Natrag

Druga strana

"Carinski rat" sa separatističkom tvorevinom na Kosovu i otvorena vrata Evroazijske ekonomske unije

Sve nam traže, a nemamo šta da ponudimo

Srbija se, kao i toliko puta u svojoj istoriji, opet nalazi razapeta između želja i mogućnosti, između Zapada i Istoka, između onoga što joj se nudi i onoga što joj se za uzvrat otima. Posle ponižavajućih carina od 100 odsto koje su za srpske robe nametnule vlasti samoproglašenog Kosova, prilika je da neka ozbiljna vlada, nakon pada Vučićeve diktature, pokrene pitanje protoka robe i kapitala na sve četiri strane sveta. Da jednom zauvek izađe iz provincijalne i kriminalizovane "manufakture" koalicionih mafija.

N. Vlahović

U petak, 7. decembra 2018. godine, stigla je vest sa ekonomskog foruma u Pekingu, gde je ruska delegacija sa predsednikom Vladimirom Putinom svrstala Srbiju u Evroazijsku ekonomsku uniju pominjući usput Sporazum o slobodnoj trgovini. S tim u vezi, u posetu Srbiji će 11. i 12. januara doći ministarka Evroazijske unije Veronika Rikišina sa kojom će se voditi finalni razgovori o zaključenju teksta sporazuma, da bi mogao da bude uskoro potpisan.

Zašto je baš sada, nakon toliko godina čekanja i iscrpljivanja, došlo do ubrzanog postupka za prijem Srbije u ovu organizaciju? I sve to u trenutku kad Srbija zbog "carinskog rata" sa vlastima samoproglašenog Kosova stoji pred realnom mogućnošću da mesečno izgubi preko 40 miliona evra profita (dakle, na godišnjem nivou oko pola milijarde evra), kad je izašla na videlo diletantska ekonomska politika koju Vučićev režim vodi već sedam godina.

Očigledno je da od ulaska u Evropsku uniju za jedan duži period nema ništa (ukoliko i EU bude "na nogama" do tog dalekog dana). Takozvani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je uništio srpske proizvođače a na površinu izbacio uvozničku mafiju, skoro je sahranio domaće privredne potencijale. U međuvremenu se Vučićev režim silno potrudio da zgazi Srbiju dovođenjem raznorazne "kablovske industrije" u kojoj zapošljava srpsko roblje svih polova i uzrasta za platu ne veću od 30 hiljada dinara (250 eura).

Sa druge strane, Vučiću je separatistička država na Kosovu dobro došla da u neposrednoj blizini "na svom terenu", prodaje i preprodaje razne robe u vrednosti koja donosi profit od skoro pola milijarde evra godišnje. "Rampom" koju je Haradinajeva vlada spustila uvodeći carine od 100 odsto, postalo je jasno da je svih ovih godina Vučićeva kriminalna družina radije "igrala na sve karte" sa albanskim trgovcima, nego što je bila spremna da obezbedi alternativno tržište.

Vučićeva kuknjava da su "Srbi na Kosovu ostali bez hrane" nikako ne stoji (videti tekst dopisnika iz Kosovske Mitrovice na strani 15. u ovom broju Magazina Tabloid, koji ima sasvim suprotne podatke), već je reč o tome da je njegov režim pravio usluge Haradinaju i Tačiju, sklapajući sa njima koalicije (ne samo političke, nego i trgovinske). No, toj priči je makar privremeno došao kraj.

Ipak, neko će odmah nakon brzog pada Vučića, morati da osmisli novu ekonomsku strategiju i obezbedi Srbiji nova tržišta, koja neće biti ni Kosovo ni Albanija ni Makedonija, ni Bosna i Hercegovina, nego malo veća i mnogo izdašnija u potrebama.

Problem današnje srpske ekonomije je u tome što su njeni proizvodni kapaciteti na najnižem nivou u istoriji i ona danas, čak i ulaskom na ogromno tržište Evroazije, nema dovoljno roba koje može da ponudi. Takođe, valja reći da su ta tržišta itekako zahtevna, kako u pogledu kvaliteta, tako i u pogledu zahtevanih količina.

Trenutno Evroazijska ekonomska unija ima u vidu Srbiju, kao i Egipat, Iran, Indiju, Singapur, a proces pregovora se ubrzava. Kad su jednog bivšeg ekonomskog diplomatu (koji se nije razumeo u svoj posao) pitali u Moskvi šta Srbija nudi od roba, rekao je da nudimo automobile, piletinu, šećer, sireve i cigarete. Nedavno je "istu pesmu" ponovio i Rasim Ljajić, resorni ministar. I to se, dakle, nudi tržištu Ruske federacije gde 200 miliona stanovnika hoće što raznovrsniju prehrambenu i svaku drugu robu, i gde imamo beneficiranu robnu razmenu!

Zna li Vučićeva vlastohlepna banda šta je tačno naša tržišna orjentacija, šta možemo da proizvedemo i ponudimo i čiji bismo član da budemo: EU ili Evroazijske ekonomske unije? U oba slučaja, Srbija ima problem sa svojim proizvodnim kapacitetima, jer je doslovno sve što je ovaj srpski diktator otvarao zapravo privatno vlasništvo uglavnom zapadnjačkih kompanija.

Ako je tačan podatak koji njegov režim potura javnosti da u sve zemlje evroazijske unije izvozimo oko sedam odsto našeg ukupnog izvoza, a to je za 400 miliona evra manje nego što Bosni i Hercegovini izvezemo godišnje, onda je to više nego jadan rezultat.

Čak su i Amerikanci, u okolnostima kad drže ekonomske sankcije Ruskoj federaciji, na ovo ogromno tržište izvezli 30 odsto svega što RF kupuje u inostranstvu. Može li Srbija da bude konkurentna na evroazijskom tržištu? Prema svemu što znamo, vrlo teško. Već godinama srpska roba odlazi do ruskih inspekcija i u proseku 20 odsto svega što tamo pošaljemo bude vraćeno nazad zbog neispravnosti ili čak podmetanja robe lošeg kvaliteta, pa čak i "reizvoza" iz EU.

Na poslednjem zasedanju Vrhovnog Evroazijskog ekonomskog saveta (vest je prenela agencija Tass), Srbiji je tako reći obezbeđeno mesto među velikim članicama ove organizacije. No, hoće li se to i desiti maloj balkanskoj državnici koja grca u dugovima prema MMF-u, Svetskoj banci i bankama Evropske unije?

Neverovatno je ali istinito: Vučić je od svih mogućih roba koje je iz Srbije mogao da ponudi Ruskoj federaciji i evroazijskoj ekonomskoj zonu, uporno nudio Fijat 500, proizvod italijanske privatne kompanije kojoj je iz budžeta Srbije dao više od pola milijarde evra, a sada bi da mu "istočna braća" kupovinom tog proizvoda "isplate troškove". U Moskvi su shvatili da su razmere njegovog banditizma gigantske, da stanje na Balkanu nije povoljno i da postoje i drugi interesi Srbije, pa su zbog toga i razvlačili pregovore sa Evroazijskim ekonomskim savetom gde se u ovom trenutku razmatra ideja kreiranja zajedničke platne infrastrukure, što bi poboljšalo stabilnost nacionalnih platnih sistema zemalja članica, omogućavajući im da budu manje zavisne od dolara i drugih stranih valuta.

Konačno, treba reći da bi Srbija mogla i da proizvodi i da izvozi kao i susedna Mađarska (a, što da ne, jednog dana i kao Holandija), kad bi se videli potencijali tog izvoz i kad ne bi bilo sve usmereno na pljačku vladajuće koalicije. Srbija može da ima i atraktivnu poljoprivredu, voćarstvo, stočarstvo...Tržište EU je prezasićeno, a srpski izvoz je tamo minoran. Sa druge strane, Evroazijska unija je velika šansa za malu državu kao što je Srbija.

Postoji i druga "škola mišljenja" koja kaže da je priča o izvozu u Rusiju je bila dimna bomba kojom su "stare snage" (Radikali i Socijalisti) pokušale da odvrate Srbiju od pridruživanja EU, optužujući "nove vlasti" (DOS), kako sabotiraju prosperitet u Srbiji, zbog odbijanja prilagođavanja ruskom tržištu. To im je bila i jedna od karata sa kojom su dobijali izbore 2012. godine i dalje. Sada se tek vidi koji su izvozni potencijali opljačkane i uništene Srbije, kad Vučićeva "ekonomska pamet" i njegovi trabanti koji su zagovarali trgovinski saradnju sa Rusijom, nemaju šta da ponude tako velikom tržištu jer su svu agroekonomiju i sve privredne potencijale, pa čak i prirodne resurse, stavili u ruke stranim, uglavnom zapadnim kompanijama.

Ko će i kada oporaviti ovu zemlju i podići je iz pepela, da bi mogla da nastupa i na Istoku i na Zapadu? To je majka svih pitanja.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane