(P)likovi

Kako je Vučić postao sluga mnogih obaveštajnih službi i administracija

Kako se kalio Juda

Srbija nikad nije imala sreće sa svojim državnicima. Na vlasti su se smenjivali ratni avanturisti i profiteri, pohlepni prevaranti i kriminalci. Svaki je, u meri svojih mogućnosti, nanosio štetu državi i narodu, ali niko kao Aleksandar Vučić. Iako skromnih talenata i obrazovanja, krhkog psiho-fizičkog zdravlja i problematičnog porodičnog stabla, Vučić je uspeo da postane najveći izdajnik u srpskoj istoriji. O razvojnom putu Jude iz Čipuljića piše urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i blizak Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Aleksandra Vučića su na vlast doveli Amerikanci kako bi priznao nezavisnost albanske države Kosovo. Tako procenjuje većina političkih analitičara. U suštini, to je tačno. Tačno je i da Vučić svom snagom radi prljavi posao. To danas vide i oni koji su pre deset godina bili ubeđeni da je Vučić tvrdi srpski nacionalista koji bi, kao što je sam govorio, za Kosovo ratovao, pa makar prvi poginuo. Nije teško ni pretpostaviti da je promena izazvana pohlepom. Za pare, Vučić je spreman da uradi sve. Može da huška na rat, da gura u grob bolje od sebe, a, za dobar honorar pretrčaće na stranu pobednika.

Međutim, valja priznati da Vučić nije običan izdajnik. Za razliku od drugih alavih konvertita, on se baš namučio. Nudio se bestidno, avansno je potencijalnim kupcima cinkario najbliže saradnike i saborce, nameštao im afere i hapšenja, uništavao im porodice, a sve samo da bi dokazao izdajničku podobnost. I, opet, godinama je bio na klupi za rezerve, tužan što ne dobija šansu da dokaže iskariotski talenat. Naposletku, priliku da se upiše u istoriju beščašća dobio je sticajem okolnosti, koje su Srbiju zavile u crno, a njemu napunile džepove.

Vašingtonski stratezi su još 1996. godine napravili plan za stvaranje "postkosovske" Srbije, kojim su nameravali da ugase balkansko žarište. Zato su prvo u Dejtonski sporazum, a kasnije i u Rezoluciju 1244 ubacili obavezu o referendumskom izjašnjavanja "građana Kosova" o samoopredeljenju. Slobodan Milošević i Zoran Đinđić taj posao nisu hteli da obave. Vojislav Koštunica i Boris Tadić nisu imali snage. Amerikanci su im pomogli primenom svog uobičajenog načina rešavanja problema "search & destroy". Problem su našli, što nije bilo teško, u patriotskom bloku, koji su predvodili Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije. S uništavanjem prepreke nije išlo lako. Ambasador Vilijam Montgomeri je pogrešno smatrao da će eliminisati prepreku ako pacifikuje i reformiše SPS. Bez po muke, u dva kratka razgovora uverio je Ivicu Dačića da se ratosilja zaostavštine Slobodana Miloševića i pređe na stranu pobednika. Što je dogovoreno, to je urađeno. Uzalud. Ulaskom SPS-a u kombinacije sa DSS-om i DS-om ništa se nije promenilo. Radikali su preuzeli glasove tvrdih slobista i crvenih nacionalista, čime su dodatno ojačali status beskompromisnih protivnika stranih sila, koje su okupirale Kosovo.

Kako stoje stvari, Amerikanci su shvatili u noći 21. na 22. februar 2008. godine, dok su gledali kako, posle mitinga "Kosovo je Srbija", gori zgrada njihove ambasade u Ulici kneza Miloša. Miting su zajedno organizovale DS, DSS, SPS i SRS, a ulogu kolovođe uzeo je, naravno, Vučić. Po njegovom scenariju radikalske i navijačke grupe protestovale su pred američkom, nemačkom i hrvatskom ambasadom. "Ništa lepše u životu nisam video, ovako nisu svetlele ni Zvezdine baklje u Bariju", opisivao je Vučić saradnicima emocije koje su ga obuzele dok je posmatrao američku ambasadu u plamenu. Uzavrelih strasti, nije mogao da se obuzda ni u izjavama za medije. U "Utisku nedelje" priznao je da se divio hrabrosti časnih momaka koje ni naša policija nije mogla da spreči da upadnu u ambasadu. Za smrt Zorana Vujovića, mladog navijača Partizana, Vučić je optužio Kondolizu Rajs, američku državnu sekretarku, koja je, navodno, lično naredila marincima, koji su čuvali zgradu ambasade, da pucaju u svakoga ko uđe.

Krvavi pir je Vučiću doneo sve čemu se nadao. Uspeo je da se nametne kao "faktor mira i stabilnosti", bez koga ništa ne može da se rešava u Srbiji. Na odluku da se upusti u tako riskantnu avanturu nisu uticali njegovi učitelji Vojislav Šešelj i Miodrag Rakić, već Ugo Čavez i konj Veselko.

- Čavez je pokazao šta je potrebno za borbu protiv Amerike. Pare! Samo pare! Kad imaš pare, možeš sve. Bez njih, ne postojiš. Ako su Amerikanci pametni, neće od mene praviti neprijatelja nego saradnika. Na razne dosmanlije potrošili su gomile novca i ništa nisu rešili, a i neće dok se ne jave na pravu adresu - govorio je Vučić u to vreme, neposredno pred izbore 2008. godine.

Na takav stav presudno je uticala anegdota stara deset godina. Prema Vučićevoj priči, radikalski kolega Čedomir Vasiljević poveo ga je na šabački vašar. Iako je i tada bio uštogljeni lažni urbani elitista, Vučić nije krio da je impresioniran svime što je video, naročito konjem Veselkom. Mučenog Veselka je neki seljak vodio po vašaru sa specijalnim zadatkom da naskače na svaku kobilu. Kad bi pomaljeni ždrebac razveselio kobilu, maknuli bi ga od nje, a posao bi završio neki bolji rasplodni drugar.

Tužna Veselkova sudbina duboko se urezala u Vučićevu podsvest. Identifikovao se sa ždrepcem koji služi samo za zabavu, posle koga drugi obavljaju posao. Kako i ne bi, kad je njega taj usud pratio u politici.

Amerikanci su tražili partnera iz patriotskog bloka, Vučić ih je zabavljao na sve načine. Dvojici agenata iz garniture Majkla Polta davao je stenograme telefonskih razgovora sa Šešeljem i spiskove svih preduzetnika koji su finansijski pomagali njegovu porodicu i stranku. U Poltovim depešama, koje je objavio Vikiliks, detaljno su opisani i Vučićevi susreti s tim agentima, koji su satima slušali s kim se viđa Jadranka Šešelj, koliko para troši i kakva naređenja prenosi od utamničenog muža.

Krajem 2006, dok je Šešelj štrajkovao glađu u Hagu, Vučić je, sa suzama u očima, na konferenciji za medije pročitao njegov politički testament. Suze se još nisu osušile, a on je u svom vinskom podrumu u Jajincima američkom agentu predao cedulju na kojoj je, navodno, Šešelj napisao imena dvojice novinara nedeljnika "Vreme", koje treba "napasti svim sredstvima".

Pet meseci kasnije eksplodirala je bomba na prozoru stana Dejana Anastasijevića, a Jovan Dulović je napadnut u Dušanovoj ulici na Dorćolu, nedaleko svog stana. Takođe, Vučić ih je obaveštavao i o tajkunima koji sponzorišu Tomislava Nikolića, među kojima su se isticali Miroslav Mišković i Žarko Zečević. Kao dokaze svojih tvrdnji, Vučić je priložio fotografije Nikolićevog zamka u Bajčetini i ugovora o kreditu koju je Šešeljev zamenik dobio od Hipo banke. No, nije se zadržao na unutarstranačkom spletkarenju. S tim je samo pokazivao da je drugačiji od Šešelja i Nikolića, tobož nije nepopustljiv kao predsednik SRS-a i nije korumpiran kao njegov zamenik. Amerikancima je nudio i ono što ih je mnogo više zanimalo - pomoć u lovu na Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Obletao je oko Luke Karadžića, Radovanovog brata, i pomagao mu u odbrani na suđenju za ubistvo 23-godišnje devojke u saobraćajnom udesu. Opkoljavao je i Darka Mladića, Ratkovog sina. Darko nije bio zainteresovan za politički angažman, ali jeste za finansijsku pomoć Odboru za odbranu Karadžića i Mladića. Pored toga, Vučić je mladom Mladiću pomagao da razvije trgovinu tehničkom robom, za potrebe stranke i svojih dnevnih novina "Pravda" od njega je kupovao kompjutere i ostalu opremu. Čim je iz pritvora pušten Jovo Đogo, major Vojske Republike Srpske, prvookrivljeni na spisku Mladićevih jataka, Vučić ga je poslao u "Pravdu", da piše kolumne. Uvek na usluzi, Vučić je finansirao lečenje majora Đoga u Rusiji. Tako dobronameran, posle svakog susreta sa objektima svojih špijunskih akcija pisao je izveštaje u tri primerka. Jedan je zadržao za sebe, drugi je nosio u američku ambasadu, a treći je predavao Mikiju Rakiću. O tome su javno svedočili Bruno Vekarić, tadašnji portparol Tužilaštva za ratne zločine, i Aleksandar Stefanović, Vučićev bliski saradnik.

I posle svega, opet je Vučić ostao Veselko. Kad su Amerikanci odlučili da razbiju patriotski blok, pokušali su da to urade preko Dačića, a SRS preko Nikolića. Nisu uspeli. Na kraju, morali su da prihvate Veselka i omoguće mu da postane neuporedivo bogatiji od odbačenog, sad i pokojnog, antiglobalističkog idola iz Venecuele.

Vučić je znao u šta se upušta. Još tada, 2008, znao je da se Koštunica ne odriče premijerske funkcije da bi "vratio mandat narodu", nego zato što su ga Amerikanci stavili na spisak za politički odstrel.

- Na listi američkih neprijatelja prvi je Osama bin Laden, drugi Vojislav Koštunica. Od Drugog svetskog rata nikad ni u jednoj evropskoj zemlji nijedna vlast nije dozvolila da se spali američka ambasada. Samo u Srbiji. To Amerikanci ne opraštaju, gotov je Koštunica - govorio je Vučić ono što je čuo od svog tadašnjeg lobiste i zaštitnika ambasadora Kamerona Mantera.

Tako je i bilo. Koštunica je zbrisan s političke scene, a paraziti iz njegovog okruženja udomili su se u naprednjačkom kartelu.

Ipak, punu istinu o američkoj rešenosti da kazne sve učesnike napada na ambasadu Vučić je shvatio tek u septembru 2015. godine, prilikom posete Vašingtonu. U beogradskim medijima hvalio se uspešnim sastancima sa Džozefom Bajdenom, Džonom Kerijem i Strobom Talbotom, intimnim prijateljem Bila Klintona. Nije zaboravio ni da pomene Brusa Endrjusa, zamenika američkog sekretara za trgovinu, s kojim je pozirao u jednom foajeu Bele kuće. Međutim, niko ne zna ko je plasirao fotografiju na kojoj se vidi Vučić, kako sedi okružen nekim službenicima, od kojih jedan ima kaubojske čizme. S obzirom na karakterističan dres-kod vašingtonskih diplomata, kaubojke su privukle pažnju javnosti. Dobro obavešteni izvori odmah su objasnili da fotografija nije nastala na nekom Vučićevom sastanku s diplomatama, nego s agentima FBI.

Operativci FBI imali su tri teme. Prvo, insistirali su na okončanju suđenja i kažnjavanju odgovornih za ubistvo braće Bitići, albanskih terorista s američkim pasošom. Drugo, objašnjenje reketaške afere u kojoj je oštećena kompanija Kontinental Vind Partners, američkog državljanina Marka Krandala, u kojoj su se istakli kum Nikola Petrović i njegov tadašnji svedok, danas premijerka Ana Brnabić. Treće, Vučiću najvažnije pitanje odnosilo se na njegovu ulogu u spaljivanju ambasade.

Tek kad se suočio sa islednicima, Vučić je shvatio da Amerikanci zaista nisu odustali od namere da kazne sve političare koji su podržali napade na njihovu teritoriju. Nisu mu pomogle ni tirade o suđenju grupi okrivljenih navijača, agenti FBI su mu dokazali da imaju uvid u sve sudske spise, pa i iskaze koji ukazuju na njegovu ličnu odgovornost. Ta omča ni do danas nije skinuta s Vučićevog vrata. Naprotiv, prošlog novembra, kad su izrečene uslovne kazne okrivljenima, aktuelni ambasador Kajl Skot je rekao da je šokiran što niko nije završio u zatvoru.

Polako, ima vremena, završiće Vučić. Čim mu istekne rok upotrebe. Zasad, izvršava sve naloge, osim onih koji se kose s njegovim ličnim interesom. U početku, dobro je balansirao na toj liniji. Američke i evropske birokrate su mu davale političku podršku, nezainteresovane za gaženje ljudskih prava, a on je to iskoristio da zavede diktaturu i stvori kalifat.

- Uvek pričaj ono što sagovornici žele da čuju, a radi šta hoćeš, niko ti neće praviti probleme - ponavljao je devizu koju je formulisao još kao generalni sekretar SRS-a.

U skladu s tim, stranim mentorima je ponavljao mantru o reformama, privrednom rastu i političkoj stabilnosti, a u praksi je svom klanu omogućio da pljačka državnu i privatnu imovinu, švercuje oružje i drogu, pere novac stečen kriminalom i sarađuje s terorističkim organizacijama. Za svaki slučaj, da ne bi zavisio samo od Vašingtona i Brisela, izdajničke aktivnosti proširio je na sve strane sveta. Političku sudbinu je vezao za Angelu Merkel.

- Nemačka je najveći prijatelj Srbije - naprasno je zaključio Vučić.

S morbidnim zadovoljstvom, to je ponovio i nedavno, upravo dok se u kragujevačkim Šumaricama obeležavala godišnjica ubistva 7.000 Srba. Dok je bio radikal, Vučić se zalagao za uvođenje zakona kojim će se trajno zabraniti ulazak bilo kojeg Nemca u Kragujevac. Na taj način hteo je da se osveti, ne samo za streljane đake, nego i za to što je Nemačka na crnu listu stavila njegovu mamu Angelinu. Neposredno pred NATO agresiju, kad je njegov prijatelj Gerhard Šreder pokrenuo proceduru za ustavnu promenu koja bi omogućila učešće nemačke vojske u napadu na Srbiju, Vučić je junački prizivao njihov napad: "Neka krenu na nas, opet će izgubiti, kao što su uvek gubili, a ja ću biti srećan ako oborim makar jedan nemački avion, posle toga mogu i da poginem". Nemački bombarderi su ubijali druge Srbe, Vučić je preživeo. Zaboravio je svoje gorljive parole i tuđe grobove.

Sad je bespogovorno prihvatio da realizuje njen plan za kontrolu zemalja tzv. Zapadnog Balkana, koji se zasniva na stvaranju Velike Albanije i pretvaranju ostatka Srbije u sabirni centar za azijske i afričke migrante. Vučiću nije problem da radi na tome, ako dobije povoljnu cenu. Čim je Hašim Tači pristao da plati 300 miliona evra, koji će biti oprani kroz "Beograd na vodi", Vučić je upro da utvrdi nezavisnost Kosova. Usput, u Srbiju je doveo najbogatije i najsiromašnije Arape. Šeici iz Ujedinjenih Arapskih Emirata pomogli su mu, za proviziju, da otme pola Beograda i hiljade hektara vojvođanskog zemljišta koje će obrađivati izbeglice iz Sirije i Iraka.

U lični političko-poslovni galimatijas Vučić je udrobio i Redžepa Erdogana. Iako je savremeni turski sultan u sukobu s Nemačkom i Amerikom, Vučić je preuzeo rizik da s njim blisko sarađuje. Erdoganu za ljubav, turskim firmama daje sve moguće pogodnosti, finansijske subvencije i jeftinu radnu snagu. Prepustio mu je i uticaj na muslimansko stanovništvo u Sandžaku, pa i Beogradu. Vučić bi se i sunetio, samo kad bi mogao da dobije garancije da će mu Erdogan, kad igri dođe kraj, dati azil i sačuvati od poverilaca iz Vašingtona i Brisela.

Na tu klackalicu, Vučić je stavio i Vladimira Putina. Uslovljen kvarnim karakterom i ograničenom inteligencijom, Vučić već godinama pokušava da s Putinom manipuliše kao nekad sa Šešeljem. Predstavu o prijateljstvu i podršci plaća u paketu s rashodovanim avionima. S druge strane, aktivno podržava ukrajinsku borbu protiv Rusa u Donbasu i na Krimu, odbija da ruskim humanitarcima obezbedi diplomatski status i otvoreno sabotira dolazak ruskih investitora u Srbiju. Prošle godine, grupa ruskih kompanija je pokazala interes da deo poslova razvija u Srbiji. Vučić je održao sastanak s predstavnicima tih kompanija. Posle razgovora, Rusi još nisu stigli do surčinskog aerodroma, a Vučić je pokrenuo medijsku kampanju protiv svega što stiže iz Moskve.

Na udaru njegove vatrene kritike našao se sporni ugovor o prodaji Naftne industrije Srbije Gazpromu. Dok su tajali pregovori, Vučić je, kao radikal, podržavao prodaju NIS-a, a sad mu je cena niska. Rafalom optužbi raspalio je po ruskim prevarantima koji su u bescenje dobili NIS. Umesto da se upuste u javnu polemiku, Rusi su Vučiću dostavili izveštaj o stanju u kome se nalazio NIS kad su ga preuzeli. Prema tim podacima, srpska naftna kompanija je zaista vredela 900 miliona evra, ali to se promenilo kad su je očerupali beogradski tajkuni. Pripremajući NIS za prodaju, tadašnja vlast je omogućila svojim poslovnim partnerima da ga očerupaju i u rekordnom roku izvuku pola milijarde evra.

Vučić je tada prekinuo kampanju protiv Rusa, a precizne podatke o načinu isisavanja novca iz NIS-a iskoristio je da reketira tajkune. Prvi se na nišanu našao Miodrag Kostić. Vučić je dugo izbegavao sukob s Kostićem i obećavao mu podršku u nastavku privatizacije svega vrednog što je preostalo u Srbiji, pre svega PKB-a i Galenike. Otezao je iz dva razloga. Prvo, dizao je cenu i, drugo, nije imao hrabrosti za napad, jer je pretpostavljao da će ga zaštititi ukrajinski milijarder Rinat Ahmetom, za čijeg sina Damira se udala Kostićeva ćerka Dajana. Iako je dotad već zgrnuo dve milijarde evra, Vučić je znao da mu nije pametno da ulazi u sukob s Ahmetovom, čija imovina se procenjuje na 16 milijardi evra. Dok je merkao situaciju, Vučiću su ruske informacije o NIS-u došle kao kec na desetku. Procenio je da ni Rusi, pa ni Ukrajinci, koji su prikupili te podatke, neće štititi vlasnika MK Komerca. Eto prilike za juriš. Vučić takvu šansu ne propušta. Rusku dokumentaciju je pokazao Kostiću i obavestio ga o ceni otkupa grehova. Pouzdani izvori tvrde da je Kostić morao da isplati i poslednji evro koji je stekao u spornom poslovanju s NIS-om, pa čak i nešto preko toga. Srbija je ostala i bez NIS-a i bez odštete za opljačkanu imovinu, Kostić je izvrnuo džepove, a sav ćar je uzeo Vučić.

Na štetu Srbije, Vučić odrađuje poslove i za britansku službu MI6. Poznavaoci njegovog lika i zlodela ukazuju da ga je MI6 vrbovao još 1988. godine. Mladi Vučić je tada dobio stipendiju Fonda za razvoj naučne omladine Jugoslavije za jednogodišnji boravak u Brajtonu, gde je, navodno, usavršavao znanje engleskog jezika. Stipendiju mu je, prema jednoj verziji, omogućio Miladin Životić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Početkom krvavog raspada SFRJ, Životić je osnovao Beogradski krug nezavisnih intelektualca i predvodio antiratni pokret u Srbiji. Zbog tog aktivizma u javnosti je predstavljen kao strani plaćenik i domaći izdajnik, što je kasnije bacilo novo svetlo na Vučićevu britansku epizodu. Profesor Životić ga ne bi regrutovao tek onako, bez procene njegove političke podobnosti. Kad se tome dodaju priče o Vučićevim homoseksualnim avanturama u Sohou, ne bi bilo čudno da ga je MI6 tada uzeo za saradnika.

Dok je bio raspoređen u SRS-u, Vučić je koristio svaku priliku da kritikuje MI6. Naravno, koliko je to značajno najbolje pokazuje primer Tonija Blera, koga je Vučić nazivao pedofilom i "pederskim isprdkom", da bi ga danas angažovao kao savetnika i lobistu. Sa istim žarom, Vučić je kao britanskog agenta etiketirao Vladimira Popovića, zvanog Beba. I njega je uzeo za nezvaničnog konsiljerea, opet o trošku građana Srbije.

Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, pre mesec i po dana, raspisalo je konkurs za finansiranje projekata za unapređenje sistema socijalne zaštite, za šta je obezbedilo finansijsku podršku od 9.480.000 dinara. Sve pare je dobio Popovićev Institut za javnu politiku za projekat "Grad prijatelj starih" ("Age-friendly City"). Na taj način Vučić je nagradio konsiljerea za pomoć u raznim prljavim kampanjama.

Na putu od Veselka do Jude, popločenom opljačkanim milijardama, Vučić je naneo nesagledivu štetu Srbiji. Napunio se kao brod. Tako će i proći, kao Titanik. Kad počne da tone, niko mu neće dobaciti pojas za spasavanje. Strane službe, iste one u čijem interesu je radio, blokiraće sve njegove račune u belosvetskim bankama, zatvoriće mu sve pacovske kanale prema azilu, bilo u Moskvi ili u Istanbulu, i zatrpaće ga optužbama za sve zločine koje mu sada dopuštaju da vrši. Tek kad se suoči s posledicama svojih izdaja i prevara, Vučić će spoznati kako se osećao Juda Iskariotski. Pravi, biblijski Juda je shvatio veličinu svog greha, bacio je srebrnjake i obesio se. Ovaj, srpski, neće slediti taj primer.

Umesto da nađe dobar konopac i čvrstu granu, Vučić će da cvili i kuka nad sudbinom. Ako bude imao sreće, imaće i vremena da u zatvorskom miru okajava greh nad Srbijom.