na odugovlačenja, zabrane rada i tužbe. Tako je u Republičkom zavodu još 2003. godine Miladin Lukić izradio novi plan uređenja kompleksa po kome se ekonomske zgrade "premeštaju" sa mesta na kome su izgrađene na mesto obližnjeg zadružnog motela. A na mestu štale, čiju je lokaciju upravo Republički zavod odredio i manastir osamdesetih godina izgradio, predviđa se gostinski konak, a uz konak i ribnjak. Očigledno je da oni koji se zaštitom spomenika bave samo u priči, nisu ni znali šta po Zakonu o planiranju i izgradnji mora da ima određena vrsta projekata. Tako nisu znali ni da idejni projekat uređenja Mileševe obavezno mora da sadrži plan uređenja zaštićene okoline sa obilaznim, pristupnim putem, parkingom i pešačkim komunikacijama, arhitektonske projekte sanacije postojećih i projekte novih objekata, idejne projekte infrastrukture i studiju uticaja na životnu sredinu,a arhitekta Miladin Lukić to sve nije uradio, a posebna je priča usledila nakon planiranog rušenja zvonika koji je potpuno zaklanjao ulaz u crkvu, kada je Lukić organizovao javno kukumavčenje povodom rušenja koje je ranije odobrio upravo Republički Zavod!

Posebna je priča rekonstrukcija priprate manastira Sisojevac koja je sagrađena prema projektu Miladina Lukića. Crkva ovog manastira je prelepi primer arhitekture moravske stilske grupe sagrađena od sige i peščara. Krajem XVII veka manastir je zapusteo, a do naših dana crkva je došla u ruševinama. Naos crkve uzorno je obnovljen sedamdesetih godina XX veka po projektu arh. Branislava Vulovića, a nisko sačuvani zidovi priprate su konzervirani. Osamdesetih godina pokrenuta je inicijativa za obnovu priprate koja je bila moguća na osnovu stilskih sličnosti sa bolje sačuvanim moravskim crkvama. U Republičkom zavodu je napravljen interni konkurs kojim je od arhitekata Zavoda tražen projekat rekonstrukcije priprate. Nažalost, po sasvim nejasnim kriterijumima izabran je projekat Miladina Lukića, koji je na mestu moravske priprate sagrađena prava sandučina, mnogo viša od prvobitne priprate, koja je obložena blokovima tesanog kamena te danas čitav ansambl izgleda kao betonski sarkofag. Čak je na mestu prvobitnog portala postavljen novi, izliven u betonu, koji izgleda kao scenografija za Flaša Gordona.

Ipak, Lukić je u retkom trenutku lucidnosti shvatio šta je uradio, i zgrožen batalio obnovu spomenika da bi se, podjednako „uspešno", posvetio devastaciji spomeničkih celina a još „uspešnije" gradnji nakaznih crkvetina u skladu sa poslovicom „spram sveca i tropar"!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane