Natrag

Pogled iz Moskve

Hoće li će ruska elita prevladati svoju kolonijalnu svest?

Da li je Rusija feudalna

Ključna reč ove političke sezone je proboj (varijanta: trzaj). Svi podstiču jedni druge da to urade i razmatraju kako to da urade. Ipak, prvo bi bilo dobro odgovoriti na pitanje: u kom svojstvu to učiniti? Kao samostalni igrač ili dodatak sirovinama? Ali, dobro, možda ne samo sirovinski, nego nešto poput pomoćnog pogona u razvijenim ekonomijama. Ili mi maštamo o proboju u svojstvu samodovoljne države ? To je glavno pitanje. I ne bi ga trebalo opstruirati razgovorima o međunarodnoj podeli rada, teoriji uporednih prednosti, o tome da je danas, u vreme univerzalnog progresa, nemoguće zatvarati se, već je upravo suprotno, potrebno stalno sarađivati sa svima. Sarađivati - da, ali opet - u kom svojstvu? Proboj - ali gde? U kakvu realnost? Potreban je jasan rezultat, ali njega još uvek nema, tvrdi ruski istraživač Tatjana Vojevodina

Piše: Tatjana Vojevodina

Lenjin je tačno govorio: „Ako budemo pokušavali da rešimo privatna pitanja, ne rešivši opšta, stalno ćemo se iznova sudarati sa tim opštim pitanjima." Čini mi se da se upravo to sada događa prilikom razmatranja pitanja proboja.

Plan A: zavisni kapitalizam

Ako želimo da postanemo (ili, tačnije, ostanemo) dodatak zapadnoj ekonomiji i vazal Zapada (nazovimo to planom A), trebalo bi se na svaki način pomiriti sa njim - čemu i teže naši liberali, a što nije nelogično.

Mi danas i jesmo dodatak, polukolonija, kako god to vređalo naša patriotska osećanja. Podsećam: najznačajnija karakteristika kolonije je da ona izvozi sirovine ili proizvode jednostavne prerade, a uvozi visokotehnološke proizvode. To je naš slučaj. Naša tehnologija je pretežno pozajmljena, u razgovorima o procentima „lokalizacije" ima nečeg tužnog: ako nam „odande" šalju programe za ažuriranje softvera za uvezenu opremu - mi smo u potpunosti zavisni i lako je odjednom isključiti našu proizvodnju. Oni to ne rade samo zbog duboko komercijalne prirode zapadne svesti: njima je veoma teško da se odreknu onoga što im donosi dobit, zapadne ekonomije zavise od našeg ogromnog tržišta, iako mogu bez problema da nas isključe.

U poljoprivredi, kojom se sada glasno ponosimo, sorte žitarica su, hvala Svevišnjem, lokalne, ali je seme za povrće gotovo u potpunosti uvozno. Kao i pesticidi, koji su neizbežni. I veterinarski lekovi i preparati. I proteinsko-vitaminski suplementi za stoku. Da ne pominjem rase visokoproduktivnih goveda. Čak i jaja za proizvodnju pilića se uvoze, a većina naših živinarskih farmi u autonomnom režimu ne bi mogle da prežive ni mesec i po dana.

Ali, verovatno da to nije glavna vrsta zavisnosti. Ima i važnijih.

Mi smo - epistemološka kolonija: kolonija u odnosu na svetsku nauku i znanje. Kada se treba pozabaviti i porazmisliti o nečem ozbiljnom, svi pokušavaju da se sete ili saznaju šta su o tome pisali na Zapadu ili kako je to kod njih uređeno. Smešno i tužno je bilo pre nekoliko godina slušati kako je na Moskovskom ekonomskom forumu norveški ekonomista Erik Rajnert pozvao naše stručnjake da se okrenu ka nasleđu ruskih ekonomista, a ne samo zapadnih.

Mi trenutno imamo potpuno kolonijalizovan sistem obrazovanja. Izgubljene su mnoge napredne tradicije sovjetskog vremena. Pre svega tzv. ekonomisti se danas formiraju na osnovu zapadnog ekonomskog recepta, čak su i udžbenici često prekopirani sa zapada.

Nedavno sam u Portugalu prelistala udžbenik sociologije za srednju školu: o, Bože, i korice liče na naše! Tačnije, i portugalski i naš udžbenik su ovaploćenje jedinstvene matrice koja uliva u mlade glave preporuke Vašingtonskog konsenzusa (reč je o 10 neoliberalnih ekonomskih predloga, smernica koje su predložene 1989. godine i koje se od tada primenjuju). Pritom se mi ponašamo kao država koja želi da sa svima govori ravnopravno. Takvo ponašanje Zapad oseća kao kolonijalni bunt koji treba brzo obuzdati. Tu se nalazi izvor bezumnog urlanja koje se kod nas naziva rusofobijom. Sami smo, kako kažu, „dali povod". Nemoguće je u isto vreme biti i kolonija i velika država. Kolonija takođe može da postigne uspehe, ali samo kao privezak, na primer, da uspešno negde postavi gasovod.

Pritom se mi ponosimo našim čudo-oružjem, napravljenim na uvoznim mašinama, jer smo svoju proizvodnju alatnih mašina davno i uspešno počeli da likvidiramo. Kolonijama ne pripada proizvodnja sredstava proizvodnje: to podriva njenu zavisnost. Upravo zato što ona (i samo ona!) daje nezavisnost. Britanija je uvek zabranjivala da se u kolonije uvodi prerađivačka industrija (osim proizvodnje katrana i užadi potrebnih za plovidbu). Prenos bilo kakve proizvodnje iz metropole tamo gde je jeftina radna snaga - može, izvolite. Ali, samo bez ikakvog industrijskog razvoja koji podrazumeva proizvodnju alata. Kolonija nastavlja da igra sporednu ulogu, tone u močvaru inferiornosti.

U tome je sličnost sudbine čoveka i sudbine naroda: čovek može da izabere pomoćnu profesiju - sekretarica, prevodilac. I da živi tiho, mirno, da zna svoje domete, ne pretendujući na donošenje važnih odluka. Ali, ako poželi da na nešto utiče, mora da pređe na viši nivo, što nije tako lako. To je sasvim druga uloga. Neko se oseća pozvanim za tu ulogu, neko ne - stvar je ličnog izbora. Ali, između tih uloga postoji jaz, jedna se ne uliva u drugu. Uzgred, to što su se u novoj Rusiji na visokim državnim položajima našli računovođe i prevodioci, odnosno ljudi iz pomoćnih profesija (a ne, naprimer, vojnici i inženjeri), takođe govori o pomoćnoj ulozi naše države.

Rusko pitanje

Ova protivrečnost nije nastala danas ili juče. To je staro i fundamentalno rusko pitanje: šta biti - kolonija ili supersila. Izgleda da nam je suđen srednji put.

Tokom druge polovine 19. veka pa sve do Oktobarske revolucije, Rusija se uvlačila u zavisni kapitalizam. Ono što je na kraju sovjetske vlasti delovalo kao divna novina, sve te strane investicije, zapadni krediti, banke i preduzeća, sve je to već postojalo u Rusiji. Zapravo, za njih smo se, na svoju štetu, borili u Prvom svetskom ratu. Sve to je imalo merljiv uticaj na Oktobarsku revoluciju: strane investicije bogatile su strane privrednike i strane zemlje, a ne Rusiju i naš narod.

Evo šta je pisao Mihail Menjšikov, u to vreme popularni publicista, u članku „Zatvorena (rezervisana) država" (1902):

„Zbližavanje sa Evropom razorilo je Rusiju, odučilo je od toga da služi svojim potrebama, lišilo je, kao kulak selo, ekonomske nezavisnosti. Istina, pre pola veka, šećer je u selu vredeo skoro kao srebro, ali zato je med bio jeftin. Sada su pomorandže gotovo jeftinije od jabuka, ali zastrašujuće je to što su jabuke već skuplje od pomorandži. (...)

Kada nam dolazi inostrani kapital, mi znamo da oni nisu u Rusiju došli zbog naše, već zbog sopstvene koristi, i da će se vratiti sa našom imovinom. Ali, strana roba je sakrivena forma kapitala - on se uvek vraća u inostranstvo, samo sa profitom.

Znajući to, ne treba previše žaliti ako Rusija bude rezervisana (zatvorena). Malo se odmoriti od strane pohlepe, malo se odvojiti (emancipovati) od Evrope, neće nam smetati."

Samo stvaranje raznovrsne industrije koja je sposobna da zadovolji, pre svega, sopstvene potrebe, može da dovede do uspeha - ta ideja se formirala u glavama tokom cele druge polovine 19. veka.

Pokajnički revolucionar i dubinski mislilac Lav Tihomirov je u radu čiji naslov zvuči aktuelno „Pitanja ekonomske politike" (1899), pisao: „Cela naša ekonomska politika treba da proizilazi iz razmišljanja o potrebama unutrašnjeg tržišta. Cilj ekonomske politike Rusije - velike zemlje koja unutar sebe ima sva neophodna i raznovrsna sredstva za život - svodi se na stvaranje moćne, samodovoljne proizvodnje, koja obezbeđuje stanovništvu sve što je potrebno i preradu tih proizvoda u svoj njihovoj raznovrsnosti i savršenstvu". Ne treba pokušavati sa imitiranjem zapadne industrijalizacije orijentisanjem samo na izvoz: na drugim tržištima za nas nema mesta, već treba razvijati sopstveno tržište. Treba se orijentisati na ekonomsku samodovoljnost: za to imamo sve mogućnosti. Izlazak iz te fundamentalne protivrečnosti ruskog života bio je vidljiv tokom perioda državnog socijalizma. Nisu boljševici smislili plansku ekonomiju, petoletke, čak ni plan elektrifikacije zemlje. Petogodišnje ekonomske planove nameravali su da uvedu početkom 1914. godine. Car nije u tome uspeo. Zato su uspeli boljševici. Utisak je da je naša istorijska sudbina - sve vreme sustizati...

Da li se naša zemlja oseća pozvanom za glavnu ulogu nezavisne države? U 19. veku korišćen je izraz „istorijski narod", odnosno narod velike sudbine, sa značajnom ulogom u istoriji, što je analogno „velikom čoveku". Veliki poziv - to nije samo uživati u pitama i zemičkama, to je dužnost, rad, žrtvovanje. To se u istoj meri odnosi i na čoveka, i na narod.

„Imperije se stvaraju znojem i krvlju", govorio je Bizmark, i bio je u pravu. Nezavisnost je - težak posao. I samo pred sebe postaviti takav zadatak je zastrašujuće.

Čak ni boljševici nisu odmah došli do toga: neposredno posle revolucije oni su razmišljali o Rusiji u kontekstu svetske revolucije i svetske socijalističke republike u kojoj će industrijska uloga biti data „nemačkom proletarijatu". Tek kada je trebalo pripremati se za rat, kao odgovor na tadašnje „sankcije", oni su ubrzano počeli da stvaraju industriju. Da, izgradili su je snagama stranaca, ali kao svoju, a ne kao njihovu industriju. Pritom je odmah postavljen program razvoja na sopstvenim osnovama. Što je i postignuto. „Zaostajemo u odnosu na razvijene zemlje 50-100 godina. Moramo da ih dostignemo za deset godina. Ili ćemo to da uradimo, ili će nas slomiti", govorio je Staljin 1931. godine. Te reči često citiraju, one su zaista veoma aktuelne. Izbora nemamo: ili ćemo postati prava velika država, ili će nas slomiti.

Staljinova industrijalizacija je bila plaćena skupo, velikim brojem žrtava. Svaka industrijalizacija traži velike resurse i napore od naroda. Svako veliko delo traži da se nešto žrtvuje. Psiholozi koji rade sa ljudima koji žele da postignu primetne rezultate, tzv. žviotni treneri (lajf kouč) stalno preporučuju: vizuelizujte rezultat koji želite da postignete, odgovorite na pitanje šta ste spremni da za taj rezultat žrtvujete - da se odreknete slobodnog vremena, da više radite, da naučite strani jezik, da promenite mesto stanovanja itd. Ako vam ne postave takvo pitanje, to nisu stručnjaci, već lopovi. Uzgred, ljudi često čine velike stvari iz beznađa: npr. dobiju otkaz pa stvore sopstveni biznis i zarade mnogo novca. Kada život teče ustaljenim tokom, retko ko se odlučuje na proboj. I to se opet može primeniti, kako na pojedinca, tako i na kolektivnu ličnost - narod.

Izgleda da su za uspešan proboj potrebna istovremeno dva elementa: 1. osećanje posvećenosti velikim delima, visoko samopouzdanje i vera u sebe i 2. neophodnost, potreba za probojem.

Sovjetska crvena imperija i velika industrijska država bili su izgrađeni uz prisustvo oba ova elementa.

Plan B: „Ne spavaj, ustani, kovrdžava!"

Da li se naša država oseća pozvanom za veliku ulogu? Meni se čini da je došlo do zaokreta u tom pravcu. I delovanje naših geopolitičkih „partnera" gura nas na tu stranu.

Tu na scenu stupa „plan B".

Potrebno je da se preobratimo u tehnički razvijenu i ekonomski samodovoljnu državu. Znači da treba suštinski da promenimo putanju kojom se krećemo, preciznije da izvršimo novu industrijalizaciju.

Ali, to nikako nije sve: moramo da naučimo da mislimo svojom glavom, a ne da pokušavamo da prepišemo od suseda, kao đak kontrolni. To znači da nam je potrebna naša nauka, naše obrazovanje, nacionalni pogled na svet i sistem vrednosti, naša ideologija, odnosno potrebno je osvestiti i naučiti kako da prenesemo naše poruke. Bez toga ćemo ostati polukolonija sa geopolitičkim pretenzijama, a ta je pozicija neodrživa: treba biti ili ovamo, ili onamo.

Samostalni put traži ogroman trud od svih: i od rukovodilaca društva (tzv. elite) i od naroda. Svaki prelazak na viši nivo, svako penjanje traži dodatnu energiju; silaziti je mnogo jednostavnije.

Ako se donese taj plan, biće potrebno da izgradimo novu industrijsku infrastrukturu, sposobnu da obezbedi narodu sve što je potrebno. Treba prekinuti kolonijalno brbljanje o nekim posebnim probojima na koje se treba fokusirati. Tako može da postupa onaj koji stvara pomoćne proizvode za metropole. Jasno je da nema dovoljno sredstava i snage za sve, ali treba proizvoditi samo ono što je potrebno nama, a ne nekom drugom.

Nema smisla posebno se baviti razmatranjima o novom ekonomskom poretku, već treba govoriti o industrijalizaciji. Verovatno će se naći neko ko će reći: vi niste na kursu, niste u temi, sada je sve automatizovano, a ono što nije - odštampaćemo na 3D štampaču! Tačno je, postoje i takva preduzeća, na primer, gotovo sve drške za džogere za ceo svet prave se u nekoliko automatizovanih fabrika. Ali, proizvodnja radnog dela džogera već je manje automatizovana, a tekstilni deo kojim se briše pod namešta vredna Kineskinja. Tako da nam je potrebna raznovrsna industrija. Naša industrijalizacija bila je prinudno ubrzana, zato sada mi, kao narod, moramo da završimo industrijsku etapu razvoja.

Generalno, razmatranje o narednom ekonomskom uređenju i inovativnim tehnologijama veoma nalikuju Nikitinovoj pesmi o laseru kojim ćemo peći ražnjiće:

Stavićemo ga na planinu,

Posetićemo restoran.

Da bismo počeli da radimo na ostvarenju samodovoljnosti, potrebne su mere koje su svima poznate, ali koje su i veoma teške. O njima mnogo i jasno piše profesor J. V. Katasonov.

Pre svega, treba izvršiti nacionalizaciju bankarskog sistema i monopola spoljne trgovine: novac treba da bude u rukama države i da se koristi za opšte ciljeve. Zatim sledi zabrana slobodnog prekograničnog kretanja kapitala. Ako se ne preduzmu ove dve mere, bilo kakav novac opredeljen čak i za najplementije svrhe, odmah će dospeti na finansijsko tržište i izgubiti se u njemu. Možda je potrebno odrediti poseban investicioni fond koji ne bi mogao da se koristi za potrošnju. U SSSR-u takav je bio tzv. bezgotovinski promet. Ubrzani krah sovjetske ekonomije počeo je upravo u trenutku kada je postalo moguće unovčiti bezgotovinski novac. Investicioni novac je postojao i u Hitlerovoj Nemačkoj što je doprinelo njenom razvoju.

Nije potrebno po svaku cenu težiti izvozu proizvodnje: nas nigde posebno ne čekaju.

Prioritet treba da postane unutrašnje tržište. Odakle će se onda uzimati devize? Odande odakle i sada. Pritom će se smanjiti izdvajanja za kupovinu onoga što se kupuje danas.

Evo primera iz meni bliske poljoprivrede. Kod nas je uvoz hrane 2017. godine iznosio 28,8 milijardi dolara. Ako bismo samo deo toga proizveli sami, bila bi to velika ušteda, a uštedeti - znači zaraditi. Pritom mnogi elementi poljoprivredne proizvodnje koji su uvozni, ne ulaze u taj račun. Tako da su mogućnosti ogromne.

Sada sa vrha govore o fokusiranju na nesirovinski izvoz. Trgovinsko-industrijska komora je u junu čak i svoje zasedanje organizovala pod tim imenom. Razgovaralo se o tome na koji način bi trebalo promeniti državnu podršku kako bi se stimulisale naše kompanije da osvajaju nova tržišta. Dobro je, naravno, nešto izvoziti, ali stalna potreba da se izvoze razni proizvodi, to je lažni cilj, prepisan od zapadnih ekonomskih propisa. Da je naše glavno tržište unutrašnje, objasnio je Lav Tihomirov još 1899. godine. Dobro je da dolazi razumevanje toga. Intervju Komersantu suvlasnika grupe „Stan" S. Nedorosljeva ima naslov: „Dok možeš da trčiš po svom dvorištu, zašto da prelaziš u susedno?" Nama je potrebno ono što Tihomirov naziva „udruženom industrijom" - raznovrsna izbalansirana privreda.

Potreban je režim razumnog protekcionizma koji je delimično uveden zahvaljujući kontrasankcijama. Ali, treba u potpunosti shvatiti da protekcionistička politika nije nekakav otklon od pravilnog poretka stvari, već normalna mera za zemlje koje se industrijalizuju. Nekad se Engleska, stvarajući čuvenu tekstilnu industriju (industriju sukna), štitila protekcionističkim merama od Burgundije u kojoj je proizvodnja sukna bila razvijena. Tako se razvijala i industrija SAD, posebno industrija čelika. Ali, protekcionizam je teško sprovesti. To nije jednostavna inertna rezervisanost, kako mnogi smatraju. Protekcionizam je jasna svest o razvojnim ciljevima i kreativan izbor sredstava za dostizanje tih ciljeva. Treba umeti manevrisati, shvatajući kada se treba zatvoriti, a kada otvoriti, do koje mere i prema kome. I treba uzde čvrsto držati u rukama.

Još je Fridrih List 1817. godine utvrdio da zaštita nacionalnog tržišta od spoljne konkurencije jača unutrašnju konkurenciju i na taj način podstiče razvoj. „Fabrikacija fabrikanata", tako je Engels nazivao protekcionizam u radu „Protekcionizam i sloboda trgovine". To treba jasno shvatiti, kako opet ne bismo bili nasamareni neoliberalnim učenjem o univerzalnoj koristi od konkurencije svih, uvek i sa svima.

Krećući putem proboja, korisno je setiti se Danteovih reči koje je često citirao Marks: „Segui il tuo corso e lascia dir la gente" - „Ti idi svojim putem, a svet nek misli šta hoće."

Takvo ponašanje, i pre svega, stanje svesti, kako u privatnom životu, tako i u životu države, dovodi do uspeha, privlači prijatelje i izaziva poštovanje neprijatelja.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane