Natrag

I to je Srbija

Najbogatiji Srbin se još potpisuje palcem (2)

Nesalomivi love Peconija

Predrag Ranković Peconi je simbol organizovanog kriminala koji već 25 godina pljačka građane Srbije. U udruženom zločinačkom projektu smenjivali su predstavnici svake vlasti, jedina konstanta bio je i ostao Peconi. Mnogi njegovi saradnici iz mafije i politike odavno su završili karijeru, neki i život, dok je on postao najbogatiji srpski tajkun, vredan više od milijardu evra.Svakog je održavao na vlasti, dok se sam ne bi urušio. Samo se njegova imperija zla uvećava. Ako sa sadašnjim Vučićevim kartelom ne završi u zatv oru, ni nove vlasti neće biti pošteđene od n jegovihg plavih koverata, a hiljade radnika će i dalje biti tretirani kao belo roblje u njegovim kompšanijama.

Predrag Popović

U vreme vlasti Slobodana Miloševića, Peconi je postavio temelje svoje kriminalne imperije. U surčinskom klanu prošao je sve razvojne nivoe. Počeo je da radi „na kvaku", da obija automobile i stanove, da bi, kad se dokazao, dobio priliku za ozbiljnije poslove, kao što je dilovanje droge. U samostalnoj produkciji, otvorio je nekoliko kockarnica u kojima je obrtao veliki novac. Umesto prikladnom presudom i smeštajem u zatvorenoj ustanovi, vlast mu je dala legitimaciju Službe bezbednosti. Pod kontrolom Službe, organizovao je šverc nafte i cigareta. Idilu je pokvario samo jedan incident, kad su ga otele kolege iz surčinskog ganga. Platio je pola miliona maraka otkupnine i nastavio po starom.

Proveren, pouzdan i vredan, Peconi je spremno dočekao i smenu vlasti. Spletom okolnosti, slučajno ili ne, u pravo vreme zatekao se na pravom mestu, uz Mlađana Dinkića. U noći petog na šesti oktobar 2000, Dinkić je s naoružanom pratnjom upao u prostorije Narodne banke Jugoslavije, ali ne u centralu u Ulici kralja Petra, već u zgradu u tadašnjem Bulevaru revolucije. Iako su mu se mnogi podsmevali da je promašio adresu, Dinkić je znao šta radi, znao je gde treba da traži dokumentaciju o transakcijama s inostranstvom.

Dinkićevim ulaskom u sefove NBS-a počela je druga faza pljačke Srbije preko Kipra. Podaci, razbacani u oko 60.000 dokumenata kiparskih i jugoslovenskih banaka, preduzeća i privatnih računa, pokazuju da je od 1992. do 2000. iz Srbije izneto oko 11 milijardi dolara. Nestanak sedam milijardi je evidentiran u brojnim transakcijama, a ostale četiri milijarde dolara su se istopile, navodno, bez traga. Tačnije rečeno, tragove su prikrili predstavnici DOS-ove vlasti u saradnji s korumpiranim i ucenjenim socijalistima. Vodeću ulogu u tome je imao Dinkić, ali ne treba zanemariti ni Peconija.

Zloupotrebom ministarske funkcije, Dinkić je pomogao mnogim srpskim tajkunima da na vreme skinu opljačkane pare s kiparskih računa. O tome je svedočio Vladan Batić, ministar pravde u Đinđićevoj vladi. Batić je tvrdio da je istraga na Kipru bila kratka i efikasna, za jedan dan otkriveni su svi dokumenti s podacima koliko je para na koje račune uplaćivano, kao i na čije ime. Sreća zbog uspešno obavljenog posla nije dugo trajala. Sledećeg jutra dobio je informaciju da su računi očišćeni.

- Šta smo otkrili znali su samo Đinđić i Dinkić. Jedan od njih je te noći javio Miloševićevim biznismenima da hitno povuku novac s računa u kiparskoj Popular banci. Verujem da to nije uradio Đinđić - tvrdio je Batić.

Iako on, za mnogo toga, nije bio pouzdan izvor, za ovo mu treba verovati. Na to ukazuju i drugi svedoci i dokazi. Uostalom, Peconi se i sam hvalio da je bez problema iznosio novac na Kipar i vraćao ga u Srbiju. Jednom prilikom je opisao kako je u Nikoziju putovao malim avionom punim para. Utovario je toliko džakova s novcem da nije imao gde da sedne, nego na njih. Put nije dobro isplanirao, u žurbi je zaboravio da se najavi, pa su ga na aerodromu sačekali carinici. Detaljno su pretresli prtljag i zapisali broj svake novčanice. Ipak, posle jednog telefonskog poziva rešio je sve probleme. Kiprani su džakove s parama deklarisali kao tepihe.

Na sličan način ih je i vraćao, opet uz pomoć prijatelja.

- Dinkić je reketirao bogataše. Miroslav Bogićević je priznao da mu je Dinkić tražio 800.000 evra kako bi mu završio povoljne kredite kod nekoliko poslovnih banaka. O tome se sve zna. Da bi mu obezbedio kredite od ukupno 20 miliona evra, Dinkić je od Bogićevića tražio da mu 400.000 evra da na ruke, a drugu polovinu da uplati na račun košarkaškog kluba Radnički iz Kragujevca. Prvu ratu, od 200.000 evra, Bogićević mu je dao u restoranu „Kontakt" u Novom Beogradu. Mogu samo da zamislim koliki je reket uzeo Peconiju za izvlačenje novca s kiparskih računa - govorio je Aleksandar Vučić pre nego što je došao u poziciju da i sam reketira njih dvojicu.

Uglavnom, Peconi je stekao status Dinkićevog „omiljenog biznismena". Kad to više nije moglo da se sakrije od javnosti, lider Grupe 17 objasnio je da podržava „gospodina Rankovića", ali samo zato što uredno plaća porez. Koliko je ta tvrdnja besmislena pokazalo se posle Đinđićevog ubistva, kad je Rankoviću suđeno upravo zbog utaje poreza.

Dinkićev miljenik je u međuvremenu širio poslovnu imperiju. Opljačkane pare ulagao je u legalne poslove. Napravio je fabriku duvana „Monus", osnovao kompaniju „Invej", privatizovao „Rubin", Luku Pančevo, „Vital", smederevski „Milan Blagojević" i mnoga druga preduzeća.

Neke kombinacije su mu propale. Kao školovani šloser, postao je vlasnik medija, kockarnica, pekara, svega... Poželeo je i mnogo više.

Kad je Bogoljubu Kariću odrezan porez na ekstraprofit od skoro sto miliona nemačkih maraka, u pomoć mu je priskočio Peconi. Pozajmio mu je 20 miliona evra. Četiri godine kasnije, kad su kamate taj dug podigle na 45 miliona evra, Peconi je Kariću predložio nekoliko varijanti za svođenje računa. Prva opcija odnosila se na preuzimanje „Astra simita" i „Evropa osiguranja". Te Karićeve firme nalazile su se u blokadi zbog duga od ukupno 16 miliona evra prema raznim poveriocima, među kojima je najveći bila Komercijalna banka. Peconi je hteo da iskoristi Dinkićev uticaj na Komercijalnu banku, da ona obustavi postupak prinudne naplate, pa da kupi „Astra simit". Iako je zakon dozvoljavavao takve transakcije, Peconiju se nije svideo uslov da to ide preko javnog konkursa. Umesto da učestvuje u licitaciji, odlučio je da od Karića preuzme ekskluzivno pravo štampanja kartica i prodaje dopuna za 063 mrežu. U izveštaju „Dju dilidžensa", iz februara 2005, navodi se da se „Invej doo" ugovorom sa „Mobtelom" i „Astra simitom" uvodi kao generalni distributer 063 pri-pejd vaučera i da dobija popuste koji su neopravdano ekonomski opterećivali „Mobtel".

U to vreme, Peconi je poželeo i da postane vlasnik banke. Nije hteo da kupuje neku od postojećih, već da otvori svoju. Na direktno pitanje da li će Predrag Ranković dobiti licencu za otvaranje banke, ministar finansija Mlađan Dinkić je odgovorio: „O tome ja ne odlučujem, ali, koliko znam, nema novih licenci".

Peconi nije hteo da čeka. Novac, stečen teškom tuđom mukom, ulagao je u druge poslove. Kupio je Poljoprivredno-industrijski kombinat „Vrbas". Uz podršku vlasti, Ranković je u Tvorničkoj ulici u Zemunu po bagatelnoj ceni kupio plac i počeo da diže zgradu. Kad mu je zasmetala komšijska kuća, srušio ju je i nikom ništa.

U znak zahvalnosti za saradnju i reket, DOS-ova vlast je Peconiju dozvolila da legalno švercuje cigarete. Napravio je savršen sistem. Uvozio je duvan i gotove cigarete, koje je prepakivao u Srbiji i knjižio ih kao domaći proizvod, na koji nije plaćao carinu i akcize. Na taj način obarao je cenu, što je njegovim cigaretama „Fast" obezbedilo dominaciju na tržištu.

- Peconi se razmahao na sve strane, ima veće privilegije od Stanka Subotića i svi ćute. Zašto je on privilegovan? Koga je zadužio, da li je on neka vaša legenda, uzdanica ili finansijer? Zašto Peconi ne plaća carine kao drugi uvoznici? To je trenutno najveći kriminal u Srbiji - govorio je Vojislav Šešelj u Skupštini Srbije početkom 2003. godine.

Odgovore mu je dao Aleksandar Vučić, dokazujući da je odlično upućen u prirodu kriminalnih i korupcionaških mahinacija Predraga Rankovića.

- Peconi uvozi duvan iz Južne Amerike i Azije. Uvozi ga budzašto. Taj duvan prerađuju i pakuju DIV i DIN i to rade u dvaput većim količinama nego sve ostale cigarete. Preradu naplaćuju dva do tri dinara po pakli, a pakovanje „Fasta" se prodaje po 30 dinara. Ako se u Srbiji dnevno potroši dva i po miliona pakli, među kojima nije značajno manje Peconijevih cigareta, računajte koliki profit ide tom Peconiju i drugim ljudima iz vrha vlasti, koji s njim rade taj posao. U tom poslu pokloni ne idu od sto hiljada evra, nego idu od milion, dva, tri miliona evra. Nije reč ni o kakvom tržištu, nego o monopolskom položaju, reč je o banditizmu. Udarne televizije reklamiraju te cigarete po ceo bogovetni dan, a novac se sliva u privatne džepove - tvrdio je Vučić.

Vlada DOS-a usklađivala je zakone s Rankovićevim poslovnim interesima, pomagala mu u pranju novca stečenog kriminalom i sprečavala policiju i tužilaštvo da vode istragu njegovih nezakonitih aktivnosti. Saradnici Zorana Đinđića uporno su demantovali takve informacije sve dok nije bilo kasno. Tek posle ubistva Đinđića, kod nekih od njih došlo je do erupcije naknadne pameti. Opsednut mržnjom prema Vojislavu Koštunici, Đinđićev konsiljere Vladimir Popović, zvani Beba, pokušao je da mu u nasleđe ubaci i Peconija. Usput, nehotice, priznao je da su bile tačne sve političke i medijske optužbe o DOS-ovoj zaštiti kontroverznog biznismena.

- Predrag Ranković Peconi je metalostrugar po zanimanju, koji je osamdesetih počeo karijeru kao lopov i kradljivac automobila, da bi ubrzo započeo sa prodajom droge i tako zaradio prvobitni kapital. Devedesetih kupuje poker aparate, kao masku i pokriće za zelenašenja. Kamate kod Peconija u vreme dok se u Srbiji živelo u feninzima iznosile su i do 30 odsto. Ono što svaki iole obavešten građanin prestonice zna je da je moć Peconiju davala „mašina za ubijanje" iz Zemuna i Surčina i da je zahvaljujući njima ušao i u državne poslove šverca goriva, kafe, cigareta. Kad je Kariću razrezan porez od 100 miliona, Peconi je prvi uskočio sa pozajmicom, ali i zelenaškom kamatom. I on i Zemunci iza njega. Tad je i počeo da radi „dopunu" mobilnih kartica 063 i spojio se sa Ekremom Lukom, glavnim finansijerom UČK. Za vreme naše vlade Peconi je imao jednog poslanika - Marijana Rističevića, ali i zaštitu korumpiranih funkcionera poput načelnika UBPOK-a Mladena Spasića i Mlađana Dinkića i ko zna koliko još njih, koji su mu omogućili da štiti i razvija svoju mafijašku imperiju. Još čuvam dokumentaciju iz koje se vidi da Spasić vrši pritisak na Ministarstvo finansija. Danas Peconi ima bar 100 poslanika u više stranaka, desetak predsednika opština, on, uz Miškovića, određuje zakone i politiku vlade, finansira stranke i pojedince, drži štampane medije u kojima ga plaćenici promovišu, drži nekoliko televizija, zida fabrike, ulaže u zemlju, građevine - govorio je Beba Popović.

Kako bi abolirao Đinđića, konsiljere je tvrdio da nije bilo nikakvih kontakata s Peconijem. Nikad u životu se, navodno, nisu videli i čuli. Pošto su postojali svedoci, pred kojima je Peconi telefonom razgovarao sa Đinđićem, Popović je objašnjavao da je to bila lažna predstava, osmišljena kako bi se stvorio utisak da postoji njihova saradnja.

- Jedan poznanik je došao kod Zorana i preneo mu da se priča po privrednim krugovima kako neki Peconi drži sastanke pred desetak privrednika u kancelariji, a onda ulazi sekretarica i daje mu telefon. Prekida sastanak, „ljut" što ga uznemiravaju, dere se na nju koja mu skrušeno kaže: „Izvinite, Zoki je na vezi, Điki, premijer." I onda, kao u seoskoj monodrami, Peconi viče na „Zorana" i upozorava ga da bi on trebalo da se bavi vladom, a da će Peconi držati privredu - „po dogovoru". Kako je iste večeri Zoran gostovao na RTS, iskoristio je priliku da to i ispriča, pokazujući koliko prevaranata i lažova šeta i vršlja Srbijom i da on ne može da bude odgovoran za sve. Koliko mu je taj nadimak bio „blizak", pokazuje i detalj da ga je do večernjeg gostovanja zaboravio i nazivao „nešto" - prepričavao je Popović.

Ako je Beba Popović u pravu, znači da je Dinkić imao veći uticaj i moć od Đinđića. Možda u tome ima istine. Đinđić je završio na beogradskom Novom groblju, a Dinkić i Ranković nisu odgovarali za sva zlodela koja im se stavljaju na teret.

Njihova sprega još je aktivna. Omerta je na snazi. To se videlo krajem 2013. godine, kad je Ranković zabranio emitovanje emisije „Revolucija" na svojoj televiziji Hepi.

- U zabranjenoj emisiji gostovao je istraživački novinar i aktivista Domagoj Margetić, koji je tom priliko javnosti predstavio dokumente i dokaze o korupciji Mlađana Dinkića, bivšeg ministra finansija. Od urednika emisije Borisa Malagurskog zatraženo je da cenzuriše pojedine delove, a nakon što on nije na to pristao, emisija je zabranjena, iako su u njoj objavljeni isključivo dokumenti o Dinkićevoj korupciji i tragu kiparskog novca. Prema nepotvrđenim informacijama, emisiju su zabranili Predrag Ranković Peconi i Milomir Marić, ponajviše zbog sumnjivih poslovnih i ličnih veza Peconija i Dinkića. Milomir Marić je predstavnicima Lige nezvanično rekao: „Dinkić je svojevremeno pomogao Peconiju, kad je Peconi počinjao s televizijom, pa mu sada ovaj vraća uslugu". Kako je Malagurski izjavio, šef Dinkićevog kabineta zvao je vlasnika Televizije Hepi i insistirao na zabrani emisije, što je na kraju i urađeno. Ovakvom zabranom, Peconi i Marić otvoreno prikrivaju organizovani kriminal i korupciju Mlađana Dinkića i ostalih, te organizovano u interesu Dinkića sprečavaju da istina, činjenice i dokumenti o celom slučaju dođu do javnosti - navodi se u saopštenju Antikorupcijske lige.

Sve je prekriveno zaboravom. Vučić je za skupštinskom govornicom satima iznosio optužbe protiv Rankovića, do detalja objašnjavajući težinu njegovog kriminala. Međutim, otkad je Srpska napredna stranka preuzela vlast, Peconijevo ime je u Skupštini pomenuto samo jednom i to iz Vučićevih usta.

- Rok za plaćanje poreza gotovo je zastareo, ali gospodin Predrag Ranković Peconi ga je ipak platio. Mi smo mu naplatili devet miliona evra i zato sada ima problema i određeno kašnjenje u plaćanju akciza. I te neplaćene akcize biće plaćene u narednim danima, zato želim da obradujem građane Srbije, koji vode računa o ovoj zemlji, da nam po prvi put raste naplata akciza za naftu i cigarete, zahvaljujući borbi protiv organizovanog kriminala i šverca - pohvalio je Vučić sebe i svog štićenika krajem oktobra 2014. godine.

U reketiranju tajkuna Aleksandar Vučić primenjuje sistem koji je nasledio od svojih prethodnika na vlasti, samo on to radi brutalnije. Srpska napredna stranka je 2012. godine dobila podršku građana zahvaljujući, pre svega, Vučićevim parolama o borbi protiv korupcije i kriminala.

U kampanji za sledeće izbore organizovao je predstavu s hapšenjem Miroslava Miškovića i njegovog sina Marka. Iza scene, celoj plejadi štetočina omogućio je da izbegnu odgovornost za najteža zlodela. U zastarevanje su otišli sudski procesi protiv Bogoljuba Karića, Mihalja Kertesa, obustavljena je istraga protiv Mlađana Dinkića, a nikad nije ni završena protiv Predraga Rankovića. Vučić je vlast izmestio iz državnih institucija, sprečivši ih da se bave svojim poslom. U borbi protiv korupcije i kriminala ozbiljna ovlašćenja imaju Uprava za sprečavanje pranja novca, Poreska uprava i Agencija za privatizaciju. Ipak, nijedna institucija ne ispunjava svoje obaveze. Kad u javnost dospe neki pikantan pljačkaški slučaj, Vučić ga prosledi tužilaštvu, gde s lakoćom upravlja istragom i montira optužnice koje padaju čim mu osumnjičeni plate reket.

- Sve je obična farsa. Sigurna sam da bi, da Sjedinjene Američke Države nisu insistirale na hapšenju Darka Šarića, on kroz neko vreme postao isto što i Peconi ili bilo koji drugi biznismen čije se poreklo novca ne zna. Naše tužilaštvo je potpuno instrumentalizovano za političke ciljeve ili dnevni trenutak. Kao posledica pritiska javnosti pojavljivaće se montirani procesi kojima će biti zatrpano tužilaštvo i sudovi i koji će završiti kao afera „Kofer", nagodbom iza očiju javnosti - rekla je Verica Barać, bivša predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

Po toj korupcionaškoj šemi, Vučić se nagodio s Rankovićem. Pošto ne može da od javnosti sakrije optužbe koje je ranije iznosio na Peconijev račun, Vučić ga sad, kao nekad Dinkić, predstavlja kao uzornog biznismena koji redovno plaća porez državi i zapošljava hiljade radnika. Stare tvrdnje da je Peconi svu imovinu stekao kriminalom, Vučić amortizuje objašnjenjem da optužbe nisu potvrđene sudskim presudama. Naravno da nisu. Neće ni biti dok god Peconi pošteno plaća reket politikantima iz vlasti.

Upravo zbog takvih činjenica Srbija je stavljena na crnu listu država osumnjičenih za pranje para. Na veliku žalost svih učesnika u organizovanom kriminalu, izveštaj međunarodne organizacije FATF (Financial Action Task Force) predstavlja najavu ozbiljnog pritiska na Srbiju, koji će se završiti realnom borbom protiv kriminala i korupcije. Pod prinudom, državne institucije moraće da primenjuju zakone i sankcionišu sve učesnike u pljačkanju, među kojima je prvi Predrag Ranković Peconi.

(Nastavice se )

A. 1 Marić, lajavi svedok-saradnik

Antikorupcijska liga je predložila srpskim državnim organima da sprovedu istragu poslovanja Predraga Rankovića Peconija i njegovih finansijskih veza s Mlađanom Dinkićem.

- O tim okolnostima bi Milomir Marić mogao biti dovoljno verodostojan svedok, s obzirom da je o njima govorio u privatnim razgovorima s predstavnicima Lige - navodi se u saopštenju tog udruženja.

Ideja je toliko dobra da je uplašila i Peconija. Neposredno po povratku Bogoljuba Karića u Srbiju, oživela je priča o obnavljanju BK Televizije. Nekoliko medija je odmah objavilo da će se Marić vratiti na čelo Karićeve televizije.

- Od toga nema ništa, Marić me ogovara i ovako, pa mogu da zamislim šta bi sve pričao kad ne bi radio za mene - rekao je Ranković Kariću.

I Marić je svestan da se neće lako izvući iz Peconijevog zagrljaja, zato kuka što, kako kaže, nije imao sreće da iz novinarstva ode kad je trebalo, pa mora da se sramoti u ozbiljnim godinama.

A. 2 Peconi se odužio Mihajloviću

- Peconi razvija biznis, a Cane Subotić se sakrio, izgleda da ima nekih problema - govorio je Aleksandar Vučić krajem 2003. u Skupštini Srbije.

Imao je tačne informacije, koje je tek nekoliko godina kasnije potvrdio Stanko Subotić. U iskazu, pod naslovom „Kako me ucenjivao ministar policije", detaljno je opisao kako je i s kojim ciljem vođena istraga šverca duvana. Uz gomilu dokumenata, priloženih uz svoju tužnu ispovest, Subotić je detaljno opisao i kontakte s DOS-ovim ministrom policije.

- U januaru 2004. godine, min istar me zove sa svog broja +38163255... na moj mobilni +41793...... i traži da se hitno sretnemo. Prihvatam, dogovaramo se da se nađemo u Cirihu u hotelu „Grand Hotelu Doldler", Kurhausstrasse 65, gde se nalazimo u vreme ručka i ostajemo zajedno punih sedam sati. Tom prilikom mi je doneo organigram u kome sam pronašao svoje ime, u šemi u kojoj su i pravi šverceri cigareta iz devedesetih godina, koji su to radili uz dogovor sa državom: Mirko Vučurović, Petar Matić, Dušan Zabunović, Miroslav Mišković, Bojana Bajrušević, Vanja Bokan, Marko Milošević... Na moje pitanje otkud ja među tim ljudima, kad ja nisam prodavao cigarete u Srbiji, već bio legalni zastupnik i trgovac na veliko zvaničnih proizvođača cigareta, ministar mi saopštava da je to urađeno po nalogu Državne bezbednosti, Koštunice i „neprijatelja" (ne objašnjavajući ko su oni) s namerom da mi oduzmu novac. Ministar je tvrdio da se on borio protiv toga i da ja još nemam razloga za brigu, jer on drži stvar u svojim rukama. Raspitivao se koliko mi to štete čini, koliko me to sve košta, uz komentar „kako sam zaradio velike pare, pa bi bio red da se malo odužim". Tom prilikom mi pominje Peconija, pa kaže: „Eto, on je lepo dao deo i sad je ugledni poslovni čovek! Lepo je došao kod Karića, pozvali su mene, došao i ja, sve se dogovorili i svi srećni... Nego, zemljače, pričaj ti šta sve i gde poseduješ, pa da završavamo posao" - detaljno je opisao Subotić.

Nije se „odužio", pa je deset godina proveo u bekstvu, pod poternicom, za razliku od „srećnog" Peconija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane