Pogled iz Moskve

Veliki gradovi, kao usisivači, izvlače iz udaljenih mesta u unutrašnjosti poslednje stanovnike

Da li će Rusiju spasiti gradske aglomeracije?

Sudeći prema podacima Ministarstva finansija može se reći da se Rusija sve više pretvara u zemlju kontrasta. Naše gradove odlikuje veliki jaz u primanjima, poreskim osnovicama, kvalitetu života. Tako se, po nivou bruto regionalnog proizvoda, subjekti federacije razlikuju 93 puta, po prosečnim primanjima građana - 5 puta, po obimu investicija u osnovna sredstva proizvodnje - 208 puta, obimu proizvodnje roba i usluga po glavi stanovnika - 75 puta, zaključak je teksta ruskog istraživača Jurija Aleksejeva

Piše: Jurij Aleksejev

Štednja na siromašnima?

Neispunjavanje socijalnih obaveza u ruskoj unutrašnjosti zainteresovalo je Tužilaštvo Ruske Federacije koje je tokom nedavne provere ustanovilo da su vlasti velikog broja regiona, trudeći se da žive od svojih sredstava, u prvom polugodištvu 2017. godine aktivno smanjivali troškove za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, te da su uskraćivali budžetske subvencije za stambeno-komunalne usluge.

Prekomernu uštedu u socijalnoj sferi otkrila je i Računska komora RF. Prema podacima državne revizije neopravdano brzo se smanjuju troškovi za medicinsku pomoć i preseljenje iz nebezbednih kuća na Kamčatki i Altaju. Neki regioni nisu imali novca za početak grejne sezone. Pre početka zime smrzavali su se stanovnici Irkutske oblasti, Kopejska i Troicka, Mijasa, Kurgana i drugih gradova. Finansijsko pitanje pogoršalo se u 50 ruskih regiona u kojima dugovi nadmašuju polovinu njihovih prihoda. A u osmini regiona dugovi „pojedu" sve što zarade.

Neobično je što u najveće dužnike ne ulaze najproblematičniji regioni, kao što su Krasnodarski kraj, Njižegorodskaja oblast, Tatarstan. U dugovima se nalaze čak i regioni-donatori. Za sve grehe obično su krivi gubernatori i šefovi lokalnih samouprava: rade loše, ne misle o ljudima. Ali, zašto čak i dobrostojeći gradovi koji ispunjavaju i premašuju planove za naplatu poreza, nemaju dovoljno novca za hitne potrebe?

Sve prikupiti i podeliti

Poreski sistem je tako organizovan da skoro sav novac koji uplate preduzeća i građani na određenoj teritoriji, mora da se preda u centar, u zajedničku kasu. A zatim tamo državni službenici određuju koliko novca može da se vrati nazad: za lečenje, obrazovanje, unapređenje javnih usluga, razvoj te oblasti. Godine 2016. sve oblasti, regioni i republike zajedno su prebacili u budžete svih nivoa 12,77 triliona rubalja. A, ako posmatrate kao celinu, nazad su im vratili manje od polovine zarađenih sredstava.

Naravno, nisu svi izgubili. Tako je na primer Magadanska oblast prebacila u centar 16,8 milijardi, a dobila 20 milijardi rubalja. Čečenija je dala 8,6 milijardi, a dobila milijardu rubalja više.

Najviše su izgubili autonomni okruzi Jugra, Jamalo-Nenecki i Nenecki - regioni sa najvećim izvorima nafte, njima je ostavljeno samo 13-14% od prikupljenih sredstava.

Naša regionalna politika je konstruisana tako da procenat davanja u zajedničku kasu samo raste. Pre nekoliko godina regioni su raspolagali sa 88% akciza na gorivo, 2017. ta cifra nije stigla do 62%, a ove godine neće premašiti 57,4%.

Gde da „opljačkani" regioni pronađu novac za medicinske institucije, subvencionisane lekove, podršku veteranima i invalidima, plate za državne službenike? Liberalni ekonomisti iz Visoke ekonomske škole sugerišu: iz naših novčanika. Moguće je stanovništvu uvesti novi dobrovoljni namet za poboljšanje usluga u medicinskoj i obrazovnoj sferi. S tačke gledišta liberalnih ekonomista, to će pomoći da se poveća prihodna strana budžeta i reši kadrovsko pitanje u regionima.

Odavno „visi" u vazduhu predlog Ministarstva zdravlja da se uvede ekološka taksa za cigarete. Porez bi plaćali proizvođači. Ali, kao i obično, to bi se potom odrazilo na cenu cigareta...

Moguće je smisliti još dosta varijacija na temu indirektnih nameta. Ali, zašto se svaki put traži od običnih ljudi da razvežu kesu, dok su oligarsi, koji su pod udarom sankcija, oslobođeni nameta sa ciljem, da tako kažemo, kompenzacije mogućih troškova?

Za narod je uvredljivo da sluša da država prašta milijarde dolara drugim državama, a svoje dužnike „izgladnjuje". Da, regionima je sada teško, i gubernatori, ne zbog dobrog života, moraju da smanje potrošnju za uobičajena socijalna davanja, da obustavljaju planove podrške malim i srednjim preduzećima, da podižu cene najma samo da bi „obezbedili dopunu federalnog budžeta".

Provincija se sve više udaljava od centra, ne samo po kvalitetu života, već i po mreži puteva. Kako primećuje Računska komora, mere za izgradnju saobraćajnica, koje se realizuju u okviru federalnog programa „Održivi razvoj seoskih teritorija u periodu 2014-2017. i u periodu do 2020." ne pokazuju značajan uticaj na povećanje nivoa dostupnosti selima objekata zdravstvene zaštite, obrazovanja, kulture i drugih društveno značajnih objekata.

Dešava se i da ima novca za puteve, ali da ne žele da ih grade. Revizori Računske komore su objasnili da se za dve godine u 45 regiona dužina seoskih asfaltnih puteva povećala samo za 1,7%. Od 83,3 hiljade naseljenih punktova, samo 52,7 hiljada (63,3%) je povezano asfaltnim putevima sa mrežom autoputeva. A tamo gde nema puteva, ne može biti ni visokokvalitetnog života.

I u sovjetsko vreme i u novoj Rusiji pokušavali su da reše problem regiona. Ali, ako je ranije život u selu direktno zavisio od uspeha najbližeg kolhoza ili sovhoza, danas, kada su kolhozi i sovhozi nestali, selu nema ko da pomogne. Državi se ne isplati da ulaže novac u sela koja izumiru.

Suvišni ljudi

Šta raditi sa teritorijama koje su ostale bez ljudi? Takvo pitanje se čulo na Sveruskom građanskom forumu, na kome je gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin izjavio da je 15 miliona ljudi koji žive u selima „suvišno", da „nisu potrebni za poljoprivrednu proizvodnju zbog uključivanja novih tehnologija". Svoje zaključke gradonačelnik Moskve je zasnovao na činjenici da nivo produktivnosti rada u Moskvi nadmašuje prosečan nivo produktivnosti u zemlji za 2,5 puta, a u poređenju sa seoskim sredinama u Rusiji za 5-7 puta. Otuda on zaključuje da je Moskva ubedljiv primer toga da zbog urbanizacije država treba da reši probleme sa radnim mestima i sa poboljšanjem kvaliteta života za stanovnike sela i malih gradova.

Ispostavlja se da je bolje ne baviti se naseljima sa malim brojem stanovnika, već ih likvidirati „koncentrisanjem" oko velikih, višemilionskih gradova.

Ideja sama po sebi nije nova. Rukovodilac Centra za strateška istraživanja Aleksej Kudrin je odavno predlagao da se stvori 10-15 velikih aglomeracija kao alternativa „dvama prestonicama". Kao poligon za istraživanje života u velikim zajednicama predlagano je da se istraže aglomeracije Jekaterinburg-Čeljabinsk-Perm i Tomsk-Novosibirsk-Barnaul.

Zahvaljujući bivšem ministru finansija ideja o daljem strukturiranju velikih aglomeracija je ušla u vladinu koncepciju strategije prostornog razvoja. Štaviše, stvaranje gradskih aglomeracija u Ruskoj Federaciji predviđeno je u „Osnovama državne politike regionalnog razvoja Ruske Federacije u periodu do 2025. godine".

Ne slažu se svi sa Kudrinom. Tako u Novosibirskoj oblasti „odvojenu strukturu u obliku aglomeracije" ne vide čak ni u perspektivi iz prostog razloga što na njenoj teritoriji već danas „postoji veoma harmonična aglomeracija, mnogi opštinski rejoni se razvijaju zahvaljujući blizini transportno-logističkog centra Sibira i ako se naruši njen integritet, rejoni će prestati da se razvijaju".

A u Sverdlovskoj i Čeljabinskoj oblasti podržavaju stvaranje aglomeracija. Između Čeljabinska i Jekaterinburga nalazi se unutrašnji terminal, logistički centar koji može da se poveže sa Kinom. Na ovoj osnovi moguće je rešiti ujedinjenje ne toliko udaljenih teritorija. Ali, kako povezati Perm? Perm je od Jekaterinburga udaljen 292km, a od Čeljabinska - 448km...

Stratege budućeg razvoja Rusije inspirisane Kudrinovim idejama ova „sitnica" ne plaši. Jednim potezom pera oni predlažu da se stvori od 24 do 36 velikih gradskih aglomeracija, u koje bi ušlo i, tu i tamo preostalo, seosko stanovništvo. Na ovaj način bi se moglo uštedeti na upravljačkom aparatu, rashodima za infrastrukturu i socijalna davanja, za obezbeđivanje kvaliteta života, odnosno moglo bi da se nastavi optimizovanje zdravstvene zaštite i obrazovanja, samo u širim razmerama.

Sa korišćenjem novih tehnologija mogu da se stvore pametne teritorije u kojima će na farmama raditi roboti. Krave i svinje, kao uostalom i ljudi, nisu potrebni robotima. Meso bilo koje životinje u budućnosti će moći da se dobije iz epruvete, da se odgaji u laboratorijama, na osnovu proteina i hormona. Savremena nauka već danas omogućava stvaranje takvih čudesa. U svetu su se pojavili mleko dobijeno bez krave, jaja dobijena bez kokoški. Za sada toga nema u pomenutim koncepcijama. Ali, niko im ne smeta da „uravnoteže budžete" i u budućnosti uvedu takve tehnologije u velike gradove-aglomeracije.

Niko nasilno nikoga nigde neće seliti. U potrazi za poslom i boljim životom, ljudi će sami da se presele iz sela u grad.

Već danas veliki gradovi, kao usisivači, skupljaju poslednje stanovnike sela. Prema podacima Instituta za urbanu ekonomiju, u Ruskoj Federaciji postoji 20 velikih aglomeracija u kojima živi trećina ukupnog stanovništva države.

Dugovi i dotacije

Ovaj proces biće moguće zaustaviti samo u slučaju ako se odnosi između Moskve i ruske provincije formiraju u skladu sa principima strateškog planiranja o neophodnosti tranzicije o čemu je, na regionalnom nivou, više puta govorene u Sovjetu Federacije. Preporuke senatora ušle su u „Osnove državne politike regionalnog razvoja RF u periodu do 2025. godine".

Radi se, pre svega, o formiranju modela budžeta i perspektive prostornog razvoja regiona, u skladu sa principima teritorijalno-prostoronog planiranja koji su razrađeni još u sovjetskoj naučnoj školi, pre svega od strane akademika Abela Aganbegjana.

Obećava se formiranje sistema podrške regionima na principima pravednosti, transparentnosti i predvidljivosti finansijsko-ekonomskih mehanizama koji su dizajnirani tako da „stimulišu slabe i ne ugroze jake".

Već ove godine, na naučnoj osnovi, u zavisnosti od konkretnih teritorijalno-geografskih uslova, odrediće se stopa budžetskih izdataka za prosečnog građanina: od 25-50 hiljada rubalja godišnje u južnim i centralnim regionima, do 150 hiljada rubalja u rejonima Dalekog severa i Dalekog istoka. Ali, kada su počeli da analiziraju brojke, ispostavilo da se u 57 regiona putem poreza prikupi toliko malo sredstava da oni ne mogu da ojačaju čak i sasvim skromne standarde budžetskog modela. Za reformu su potrebne jednake startne mogućnosti i uslovi.

Prvi korak na tom putu je već načinjen. U federalnom budžetu za 2018. godinu i u planu za 2019-2020. uračunata je pomoć za sredstva koja nedostaju, od 645 milijardi rubalja subvencija i dotacija iz federalnog Centra. Urađen je program restrukturiranja dugova regiona na sedam godina.

Ako se program ispuni, oslabiće dužnički „kanap", ali pitanje je da li će tako oslobođena sredstva biti dovoljna za ozbiljno rešenje socijalno-ekonomskih zadataka u vezi sa stvaranjem novih radnih mesta, značajnijim povećanjem životnog standarda običnih Rusa.

Ljudi pričaju da ako mali gradovi i sela u najbližoj budućnosti ne dobiju značajniju podršku, njihovo stanovništvo će postati „suvišno" već kroz 10 godina. Trebalo bi podići na noge ove teritorije putem otvaranja miliona radnih mesta u regionima, malim gradovima i selima. To traži i naš predsednik.

Ali, iz nekog razloga, za državnika jednostavna misao o tome da treba razvijati državu, shodno njenim uslovima i tradiciji, kod liberalnih mislilaca ne nailazi na podršku.