Natrag

Ekonomija

Strategija velike prevare: penzioni rašomon, "budžetski suficit" i lažiranje javnih finansija (1)

Zlatno doba u trulom režimu

Pripremajući dva priloga za sledeće brojeve Magazina Tabloid pod naslovom „Fiktivni bruto domaći proizvod i nacionalno blagostanje" i „Investicije u humani kapital i strategija obnove stanovništva", shvatio sam da je problem penzija i velika igra oko njihovog „povećanja" ipak prioritetan. Prateći stav MMF-a, javne rasprave o istupanja predstavnika vlasti Fiskalnog saveta i sindikata, jasno je da se radi o potpuno suprotnim stavovima u vezi ukidanja Zakona o privremenom smanjenju penzija, a ništa manje u vezi načina isplate (povećanja) oduzetih penzija, ali i njihovog usklađivanja nakon „odmrzavanja", konstatuje naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec, u svom istraživanju

Piše: prof. dr Slobodan Komazec

U raspravama gotovo niko ne polazi od stvarnog stanja javnih finansija, efekata i kvaliteta izvršene konsolidacije i uravnotežavanja, a još manje o održivosti javnog finansiranja u uslovima veoma niskog rasta bruto proizvoda, visoke nezaposlenosti i malog nacionalnog raspoloživog bogatstva. Stoga treba prethodno sagledati brzinu i kvalitet privrednog rasta, dodatni nacionalni dohodak i bogatstvo (koji se dele), a tek potom njihovu raspodelu i preraspodelu.

Nakon slabog privrednog rasta od 1,8 odsto u 2017. godini, sada se optimistički očekuje rast u ovoj 2018. godini od 3,5 odsto, čak i 4 odsto. Prirast bruto proizvoda u prethodnoj godini otišao je na plaćanje kamata na spoljne dugove (države, preduzeća i banaka), tako da prirasta nacionalnog bogatstva nije bilo da se poveća lična, javna i investiciona potrošnja (na bazi domaće akumulacije). Za ovu godinu se predviđa rast privrede od 3,5 odsto, a po nekim vrlo optimističkim prognozama i 4 odsto. Koliko to popravlja stvarno stanje.

Potrebno je ovde istaknuti i budući naš razvoj prema nedavnoj izjavi A. Vučića-da će od 2018-2022. godine „biti zlatno doba Srbije", samo ako se sačuva mir i stabilnost. "...Nijedne godine nam rast neće biti ispod 4-4,5 odsto. Budemo li čuvali suficit u budžetu biće novca više nego ikada , živeće se bolje nego ikada, ali imamo jedan težak, užasno težak uslov, a to je da sačuvamo mir i stabilnost". Gde živi ovaj čovek? Da li uopšte zna stvarno stanje naše ekonomije i društva, da li su mu poznati makrobilansi i finansijska moć nacionalne privrede i drugi brojni faktori razvoja - da bi se olako i bez argumenata davale ovakve optimističke prognoze? Uostalom to nije prvi put, koje je stvarnost redovno oštro demantovala.

Da vidimo i pregled bogatstva koje stvaramo u toku u toku nekoliko poslednjih godina, iz dva ugla: obračunato i stvarno!

Iz navedenog se vidi veliko odstupanje od statistički vođenog i stvarno raspoloživog nominalno bruto domaćeg proizvoda. Ovde ne ulazimo, za sada, u dodatni robni uvoz (saldo spoljne trgovine) koji dopunjava raspoložive robne fondove u zemlji za 18-22 odsto. Interesantno je sada videti kako se kreće nominalni9 bruto proizvod: izražen u evru, što je kasnije i bitno kod obračuna učešća javnog duga, budžetskog deficita i kamate u bruto proizvodu. Obračunat po prosečnom godišnjem kursu evra bruto proizvod u evru je iznosio.

Veliki je problem da se ove cifre stalno „koriguju", u toku vremena. Naravno, inflatorni proces „naduvava" bruto proiizvod, a s druge strane dovodi do obaranja realnog kursa i kupovine moći penzija-koje su najpre smanjene, a zatim zamrznute na neodređeno vreme. Istina, spominje se sporazum sa MMF i trajanje ovog ograničenja do kraja 2017. godine, ali se to i dalje zadržava, kao da se ništa nije desilo.

U ovoj godini očekuje se period rast bruto proizvoda od 3,5 odsto, što po statistici dovodi do BDP koji iznosi 4.755,7 milijardi dinara. Ako bi se kurs evra zadržao na visini od 118,4 dinara, tada bi bruto proizvod iznosio oko 39,7. milijardi evra. Naravno, to je teško očekivati zbog velikog skoka cene energenata, hrane, velikog uvoza i velikih dospelih obaveza prema inostranstvu (kamata i otplata). Upravo je ta agregatna visina BDP prema kojoj se izračunava učešće (i zvanični pad) javnog duga u BDP.

Dakle, to je stvarno bogatstvo koje stvaramo i koje služi kao osnova za povećanje potrošnje i standarda , ali i za niz obaveza iz spoljnih dugova (ukoliko ne želimo da ih u celini finansiramo novim zaduženjem). Tada smo definitivno ušli u spiralni krug dužničkog ropstva i radi samo za kamatu. Kakvo nam je raspoloživo nacionalno stvoreno bogatstvo? Sav prirast bruto proizvoda odlazi za plaćanje kamata na inostrane dugove, dok raspoloživog viška za razvoj, finansiranja i nadgradnje nema.

U razvijenom periodu 2012-2017. godine prirast BDP iznosi svega 2,5 milijardi evra, a plaćena kamata 5,8 milijardi evra. Kamata i otplata dugova iznosi 30,7 milijardi, a novo zaduženje 31,7 milijardi evra. U periodu krize 2008-2017. prirast bruto proizvoda iznosio je 6.387 miliona evra, a plaćena kamata na spoljne dugove 6.872 miliona. Tome treba dodati i masu dospelih otplata od 39.434 miliona evra. U tom periodu ukupan priliv po dugovima iznosi 41.734 miliona evra, a odliv 39.519 miliona. Operacije spoljnim zaduživanjima odvijale su se samo u sferi urednog servisiranja kamata i otplata. Ako su se i kamate plaćale iz novih dugova u inostranstvu tada se mora postaviti pitanje: gde je otišao taj prirast bruto proizvoda , ko ga je koristio, gde je usmeren i kakve daje rezultate u razvoju.

Uz sve navedeno Vlada Srbije i dalje širi lažni optimizam i prosto rečeno daje netačne i neutemeljene rezultate i uverava kao u „najviše zabeleženi ekonomski rast u poslednjih deset godina" (Brnabić). Radi se o očekivanom rastu bruto proizvoda u prvom kvartalu 2018.godine od 4,5 odsto, pri čemu se tvrdi da je „značajno veći od projektovanog rasta od 3,9 odsto". Mi takve kvartalne projekcije nismo videli?

To je ustvari očekivani rast u odnosu na vrlo slabi rast u istom periodu prošle godine od 1,2 odsto, pa i 1,8 odsto u celoj 2017. godini. I tu se vrše stalne korekcije stope rasta. Da vidimo kako se to radi na jednom primeru...

U navedenom periodu će doći do korekcije bruto proizvoda naniže (deflatornom metodom), tako da se teško može očekivati ostvarivanje stope godišnjeg rasta od 3,5 ili 4 odsto. Nažalost, zbog velikih turbulentnih kretanja na svetskom tržištu će se dostići i 3 odsto.

Tako je prognoziran rast i za 2017. godinu, čak od 3,5 do 4 odsto, a ostvareno 1,8 odsto, dakle dvostruko niže, mada je Vučić tim povodom izjavio da će tako visok rast „biti pozitivno ekonomsko čudo u Evropi". Ništa neobično pored izjave „prosto me je sramota kako nam dobro ide"! Gde? U produžavanje i produbljivanje krize sa pravim socijalnim slomom društva!

Sa per capita BDP-u Srbiji od 4.660 evra, mnoge države u okruženju su „bogatije" i sa daleko višim per capita proizvodom. Tako u Hrvatskoj imamo oko 11.100, a u EU prosečno 29.15 evra. Čak i sa 4 odsto (što je vrlo nisko za nerazvijene) Hrvatska bi (da do tada stagnira) dostigli 2037.godine , a prosek EU tek 2062. godine. Nijedan problem u društvu se ne može rešiti (socijalni, razvojni, institucionalni) bez visokih stopa rasta koje se kreću između 8 i 10 odsto. To je naša realnost, sve ostalo je zamagljivanje stvarnosti, razvlačenje krize, potonuće društva i odgađanje pravih rešenja za razvojnu krizu i novi privredni sistem.

U poslednje četiri godine Srbija je ostvarila najnižu stopu privrednog rasta u odnosu na države regiona i centralne Evrope. U ovom periodu prosečna stopa rasta u Srbiji je, videli smo, svega 0,9 odsto, dok su države u okruženju ostvarile 3,4 odsto, a centralna Evropa rast od 4,5 odsto. Istovremeno je i stopa bruto investicija (17,7 odsto najniža -zajedno sa BIH).

Da li je potreban dalji komentar svim navedenim indikatorima razvoja? Odakle sada „izvući" novu snagu za povećanje lične i opšte potrošnje, iz čega stvoriti sredstvo za povećanje mase penzija, ali i ličnih primanja u javnom sektoru koja su izuzetno niska i ugrožavanju funkcionisanja vitalnih delova društva (zdravstvo, školstvo, armija, policija, sudstvo).

Ekonomski rast u Srbiji je stvarno najsporiji u odnosu na države u okruženju. To je već poznata činjenica. Sa stopom rasta u poslednjoj godini od 1,8 odsto i prosečnom u periodu 2012-2017. od 0,9 odsto, teško je očekivati izvlačenje privrede i društva iz teške razvojno-socijalne (uz to i političke) krize. Da uporedimo dva najvažnija podatka uz navedenu stopu i dinamiku ekonomskog rasta.

Podaci su više nego ilustrativni u pogledu nivoa ekonomskog bogatstva i mogućnosti društava da rešavaju svoje vitalne probleme.

Uz navedeni nivo ostvarenog bogatstva bitno je, njegovo korišćenje, ali i struktura stanovništva (izdržavani deo, posebno broj penzionera i socijalno izdržavanog stanovništva, kao i radno sposobnog i angažovanog u stvaranju nacionalnog bogatstva).

U periodu krize (od 2010.godine kao bazne) stalno pada učešće realnog u nominalnu bruto proizvodu, tako da je efekat inflacije stalno prisutan, mada se stopa inflacije snižava, bar statistički, u poslednjim godinama. Naravno, deli se i raspolaže nominalnim bruto proizvodom, jer je ekonomija inflatorna, živ i vrlo dinamičan mehanizam unutar sebe u procesima raspodele i trošenja bruto proizvoda. To se odnosi i na neto uvoz (deficit spoljne trgovine) gde se sve izražava nominalno (u domaćem ili stranom novcu).

Radi se očito o jednoj stacionarnoj privredi u zastoju i siromaštvu u kojoj je prosečna stopa rasta u periodu 2012-2017. godine svega 0,9 posto, da je učešće lamate na spoljne dugove u društvenom proizvodu iznosila 2,1 odsto.

U novom periodu 2012-2017. na prosečnu stopu rasta od 0,9 posto, što daje 2,5 milijarde evra bruto proizvoda, dok je u isto vreme plaćena kamata u budžetu 5,8 milijardi evra. Uz kamatu javnog sektora nju plaćaju r-banke na uzete kredite u inostranstvu (koriste oko 2,2 milijarde evra godišnje) i preduzeću na svoje kredite u inostranstvu (9,5 milijardi duga) ukupno 1,1 milijardu. To je ukupan kamatni teret? nacionalne privrede od oko 2,3 milijarde evra godiušnje. Dodajemo tome i činjenicu da naša preduzeća koriste veliku masu kredita i u „domaćem bankarstvu" (kratkoročni i dugoročni dinarski i devizni krediti), gde prema proceni kamata iznosi oko 1,2 milijarde evra . Usput da navedemo da se ni tu više ne vodi nikakva evidencija. Sektor stanovništva i ostale sektore trenutno ne uzimamo u obzir, mada i oni plaćaju kamate. Dakle, cela ekonomija je pretvorena u kamatni rašomon i kamatni kapitalizam bezdušne eksploatacije.

Gde je u svemu tome realna privreda u kojoj se, konačno, stvara nacionalno bogatstvo i osnova za sve oblike „izdržavanja" svih sektora i oblike potrošnje. Praktično je nema nigde! Nestala je, tavori i preživljava snalazeći se u nemogućim uslovima sistema koji nam je nametnut od MMF i stranih finansijera i kojim ne možemo izaći iz krize.

Stvarni i fiktivni fiskalni suficit

Predstavnici Vlade se hvale „uspešnim reformama". Prema tim stavovima uspešno je sprovedena fiskalna konsolidacija , stabilnost je osigurana, povećana je zaposlenost, i uspostavljena je uravnoteženost javih prihoda i rashoda - sa malim suficitom od 1,2 odsto. Naravno, tu je i smnjenje spoljnog duga i njegovo sniženje u bruto domaćem proizvodu sa 71,9 posto iz 2016 i 61,5 posto iz 2017. Na 59 odsto u prvom kvartalu ove godine. O navedenom smanjenju javnog i spoljnog duga trebao bi širi osvrt, međutim to prelazi ovu temu o kojoj raspravljamo. Treba samo navesti činjenicu da je pad zaduženosti (u evru) i porast bruto proizvoda u evru uglavnom rezultat valutnih promena , a ne stvarnog razduživanja države i drugih sektora i stvarnog rasta bruto proizvoda.

Svi navedeni indikatori zaslužuju posebnu analizu, a naročito zbog stava da su nam „zdrave finansije" i da se može ići na povećanje penzija i plata „kao nikada do sada".

Polazimo za početak od uravnoteženosti i trajnosti odnosa javnih prihoda i rashoda u republičkom budžetu (ostavljamo po strani za sada konsolidovani budžet, jer razmatramo problem „odmrzavanja" i mogućnosti povećanja penzija - koje se nalaze u republičkom budžetu).

U odnosu na 2014. i 2015. godinu sigurno je da se stanje u javnim finansijama popravlja, mada su i dalje ostali rashodi (otplate dugova) visoki, s tendencijom povećanja, a time i dopunsko finansiranje budžeta.

U prvom tromesečju 2018. Ostvaren je „suficit" u budžetu od 6,5 milijardi dinara, dok je u istom periodu prethodne godine suficit iznosio 11,8 milijardi. U martu je deficit iznosio 12,1 milijardu. Konsolidovani budžet je u istom periodu ostvario suficit od svega 3,7 milijardi dinara. To je stvarno simboličan iznos iz koga se lako „sklizne" u zonu budžeta kod deficita.

Konačno, postoji li uopšte suficit u budžetu ili se on kontroliše statistički da bi se javnosti prikazala uspešna politika uravnotežavanja javnih finansija i smanjenje deficita budžeta , ali i tereta javnog duga. Sve to traži dublje preispitivanje i analizu. Naime, često ističem činjenicu da se u prihodnoj strani budžeta uključuje (bruto) naplaćeni PDV od 480 milijardi, ali se ne odbija i ne vraća (prikazano u rashodnoj strani budžeta) povraćaj PDV. To u 2017. Godini iznosi 214,6 milijardi dinara. Kada se isključi smanjenje plata u javnom sektoru od 10 odsto (od iznosa plata u republičkom budžetu od 237 milijardi dinara), što iznosi oko 24 milijarde godišnje, a plate u konsolidovanom budžetu 426 milijardi, stvarni suficit ne postoji! Penzije iznose oko 498 milijardi , što uz navedeno smanjenje od 10 odsto prosečno iznosi oko 50 milijardi godišnje , a na plate 43 milijarde, dakle 93 milijarde godišnje. Plate i penzije „štede", naravno prisilno, oko 93 milijarde dinara godišnje. Ako tome dodamo i neizvršene obaveze iz budžeta, prolongacije i slično, tada je jasno da budžetskog stvarnog suficita nema i da je republički budžet u dubokom deficitu.

Detonatori fiskalne neravnoteže

Na penzije i plate u republičkom budžetu otpada oko 54 posto svih rashoda. Najlakše je „uravnotežiti" budžet smanjenjem plata i penzija, što je i bila osnovna preporuka MMF-a. Uz to je preporučeno i veliko smanjenje zaposlenosti u javnom sektoru, što je dvostruki udar na ovaj vitalni sektor društva.

Dosadašnji ministar finansija je izjavio da „postoji prostor za smanjenje poreza i doprinosa na lična primanja", ali zbog stvarnog stanja u budžetu pad prihoda doveo bi do porasta deficita budžeta. Ako se na taj način želi pomoći privredi tada smanjeni porezi i doprinosi treba da ulaze u reprodukcionu (kapitalnu) sferu, a ne na slobodno raspolaganje uplatiocima i sigurno konačnu neproizvodnu potrošnju. Tada stvarni efekat smanjenja poreza i doprinosa izostaje u privredi, smanjuju se javni prihodi, preusmerava potrošnja sa javnog na privatni sektor.

Dosadašnji ministar finansija Vujović je izjavio „ ne dam saglasnost na rast plata iznad rasta BDP", ali se ne navodi da li je to nominalni ili realni rast BDP, verovatno je to kao do sada, realni rast, i dalje inflatorno obezvređivane.

Da se osvrnemo na ovu konstataciju.

Ako je učešće plata u BDP svedeno na 8 posto , pri čemu BDP iznosi 4.470 milijardi dinara, a plate u javnom sektoru (konsolidovani budžet) 426 milijardi (9 posto), što znači da rast BDP od 10 posto iznosi 447 milijardi, a rast plata u istom procentu je 42,6 milijardi, znači, daleko manji i deluje ex ante ograničavajuće. Ovde treba uzeti u obzir da se radi o bruto platama, koje treba efektom recikliranja ovih sredstava , smanjiti za oko 62 odsto, koliko iznose porezi i doprinosi na lične dohotke. Naravno, država ima pravo da uređuje lične rashode u javnom sektoru, ali kod penzija je potpuno drugačija situacija.

Penzije, plate i deficiti javnog sektora

Penzije su, izgleda, po raspravama u Vladi i odnosima sa MMF postale glavni budžetski „problem". Da li je to iznenađenje ili je problem koji se godinama kumulirao, a u ekonomskoj krizi izbio svom težinom na površinu. Bez obzira na to što je prošlo gotovo četiri godine ne vrše usklađivanja penzija (zamrznute su) masa penzija sve više „pritiska" budžetske rashode. Moramo ovde da pogledamo, pre ostalog, njihovu strukturu i visinu. Dok su penzije zamrznute troškovi života su i dalje povećani od 2014-2017. godine za 14%, a u 2017.godini to je iznosilo 3,0 posto. To je realni pad od blizu 19 posto. Kakav je to finansijski udar bolje se vidi kada se navedu neki podaci. Oko 1.068 hiljada penzionera ima manje od 25.000 dinara, a 356.000 u tome manje od 11.000 dinara. Od ukupno 1.725.000 penzionera njih oko 1.400 hiljada dobijao je „bonus" od 5.000 dinara, što čini oko 78 posto penzionera. Svega oko 260.000 prelazi nekakvu „ magičnu" granicu od 30 hiljada , iznad koje su takvi penzioneri „bogati", jer su prosečni troškovi života jedne četvoročlane porodice oko 69.500 donara. Penzioneri nisu odbili ovaj socijalni „poklon" i „btigu" za njihov standard, jer su najvećim delom na ivici egzistencije i gladi. Sada da pogledamo prosečnu penziju i broj penzionera po osnovnim kategorijama sticanja prava.

Nedavno je predsednik države izjavio: „...Gotovo svi građani Srbije su zaposleni. Do kraja godine sledi značajno povećanje penzija i plata. Imaćemo najveće penzije nego ikada...Suficit budžeta je nezamislivo visok, kao u zemlji čuda". Takva obećanja papagajski ponavljaju i ostali političari u Vladi. To je lažna slika naše stvarnosti, a obećanja bez stvarnog utemeljenja u privredi i finansijama (bilo javnim, bilo poslovnim preduzeća). Vlada po funkciji mora da širi optimizam, a ne pesimizam i beznađe, odnosno pogoršanje perspektive. Međutim, ne sme da daje lažna obećanja i zavaravanje javnosti, jer se obećanja najčešće ne ostvaruju. Istovremeno, teška kriza je postala preteška za najveći deo populacije.

Uz visinu penzija i plata treba videti i nivo nacionalnog bogatstva po glavi stanovnika , kao i stopu nezaposlenosti radno sposobnog stanovništva, što dajemo u narednom pregledu.

Sa visinom bruto domaćeg proizvoda po stanovniku (uz svu činjenicu da broj stanovnika opada) Srbija se nalazi na dnu regionalne liste država, zajedno sa Albanijom, Makedonijom i BIH. Isto se odnosi i na stopu nezaposlenosti. Sada da vidimo šta u stvari znači visina prosečne plate i penzije kada se uporedi sa troškovima života (potrošačka korpa).

Prosečna penzija, plata i potrošačka korpa u dinarima

Prosečna plata „pokriva" 66% potrošačke korpe, prosečna penzija 33%. Naravno, potrošačka korpa statistički obuhvata troškove jedne četvoročlane porodice, što treba imati u vidu. Veoma je bitno kretanje realne penzije i plate.

Realna vrednost penzija i plata -godišnje promene u %-

Realna penzija je u periodu 2009-2016. pala za oko 23%, a u periodu 2012-2016. za 14%. U periodu u kojem su zamrznute i snižene realno su pale za 9,6 posto. Dakle, gotovo 10 posto. Plate i penzije u Srbiji su uz Makedoniju, Bugarsku i Rumuniju najniže u širem regionu, ali je i odnos prosečne penzije i plate najnepovoljniji. Da pogledamo godine rada nove Vlade Srbije od 2012. do 2016.godine.

Penzije, plate u javnom sektoru i realna vrednost

Učešće mase penzija u BDP se stalno snižava, sa tendencijom da se svede na 10 % po programu za naredni period. Isto tako i učešće plata sa 12,3% iz 2012. pada na 9 posto. Sve to u jednoj stagnantnoj privredi, što znači novo veliko ograničenje. Penzije su u periodu 2010-2016. realno pale za 22,4 posto. Ako troškovi života iznose 69.850 dinara, tada penzija pokriva svega 34 posto, a plata 68 posto troškova, ostalo su odricanja od potrošnje ili dopunski izvori kojim se podmiruju najnužnije potrebe (doznake iz inostranstva, gotovinski krediti, pozajmice, sopstveni proizvodi isl). Penzije i plate u javnom sektoru su uz smanjenje od prosečno 10 posto već gotovo četiri godine zamrznute. Koliko je njihovo učešće u BDP i da li je došlo do ozdravljenja javnog sektora, odnosno budžetskog uravnotežavanja?

Učešće penzija i plata u budžetu -u %-

Rashodi na penzije i plate na zajmove su dominantne tri pozicije u budžetu Republike. Na njih se odnosi 65,4 odsto od ukupnih javnih rashoda u 2014. godini i 54,3 odsto u 2017. godini. Interesantno je zapaziti da masa i troškovi kamata u poslednje tri godine opadaju.

Kada govorimo o rashodima za zaposlene u javnom sektoru, ovde se umesto čisto statističkog pristupa, moraju uvesti i pratiti funkcionalne finansije, a to znači funkcionalne odnose i uzajamna delovanja javnih rashoda, prihoda i drugih agregata u privredi i društvu. Kako njihov rast, pad, stagniranje deluju na mnoge druge agregate (cene, potrošnju, rashode, zaposlenost, investicije, uvoz, izvoz, bruto proizvod i dr).To se odnosi i na druge oblike javnih rashoda, ali i poreske oblike.

Kod rashoda za zaposlene npr. ulaze: neto plate, porez na zarade, doprinosi na teret zaposlenih i na teret poslodavaca, druge naknade zaposlenim (za prevoz, bolovanja i sl.). Ti doprinosi su i prihodi i ovde rashod, tako da se naduvava bilansna suma, a to znači i učešće javnih rashoda i prihoda u bruto proizvodu.

Penzije su u neto obliku pri stvaranju rashoda budžeta, ali penzije su prelazni oblik prihoda penzionera, koje se zatim pretvaraju u određene rashode, kao: plaćanje računa javnim preduzećima (što je prihod ovih preduzeća), a to je prvo što penzioneri podmiruju. Zatim dolazi kupovina roba i usluga i plaćanje pri tome PDV (10% ulu 20%), a prihod sa budžeta i plaćanja drugih poreza (npr. na imovinu i sl). To je taj „ugrađeni" sistem neutralnosti i indirektnog smanjivanja tereta ovih rashoda. Dakle, i izvor su javnih prihoda i javnih rashoda. O tome se uopšte ne vodi računa. Važno je smanjiti i ograničiti plate i penzije, ali se ne sagledava i njihovo negativno delovanje na javne prihode. Neto efekat je ovde od presudnog značaja . Posebno je značajno delovanje na visinu i strukturu potrošnje i bruto proizvod.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane