Natrag

Polemika

Odgovor Ivanu Ivanoviću

Mile Isakov

Ne pamtim kad sam poslednji put, ako uopšte, svedočio da se u našem javnom životu neko zahvaljuje svom kritičaru, ali ja upravo to želim da učinim ovim odgovorom gospodinu Ivanu Ivanoviću, koji se u prošlom broju „Magazina Tabloid" temeljno kritički osvrnuo na moju kolumnu iz prethodnog izdanja pod naslovom „Sto godina Jugoslavije". Davno nisam pročitao tako studioznu, odlučnu ali gospodski korektnu i dobronamernu kritiku, kakvu je gos'n Ivanović izrekao na moj poprilično navijački osvrt na sveopštu diskvalifikaciju, pa i demonizaciju Jugoslavije, naročito one druge, socijalističke. Naravno, znao sam ja da sam u tekstu bio pristrasan i pre nego što me je gos'n Ivanović na to opomenuo, uostalom zato sam i pisao taj tekst, ali sam sopstvene nedorečenosti postao svestan tek pošto sam pročitao kritiku i na tome sam takođe zahvalan.

Naime, naslov "Sto godina Jugoslavije", sugeriše i zahteva mnogo kompleksniju analizu promena od prve do druge Jugoslavije, a naročito u SFRJ, u čiju sam odbranu stao u najvećem delu kolumne. A meni je taj jubilej poslužio samo kao povod da se posvetim poređenju onoga što imamo danas sa onim što smo imali u Jugoslaviji u njenim najboljim danima, podrazumevajući da je njeno ružno lice već dovoljno istaknuto, čak previše, u iskazima protiv nje na koje sam reagovao. Najkraće, isticao sam najveća demokratska dostignuća kao primer, davajući im značaj opšteg trenda, a to su ipak bili izuzeci a ne pravilo. I to sam konstatovao u tekstu, ali zbog velike sklonosti da toj državi i tom sistemu, mnogo toga progledam kroz prste, opšti utisak sasvim opravdano može biti taj koji Ivan Ivanović konstatuje definicijom " samo jedna strana medalje".

Njegov mnogo kompleksniji tekst pod naslovom "Bravar je bio bolji", počinje konstatacijom da sva moja poređenja SFRJ sa njenim današnjim patrljcima idu u korist Titove Jugoslavije. "Problem je u tome", zaključuje gospodin Ivanović, " što Isakov na (komunističku) socijalističku Jugoslaviju gleda statički a ne dinamički jer je Jugoslavija prolazila kroz mene iako nije napuštala svoju osnovnu komunističku orijentaciju". Apsolutno je u pravu kad kaže da je očigledna moja naklonost prema socijalističkoj Jugoslaviji i Titu, samo ne mislim da je tačan zaključak o mom statičnom umesto dinamičkog posmatranja te države. Naprotiv, sklon sam da verujem da je moj tekst upravo obrnuto posvećen dinamici razvoja demokratije u socijalističkom sistemu, jer ističe dostignuća, odnosno dokle je socijalistička Jugoslavija dobacila prevazilazeći komunističku praksu diktature proleterijata u potrazi za "socijalizmom sa ljudskim likom", sasvim originalnim putem kojim niko pre toga nije išao. Ta, ne mala pionirska dostignuća, možda zaista utopistički, kako smatra Ivanović, doživljavao sam kao dokaz trajnog opredeljenja društva u tom pravcu i bez obzira na činjenicu da se u praksi od toga odustalo 1972. Te godine je učinjen korak ili dva unazad, i sam sam bio žrtva čistki koje su usledile, ali to ipak nije moglo da vrati točak istorije. Nije moglo da uništi svest o demokratskom društvo koje se tek naziralo, ali već stvorilo i određeno demokratsko iskustvo i stečene navike, od kojih, mada ućutkivani, nismo odustajali ni gospodin Ivanović, kao nepartijac, ali ni ja i brojni drugi članovi partije koja se takođe već bila nepovratno promenila. Mada izgleda samo simbolično, za mene je kao poruka veoma značajno bilo i preimenovanje (KPJ) Komunističke partije, u (SKJ) Savez komunista. Najpre, partija nije više komunistička, nego je to savez ljudi komunističke orijentacije koji će pokušati da grade novo društvo što, sledeći komunističke ideje ali i dograđujući ih u skladu sa novim uslovima do kojih klasična komunistička teorija nije dobacivala. Nismo stigli tamo gde sam mislio, ali ta ideja ostaje, taj proces će se nastaviti, čim nove generacije shvate prednosti tog propalog projekta u odnosu na zaista truli kapitalizam, upakovan u malo lepše oblande liberalizma.

I opet ja sa svojim poređenjima, ali zaista, dijalog koji je postojao unutar SKJ, ne samo među republikama, nego na svim nivoima, do svake firme i mesne zajednice, o svim državnim i lokalnim problemima, danas ne postoji ni u jednoj stranci.

Ja očigledno jesam i ostaću levičar i jugonostalgičar, ubeđen da je, uprkos svim nedostacima, to bila država u kojoj su balkanski narodi najbolje živeli u svojoj paćeničkoj istoriji, ali sam zahvalan Ivanu Ivanoviću što uprkos očiglednom nesaglasju poštuje takvo moje uverenje i ne diskvalifikuje me a priori zbog toga, kao što je to danas uobičajeno. Čak dozvoljava sebi da potvrdi neke od mojih pohvala na račun socijalizma i Jugoslavije, ne plašeći se da bi to moglo da umanji značaj njegovih temeljnih zamerki na račun tog sistema i te države. Njegov stav prema tome je sasvim jasan i poprilično drugačiji od mog, ali ako se oni suprotstave na civilizovan i tolerantan način, kao što je on to učinio, postaju komplementarni, ne poništavaju se međusobno nego dopunjuju i zajedno stvaraju mnogo realniju sliku koja doprinosi boljem razumevanju i prošlosti i sadašnjosti, odnosno procesa koji su nas doveli tu gde jesmo.

A time se osvetljavaju horizonti budućnosti.

Ovo je jedinstven primer polemike dvojice javnih delatnika sa značajno različitim pogledima i tumačenjima društvenih procesa, bez diskvalifikacija i vređanja, bez isključivosti i omalovažavanja, a"Tabloid" je, nažalost, jedina novina u kojoj je to danas moguće.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane