Natrag

Postdemokratija

Sto godina Jugoslavije

Rasturena je Jugoslavija, navodno zbog komunističkog jednoumlja, da bi umesto nje bile stvorene državice nacionalnog jednoumlja, a u Srbiji ponovo i jednopartijska država. Umesto socijalizma zavladao je balkanski novokomponovani kapitalizam sa pljačkaškom prvobitnom akumulacijom kapitala. Umesto Saveza komunista, vlast su preuzeli razni savezi mafijaša, umesto samoupravljanja stvoreno je robovlasničko društvo u kojem caruje korupcija. Jedini dokaz demokratizacije je formalno uvođenje višestranačja, mada smo u Jugoslaviji i to imali kroz nadmetanje njenih Republika, koje su se u Parlamentu Federacije ponašale kao različite političke stranke. A imali smo i političke organizacije, Savez Sindikata, Savez Omladine, Savez studenata, Savez boraca i Socijalistički savez, koje su, mada smišljene samo da fingiraju višestranački sistem, umele da budu ozbiljnija opozicija od ove današnje, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid, novinar Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Pun mi je kufer paušalnih ocena o tome kako je Jugoslavija bila nedemokratska tamnica naroda, a ovo danas prozapadna demokratija, jer postoji mnoštvo dokaza da je SFR Jugoslavija, bila bliža zapadu nego što su njene naslednice danas, a daleko ispred istoka za kojim danas zaostaju u svakom pogledu. Za brojne članice Evropske unije, Jugoslavija je bila Amerika. Da je nismo razbucali, ko svinja masnu torbu, Jugoslavija bi bila jedan od osnivača EU, koja je i pravljena po uzoru na njeno višenacionalno državno i društveno uređenje. Mi bismo, kao ravnopravni član odlučivali o prijemu većine drugih država, a ne da dve decenije čekamo da nam se one smiluju i prime nas kao članice drugog ili trečeg reda. Ako i EU ne prođe kao Jugoslavija, koja je i rasturena zato što je bila nepoželjan primer kako može biti i drugačije. Kako se društvo može razvijati i bez neopravdanih i nehumanih socijalnih razlika i kako bi svet bio mnogo bolje mesto za život kad bi se promenio sistem u kojem mali broj bogatih postaje sve bogatiji na račun ogromne većine siromašnih, koji postaju sve siromašniji.

Prva Jugoslavija je osnovana 1918, posle Prvog svetskog rata. Malo je poznato da se najpre zvala " Država Slovenaca, Hrvata i Srba", kako ju je krstio Jugoslovenski odbor u Zagrebu. Samo nekoliko meseci kasnije, 1. Decembra, prekrštena je u "Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca", da bi tek 3. Oktobra 1929, dobila zvanični naziv "Kraljevina Jugoslavija". Bilo je od početka onih koji su se toj državi protivili iz različitih razloga, koji su se smatrali oštećenim ili omalovaženim, ali činjenica je da su tim udruživanjem svi nešto i dobili.

Srbija, kao jedna od uvaženih pobednica u Velikom ratu, najviše je u nju unela, ali je puno i dobila. Najpre, ostvarenje sna o ujedinjenju svih Slovena, pri čemu će konačno svi Srbi živeti u jednoj državi, a onda i pripajanje Kosova, Bačke, Banata i Baranje, pa čak na kratko i Crne Gore i Makedonije. Hrvatska, u kojoj je od starta bilo protivljenja unitarizmu i dominaciji Srbije, tada je dobila samo deo Dalmacije, ali i državu koja će joj posle Drugog svetskog rata pripojiti celokupnu Jadransku obalu. Preuzimanjem cele Istre, Jugoslavija je i Sloveniji omogućila izlaz na more, kao nešto kasnije i Bosni i Hercegovini. U drugoj Federativnoj Jugoslaviji, nastaloj 29. Novembra 1945, sve Republike su dobile državnost i mogućnost da najvećim delom sami odlučuju o svojoj sudbini, sve do prava na samopredeljenje. Naravno, morali su da prave i brojne kompromise, koji nisu uvek bili u njihovom pojedinačnom interesu, ali generalno svi su od Jugoslavije, kao značajnog faktora mira u vreme hladnog rata, imali velike koristi.

Od raspada Jugoslavije, naprotiv, svi su imali štete. Najmanje najmanja Slovenja, zahvaljujući tome što svesna svoje malenkosti nije imali nikakve komplekse, a najveće Srbija, koja je, kao najveća, imala kompleks veličine i više vrednosti. Hrvatska je, kao i na mapi, negde između, ali njoj još pristižu računi kojima plaća svoj kompleks mlađeg brata i niže vrednosti. Ali, ni jedna nema ni približno, samostalnost, ugled i status u Evropi i svetu, kakav je imala Jugoslavija.

U prilog toj tvrdnji izneću samo jedan primer, koji sam nedavno pronašao u svedočenju Bogdana Crnobrnje, dugogodišnjeg šefa Titovog kabineta, kojima se apsolutno može verovati jer nisu pisana za objavljivanje, nego u formi dnevnika isključivo kao lični podsetnik . Objavio ih je tek njegov sin, Stanko Crnobrnja, u knjizi "Neočekivana promjena"- kako je stvoren pokret Nesvrstanih- smatrajući to doprinosom boljem razumevanju položaja i uloge Jugoslavije u vreme hladnog rata i potpune dominacije svetom dve velesile. Naime, posle prvog susreta Hruščova i Kenedija, u Beču 1961, godine, kod Tita su tražili prijem najpre američki, a potom i sovjetski ambasador, da ga obaveste o sadržaju i zaključcima tog sastanka i zatraže mišljenje i podršku. Rus je čak doneo i stenografske beleške tog razgovora u četiri oka dva najmoćnija čoveka na svetu, koje je čitao puna tri sata, pa je Tito pozvao i Rankovića da zajedno to saslušaju. Bila je to godina velike Kubanske krize i izgradnje Berlinskog zida, u kojoj je Tito počeo da okuplja lidere manje razvijenih zemalja za osnivanje pokreta Nesvrstanosti (nastao 1964-te u Beogradu), kako se „Sudbina sveta, bremenitog problemima, ne bi prepustila samo u ruke velikih sila". „Nesvrstavanje nije nikakva taktika ni privremeno stanje, nego objektivna nužda savremenog sveta. Za ekonomsku pomoć nerazvijenim zemljama ne treba moliti i prosjačiti-to je zahtev savremenog doba", ponavljao je Tito i tako delovao, čime je Jugoslaviju podigao na pijedestal nedostižan za sve one koji je pokušavaju diskreditovati, da bi opravdali razlog svog bednog postojanja.

Jedini argument takozvane demokratizacije je formalno uvedeno višestranačje, što jeste izvesni napredak ali ni time se nije daleko odmaklo od onog privida višestranačkog sistema koji je stvaran u Socijalističkoj Jugoslaviji. Naime Ustavom SFRJ i svih njenih Republika, bilo je priznato postojanje više političkih organizacija, koje su trebale samo da fingiraju različite stranke, Savez studenata i Savez omladine, na levom krilu, Savez sindikata i Socijalistički savez radnog naroda, u centru, i Savez boraca, na desnom krilu, a koje su ne retko bile ozbiljnija opozicija od ove koju te države imaju danas u brojnim političkim partijama.

Evo jednog primera, kojem sam bio svedok. Čuvene 1968, demokratski procesi iz Evrope su se spontano i za mnoge neprimetno ipak prelivali i na politiku u Jugoslaviji. Kao gimnazijalac sam bio neposredni učesnik izbornog procesa u Novom Sadu sa svim elementima višestračke demokratije. Tada su, naime, postojale takozvane predizborne Konferencije, nešto kao izborne komisije danas, na kojima su formirane izborne liste pred glasanje za Republičku i Pokrajinsku Skupštinu. Ta Konferencija, od stotinak delegata, bila je sastavljana po tada popularnom ključu, sa najviše predstavnika Saveza komunista, ali i određenog broja delegata koje su iz svojih redova birale ostale političke organizacije. Nisu, dakle, to bile posebne političke stranke, jer i u njihovim rukovodstvima je bilo najviše članova SKJ, ali su ponekad imale drugačije poglede na društvene procese, imajući u vidu interese većine svog članstva koje nije bilo u partiji. U toj predizbornoj Konferenciji svoje predstavnike je imao i Univerzitetski komitet SK, čime je demonstrirano i formalno poštovanje izvesne autonomije Univerziteta.

Mada smo manje više svi bili članovi SKJ, predstavljajući te druge političke organizacije imali smo i neke drugačije predloge od onih koji su došli iz Gradskog i Pokrajinskog Komiteta te partije. Tako smo mi iz Saveza omladine imali principijelnu primedbu na predložene liste sa samo jednim kandidatom za svako poslaničko mesto i zahtevali da ih bude više, najmanje po dva za svaku izbornu jedinicu. Sticajem različitih okolnosti, ali kao rezultat demokratskog procesa predviđenog zakonom, dogodilo se čudo i naš predlog je, posle burne dvodnevne rasprave, usvojen jer su ga gromko podržali predstavnici Saveza studenata, ali i nekoliko mlađih asistenata i profesora koje je delegirao Univerzitetski komitet SKJ. Nešto diskretnije, ali ne manje odlučno, podržali su nas i neki delegate iz Socsaveza i Saveza Sindikata, pa je na kraju naš predlog većinom glasova bio i usvojen. Na svim listama moralo je biti bar dva kandidata, pa je nastupila prava panika u redovima jedine i vladajuće partije, koja je predložila samo po jednog, koji je već samim tim bio viđen za poslanika.

Ipak, njihovo mnogo veće iskustvo i lukavstvo je prevagnulo, pa su njihovi uglavnom i pobeđivali na izborima. Štos je bio u tome što su svuda dodavali i trećeg kandidata iz naših redova, koji bi podelio glasove sa onim drugim kojeg smo mi iz „opozicije" predložili. Na primer, mi nekom starom borcu i dugogodišnjem funkcioneru suprotstavimo nekog istaknutog omladinskog aktivistu, a oni onda dodaju još jednog isto tako poznatog omladinca, pa njih dvojica osvoje po 20% glasova, a prođe njihov kandidat sa samo tridesetak procenata. Ali, bilo je i nekoliko slučajeva da su njihovi kandidati izgubili. Ne sećam se svih takvih primera, ali dobro pamtim da im je račune u centru grada pomrsio tadašnji student i urednik u studentskim novinama „Index", Stevan Nikšić, koji je tada postao republički poslanik, a kasnije ugledni novinar i urednik „NIN"-a.

Sad, neka mi neko kaže po čemu su sadašnji izbori slobodniji i demokratskiji od tih novosadskih, iz te 68-me. Neću da tvrdim da je tako bilo uvek i svuda, ali to je bila pokazna vežba koja je dokaz da je postojao određeni demokratski prostor i kapacitet, da se moglo, što znači da nije moralo sve da se ruši pa da se sa prljavom vodom iz korita izbaci i dete. Da se reformama društvo moglo dovesti do veće demokratije nego što je to učinjeno promenom sistema na silu

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane