Natrag

Književnost i politika

Uvod u književnu patologiju - ketman i društveno dno

Prva petoletka u posleratnoj literaturi

Bolesno stanje u kojem se savremena srpska književnost nalazi očigledno je, bilo da je reč o kritici ili o samoj književnosti. To primećuje svako ko nepristrasno posmatra naš književni život. Bolest se pokazuje na svakom koraku: u izdavaštvu i knjižarstvu, u društvenom položaju pisaca, u odnosu države prema domaćoj knjizi, u dodeli književnih nagrada, u vrednovanju i okoštaloj lestvici vrednosti... Ovakvo stanje ima pokriće u bolesnom stanju čitavog društva, kojim vladaju „kontroverzni biznismeni" i palanački skorojevići koji politiku doživljavaju kao sredstvo ličnog promovisanja i bogaćenja. Osnovna načela njihove vlasti su korupcija, beskrupuloznost i lični interesi. U takvo stanje lepo se uklapaju i „kontroverzni književni biznismeni", bilo da pišu, vrednuju, objavljuju ili prodaju knjige, konstatuje Marinko Arsić Ivkov, naše ugledni književnik i književni kritičar, u svom eseju o književnoj patologiji, u kome, istovremeno, govori o patologijama današnjeg srpskog društva

Marinko Arsić Ivkov

Kad su krajem 1944. došli na vlast, komunisti su sistematski, do temelja, uništili sve postojeće institucije države i društva. To važi i za institucije kulture i umetnosti, pa i za umetnost samu. Sklonjeni su (ubijeni, prognani ili potisnuti na društvenu marginu) i svi nepodobni pisci i njihova dela (koja su u bibliotekama i knjižarama uništavana, a njihovo pominjanje bilo je zabranjeno). (Radovan Zogović je u tekstu "Može li izdaja da zastari?" objavljenom u Borbi 23. oktobra 1946. obrazložio zašto i "nepodobne" pisce i njihova dela treba zauvek proterati iz nove države.)

Visoki partijski funkcioner i pisac Radovan Zogović je već na prvoj skupštini Saveza književnika Jugoslavije, 1947. godine, raportirao: "...Književni život očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu!".

To "čišćenje" bilo je zaista temeljno i vršeno je još dugo posle podnošenja navedenog raporta. Naporedo sa rušenjem starih, komunisti su stvarali nove, svoje institucije. Tako je i "čišćenje" književnosti od ideoloških neprijatelja bilo praćeno stvaranjem nove, komunističke literature. Pod budnim okom partijskih teoretičara školovani su mladi pisci, a raznim pritiscima i ustupcima pridobijani su stari, afirmisani u "truloj Jugoslaviji", koji su izrazili spremnost da "budu na usluzi" novoj vlasti.

No vlast je budućnost književnosti ipak videla u mladima. Nova književnost se rađala na širokom frontu. Agitacije u školama, na javnim i partijskim tribinama, u listovima i časopisima, bile su stalne. Svaku objavljenu ili pročitanu pesmu, pripovetku, dramu javno su analizirali i ocenjivali provereni partijski kadrovi. Književni život bio je u poletu.

Jedan od mnogobrojnih "instruktora" bio je i bivši partizanski komesar Dobrica Ćosić Gedža, u čijem listu Mladi borac takođe funkcioniše "književna radionica". (Tako on u broju od 15. avgusta 1945. zamera mladom pesniku Branku V. Radičeviću što u pesmi "Sutonski dani" peva o dekadentnom sutonu, u vreme kada svima sviće nova zora. U privatnom pismu istom pesniku 1947. godine /koje se nalazi u pesnikovoj zaostavštini/ Ćosić naglašava da je obaveza svakog pesnika da "mobiliše ljudske umove i srca" da prihvate komunističku ideologiju, i da je to njihov petogodišnji plan, "petoletka".)

Ćosićeva književna karijera započela je pod patronatom Milovana Đilasa, koji je u njemu prepoznao srpskog Maksima Gorkog i u njega polagao velike nade. Ćosić je, dakle, bio jedan od pisaca koga je stvorila i iza koga je stajala Partija, i to vrh Partije. Pisac novog doba. Istovremeno, naravno, i visoki partijski funkcioner. Partija je svoje pisce bogato nagrađivala - uživali su razne društvene privilegije, bili su, u poređenju sa drugima, dobro plaćeni, njihove knjige zauzimale su glavna mesta u knjižarama, bibliotekama, školskoj lektiri. Jedna od privilegija bile su i nagrade. U tom kontekstu valja posmatrati i ustanovljenje NIN-ove "Nagrade kritike", koja je, kako je naglasio predsednik prvog žirija Milan Bogdanović, nagrada piscu za stvoreno delo, a nikako podsticaj za pisanje romana. (NIN, 13. februar 1955, str. 9.)

Drugim rečima, predsednik žirija je hteo da kaže da je vreme "obnove i izgradnje" u književnosti završeno i da je NIN-ova nagrada ustanovljena kako bi pokazala da je komunistička književnost 1954. godine dostigla zrelost, jer se tako koncipirana nagrada može dodeljivati samo u literaturi koja je zrela, profilisana i koja je stvorila određene vrednosti. Nije teško otkriti da iza takvog Bogdanovićevog profilisanja NIN-ove nagrade stoji političar a ne književni kritičar i da predsednik žirija želi da poruči da smo, što se književnog života i književnosti tiče, već u komunizmu.

Odluka o ustanovljenju NIN-ove nagrade doneta je verovatno krajem 1953. godine, jer je u NIN-u od 1. januara 1954, na str. 10, objavljena vest da je Radnički savet NIN-a usvojio preporuku redakcije da se uvede "stalna književna nagrada NIN-a za najbolji roman ili najbolju dramu objavljenu u protekloj godini". (Milan Bogdanović će kasnije objasniti da je drama ispala iz konkurencije, pošto nema nikakvih dodirnih tačaka sa romanom.)

U vesti je još pisalo: "...Prva nagrada biće dodeljena 1. januara 1955. godine. U obzir za nagrađivanje biće uzeti svi romani i drame objavljeni u toku 1954. godine u svim nacionalnim jugoslovenskim književnostima. Žiri sačinjavaju kritičari: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Zoran Mišić, Borislav Mihajlović, Stevan Majstorović. Žiri donosi odluku svakog poslednjeg četvrtka u godini, a rezultat se objavljuje u prvom januarskom broju NIN-a."

Članovi žirija bili su sve sama kritičarska elita, grobari stare, nazadne i babice nove, napredne književnosti. Milan Bogdanović je važio za barda komunističke književne teorije i kritike. Njegova teorija književnosti više je ličila na krivični zakon nego na naučni tekst. Ona je, pre svega, bila "svojevrsni skup zabrana", kako je uočio Dušan Bošković. (Dušan Bošković, Stanovišta u sporu, IIC SSO Srbije, Beograd 1981, str. 105.)

Da je ovakva ocena tačna, pokazuje i ova Bogdanovićeva rečenica o slobodi umetničkog stvaranja: "...U literaturi, kao sadržaj i kao motiv, kao dejstvo književnom rečju, nije dopušteno samo ono što bi došlo pod udar zakona: antirevolucionarstvo, protivsocijalistička stimulacija, propaganda za monarhiju, motivi koji raspiruju nacionalnu mržnju i razdor, svako neprijateljsko i reakcionarno negiranje Revolucije i izgradnje socijalizma, kao i sadržaji koji omamljivo slikaju moralno naličje života: pornografija, anarhizam i izobličenosti u naravima i strastima, i tome slično". (Milan Bogdanović, "Opšti osvrt na razvoj jugoslovenske književnosti od 1945. do 1955.", Savremenik, br. 10, 1955, str. 367.)

Bogdanović je, inače, smatrao da literatura treba da bude angažovana, odnosno u službi komunističke ideologije. Čak je i apolitična književnost za njega bila neprijateljska. "Međutim, tendencija depolitizacije je isto tako politički obojena. Hteti literaturu odvojiti od politike, politiku iz literature udaljiti, u suštini je i sama sobom jedna politička tendencija, za mene vrlo providna i jasna. Literaturu udaljuju od života, od stvarnosti, pa, prema tome, i od politike samo ona htenja kojima određena politika u danome momentu smeta, i koja se određenoj politici suprotstavljaju kao protivna, pa čak i neprijateljska". (Milan Bogdanović, "Književnost i politika", Savremenik, br. 7-8, 1955, str. 120.)

Velibor Gligorić je preporučivao piscima da motive za svoja dela najpre nalaze u govorima državnih i partijskih rukovodilaca, pa tek onda u stvarnosti. Učestvovao je u napadu na Ćopićevu humoresku 1952. godine i tražio "socijalističku idejnost" u umetnosti.

Eli Finci je 1945. godine u Politici priložio spisak umetnika-neprijatelja. Bio je zagovornik zabrana književnih dela. "Nisam protiv administrativnih mera. Jer nisu u suprotnosti sa principima samoupravljanja, ukoliko za njih ima opravdanja. Ako nekome zabranjujemo politički zbor zato što je uperen protiv jedne politike, zašto ne bismo zabranili i jednu pesmu čiji je cilj u suštini isti?" ("Kako delovati protiv negativnih pojava u kulturi?", Borba, 28. oktobar 1969.)

Zoran Mišić je takođe bio pristalica "administrativnih mera", tj. sudskih zabrana, u umetnosti, a afirmisao se napadima na tzv. zapadnu umetnost, koja je vršila štetan uticaj na "narodne mase", naročito kad je reč o filmu i stripu. (Zoran Mišić, "Stripliteratura na tržištu", Mladost, br. 1-2, 1950, str. 84-86; "Filmovi o špijunaži", Mladost, br. 3, 1950, 96-97.)

Borislav Mihajlović Mihiz bio je blizak prijatelj Dobrice Ćosića i propagator njegove literature i politike (obojica su bili članovi u najmanju ruku zagonetne grupe iz Simine 9a). Učestvovao u osporavanju knjige Isidore Sekulić o Njegošu (napad je predvodio Milovan Đilas). Kao "mlad i perspektivan" režimski kadar, a na inicijativu Oskara Daviča, 1952. dobio je državnu stipendiju za Pariz. Kad je uz Ćosićevu podršku osnovan NIN, Mihiz je dobio stalno radno mesto književnog kritičara. On će i posle napuštanja NIN-a dugo biti "siva eminencija" NIN-ove nagrade.

Stevan Majstorović je godinama bio jedan od najagilnijih "instruktora" mladih književnika.

Najvažnije obaveštenje u navedenoj vesti o ustanovljenju NIN-ove nagrade nije ispoštovano. Reč je o rokovima, koji su precizno naznačeni: žiri saopštava odluku poslednjeg četvrtka u (1954.) godini, a saopštava je javnosti u prvom januarskom broju NIN-a (1955. godine). Saopštenje o dobitniku je, međutim, objavljeno tek u broju od 13. februara, više od mesec dana kasnije.

Zašto?

Odgovor je najverovatnije jednostavan. Koreni nisu na vreme izašli iz štampe. Čak je malo verovatno da su se pojavili do kraja 1954. godine. Sve ukazuje na to da su se pojavili prvih dana 1955. godine. U intervjuu sa Dobricom Ćosićem objavljenom u NIN-u od 5. decembra 1954. godine, M. Bulatović obaveštava čitaoce da "ovih dana" u "Prosveti" izlazi roman Koreni (dakle, roman je tada u najboljem slučaju bio u štampi). Ovome ide u prilog i podatak iz impresuma knjige da je njeno štampanje završeno decembra 1954. godine. (Posle štampanja sledilo je savijanje i formiranje knjižnog bloka, pa povezivanje, koričenje knjige tvrdim, platnenim povezom, što je prosečno trajalo desetak dana.)

Najzad, Borislav Mihajlović u prikazu, objavljenom u NIN-u od 23. januara 1955. euforično ističe da su stranice romana "stare tek nekoliko dana"!

Dostupne činjenice, dakle, govore da je žiri čekao izlazak Korena iz štampe, što pobuđuje sumnju da je dobitnik nagrade određen unapred i da je navođenje užeg izbora u saopštenju žirija bila obična farsa. (Inače, u užem izboru bile su tako slabe knjige da i nisu bile neka konkurencija i prepreka jednoglasnoj odluci žirija: Aleksandar Vučo, „Raspust", Radomir Konstantinović, „Daj nam danas", Ivan Potrč, „Na kmetih", Jara Ribnikar, „Nedovršeni krug", Ervin Šinko, „Optimisti". Sa političkog stanovišta, sve nesporni autori. Doduše, "nepodobni" i nisu mogli da objavljuju, tako da žiri ima alibi za donesenu odluku.

Treba još napomenuti da je 1954. godine izišla Andrićeva Prokleta avlija, ali žiri je i za nju, da ga je neko pitao, imao alibi: verovatno bi odgovorio da je u pitanju novela, a ne roman. Naravno, pitanje je da li bi žiri pogrešio da je prozu od stotinak stranica svrstao među romane i "ovenčao" je prvom NIN-ovom "Nagradom kritike".) No kad je reč o žiriju, bilo da je u pitanju dodvoravanje moćniku, bilo izvršavanje, kako bi rekao sam Ćosić, petogodišnjeg plana, najmerodavniji sudija njegovog rada je nagrađeni roman.

Naš današnji književni život jednak je političkom i svim drugim vidovima javnog života. To je parada sitnih interesa, podvala, megalomanije, opsenarstva, spletkarenja i sačekuša. Osnovna filozofija našeg književnog života je filozofija palanke: samozadovoljstvo, zatvorenost, zavist, strah od spoljnjeg sveta, od novog, od konkurencije, od javne reči i kritike.

Patološko stanje očigledno je u svim njegovim segmentima. Vrednovanje književnih dela počiva na filozofiji palanke i na načelima koje su uspostavili Velibor Gligorić, Milan Bogdanović i njihovi učenici i nastavljači. Nema ni pokušaja demontiranja komunističke lestvice vrednosti ni ponovnog čitanja srpske književnosti. O rehabilitaciji pisaca marginalizovanih iz političkih razloga i njihovom dostojanstvenom povratku u srpsku književnost ne može ni da se govori.

Književna kritika je na niskom nivou i u službi je interesnih grupa. „...Srpski čitalac oko 2050. godine reći će da većina knjiga objavljenih krajem proteklog veka i početkom ovog ne vrede ništa, što će biti tačno", sumorno zaključuje Boško Tomašević.

Književne nagrade su možda najbolji pokazatelj stanja u srpskoj književnosti. Što je književnost lošija, to je više književnih nagrada. Predrag Čudić, jedan dozlaboga naopak čovek, ustanovio je da ih u Srbiji ima blizu četiri stotine i da u najvećem broju žirija za te nagrade sede isti ljudi, koji manje-više nagrađuju iste pisce.

Koliko je svaki osećaj mere u nagrađivanju izgubljen, pokazuje i primer nekih usko profilisanih nagrada i njihovih dobitnika. Tako je nagradu „Srboljub Mitić", nagradu koja nosi ime pesnika-buntovnika, boema, pijanca, i koja je namenjena takvom profilu pesnika i poezije, žiri dodelio Đoki Stojičiću, čuvenom poslušniku i funkcioneru najpre komunističkog, a potom Miloševićevog režima. Stojičić je čitav svoj život uložio u gušenje slobodne reči i poezije kakvu je pisao Srboljub Mitić. Kod ovakvih žirija, nagradu za satiru „Radoje Domanović" (koja se dodeljuje za ukupan doprinos književnoj satiri) dobija i pesnik koji je čitavog života bio režimski favorit i miljenik i koji nije napisao ni jedne satirične pesme protiv represivnih režima i gušenja umetničkih sloboda.

Izdavaštvo je u krizi. Glavnu reč vode izdavačke kuće koje pokazuju vrlo malo interesovanja za domaću knjigu i domaćeg pisca. Oni mali, plemeniti izdavači, jednostavno su ugušeni.

Gotovo sve knjižare u Srbiji su zatvorene. Nove knjižare, koje su otvorene poslednjih godina, nisu pravljene po meri pravih čitalaca i znalaca i ljubitelja knjige, nego za neke drugačije, instant čitaoce, kupoholičare. Te knjižare više liče na prodavnice patika, a knjige se tu nude kao šarena, lepo upakovana roba, sa aktuelnim temama. Među njima je najviše bestselera, koji ne traže ni umno ni duhovno naprezanje, poput većine televizijskih serija. Bezukusne kao mekdonaldsovi hamburgeri, to su knjige za jednokratnu upotrebu. Danas ih čitamo i o njima pričamo, a sutra ih zaboravljamo. I opremom su sve slične jedna drugoj, kao da je reč o klonovima. Najveći deo su prevodi stranih knjiga. Jednom rečju, knjižare nisu knjižare, to su prodavnice robe deklarisane kao knjiga.

Književne tribine i književni časopisi, bez kojih nema književnog života, potpuno su zamrli. Bez javne i kritičke ocene svega što se zbiva u oblasti književnosti i književnog života, nema prevazilaženja palanačkog duha, koji snažnije nego ikad dominira srpskim društvom.

Književni život u provinciji naročito je urušen.

Čak su i postojeća udruženja pisaca postala anahrona i nespremna da menjaju postojeće stanje i da odgovaraju na izazove vremena. Udruženje književnika Srbije danas nove članove prima na angro, u turnusima. Njihov broj je još pre nekoliko godina prešao hiljadu. Sniženje kriterijuma Udruženje pravda finansijskom krizom, pošto ga je država „pustila niz vodu". Tako je članarina postala osnovni izvor prihoda, uslov opstanka. U jednom saopštenju uprave (UKS) iz 2012. godine piše: „...Komisija za prijem u UKS opterećena je više od svih drugih. Na primer, oko dve stotine kandidata za prijem ove godine očekuju ishod, a neprestano pristižu nove molbe. Komisija je svesna, kao i Upravni i Nadzorni odbor, da Udruženje književnika po svaku cenu mora usporiti prijem. Plan je da se u narednom, petogodišnjem periodu, zaustavi trend rasta broja članova UKS, odnosno da taj broj, ako je ikako moguće, ne premašuje 1.500..."

U ovom petogodišnjem planu, zloslutno mi zvuči ono umetnuto "ako je ikako moguće". Država, političari, ministarstva, institucije, digli su ruke od književnosti. Prepustili su je bandama, klanovima, interesnim grupama, što je u krajnjem ishodu dovelo do urušavanja književih vrednosti i književnog vrednovanja i do degradacije i marginalizovanja književnosti.

Zadah truleži izbija iz savremene srpske književnosti. Ona je u takvom stanju da su joj pre potrebni patolozi nego književni kritičari i teoretičari. Ovom konstatacijom najavio sam novu granu nauke o književnosti - patologiju književnosti (koja je ujedno i grana sociologije i psihologije književnosti). Na žalost i u književnosti, kao i u medicini, patolozi dolaze poslednji.

Ali nijedna grana medicine nije možda toliko u službi njenog napretka kao što je patologija. Patolog vrši autopsiju da bi otkrio uzroke smrti. Tek analizom bolesnih organa, izazivača smrti, može se doći ne samo do dijagnoze opake bolesti, nego i do leka. Tu analizu vrše lekari najrazličitijih specijalnosti. Šta bi bio predmet i zadatak patologije književnosti? Patologija književnosti mogla bi s pravom da se smatra delom nauke o književnosti, ali ona se tu ne iscrpljuje. Pored samog književnog dela, njen predmet su i književni život u najširem smislu, i njegovi akteri. Ona dakle zadire i u politiku, i u psihologiju, i u sociologiju književnosti i, naročito, u etiku književnog života. Patologija je neka vrsta pomoćne discipline u književnoj teoriji.

Kakva za književnost može biti korist od književne patologije? Odgovor je kratak. Onakva kakvu od patologije ima medicina. Zbog toga će patologija biti i najomraženija grana nauke o književnosti. Ali ono što je mrsko, ne znači da nije korisno i lekovito.

Ova knjiga nosi snažan pečat nesrećne činjenice da sam, kao i moja generacija, živeo u tri epohe, tri politička uređenja. To su: lažni socijalizam (ili komunizam), lažni patriotizam i lažna demokratija. Sve ih karakteriše bezakonje, autoritarnost, mržnja prema demokratiji i strah od slobodnog izražavanja mišljenja. Represija je ono što ih povezuje. Ona je nekad bila otvorena i zakonski pokrivena (epoha komunizma), nekad je počivala na samovolji vlastodržaca (Miloševićeva epoha), a danas je prikrivena i u službi beskrupuloznih stranačkih vođa i „kontroverznih biznismena" (nazvao sam je plišanom represijom). Te tri epohe, to je moj, i naš, život.

One su podjednako zaslužne za nastanak ove knjige, odnosno za nastanak i napredovanje književnih (i društvenih) bolesti kojima se zapisi bave. Pošto je reč o patologiji, ova konstatacija bi mogla da bude i neka vrsta crne zahvalnosti onima koji su najzaslužniji za nastanak knjige i jedne nove grane nauke o književnosti - književne patologije. Naslov jedne pripovetke, „Mračna priča, još mračniji pripovedač", sasvim lepo bi pristajao kao moto ove knjige. Jer ona je, u suštini, ruina, provalija, u kojoj je obrušeno više od trideset sumornih godina jednog društva i bar isto toliko i takvih godina života njenog autora.

Ovo nije knjiga „iz jednog komada", nastala u kratkom vremenskom razdoblju, što ne znači da je ne drže čvrste veze. Te veze su autorovi stavovi, bolje reći autorovo viđenje književnog života, koje je za više decenija ostalo nepromenjeno, ne usled autorove tvrdoglavosti ili isključivosti, nego zbog tvrdoglavosti i isključivosti književnog i kulturnog života u Srbiji. U suštini, naš politički, pa i književni život, je žilav poput maratonca, koji još trči svoje krugove započete davne 1944. godine. Srbija je poslednjih decenija preživljava svašta, a u njoj se nije promenilo gotovo ništa - što je samo jedan od zaključaka do koga će doći čitalac knjige. Naoko različite teme i relativno širok vremenski raspon nastanka tekstova, neće, nadam se, razbiti ni celovitost knjige ni celovitost njene opore poruke. Poruka je, uostalom, ono što jednu knjigu čini celovitom.

Svako ko piše ovakvu knjigu mora da računa s tim da će ona imati mnogo protivnika.

Oni kojima se autorovi pogledi ne budu dopali, reći će da knjiga ne daje sliku književnog života, nego sliku autora, da nije bolestan pacijent, nego lekar koji je dao dijagnozu. Za našu ružnoću često je krivo ogledalo u kojem se ogledamo. Knjiga, za razliku od ogledala, ne može da se razbije i to je piscu jedina uteha, jer se on ne nada da knjiga može izazvati ikakve promene.

Na kraju uvoda, nešto i o strukturi same knjige. Ustvari, mali vodič za čitaoca pre no što zakorači u mračne lavirinte ovih zapisa.

Knjigu započinjem jednim autentičnim dokumentom, koji je neka vrsta piščeve autobiografije. Ali i slika (bolesnog) političkog, društvenog i književnog života ranih osamdesetih godina 20. veka. Njegovi akteri su najpoznatija srpska izdavačka kuća (naslednik „Gece Kona") i jedan mladi književnik, budući autor ove knjige. Dokument je, samo prividno, prijava na konkurs za popunu, u ono vreme strogo kontrolisanog, radnog mesta urednika. U suštini, to je pokušaj ismevanja u ono vreme moćne institucije moralno-političke podobnosti (eufemizam za lojalnost režimu), bez koje nije bilo moguće dobiti iole odgovornije i značajnije radno mesto u institucijama kulture, izdavačkim kućama, prosveti, novinarstvu...

Pošto je jedini dokaz za tu podobnost bila partijska knjižica ili preporuka Partije, nepartijci i nezavisni intelektualci bi unapred bili eliminisani jer, bez obzira na stručnost, nisu mogli da zadovolje sve konkursom predviđene kriterijume. Dakle, ovaj dokumenat, ova prijava na „Prosvetin" konkurs, nije ništa drugo do politički protest (neka vrsta u ono vreme ozloglašene „peticije"), koju su potpisala mnoga i danas značajna imena srpske kulture i umetnosti.

Više od tri decenije dele prvi tekst u Krajputašima od poslednjeg. „Piščeva izdanja" se bave jednim značajnim segmentom književnog života i izdavaštva onog vremena - privatnim, piščevim, izdanjima, bez kojih je književni život bio nezamisliv. Ona su bila neka vrsta gerile, otpora strogo kontrolisanoj izdavačkoj politici. Upravo je u „samizdatima" objavljen velik broj i danas vrednih književnih dela. Privatna izdanja su naročito bila predmet političkih napada i sudskih zabrana. I „Piščeva izdanja" imaju pomalo autobiografsku notu. „Melet", objavljen 1981. u Književnoj reči, izazvao je veliko nezadovoljstvo među „oficijelnim", režimskim piscima, jer je bio uperen protiv pisaca-denuncijatora. Inspirisan je suđenjem Gojku Đogu i zabranom njegove pesničke knjige Vunena vremena. Glavni pokretači optužbe bili su pisci - urednici „Prosvete" i u takvim poslovima neizbežni Sava Dautović, urednik Politike.

„Tri mrtva pesnika" je naslov poznatog teksta Marka Ristića, koji je ranih pedesetih godina otvorio epohu progona pesnika i izbacivanja njihovih dela iz nacionalne književnosti. Virus „mrtvih pesnika" našao je plodno tle u našem književnom životu, tako da ta epoha traje i danas, na šta treba da nas podsete i tekstovi o tri naša značajna, meni naročito draga pisca, marginalizovana iz političkih razloga.

Parove čine tri para tekstova. Prvi deo svakog para su tekstovi nastali nekoliko godina, ili nekoliko decenija pre svog parnjaka, sa kojim ih povezuje istovetna ili srodna tema. Tekstovi svakog para nastali su nezavisno, različitim povodima, bez namere da se međusobno povezuju, a uparivanje se desilo tek prilikom pisanja i komponovanja ove knjige, kao posledica komplementarnosti, gotovo srodnosti i njihove teme i njihove poruke. Svaki par, s obzirom na vremensku distancu u kojoj su tekstovi koji ga čine nastali, ukazuje na kontinuitet i preobražaje (uglavnom nagore) nekih (bolesnih) pojava u književnom životu. Tekst „Kontraketman" u Prvom paru nastao je 1989. godine, kao neka vrsta dopune Česlava Miloša i ukazivanja na jednu krupnu, skrivenu, anomaliju srpskog kulturnog (i ne samo kulturnog) života, vezanu za tzv. „režimske disidente" ili lažne opozicionare, podržavane direktno od komunističke vlasti. Tekst „Dve kritike", nastao gotovo tri decenije kasnije, uparen sa „Kontraketmanom" pokazuje kako se za sve te godine, uprkos burnim događajima, u Srbiji malo šta promenilo i da ona gotovo od polovine prošlog veka pa do danas pluta između Scile i Haribde, između ketmana i kontraketmana.

Danas je, nažalost, opet na snazi ketman. Ali on je sad daleko opasniji, jer sprečava razvoj demokratije i po svaku cenu nastoji da očuva merila i vrednosti uspostavljene u vreme komunističke diktature. Komunisti su ovog puta navukli masku demokratije. Brzo su zauzeli pozicije u svim strankama, u svim strukturama vlasti, i njihova reč je i danas poslednja. To najbolje pokazuje biografija nekadašnjeg partijskog funkcionera obelodanjena u polemičkom tekstu „Dve kritike". Vremenski raspon od trideset sedam godina između tekstova „Plagijati: i lopovluk ima dva kraja" i „Oda plagijatu" uticao je na dijametralno protivstavljena gledišta u njima. Na to su, naravno, uticala događanja u srpskoj književnosti i toliko neobjektivno vrednovanje književnih dela da ni epigoni i plagijatori, bar kad je reč o srpskoj književnosti, nisu ono što su bili i što bi trebalo da budu.

Dobrica Ćosić je nesumnjivo jedan od najkrupnijih i najzagonetnijih fenomena srpske politike, kulture i književnosti. Za velik broj srpskih političara, intelektualaca i građana on je za života postao mit, kultna ličnost kojoj se ide na poklonjenje i po savete, i koju titulišu „ocem nacije", „najumnijim Srbinom", „najvećim srpskim piscem". Iako je taj jedinstveni fenomen, čiji je doprinos razvoju patološkog stanja u mnogim segmentima srpskog društva nemerljiv, tema još nekih zapisa u ovoj knjizi, u Fenomenima pokušavam da ga demistifikujem prvenstveno analizom njegovih književnih dela i prikazom jedne netipične, na argumentima zasnovane knjige o njegovom pogubnom političkom i društvenom delovanju.

Ekstaze i metastaze su svojevrsna hronika razvoja bolesnog stanja naše književnosti. Čine je tri teksta o književnim nagradama, napisana u vremenskom rasponu od trideset godina. Slučaj komedijant spojio ih je u ovoj knjizi u neverovatnu grotesku o palanačkom mentalitetu.

„Na čudo za svet, na spomen za rod".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane