Natrag

Zaboravljeni velikani

Zašto je prvi reformator srpskog jezika i pisma nepravedno zaboravljen

O Savi Mrkalju i Vukovom šinjelu

Ako iko od Srba zaslužuje da bude uvršćen među prvih 100 najvećih i najumnijih ljudi našeg naroda, onda je to svakako reformator srpskog jezika Sava Mrkalj. Ali, on je kod Srba, koje je toliko zadužio, iz nekog razloga bio uporno ignorisan. Nepravedno je pao u zaborav. Sava Mrkalj je postavio temelje reformi srpskog jezika i prvi pokrenuo ideju fonetskog pravopisa zasnovanog na načelu "piši kao što govoriš" i zahtevao da narodni jezik postane književni. Iako nije istrajao u borbi za reformu pravopisa i uvođenje narodnog jezika za književni, zaslužio je da mu se sve današnje i buduće generacije zahvale što danas imamo standardizovani i međunarodno priznati jezik i pismo. Mrkalj je bio četiri godine stariji od Vuka Karadžića, završio je bogosloviju, bio verski i privatni učitelj, vladao je latinskim, nemačkim, francuskim i rusko-slavenskim, služio se grčkim i hebrejskim, a poznavao je italijanski i mađarski. Bio je i vrstan pesnik, polemičar i besednik. O njegovom delu piše naš ugledni književnik i književni kritičar Marinko Arsić Ivkov. Esej je posvetio rano preminulom književniku Spasoju Šejiću

Marinko Arsić Ivkov

Kad govorimo o Vukovoj jezičkoj reformi, nije na odmet da se prisetimo reči Dostojevskog, koje književna istorija često citira: "Svi smo mi izišli iz Gogoljevog šinjela". I da se zapitamo iz kakvog je šinjela izišao Vuk Karadžić, pošto on sam nije stigao da nam to kaže. Najpre, opšta duhovna klima u Austriji poslednjih decenija 18. i početkom 19. veka menja se pod uticajem promena u zapadnoj Evropi: zdrav razum potiskuje religioznu kontemplaciju, čiji su glavni centri bezbrojni manastiri. „Ko veli manastir, tej veli baruština", napisao je Igo. Car Josif Drugi je za desetak godina ukinuo oko 600 manastira i 40 hiljada kaluđera, „tih najbeskorisnijih ljudi" u Carstvu. Vremenu čiste duhovnosti je odzvonilo, došao je red na praksu i zdrav razum. Nauka nadvladava religiju, laička kultura crkvenu.

Sve ovo preživljava i srpski narod u Ugarskoj. Dositej Obradović je dete tog doba. U njegovoj biografiji te promene se lepo odražavaju. Novo doba emancipuje nacionalna osećanja i nacionalne jezike. Takozvane „posrbe" polako počinju da se povlače pred originalnim stvaralaštvom. Među Srbima krajem 18. i početkom 19. veka ideje o reformi jezika bile su veoma jake. Počev od Orfelina i Dositeja, gotovo da nema književnika i intelektualca koji nije raspravljao o novom jeziku i pravopisu.

Kad su se tridesetih i četrdesetih godina u jezičkim polemikama jasno izdvojile dve struje, dva tabora, vukovski i antivukovski, jotovci i jerovci, svakome je bilo jasno da nisu u pitanju samo filološki razlozi. To objašnjava i činjenicu što su mnoge pristalice slova „j" okrenule Vuku leđa i prešle u protivnički tabor, poputa Hadžića i Sterije. Reč je, naime, o jednom opštijem sukobu: sukobu „zapada" i „istoka", katoličanstva i pravoslavlja, dve kulture i dve veroispovesti. „Zapad" je bio u ekspanziji, „istok" se branio, povlačeći se stopu po stopu.

Izgleda da je Vuk toga bio svestan, jer je celog života isticao da je jeretičko slovo „j" preuzeo iz latinice, simbola „zapada" i Vatikana, iako to nije bilo tačno. Vuk je jotu uzeo iz pravoslavnih srpskih pisaca (Rajić, Dositej, Orfelin), ali mu je u borbi više odgovaralo da ga smatraju „prozapadnom" strujom među Srbima, a jotu trojanskim konjem Vatikana u ćirilici. Najjača odbrana „srpstva" i „pravoslavlja" bili su, naravno, književnici i inteligencija. Zbog toga nije čudo što je većina intelektualaca bila protiv Vukovih jezičkih reformi.

Ali „zapadna" kultura je brzo osvojila Srbe s one strane Dunava. Beograd je postajao evropski grad. Mladi sve više odlaze na školovanje na Zapad, Vukova reforma, sa moćnijom i vitalnijom zaleđinom, dobija sve više pristalica.

Kao karakterističan primer pominjemo književnu biografiju Laze Kostića. Njegova ranija dela odišu klimom u kojoj je rastao - manjom ili većom polarizacijom katoličanstva i pravoslavlja. Tipičan primer je njegov Pera Segedinac. Laza će kasnije prevazići ovakvo shvatanje, pa će u pesmi Santa Maria della Salute umesto suprotnosti i razlika tražiti ono što je zajedničko između pravoslavlja i katoličanstva. Vukova borba bila je teška, ali je on na putu kojim je išao ipak mogao da se oseća sigurnim: pred sobom je imao putovođu - stope koje su mu govorile da je na pravom putu i koje su ga sokolile da istraje. To su bile stope pesnika i filozofa Save Mrkalja. Da je stigao, Vuk bi verovatno za Mrkalja rekao ono isto što je Dostojevski rekao za Gogolja. Pravi intelektualac, odličan pesnik, čija poezija, nepravedno zaboravljena, i danas deluje savremeno. Sava Mrkalj je, međutim, i u životu i u poeziji ostao samo preteča mnogih gubitnika i književnika tragične sudbine. Sava je (kao i Gogolj) završio u ludilu.

Čovek čija se izreka „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano" pripisuje Vuku, umro je u ludnici (zloupotreba psihijatrije pre pojave psihijatrije).

U sudbini Save Mrkalja proročki su koncentrisane sve tragedije intelektualca i čoveka uopšte 20. veka: čovek koji je filološki obrazložio i pokazao kakve su reforme u srpskom jeziku neophodne, pre no što je umro, javno se pokajao za svoje „jezikoslovne grehove" i tako je postao preteča svih potonjih pokajnika. Savina sudbina je sudbina onih koji idu ispred svog vremena. On je poranio. Vuk je došao na vreme.

Najjači argument u Vukovim polemikama s protivnicima bio je da njegovim jezikom govori narod. Milovan Vidaković je smatrao da i jezikom kojim on piše govori narod. Obojica su bila u pravu. Vidaković je pisao jezikom kojim su govorili srpski građanski slojevi u Ugarskoj. Iz današnje perspektive možemo da se uključimo u davno okončanu polemiku: da je Vuk bio poreklom iz južne Srbije, da li bi srpski jezik imao padeža koliko i engleski i bio jedan od najjednostavnijih evropskih jezika?

Ako imamo u vidu sve funkcije jezika, onda možemo reći da je novi, narodni jezik leksički bio veoma oskudan u odnosu na stari. U narodnim pesmama došli su do izražaja sva njegova lepota i raskoš, ali u književnim i filozofskim delima, naučnim i stručnim radovima, sva njegova nemoć i nedostaci. Dovoljno je pozvati se na muke onih koji su pokušali da prevedu neko filozofsko delo na novi jezik ili uporediti poeziju pisanu na „starom" i „novom" jeziku, recimo poeziju Mušickog sa poezijom Branka Radičevića. Lukijanov jezik je leksički bogat, jezik koji iza sebe ima kulturu i tradiciju, produhovljen, višeznačan, zreo. Jezik Brankov je leksički siromašan, „prizeman", često nemoćan da izrazi ono što bi pesnik hteo da kaže, pa često govori ono što pesnik ne bi hteo da kaže, ili onako kako ne govori ni neobrazovan svet. Ni teme Brankovih pesama nisu ništa bolje. Laza Kostić je s pravom ukazao na „praznoslovije" Brankove poezije, na njegovu pesničku nedonoščad, na njegovu „neukost". Branko je neopravdano dignut na pijedestal koji mu ne pripada, i to pre svega zahvaljujući pobedi Vukovog jezika.

Književna dela na narodnom jeziku bila su u početku korak nazad u srpskoj književnosti. Načelo „piši kao što govoriš" umesto „piši kako pišu dobri pisci", kako je primetio i Ognjeslav Utješinović, nije moglo da ne ostavi posledice. I Božidar Petrović je, govoreći o siromaštvu tog jezika, koje nije ništa drugo do odraz siromaštva kulture tog naroda, tražio da pisci kuju reči kojih nemamo u jeziku. Branko tome nije bio dorastao. Tek će mlađi pisci, Zmaj i Laza Kostić pre svih, taj novi jezik približiti drugim, razvijenim srpskim jezicima. Tek sa njima će srpska književnost velikim korakom iskoraknuti napred.

U prozi je tek Jaša Ignjatović proslavio narodni jezik, stvorivši dela izuzetne vrednosti, iako su mu leksika i stil još uvek jednostavni i oskudni, prosto neprimereni psihološki složenim junacima i slojevitosti ove proze.

Čak ni sam Vuk nije mogao da se dosledno pridržava narodnog jezika kad je prevodio Novi zavet, jer je mnoge reči morao da pozajmljuje iz ruskog, crkvenoslovenskog i turskog jezika.

Iako Vuka čak nazivaju tvorcem srpskog jezika, on, za razliku od Save Mrkalja, nije imao izraženije osećanje za jezik. (Dovoljno je opet pomenuti Novi zavet, gde Vuk nije ni pomislio da skuje neku novu reč u duhu narodnog jezika, nego je reči preuzimao iz stranih jezika. Dr Irinej Bulović je u tekstu Stari i novi prevod Novog zaveta na primerima pokazao Vukove pogreške protiv srpskog jezika. I mane Vukovog Rječnika su poznate.

Vuk nije imao sluha ni za književnost. Dovoljno je pomenuti da je Branku Radičeviću savetovao da umesto lirskih piše epske pesme, koje su u Brankovoj poeziji najslabije. (A, uzgred, izgleda da nije cenio ni književnike, jer nije dozvolio ćerki da se uda upravo za Branka.) Govorio je, doduše, nekoliko stranih jezika, ali nijedan dobro i pravilno. Čak je i nemački govorio rđavo. Latinski je učio, ali ga nikad nije naučio, tvrdio je Mušicki. Ni drugi klasični jezik, grčki, nije znao (njegov prevod Novog zaveta i zbog toga ima mnogo nedostataka; pri prevođenju se oslanjao na staroslovenske prevode).

Vukovi protivnici tvrdili su da je jota peta kolona, trojanski konj, u ćirilici. Proricali su da će ćirilica odumreti ako primi jotu. Posle toliko godina s jotom, možemo reći da su Vukovi neprijatelji bar delimično bili u pravu. Što se tiče povlačenja ćirilice. Jedino im ne možemo priznati da je tome kriva „jeretička" jota.

Još je gore prošla, autorski sporna, „Vukova" parola „Piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano". Nju su naši političari i njihovi sledbenici već odavno prekrojili u „Govori kao što pišeš, a piši kako niko ne govori".

Zanemarimo li jezik mobilnih telefona i „fejsbuk" stranica, izgleda da je to najkrupniji dorinos našeg vremena srpskom jeziku.

Jao! Jao! Jao trista puta! Ovo je stih Save Mrkalja.

Iz Biografije Save Mrkalja

Sava Mrkalj (1783. Gornja Krajina, selo Sjeničak - 1833. Beč), srpski učitelj, monah i filolog. Poznat je po tome što je 1810. godine napisao tada veoma aktuelnu knjižicu o srpskoj azbuci Salo debelog jera libo azbukoprotres, u kojoj se zalagao za reformu jezika i pravopisa. Ovo delo uticalo je i na Vuka Karadžića.

Sava Mrkalj je rođen 1783. godine u Gornjoj Krajini, u selu Sjeničaku prvobanske pukovnije. Godine 1799. završio je školu i zatim postao srpski učitelj u Gospiću. Kasnije je otišao u Zagreb, u akademiju, pa onda i u Peštu, gde je slušao predavanja iz filozofije i matematike na univerzitetu, a titulisan je kao "svobodnih hudožestva i filosofije doktor."

Bio je dobar znalac latinskog i francuskog jezika, a razumeo je i grčki i jevrejski, što je njegovom filološkom talentu bilo od velike koristi. Napadan je od službenih crkvenih krugova zbog svojih učenih pogleda, Sava je mislio da će ih umiriti ako se pokaluđeri, i zato se 1811. godine u manastiru Gomirju zaista i zakaluđerio i postao jerođakon Julijan. Gonjenja su se samo uvećavala i on je 1813. godine napustio manastir. Godine 1817. izdao je delo "Paliondija" u kome se odrekao svoje grafičko-ortografske reforme. Godine 1827. je pomračio umom pa je 1833. godine preminuo u bečkoj bolnici za duševne bolesti.

Devet knjiga i devet života (esej o Spasoju Šejiću)

Srpska proza dvadesetog veka imala je dva značajna, dva velika razdoblja. Prvo cvetno doba čine dvadesete godine. Drugo, kraj šezdesetih i sedamdesete godine.

U ovom drugom periodu, posle dugogodišnje stagnacije, dolazi do eksplozije i na planu sadržine i na planu forme. Gotovo svaki mladi pisac donosi nešto novo, sveže. Drsko. Gotovo svaka knjiga, razbijajući književnu učmalost i monotoniju, razbija i duhovnu učmalost uopšte. Učmalost u umetnosti, to je najrečitiji znak učmalosti jednog društva. Književnost je tih godina prva, makar i kao petao koji prerano kukurikne, počela da budi, da vuče za rukav. I naišla je na odziv. Čitaoci, bez kojih nema ni književnog života ni podsticaja za književno stvaranje, odazvali su se. Stvorena je interakcija, organska veza, između autora i publike. Pisac je osećao da neko čeka njegovo delo, da je ono nekome potrebno, da ima kome da se obrati. "Književne radionice" su radile "punom parom". Književni život je bujao. O knjigama je govoreno i pisano, gotovo kao o sportu. Književnost je bila deo društvenog života. Knjige početnika, pesnika i prozaista, čitane su više nego dela živih klasika. Gotovo da nije bilo romana, knjige pesama, pripovedaka, koji su imali tiraž manji od hiljadu primeraka, što je za današnju Srbiju nezamislivo. Knjige su kupovane. Ne samo da nijedan izdavač nije propao, nego su nicali novi, čak i privatni i poluprivatni. Književni život preuzeli su mladi buntovnici.

U književnosti se eksperimentisalo, istraživalo, ali smisleno, ne radi eksperimenta i istraživanja. Žargon, fusnote, igre jezikom i rečenicom, igre formom, karakteristike su proze ovog perioda. Priče su dobijale oblik naučnog teksta, ponekad su svojom "vizuelnom dimenzijom" zaista postajale forma.

Ozbiljan proučavalac srpske književnosti tek treba da otkrije značaj i novine koje je donelo ovo razdoblje.

Na ovakav književni polet svakako je uticao opšti polet u društvu, totalitarnom društvu u kojem su promene bile zabranjene. Tih godina strujala je narodnim telom energija promena, koja je zahvatila mnoge segmente društva, a ne samo umetnost. To je vreme studentskih i radničkih pobuna, javljanja privatnog preduzetništva, reformi u ekonomiji i sportu. Duhovnih reformi. Film je dostigao zenit, pre no što je završio u "bunkerima". To su buntovne, stvaralačke godine. Iz te književnosti, koja je nezvana hrupila u srpsku literaturu, izbijao je taj duh pobune. Bila je to, na osoben način, angažovana književnost. Angažovana u pozitivnom značenju te reči. Političke i socijalne teme nazirale su se bar u pozadini. Otud toliko zabrana i oficijelnih napada na književna dela. Svi su tragali za aluzijama u njima, jedni da bi branili režim i pravili karijeru, drugi iz duhovnog zadovoljstva. Nije bilo ni politički neutralnog pisca, ni politički neutralnog čitaoca. Igralo se na dva gola. Buntovnik protiv tiranina. Slabiji protiv jačega. Među nama koji smo ređali sitnije i krupnije kamenje u taj književni mozaik, bio je i Spasoje Šejić. On je, i duhovno i književno, stasavao u tom vremenu, on je dete tog vremena. Zato su možda sve vrline i sve mane takve književnosti najočiglednije baš u njegovom delu.

Sudbinu svih pobuna doživljava i književnost. Kad je država represijom okončala socijalne buntove i nezadovoljstvo, deo pobunjenih pisaca obrijao je brade i skratio kosu i prešao među konformiste i poslušne "književne i kulturne radnike". Drugi, manji, deo, postao je još gorči i žešći, ali su za njega vrata izdavača bila zatvorena. Tako je nastala alternativna, opoziciona, podzemna književnost. Koja je proganjana, prećutkivana, držana na književnoj margini, kao što su i njeni autori držani na društvenoj margini.

Među ove potonje spada i Spasoje Šejić. Celokupno Šejićevo delo bavi se svojim vremenom. A pisati o svom vremenu nije lako. To se, na ovaj ili onaj način, plaća životom. Šejić je za ovo najbolji primer. Zato mnogi pisci beže u prošlost ili u apstrakciju.

Šejić je mnogo stradao. Čak više od mnogih koje je vlast, preko svojih opunomoćenih kritičara i političara, javno napadala ili koji su izvođeni pred sud. On je bio žrtva onog podmuklog obračuna sa neistomišljenicima, sa nezavisnim intelektualcima i piscima. Neretko bili su srećniji oni protiv kojih je obračun bio javan. Šejić je najbolji primer za to. Nikad nije javno napadan, ali je prećutkivan od kritike. Veliki izdavači su odbijali da objave njegove knjige, tobož iz umetničkih razloga. O nagradama i materijalnim priznanjima da i ne govorimo. „Država mu je dala posao", kako se tada govorilo, a „sitni" pritisci i zlostavljanja bili su nevidljivi. Njega su ti pritisci i odveli u smrt. Njegova bolest i samoubistvo direktna su posledica tog podmuklog obračunavanja sa „belom vranom" u jednoj „uzornoj" sredini, kakva je bila gimnazija u Obrenovcu i sam Obrenovac.

Bili smo prijatelji. Upoznao sam ga onako kako pisci možda i treba da se upoznaju. Na osnovu njegovog dela. Bio sam član žirija Književne omladine Srbije koji je odabirao prve knjige mladih pisaca za objavljivanje (Književna omladina, izdavač tada najuglednijeg književnog lista Književna reč, uživala je ugled i kao „izdavačka kuća" mladih pisaca.) Među stotinama rukopisa pronašao sam moderan, zrelo pisan, „autorski" u svakom pogledu, roman Dok ne stigne Tomas Man. Posle toga sam upoznao njegovog autora. Pisac Ivan Ivanović bio je Šejiću profesor u kuršumlijskoj gimnaziji i više puta mi je govorio kako se oseća odgovornim što je njegov đak krenuo mukotrpnim i nezahvalnim putem književnosti. Da je imao nekog drugog profesora, možda bi se opredelio za neko unosnije i mirnije zanimanje. Kao da je hteo da kaže: možda bi danas bio živ. A ja sam, eto, izborom njegovog romana, odgovoran što je Šejić još dublje zakoračio u taj nezahvalni svet književnosti - što je ušao „u arenu" u kojoj ne važe pravila i običaji civilizovanog sveta. Nakon što smo se upoznali, postali smo prijatelji. Po srodnosti.

Ono što sam uočio u prvom Šejićevom romanu, Dok ne stigne Tomas Man (to nije i njegov prvi napisani roman), odlikuje i sve njegove ostale romane. Bez jedne od tih odlika, danas, u 20. i 21. veku, nema dobre književnosti. To je polemisanje sa književnom tradicijom. Polemika nije moguća bez solidnog i sistematskog književnoteorijskog obrazovanja i bez stalnog čitanja klasične i savremene književnosti. I to ne čitanja nasumce, onako kako šta dođe pod ruku, kao sa pijačne tezge, nego čitanja smislenog i sistematičnog.

To Šejićevo polemisanje sa književnom istorijom vidljivo je i na sadržinskom i tematskom planu (od čekanja Godoa, koji u njega ponekad nosi ime Tomasa Mana, pa do 1001 noći i Ikarovog leta), a možda još više na planu forme (u njegovim romanima kao da se, bilo kao ironija bilo kao apologija, daje sinteza svega što je svetska literatura 20. veka ponudila na planu forme).

Literatura nam često nudi paradokse: Šejić nije veliki stilista, ali na planu stila i forme često je nanadmašan. Njegova, piščeva, koža na tom planu bila mu je očigledno pretesna. Isprobao je sve stilove i forme. Novi roman - nov stil, nov oblik. Protivnost prethodnom. Takve lupinge pravio je samo Fokner. Rezultat često neverovatno uspešan: Crveni krugovi, Skica za portret N.J., Preduzimanje mera.

Birokratski jezik, odnosno njegova karikatura, sa mnoštvom skraćenica i pokondirenih reči ondašnje politike, kojim je napisan čitav roman Skica za portret N.J., od prve do poslednje rečenice, oblikuje piščevu poruku koliko i sami karakteri i priča. Neverovatno je koliko je taj jezik srastao sa pričom i junacima, koliko ne „štrči" u romanu, koliko se roman čita tečno. A na početku se verovatno svakom čitaocu učini da takvim jezikom ne mogu da se pišu ni sindikalni izveštaji, a kamoli književna dela. Smela avantura u koju bi malo koji književnik smeo da se upusti.

Šejić je pisac koji se usudio. Ne anticipiraju li pisci u svojim delima svoju sudbinu? Šta nam je sve poručio Dis Utopljenim dušama? Jedan Miljkovićev stih glasi: „Pašće sunce tamo gde ja budem klečao". Šta sve pažljivom čitaocu mogu da nagoveste Šejićevi pozni romani?

U lamentu nad svojim životom i svojim pesmama, Branko Radičević je pokrenuo i jedno teorijsko pitanje. Zbog opšteg tona pesme malo ga je ko uočio kao poetički stav. Branko smatra da pesnik treba da popravlja svoje pesme, da ih „glača" i nakon objavljivanja, naročito ako imaju početničke, mladalačke nedostatke. Zreo pesnik „tralje" treba da zameni skladnijim i finijim „odelom".

Kao ni Brankova, ni Šejićeva dela nisu dočekala piščevo naknadno čitanje. Da je poživeo, Spasoje Šejić bi sigurno „sa olovkom u ruci" iščitao svoja mladalačka dela, bar ona koja su ostala u rukopisu. „Siročad" bi sigurno dobila bolje ruho. Brankovi termini su preoštri. Šejićevi romani, čak i oni nađeni u rukopisu u zaostavštini, izgledaju dobro i bez „glačanja". Naravno, mladalački nedostaci su očigledni i zbog tog sam se setio Branka. Ali i takva, njegova najbolja dela, kao što su Devojke bele i mezgrovite, Skica za portret N.J., Preduzimanje mera, čitana danas, za koplje su ispred najhvaljenijih „postmodernističkih" romana.

Spasoje Šejić je rođen u Samokovu, iznad Kuršumlije, 1948. Samoubio se 1989. u Obrenovcu, gde je radio kao profesor gimnazije. Za života je objavio nekoliko romana, a posthumno, šesnaest godina nakon smrti, objavljeno je devet njegovih romana u jednoj knjizi, pod naslovom Devet života...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane