Natrag

Kosovo i Metohija

Šta krije Vučićeva galame o "napadu u pripremi" i zašto mu trebaju "kontrolisani" incidenti na Kosovu

Lažnim ratom do stvarnog priznanja

Srbi na KiM su shvatili da niko ne može, tačnije ne želi da ih zaštiti, jer od njihovog stradanja svi imaju koristi. Albanci da ih proteraju, Zapad da njihovim progonom konačno završi sa otimačinom južne srpske pokrajine, i Vučić koji hoće da se pred srpskom javnošću i dalje lažno predstavlja kao mučenik i borac koga su pritisle "nečiste sile" pa mora da prizna nezavisnost Kosova, a istovremeno da potvrdi svoju lojalnost Zapadu. Jesu li Srbija na Kosovu i Metohiji, najjači kad su samo protiv svih, pokazaće vreme, zaključuje dopisnik iz Kosovke Mitrovice Ivan Maksimović

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Ovih dana nad Srbima na Kosovu i Metohiji odvija se talas albanskog nasilja u različitim delovima pokrajine. Do zaključenja ovog broja najekstremniji slučaj jeste čak 12 prijavljenih napada na ljude i imovinu u srpskim sredinama u okolini Gračanice, za samo jednu noć. Nema nikakve sumnje da se radi o još jednom koordinisanim akcijama, kao i uvek do sada, koje imaju za cilj da se okonča otimačina Kosova i Metohije.

Talas nasilja se javlja istovremeno kad i režimski mediji u Beogradu (pre svih "Informer", "Srpski Telegraf", "Kurir" i sve Vučićeve televizije), najavljuju brutalne zločine nad Srbima poređujući ih sa 17. martom 2004. godine. Kampanja tih neubedljivih vesti o "napadima u pripremi" govori da ih Vučić priželjkuje, kako bi sebe prikazao kao borca za KiM, i na kraju rekao: eto, Albanci su imali Amerikance, a mi nemamo nikoga, morao sam da priznam nezavisnost Kosova! Uprkos tako očiglednom stanju, srpski režim, i predvodnik tog režima, Aleksandar Vučić, pravi predstavu i navodno kuka pred domaćom javnošću nad sopstvenom nemoći. Šta je pozadina ovakve politike, ako se politikom može nazvati, i kuda sve to može da nas odvede?

Obraćajući se javnosti u jednoj od mnogobrojnih konferencija za novinare Vučić je nedavno ponovio da Albanci nisu ispunili ni jednu tačku iz Briselskog sporazuma iako su imali „samo šest od ukupno 15 dok je Srbija sve ispunila" kao i da to „znaju i njihovi zapadni mentori i zajedno sa njima ih baš briga što nisu ispunili".

Vučić tvrdi da „ni Haradinaj, Arifi, ni Hodžaj nikada ne govore ništa sami. Neki drugi govore kroz njih i preko njih. Zato me brinu incidenti koje nismo imali u tom obimu u poslednjih pet godina".

Nije to ništa novo. Albanski nacionalni pokret od kada je formiran kao politički pokret, nikada nije igrao samostalno već uvek u dogovoru sa svojim mentorima. On se uvek pokazivao, u neku ruku, kao politički maloletan pokret, i to je tako i danas. Vučić ne propušta priliku da naglasi kako NATO ne bi dozvolio da se deo srpske vojske i policije vrati u pokrajinu uprkos činjenici da to predviđa i Rezolucija Ujedinjenih nacija.

"...Činjenica da velike sile ne priznaju, odnosno nemaju nameru da uvaže Rezoluciju 1244, za nas samo znači da mi imamo vrlo male mogućnosti da nešto učinimo" ocenio je nedavno Aleksandar Vučić. Na ovo je odmah i oštro reagovao prof dr Ljubomir T. Grujić javno upućenim pitanjem: „Od kada to da Rusija i Kina više ne priznaju Rezoluciju SB UN 1244? Ili neko misli da to više nisu velike sile?".

U praksi je Briselski sporazum zamenio Rezoluciju 1244, iako je u vreme početka pregovora (i tokom predizborne kampanje) Vučić zajedno sa Nikolićem pregovore nazivao izdajom. Obojica su obećavali da će „poništiti Borkove sporazume". Time su dobrim delom i dobili izbore no odmah po dolasku na vlast oni su samo intenzivirali čitav proces. Vučić je ovih dana još i podsetio da mu „niko nije verovao kada je mnogo ranije govorio da će se držati Briselskog sporazuma kao što se RS drži Dejtonskog dokumenta".

Ali je i Grujić podsetio Vučića da je Kumanovski sporazum prihvaćen pod njegovim kolektivnim rukovodstvom, a pod vođstvom Slobodana Miloševića u čijoj je vladi Vučić bio ministar informisanja.

„Smešno je, a i tužno te postaje i tragično, da pokušavate sada da se žalite na ono što je uradio Boris Tadić, jer ste Vi učestvovali u prihvatanju Kumanovskog sporazuma!" poručio je Grujić i dodao: „...Kao predsednik Srbije u obavezi ste da poštujete ne samo naš Ustav, već i Povelju UN i Rezoluciju SB 1244. To što neko drugi njih ne poštuje ne oslobađa Vas uopšte dužnosti ne samo da ih poštujete već i da se, kao predsednik Republike Srbije, svim svojim umećem, sposobnostima i državnim legitimnim mirnodopskim i oružanim sredstvima protiv spoljnjeg neprijatelja borite za njihova ispunjavanja, ostvarivanja!"

Vučićeve žalopojke o „nevaženju" Rezolucije UN za Magazin Tabloid britko je prokomentarisao i Vukašin Jokanović, izvrsni poznavalac Ustavnog prava, vršilac najviših državnih funkcija tokom 90-tih koji je odigrao i ključnu ulogu u povratku AP KiM pod pravno okrilje Republike Srbije 1989. godine ali kasnije naglašavao da je to bilo moguće jer je „rukovodstvo Srbije podržalo takvu politiku" što je suprotno od situacije kakvu imamo danas.

„Nepoštovanje Rezolucije 1244 ruši ceo međunarodni pravni sistem! To je trajna tapija Srbije na Kosovo i Metohiju" naglašava Jokanović.

"...Vučić se često poziva i na mišljenje Međunarodnog suda pravde ali to služi samo za politički obračun sa bivšom vlašću. Postavljanje takvog pitanja Međunarodnom sudu bila je velika greška jer se odgovor unapred znao ali je i to samo mišljenje koje nema nikakvu pravnu snagu već predstavlja izvršenje političke volje jedne sredine. Tu grešku bivših vlasti Vučić koristi ili pod raznim pritiscima ili da bi i sam vršio pritisak ali ono nema nikakvu pravnu snagu sem političku o pokazanoj volji. Rezolucija 1244 SB je sa najvećom pravnom snagom iznad svih zakona! Zato se vrši pritisak da se Srbija prema agresiji NATO pakta 1999. godine odredi ne kao prema agresiji već kao prema iznuđenoj, opravdanoj kampanji, 'humanitarnom bombardovanju'. Tako će 'za naše dobro' i agresori postati dobrotvori pred istorijom što će im dati legitimitet i za druge slične zločine u svetu koje su sproveli ili sprovode..." objašnjava Jokanović.

Međutim, ističe naš sagovornik, brojni pravni argumenti koje iznose domaći eksperti a koji potvrđuju neprikosnovenu poziciju Srbije u rešavanju problema Kosova i Metohije, automatski bivaju blokirani. Brojne je izneo i sam na jednom od okruglih stolova tokom unutrašnjeg dijaloga na koji je Vučić pozvao srpsku javnost. „Moje izlaganje je snimalo mnogo kamera, mobilnih telefona, diktafona, novinari su beležili, Kancelarija za Kosovo i Metohiju je snimala svojom video opremom...Izneo sam čitav referat neoborivih činjenica koje pogađaju srž problema, a apsolutno idu na ruku srpskoj strani i to niko ne može da pobije. Ali i pored toliko novinara čak više nego kada sam se obraćao sa najviših državnih funkcija, možda ih je bilo u tom broju jedino pri usvajanju amandmana 1989. godine u Prištini, kad ih je došlo oko 300, ovo izlaganje se nigde ne može naći, u potpunosti je sakriveno od javnosti!" kaže Jokanović za Magazin Tabloid.

Umesto toga srpski mediji su preplavljeni navodnom brigom za bezbednost Srba što performansima Aleksandra Vučića, što grubo friziranim izjavama raznih međunarodnih aktera pa čak i u slučajevima kada su tako skrojene da negiraju žestinu i nacionalističku prirodu napada na Srbe.

Osvrćući se na istorijski tok problema sa albanskim separatistima, i dr Zoran Čvorović, specijalista Istorije države i prava kaže da su „..Čak se i u Jugoslaviji, kad su prve demonstracije Albanaca izbile, onda kada je postalo jasno da će im Josip Broz izaći u susret sa amandmanima daljom federalizacijom Srbije i jačanje autonomnosti pokrajine i njenim pretvaranje u kvazi - federalnu jedinicu, oni (Albanci) nisu smirivali sa ponuđenim ustupcima nego su postajali sve alaviji kad god su shvatali da je Beograd slab. To je pravilo...Napetosti na Kosovu i Metohiji ja ne vidim kao pokušaj da se stvori stanje gde bi vlast u Beogradu reagovala i time pridobila političke poene. Jer, ako bi to tako bilo, onda bi to predstavljalo manifestaciju zapravo jedne suverene i odlučne politike za šta mislim da nije bila spremna ni jedna vlast u Srbiji proteklih 17 godina, pa ni ova. U krajnjem slučaju taj čin bi svi mogli i da pozdravimo i to bi onda bio čin u kome država Srbija pokazuje da je država i da se na velika vrata vraća na međunarodnu političku scenu i zahteva ono što joj pripada po rezoluciji 1244, vraćanje dela bezbednosnih snaga i tako dalje. Ja se ipak plašim da je ovde nešto drugo u pitanju" kaže Čvorović razlažući dalje problem:

„...Mislim da vlastima podsvesno odgovara da dođe do nemira na Kosovu i Metohiji, da Srbi ponovo budu izloženi teroru i progonu, da istovremeno vlast u Beogradu ništa ne učini povodom toga, pod opravdanjem da nas u tome sprečava NATO, ne Albanci nego NATO, i da to bude dokaz da mi u konforntaciji sa NATO-om ne možemo ništa da uradimo i da Srbe možemo da zaštitimo jedino ako prihvatimo ono što nam NATO predlaže a to je priznanje neavisne republike Kosovo i da, što je još jedan korak dalje, da moramo da intenziviramo saradnju sa NATO-om da bi zaštitili nacionalne interese" zaključuje Čvorović u izjavi za Magazin Tabloid.

A usiljeno i neprihvatljivo rešenje za aktuelni problem Vučićevi saradnici forsiraju upravo u tom smeru. Blago ali sasvim jasno uvredljivim tonom, Predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht, prijatelj i veliki poklonik albanskog separatizma u Srbiji, napala je ideju „zamrznutog konflikta" optužujući njene zagovornike da „ne razmišljaju o kvalitetu života u Srbiji". Radi dešifrovanja njenih stavova podsetićemo da je ona bila najbliži Vučićev pratilac prilikom dovođenja bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera u Beograd na dan godišnjice bombardovanja kako bi podržao Vučića u njegovoj predizbornoj kampanji.

Ne obazirući se na svakodnevno zastrašivanje i psihološku torturu građana Srbije koje im predsednik Vučić priređuje sa malih ekrana dok pojačavaju ton kako bi nadglasali sopstveno krčenje gladnog stomaka, ne bi li čuli da im se standard "znatno" poboljšao, Liht je navela da je „mnogo političara i veliki deo medija smišljeno igralo na emocije građana i na podsticanje strasti koje ne mogu biti zadovoljene, tako da je društvo sada dalje od uvida u to da se realnost mora prihvatiti, i da u okviru toga Srbija dobije najviše što može, a pre svega Srbi na Kosovu".

Sa zamrznutim konfliktom se ne slaže ni naš sagovornik Vukašin Jokanović ali ne na uštrb interesa Srbije, kako to propagiraju Vučićeve apologete, već ističe da je upotreba izraza „zamrznuti konfilkt" neosnovana i pogrešna.

Jokanović dalje kaže: "...Brojne probleme na KiM treba rešavati uporno i organizovano a to nije 'zamrznuti konflikt' već proces koji je jedino moguć...To svakako znači rešavati one probleme koje možemo da rešimo u našu korist". Ipak, svestan je i da u Srbiji ne postoji politička snaga koja bi se time dosledno i posvećeno bavila kao i da dosadašnji rezultati pokazuju da uopšte nije ni bilo volje za tim.

Suprotno tome, ideja kapitulacije pred problemom sve je zastupljenija. Tako je i Čedomir Petrović, sin pokojnog glumca Čkalje, svojom autorskom kolumnom pozvao na priznanje Kosova uz ponižavajuće, ojađene i mizerne komentare slavnih trenutaka i ličnosti srpske istorije vezane za Kosovo i Metohiju. U istom tekstu on poziva i na ulazak u NATO jer "tako nećemo morati da ulažemo novac u vojsku"! Zaboravio je da kaže da li će on biti među onim ljudima koji će u NATO uložiti svog sina? Verovatno računa da neće. Što neko reče „o njemu je dovoljno reći da je u sedmoj deceniji života - Čkaljin sin"... Ali je ideja koju Čkaljin sin iznosi važna jer predstavlja lice nove medijske kampanje o nekim problemima otvorenije nego do sada.

„Sve češće čujemo da će se Srbima obezbediti mir na Kosovu ako Beograd bude konstruktivan i bude izašao u susret Albancima a da će istovremeno Beograd zaštiti Srbe ako bude kooperativan sa NATO-om odnosno ako podigne saradnju na još veći stepen a veći stepen od IPA sporazuma osim članstva u NATO-u, ne postoji. Nemiri bi tako bili jak argument za politiku takozvane 'realnosti na Kosovu" u koju nas je ubeđivao i Boris Tadić a ubeđuje nas i Aleksandar Vučić'..." navodi i dr Zoran Čvorović.

Ovi pozadinski igrači samo su deo podrške koja ovih dana stiže Vučiću u nastojanjima, kako je rekao prilikom majskog sastanka sa izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvidom Mekalisterom, da bez obzira na to sto je istraživanje pokazalo da se 80 odsto ljudi u Srbiji zalaže za održavanje zamrznutog konflikta, on se tome protivi.

„Daću sve od sebe da se izborim protiv stava 80 odsto ljudi koji misle da treba održati zamrznuti konflikt, jer ako bude odmrznut, ne želim da budem odgovoran za novi sukob. Neću donositi odluku protiv našeg naroda. Stabilnost je važnija od svega drugog" - poručio je Vučić glatko lažući ne samo o tome da neće donositi odluku protiv volje građana već i o rezultatima „istraživanja".

Naime, većina objavljenih istraživanja je pokazalo da je 80% stanovništva Srbije odlučno protiv ulaska u EU ako bi to značilo priznanje nezavisnosti kosovskih separatista a ne samo za zamrznuti konflikt! Kako ne bi promaklo treba naglasiti i da je Vučić otvoreno priznao da on sam želi da nadglasa 80% stanovništva Srbije jer se on ne slaže sa njihovim mišljenjem, naravno, osim kada treba da se pozove na to da su ga oni „izabrali".

I tako je Vučić nastavio da ubeđuje građane Srbije. Iz dana u dan mediji pod njegovom kontrolom donose nove vesti o nastojanjima Albanaca da „zauzmu sever Kosova" kako je već i Vučić to "potvrdio". „O kakvom upadu je reč kada je njima sever izručen posle Briselskog sporazuma?" pita se i Čvorović.

"...Ako bi smo pričali o odgovornosti za nestabilnost na Kosovu i Metohiji, za ugrožavanje lične i imovinske bezbednosti Srba ne možemo da smetnemo suma da u tome ima odgovornosti i Beograda bar što se tiče severnog dela KiM i povlačenja svih onih organa koji su mogli da kako - tako obezbede Srbima sigurnost pre Briselskih sporazuma. Dakle, za nesigurnost na severu Kosova direktno je kriva vlast u Beogradu koja je povukla državni aparat iz pokrajine i koja je tako omogućila separatistima iz Prištine da kontrolišu, ono što oni nazivaju 'granicom', između severa Kosova i Srbije..." precizirao je naš sagovornik koji objašnjava odakle potreba za takvim vestima.

Nemoć je ovde potrebna kao alibi za izvršenje krivičnog dela ugrožavanja teritorijalne celovitosti prema krivičnom zakoniku, do čega bi došlo zaključenjem „sveobuhvatnog pravno - obavezujućeg ugovora" a taj naziv je besmislica, svaki ugovor je pravno obavezujući, što bi konkretno predstavljalo priznanje nezavisnosti takozvane „Republike Kosovo". Bez obzira što on ne bi sadržao eksplicitno navedeno priznanje on bi to bio jer takve ugvore potpisuju samo međunarodno priznate i nezavisne države.

Iako čak ni dosadašnji Briselski sporazum nije u unutrašnji pravni poredak Srbije unet onako kako se unosi jedan međunarodni pravni ugovor, a to znači da bude ratifikovan u Skupštini Srbije, on na međunarodnom planu stvara obaveze sve dok ga Srbija ne proglasi ništavnim zato što je suprotan njenim imperativnim normama. Prvo bi Ustavni sud morao da ga proglasi protivustavnim, da ga oceni kao pravni akt a ne kao politički sporazum čime su izbegli njegovu ocenu, pa onda poslati izjavu na adrese svih država da je on protivan imperativnim normama pravnog poretka republike Srbije i da ga ubuduće mi smatramo ništavnim! Sve dok to ne uradimo on za nas stvara obaveze na međunarodnom planu gde je potpuno nebitno da li on stvara haos u unutrašnjem pravnom poretku. Takav ugovor može da se poništi jedino ako je zaključen pod prevarom, prinudom ili ako je suprotan imperativnim propisima države.

Briselski sporazum to jeste "ali bi mi to morali da konstatujemo kroz odluku Ustavnog suda" objašnjava i dr Zoran Čvorović za Magazin Tabloid.

Bivši ministar nekadašnjeg saveznog MUP - a i savezni javni tužilac, Vukašin Jokanović, siguran je da ni Albanci ne žele rat i novo krvoproliće:

"...Bitno je odgovoriti i na pitanje kome se to žuri? Zbog čega? I danas je na Kosovu i Metohiji aktivna saradnja potomaka ustaša ibalista. Tako je bilo i pre ratova u bivšoj Jugoslaviji gde su tadašnja rukovodstva Slovenije i Hrvatske imale spreman scenario za rat na Kosovu kako bi one lakše i uz što manje žrtava ostvarile svoju secesiju. To su oni kasnije svakako i učinili ali uz velike žrtve. Setimo se Cankarjevog doma, zatim ogromne podrške iz Hrvatske, dogovore i pritiske na Albance da oni otpočnu sukob, i obećanja da će dobiti direktnu pomoć. Albanci su prozreli njihov plan i odbili su da podnose žrtve za tuđe interese. Ukoliko bi danas došlo do otvorenog sukoba sa Albancima s obzirom na znatno smanjen broj Srba i dodatno izolovanih u enklavama, Albanci bi podneli najveće žrtve a opet za ostvarenje ciljeva nekoga trećeg..."

Sve ovo stvara sumnju da se pritisak vrši i zato što Zapad zna da Albanci nisu raspoloženi za nove sukobe sa srpskim snagama bezbednosti naročito nakon skoro dve decenije siromaštva, izlovanosti, porasta verskog esktremizma, raširenosti narkomanje među mladima, oboljenjima kao posledici bombardovanja, bespomoćnog gledanja u mali broj ljudi među njima koji se bogati dok mladi odlaze jer grcaju u siromaštvu...

Sve su to problemi koji naspram živog sećanja na život pre 1999. godine kada su gotovo svi mogli da nađu posao i da pristojno zarađuju, ubijaju motiv za ratovanjem. Ono što im se čini kao ostvareni cilj ni malo ne liči na cilj o kome su maštali. Veliki broj njih bi se vratio na „početne pozicije" i rado dočekao povratak srpske vlasti na Kosovo i Metohiju, ma kako to sada čudno izgledalo.

Mogućnost za povoljan razvoj događaja postoji ali ne i volja. Zato, kaže Čvorović, „i ako dođe do nemira na Kosovu i Metohiji onda će pasti u vodu teza vlasti, kao prvo da je ulazak „Srpske liste" u takozvanu „Skupštinu Kosova" zarad veće bezbednosti Srba, kao i da se zbog bezbednosti Srba južno od Ibra otišlo na Briselske pregovore. Vlast u Beogradu je sve poteze prema Kosovu i Metohiji vukla da bi navodno obezbedila sigurnost za Srbe na KiM jer o državnim interesima nije bilo reči već o zaštiti naroda. Nemiri bi bili dokaz da ništa nije urađeno. Drugo, ako je popravljena pozicija Srbije u međunarodnoj zajednici, kako to vole da kažu, nemiri bi bili dokaz da ni to nije tačno. Još dalje, ako je tačno kako Vučić tvrdi, da njega primaju širom raširenih vrata od Vašingtona, Moskve, Brisela i tako dalje... to bi bio način da se čuje i glas i uslovi Srbije. Tada bi valjda bilo moguće da Srbija ne pristaje na ucene Albanca ili jedne svetske sile, ako je Vučić sa svima izgradio dobre odnose" ocenjuje i dr Zoran Čvorović.

Nažalost, dosadašnja praksa pokazuje da su dobri odnosi koje je Vučić izgradio samo oni koji Srbiju dovode u povlašćeni položaj prema Zapadu. Državne interese Vučić je zamenio ličnim. Prioritet u rešavanju problema građana imaju oni koji na grbači tih građana žive. Ostaje samo strepnja da Srbi sa Kosova i Metohije neće krvlju platiti dokaz uspeha višegodišnje Vučićeve politike "u njihovom" interesu a u stvari ispunjavanja zapadnjačko - albanske opsesije srpskim teritorijama bez srpskog naroda.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane