Natrag

Ekonomija

Pljačka decenije: kako je vladajući režim lažirajući slobodno tržište paralisao srpsku ekonomiju (5)

Moć i nemoć poreske politike

„Teorija ponude" nastala kao posledica monetarizma i liberalizma (u čijoj je osnovi „reganomika" i „tačerizam"), polazeći od stava neoliberalizma, objektivno postaje zastupnik interesa monopolističkog kapitala uz brzu i nesputanu reprivatizaciju javnog sektora u privredi. Ova, očito konzervativna teorija, zalaže se za maksimalno ograničavanje prava radnika i smanjivanje njihovog udela u raspodeli nacionalnog dohotka, uz adekvatan porast učešća profita i privatnog kapitala. To je imalo za posledicu da su troškovi rada (plate i najamnine) za poslednjih dvadeset godina smanjile učešće u bruto domaćem proizvodu. Nezaposlenost se ogromno povećala, a socijalna slika društva se stalno pogoršava - dovodeći do sve većih antagonizama rada i finansijskog kapitala. Osnovni stubovi obećane „države blagostanja" su srušeni, konstatuje prof. dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista u svojoj analizi režimske "primene liberalizma" u Srbiji.

Prof. dr Slobodan Komazec

Ako se redovnim prihodima i rashodima budžeta dodaju i iznosi dopunskog finansiranja (zaduživanja) i korišćenih dugova u toku godine tada se značaj i učešće prihoda i rashoda povećava za navedeni iznos.

Pritisak snižavanja javne potrošnje, deficit budžeta i javnog duga u svim državama u procesu opšte konsolidacije i sanacije javnog sektora, mnoge države je preusmerilo na strategiju štednje u javnom sektoru, nasuprot privrednom rastu, zaposlenosti i stabilizaciji privrede. Koncepcija štednje kao primarnog cilja je zadominirala - mada ona vodi direktno u produbljavanje i porast nezaposlenosti. Spasavanje od razarajuće dužničke krize samo rigoroznom štednjom i svođenju budžetskog deficit na 3% bruto proizvoda, ne može proći bez velikih socijalnih i političkih poteza.

Oland je "Fiskalnom paktu" Merkelove i rigoroznoj štednji (stezanje kaiša nezapolsenih i osiromašenog stanovništva do pucanja) suprostavio program podsticanja ekonomskog rasta i zaposlenosti. On traži investiranje u velike infrastrukturne projekte kao podsticaj rasta i zaposlenosti. On traži investiranje u velike infrastrukturne projekte kao podsticaj rasta i zaposlenosti. Dakle, ciljevi fiskalne politike se okreću od čisto fiskalnih ciljeva , ka ekonomskim i socijalnim ciljevima razvoja. Mora se najpre oživeti privredni rast, a preko toga smanjiti (relativno) deficit (Krugman).

Ne postoji u ekonomskoj istoriji ni jedan slučaj da je neka ekonomija izašla iz krize razvoja samo programom štednje. Rigorozna štednja samo produžava i produbljuje krizu. Odakle osigurati sve veća potrebna sredstva za budžet i neelastične budžetske rashode

Fiskalna kriza državnog regulisanja

Ekonomska teorija i politika u krizi državnog regulisanja privrede i izrazito razvijenoj praksi mešanja države u ekonomiju, orijentišu se u tri pravca:

1) Otpor širenju javnog sektora I državnoj intervenciji nesposobnoj da na bazi kejnzijanske teorije, reguliše stagflaciju u privredi,što je dovodi u liberalistički reformizam.

2) Mada država u kapitalizmu igra aktivnu ulogu zaštitnika interesa monopolističkog (krupnog) kapitala, njena funkcija je neracionalna, a državni rashodi neproizvodni i nisko rentabilni. Treba ih zameniti reprivatizacijom javnog sektora (profitno sposobnijeg, rentabilnijeg i znatno prodornijeg dela kapitala).

3) Izmenom u socijalno-ekonomskoj politici države (sprovođenoj državnim rashodima i porezima) bitno su se izmenili odnosi između monopola I države, države I društvenih ciljeva razvoja, države i radničke klase. Dalje širenje državne intervencije tretira se kao "konzervativna varijanta regulisanja", koja vodi opštem slabljenju stimulansa i efikasnosti kapitala. Novi odnosi države i monopola ne idu za "demontažom" države već na izmenu ekonomsko-političkih ciljeva i mera državne intervencije koje će osigurati kapitalistički sistem i kvalitetne uslove za razvoj monopilističkog kapitala.

Prioriteti ekonomske politike sada se bitno menjaju. U prvi plan, uz antiinflacionu politiku dolaze naučno-tehnički i vojno-politički ciljevi, umesto socijalnih ciljeva i politike "pune zaposlenosti". Dakle, umesto politike pune zaposlenosti u sklopu "države blagostanja" u prvi plan dolazi borba protiv inflacije, rast efikasnosti kapitala i stvaranje uslova za veću profitabilnost privatnog kapitala. Tu je i osnov za sve veće otpore daljem širenju javnog sektora u privredi i državnog intervencionizma - kojem se suprotstavlja naglašeni liberalizam i tržišni mehanizam (ponuda i tražnja, određivanje cena faktora proizvodnje i dr.).

Drugo, intervencija države u ekonomiji prelazi sa anticikličnog regulisanja na srednjoročnu strategiju ekonomskog rasta I rešavanje strukturnih problema.

"Ekonomija ponude" upravo koristi takvu strategiju protiv preteranog državnog intervencionizma i visokog budžetskog deficit. Deficit budžeta treba smanjiti na teret davanja za zaposlene u javnom sektoru , socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, pomoć za razvoj nerazvijenim, očuvanje okoline i sl., bez diranja u vojne rashode. S druge strane, korporacije i krupni capital treba rasteretiti poreskih davanja. Stoga monetarna kontrola (uz prebacivanje države na finansiranje iz sredstava stanovništva) treba da osigura kontrolu inflacije, dok smanjenje poreza treba da podstakne sklonost investiranju i povećanje proizvodnje. Postavljena je kontrola inflacije, ali nije smanjen unutrašnji "astronomski dug", niti budžetski deficit. Država i dalje mora da se javlja kao tražilac sredstava na finansijskom tržištu. U uslovima izražene kontrole emisije i novčane mase dolazi do skoka realnih kamata. Poskupljenje kapitala iznad profitne stope ograničava investicije i uvodi recesivne tendencije u privredi.

Treće, osnovni parametar povećanje proizvodnje, ponude i povećanje stope akumulacije (štednje), a ne povećanje tražnje (posebno državne potrošnje). Dakle, umesto kejnzijanske politike regulisanje tražnje i potrošnje prelazi se na neoliberalno delovanje slobodnog tržišta i ponude. Državni intervencionizam i budžetsku potrošnju treba ograničavati iz sledećih razloga:

1) Budžetska sredstva se uglavnom troše neracionalno i neproizvodno. Društvena korist i društveni troškovi (budžeta) uglavnom su uravnoteženi.

2) Odsustvo tržišnih motiva dovodi do niske produktivnosti rada u nacionalizovanim preduzećima, uz socijalizaciju gubitaka i gubitak društvenog kapitala za njihovo pokrivanje.

3) Stalni rast državnog aparata vodi neracionalnom i neekonomskom zapošljavanju, a ekonomska logika se zamernjuje birokratskom logikom.

4) Preterana budžetska potrošnja, u odnosu na nacionalni dohodak, posebno stalni budžetski deficit, dovode do širenja inflacije.

5) Država budžetskim rashodima ne podstiče ekonomski rast , naprotiv, opadanje stope rasta praćeno je ubrzanom inflacijom, što onemogućava otvaranje novih radnih mesta u proizvodnim delatnostima i sl.

Kriza kejnzijanske teorije regulisanja tražnje, posebno podstaknuta državnim rashodima u ukupnoj funkciji potrošnje, potpuna je. Javna potrošnja neelastična naniže, budžetska prava se teško ukidaju, ova potrošnja apsolutno i relativno stalno raste, što je isključuje iz instrumenata anticiklične ekonomske politike. Kejnzijanska politika podsticanja tražnje I stabilizacije deluje sve više proinflaciono i prociklički.

Mehanizam regulisanja ekonomije, saglasno s navedenim, bitno se menja. Država je ranije trebala da otkloni stihiju tržišta, da kontroliše tržišni mehanizam, da dopunjava i koriguje neadekvatno ponašanje privatnog kapitala. Sada se mere usmeravaju na aktiviranje tržišnog mehanizma, konkurenciju, aktiviranje kapitala, olakšice privatnom kapitalu i biznisu. Značajne promene se događaju u monetarno-kreditnom i finansijskom regulisanju. Monetarno regulisanje i kontrola postaju osnovna sredstva antiinflacione politike. Preorijentacija je sa regulisanja kamatne stope na dinamiku rasta (i kontrolu) monetarnih agregata. Targetiranje rasta novčane mase nezavisno od faze ekonomskog ciklusa treba da osigura permanentno stabilne stope rasta ponude novca i otklanjanja cikličnih oscilacija (u duhu monetarne doctrine ciklusa). Targetiranje znači I oštro ograničavanje procesa monetizacije državnog duga I prenos finansiranja budžetskog deficita na štednju privatnog sektora.

Teorijska platforma "novog konzervativizma" i ekonomske politike u razvijenim državama kapitalizma obično se vezuje za: 1) Monetarizam, 2) Teoriju ponude, 3) Teoriju racionalnih očekivanja. Neokejnzijanstvo ostaje i dalje prisutno kao osnova radikalno-reformističkih snaga I državnog regulisanja makroekonomske politike, posebno u novom otporu liberalizmu koji je zadominirao kapitalizmom. Šire o navedenom problemu, V.B.Studencov: Konzervatizam i makroekonomičeskaja politika buržuaznoga gosudarstva v načale 80-tih godov, Izveštaja An, SSSR,Moskva, 1984, br.5, str. 129-140. i Public Debt in Medium-Term Perspective, OECD, Ekonomic Studies Paris, 1986, str.103-153.

Države treba oštro da ograniče budžetske deficite, uz ograničavanje funkcije preraspodele dohotka preko budžeta (snižavanje socijalnih davanja, smanjivanje oštrine progresivnog oporezivanja, uz veće snižavanje poreza korporacijama).

Preraspodela nacionalnog dohotka socijalnom i poreskom reformom odvija se u korist akumulacije kapitala, uz širenje vojnih rashoda, a sve na teret potrošnje stanovništva (snižavanje realne zarade, snižavanje penzija, pomoći, davanja za nezaposlenost i pad učešća plata i najamnina u bruto domaćem proizvodu).

"Zdrave državne finansije" su osnovna pretpostavka za efikasnu politiku novca (monetarnu politiku) usmenu na stabilnost privrede. To je i pretpostavka veće efikasnosti monetarne politike usmerene na povećanje stopa ekonomskog rasta , produktivno zapošljavanje i obaranje inflacije.

Dominacija čisto fiskalnih ciljeva oporezivanja u savremenim privredama

Danas, kao i ranije, postavlja se često pitanje :koji je cilj plaćanja poreza? Šta se u tom shvatanju ciljeva oporezivanja promenilo?Porezi su i dalje ostali osnovni oblik formiranja javnih sredstava koji služe kao izvor za pokriće javnih rashoda savremene države . Iz toga bi se mogao izvući zaključak, da bi osnovni cilj oporezivanja bio osiguranje dovoljnih sredstava za obavljanje različitih funkcija države. Porezima se mogu ostvariti i različiti ekonomsko-politički ciljevi. U savremenoj državi porezi se koriste kao jedno od vrlo efikasnih instrumenata ekonomske i socijalne politike. Uglavnom, primenom poreza mogu se postići: Fiskalni ili pribavljanje sredstava potrebnih za pokriće potreba države,

Nefiskalni ciljevi - vezani za ekonomske, socijalne, razvojne i redistributivne funkcije savremene države.

Razvojem društveno-političkih Sistema menjali su se I ciljevi oporezivanja. Tako se u starom i srednjem veku ciljevi bili isključivo fiskalni, pošto su porezi bili isključivo izvor sredstava za zadovoljavanje potreba države, a njihova izdašnost jedna od osnovnih karakteristika.

U merkantilizmu prvi put porezi se upotrebljavaju u svrhe ostvarivanja i ekonomskih ciljeva. Prvi put se koriste zaštitne carine zbog poslupljenja inostrane robe na domaćem tržištu, da bi se kroz to povećao izvoz I ograničio uvoz te ostvari aktivni platni bilans i sprečilo odlivanje zlata u inostranstvo. Gomilanje zlata je po ovoj teoriji jedan od osnovnih indikatora zdrave ekonomske politike. S druge strane , uvođenje visokih potrošnih poreza trebalo je da dovede do smanjenja potrošnje određenih proizvoda (alkohol, so i dr.).

U liberalnoj fazi razvoja kapitalizma osnovni smisao je bio neutralni porez. Bilo kakav nefiskalni cilj oporezivanja bio je nespojiv s laisez-faire politikom razvoja privrede. Ciljevi oporezivanja ostaju u granicama prikupljanja sredstava potrebnih za finansiranje javnih ustanova, ali i stvaranja jednakosti svih građana u odnosu na poresku obavezu.

U periodu monopolističkog razvoja kapitalizma javljaju se brojni nefiskalni ciljevi oporezivanja. Nefiskalni ciljevi oporezivanja se ističu kao osnovni i dominantni, a fiskalni kao sporedni. Finansijska teorija već tada naglašava ekonomsko-političke ciljeve oporezivanja i smatra ih gotovo dominantnim i osnovnim, prema čemu se postavljaju i poreski sistemi i sprovodi odgovarajuća finansijska politika.

Međutim, zbog različitih i brojnih efekata koje izaziva svako plaćanje poreza na poreskog obveznika, ne može biti govora o nekoj neutralnosti poreza, ni tada, a ni ranije.

Porezi imaju fiskalni cilj onda kada im je osnovna svrha uvođenja prikupljanja finansijskih sredstava potrebnih za finansiranje javnih (državnih) rashoda, vezanih za pokriće društvenih potreba.

Nefiskalni ciljevi oporezivanja su takvi ciljevi koje bi danas, prema savremenoj finansijskoj teoriji i politici, trebalo ostvariti preko delovanja poreza u sferi makroekonomske politike stabilizacije, regulisanja domaće potrošnje, visine i structure zaposlenosti i sl. Porezi bi trebali da , uz budžetsku politiku u celini, osiguravaju određena ekonomska, socijalna, politička, demografska i druga delovanja u razvoju. Oni su kao instrumenti ekonomske politike vrlo efikasno sredstvo u upravljanju ekonomskim kretanjima,a posebno potrošnje u ekonomskoj politici jedne zemlje. Danas se uglavnom prihvatio stav u finansijskoj teoriji da je delovanje poreza najefikasnije u regulisanju domaće potrošnje, tražnje i preraspodele nacionalnog dohotka.

Ekonomski efekti oporezivanja u savremenom poreskom sistemu održavaju se u njihovim brojnim regulatornim oblicima delovanja. Navešćemo samo neka područja delovanja:

1) Ponašanje, kretanje cena i struktura cena,

2) Razvoj grana i oblasti,

3) Međunarodna razmena,

4) Oblik preduzeća i proces koncentracije rada i sredstava,

5) Privredna kretanja , odnosno ciklične oscilacije konjukture i veću ili manju stabilnost privrede,

6) Novčana tražnja i kupovna snaga na tržištu,

7) Efikasnost i visina investicija,

8) Regionalni razvoj (razmeštaj resursa),

9) Sklonost štednji (akumulaciji) i dr.

Svaki porez se odražava na cene. Indirektni ili posredni porezi-redovno, direktni - u određenim uslovima. Indirektni porezi , kroz prevaljivanje i ugrađivanje u cenu proizvoda ili usluga, dovode do porasta cena. Direktni sistem, kroz težnju da se kompenzuje poreski teret subjekta , dovodi do povećanja cena. Promenom stope oporezivanja i opterećenja, država može delovati na razvoj određenih grana I oblasti, bilo opterećenjem, bilo povlasticama. Na primer: smanjenje poreskog terete, odlaganje plaćanja, ubrzana amortizacija, oslobađanje amortizacije od oporezivanja određenih grana, oblasti i sl. može stimulisati njihov razvoj I modernizaciju. To je snažna alokaciona funkcija poreza. Ne samo da se alociraju sredstva već i faktori proizvodnje. Politikom poreza i doprinosa mogu se na primer:

1) Podsticati akumulaciju i produktivnost rada,

2) Ujednačavati uslovi privređivanja , uravnotežavati spoljnotrgovinski i platni bilans,

3) Stimulisati globalni, regionalni i strukturni razvoj

4) Harmonizovati ponudu i tražnju,

5) Smanjiti socijalne razlike,

6) Preraspodeljivati novostvorenu vrednost,

7) Podržavati izgradnju objekata društveno-ekonomske, kulturno-prosvetne, naučno-obrazovane I socijalno-zdravstvene infrastructure, itd.

Poreskom politikom (subvencijama, olakšicama, oslobađanjem oporezivanja) država može delovati na ubrzavanje ekonomskog razvoja određenih regiona, zaostalih područja, ali i sprečavati preteranu koncentraciju industrije u pojedinim regionima ili industrijskim centrima, i to putem dodatnih oblika poreza na tako locirane kapacitete, ali i stimulisati ili destimulisati štednju, investicije, potrošnju i sl.

Na međunarodnu razmenu država može snažno delovati preko većeg ili manjeg carinskog opterećenja, odnosno uvođenjem posebnih oblika poreza na određene uvozne proizvode, kapital. Ili, suprotno tome, poreskim stimulacijama može delovati na izvoz u određene regione, određenih proizvoda, izvoznih grana i sl.

Raznim oblicima vrlo razvijenog diferenciranog oporezivanja, država može delovati na olakšanje ili otežavanje koncentracije kapitala, fuzije i integracije preduzeća na nacionalnom i međunarodnom planu. Porezima i uopšte poreskom politikom se, što se danas redovno radi, može delovati na neutralizaciju suvišne novčane kupovne snage na tržištu, neutralizaciju povećanja cena, suvišne emisije novca i kredita - i time delovati stabilizaciono. To je i smisao savremene fiskalne politike. Svako povećanje poreza dovodi do smanjenja raspoloživog dohotka, a ukoliko država javnim rashodima ne troši tako prikupljena sredstva - može doći do pada potrošnje, dohotka i deflacije. I obrnuto.

Porezi se sve više podešavaju društvenom razvoju, tako da se mogu koristiti za jačanje ili akumulacije ili potrošnje. Progresivnim oporezivanjem se može delovati na pravilniji raspored nacionalnog dohotka po grupama stanovništva, što može imati, s jedne strane, snažno socijalno delovanje, a s druge, veliki uticaj na ponašanje akumulacije i potrošnje u privredi, odnosno sklonost štednji i potrošnji.

Porezom se može snažno delovati na strukturu potrošnje, posebno porezom na promet (PDV), gde se, na primer, visokim stopama poreza na promet ograničava potrošnja određene robe (na pr. luksuzne robe, uvozne robe, alkohola), dok se snižavaju poreskih stopa može stimulisati potrošnja određene robe, a time i njena proizvodnja.

Progresivnim oporezivanjem može se oduzeti deo dohotka iznad određenog nivoa, koji bi se verovatno tezaurisao ili štedeo, a sada se usmerava na potrošnju, naravno preko povećanja javnih rashoda, što dovodi i do izmene strukture potrošnje (smanjenje lične, uz povećanje javne potrošnje). Na taj način porezi se javljaju kao sredstvo protiv sterilne štednje, posebno u fazi depresije i nestabilnosti. Porezi time postaju instrument za širenje domaćeg tržišta i potrošnje, odnosno sredstvo protiv nastanka recesije.

Porezima se može efikasno delovati na strukturu rashoda, kao na primer, na visinu, strukturu i ponašanje investicija u privredi. Tako će uvođenje poreza od 25% do 40% za investiranje u administrativne zgrade sigurno dovesti do ograničenja neproizvodnih investicija, uz eventualno stimulisanje privrednih investicija, što bi trebalo da dovede do izmene strukture investicija i privrednog razvoja.

Cilj oporezivanja, prema modernijim shvatanjima, nije u tome da se oduzima novac , odnosno dohodak, u korist države,, već da se ostvari manje dohotka u rukama poreskih obveznika. Država bi mogla da dođe do potrebnih sredstava čistom emisijom novca, ako bi to bio jedini cilj koji ona želi da ostvari porezima. Posle izmirenja poreske obaveze, poreskim obveznicima redovno ostaje manje dohotka (novca) za trošenje. Tako se porezi koriste za regulisanje kupovne snage i potrošnje na tržištu, odnosno za delovanje na politiku usmeravanja dohotka.

Finansijski ciljevi oporezivanja su, isto tako, posebno značajni jer se pored cilja ostvarenja potrebne mase Prihoda ide na zahvatanje određene poreske snage, koja će odabiranjem adekvatnih poreskih stopa pogađati određene grupe stanovništva. Na primer, uvođenje poreza na ukupan prihod građana, naknada za puteve, na motorna vozila, povećanje cena benzina, imaju za cilj da opterete određene kategorije stanovništva.

U sferi demografske politike, porezi mogu imati veliki značaj. Većim oporezivanjem obveznika s većim brojem dece može se ograničiti natalitet, kao i suprotno tome, može se povećati - uz određene oblike "dodatka za decu", pomoć porodici sa više dece, oporezivanje neženjenih lica, državna pomoć u školovanju dece, besplatan vrtić i jaslice, prednost u zapošljavanju kod porodica sa većim brojem dece, duži porodiljski period, direktno davanje iz budžeta plata majkama sa više dece i sl.(kao što je slučaj u Francuskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Poljskoj i drugim zemljama).

Dakle, sve jača intervencija države na tržištu, i u privredi uopšte, naročito posle usvajanja "fiskalne teorije i politike", dovodi do sve raznovrsnijih oblika delovanja poreza, jasno uz druge instrumente ekonomske politike na područja investicija, monetarno-kreditne politike, politike dohotka, spoljno-trgovinske politike i drugo. O navedenim ciljevima oporezivanja šire govorimo u delu u kojem razmatramo efekte oporezivanja i poreske stimulanse.

Instrumenti stimulativnog delovanja fiskalne i poreske politike

Fiskalna politika sa brojnim instrumentima, poznato je, može da ima snažno razvojnoi stabilizaciono delovanje u savremenim privredama. Osnovni instrumenti stabilizacione fiskalne politike savremenih držbili su u prvo vreme javni radovi, tj. ostvarivanje državnih investicionih programa. Obično se nije radilo, i nije bilo reči o nekim planskim i efikasnim radovima. Osnovni problem je da se pokrene potrošnja upošljavanjem i plaćanjem do tada nezaposlenih radnika. Italija je, na primer, radi oživljavanja privrede, pristupila 1974. godine podsticanju izvoza, podsticanju investicija u industriji i poljoprivredi i javnim radovima u visini od 354 milijarde lira, što iznosi 3% društvenog proizvoda.

Za ovakav stav se treba zahvaliti J.M.Keynesu i njegovim naporima da pronađe sredstvo kojim će se izvući kapitalistička privreda iz stanja duboke krize, nedovoljne tražnje i nezaposlenosti, mada takav stav, danas, ima sasvim drugo značenje u vreme razvijenih oblika transfera i drugih rashoda države.

Povećanje državnih rashoda na javne radove, koji su svojevrsni oblik kolektivne potrošnje, dovodi do povoljnog efekta na nivo ukupne proizvodnje i zaposlenosti-pokretanjem celog niza ponovnog trošenja primljenih dohodaka. To se odvija nezavisno od sadržine javnih radova, naime, nezavisno od toga da li se tim radovima stvaraju kakve nove upotrebne vrednosti ili ne. Smatra se u doba depresije korisnijim nego jedna pasivna politika nemešanja države u privredni život. Planirani i proizvodni javni radovi, posebno kratkog roka završetka I brzih efekata u dohotku, odnosno u novim proizvodima, imaju prednost, jer osim pogodnih sekundarnih efekata stvaraju određene vrednosti tj. direktno se povećava društveno bogatstvo.

U savremenim privrednim sistemima težište se prebacuje s javnih radova na operacije porezima. Ovaj drugi osnovni oblik fiskalne politike u borbi protiv depresije , za razliku od prvog oblika, dovodi do direktnog povećanja lične tražnje u ukupnoj krivoj tražnje, ali i investicija i opšte potrošnje.

Politika smanjenja poreza , uz istovremeno povećanje javnih rashoda, dovešće do porasta,u prvom redu tražnje, a zatim dohodaka, što će, u krajnjem slučaju, dovesti do porasta proizvodnje i zaposlenosti. Samo se postavlja pitanje kako se koristi dohodak od smanjenja poreza ili potpuno oslobođenog poreza.

Naravno, ovo se pod određenim pretpostavkama: prvo, da dohodak ostao vlasniku smanjenjem poreza ne ode u tezauraciju ili štednju kod banaka, drugo, da se ne usmeri u spekulativne svrhe (kupovina hartija od vrednosti, otplata i kamata bankama, i sl.); treće, da se oslobođena sredstva mogu posebno kontrolisati i usmeravati (ovo je vrlo značajno danas kod nas kada se žele smanjiti neki oblici poreza i doprinosa i kada se ne reguliše njihovo usmeravanje).

Smanjenje poreza i povećanje državnih izdataka dovodi i do promena u strukturi tražnje i potrošnje, jer tražnja drugih sektora (preduzeća, stanovništva, inostranstvo, banke) nije ista kao potrošnja javnog sektora. O ovom momentu se vrlo malo vodi računa o operativnoj fiskalnoj politici.

Smanjenje poreza u savremenim privredama pogođenim inflacijom, radi podsticanja investiranja i potrošnje bez smanjenja državnih rashoda, teško može da zavara javnost, jere ona zna da se "porezi, kad-tad, zbog velikih rashoda moraju da povećaju" (Lucas).

Porast poreza,koji omogućava konstantne javne rashode, dovodi do smanjenja količine novca i dohotka u privatnom sektoru, i uopšte nosilaca dohotka, čime će (u privatnom sektoru) smanjiti njihove rashode. Osim toga, porast poreza u uslovima kada se javni rashodi i monetarni agregati održavaju na konstantnom nivou, ima tendenciju da snizi potrošnju privatnog sektora I subjekata koji plaćaju povećane poreze. Uska veza između poreza, raspoloživog dohotka i izdataka za potrošnju u teoriji odnosa dohodak - rashodi, dosta je čvrsta.

Često se navodi primer pogrešne fiskalne politike iz 1932. godine, kada je, umesto da se pristupi snižavanju poreza uz podsticanje tražnje došlo do povećanja poreza. Slučaj se navodi kao stvarno eklantantan primer ekonomsko-političkog diletantizma. Danas se, zahvaljujući neokejzijanskoj makroanalizi, takav slučaj teško može očekivati.

To je velikim delom uticalo da je u fiskalnoj politici došlo do preorijentacije na poresku politiku, kao i činjenica da porast javnih rashoda, javnih investicija i otvaranja novih državnih preduzeća znači ograničavanje privatnog sektora i jačanje državnog, što po nekim savremenim teoretičarima ugrožava osnove privatno-kapitalističkog sistema i vodi njegovoj sve većoj socijalizaciji. Osim toga, porezi su postali snažno sredstvo u preraspodeli bruto domaćeg proizvoda svih savremenih privreda koji se, videli smo, kreću od 25-53%, tako da je mogućnost manevrisanja poreskim stopama danas mnogo veća nego ikada ranije, posebno kada se radi o recesiji i većoj zaposlenosti.

Većina zemalja danas pribegava kombinaciji ovih instrumenata fiskalne politike:snižavanju poreza i porastu javnih rashoda - ako se vodi antidepresiona politika, odnosno smanjenju poreza i porastu javnoh rashoda-ako se vodi antidepresiona politika, odnosno porastu poreza i snižavanju rashoda-ako se vodi antiinflaciona politika.

Kada se razmatra mogućnost primene mera jednog ili drugog oblika, treba imati u vidu da primena i jednog i drugog instrumenta zahteva izvestan vremenski period da bi se osetilo puno delovanje preduzetih mera, naime, i ovde je potreban sledeći period:

1) Od saznanja nužnosti primene određenih mera,

2) Formulisanja i usvajanja na određenim telima odgovarajućih kontracikličnih mera i

3) Od primene mera do prvih rezultata, odnosno do najveće efikasnosti i konačnog iscrpljivanja delovanja u privredi (odgođeni efekti fiskalne politike).

Radi se, dakle, o tipičnom obliku odgođenog delovanja i vremenske nesinhronizacije primene mera i efekata koji se postižu. to je značajan momenat na koji se u dinamičkom sistemu mora računati, s obzirom da u vreme kada se preuzimaju određene antirecesivne mere, zbog određenih eksternih faktora, može doći do potpuno obrnute situacije u privredi. Naime, kada stvarno počnu da deluju, delovaće u suprotnom pravcu od željenog - produbljujući već nastalu inflacionu situaciju. Mnogi autori, zbog toga, ne žele da preporuče sredstva fiskalne politike radi uklanjanja kratkoročnih fluktuacija u privredi, što se videlo i prilikom monetarne korekture. Danas u najvećem broju razvijenih država.

Javni rashodi kao drugi instrument, posebno kada su bazirani na deficitnom finansiranju, nailaze na velike otpore i brojne protivnike iz sledećih razloga:

1) Sve veći otpori daljem povećanju rashoda, koji mogu da podignu kupovnu snagu u fazi depresije samo u uslovima kada u privatnim investicijama ne dođe do značajnog, odnosno isto tolikog pada. Tada javni rashodi deluju u već istraženom stimulativnom mehanizmu, naime, procesom multiplikacije dovešće do porasta nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

2) Nije se pokazala ispravnom teorija da će porast javnih rashoda i deficitni sistem finansiranja destimulativno delovati na privatnu potrošnju i investicije, jer se "preduzetnici u takvoj situaciji ne bi usuđivali da ulažu nove investicije". "Povećani javni rashodi koji znače povećanje raspoloživog novčanog dohotka i tražnje za potrošačkim dobrima, dovode do dezinvestiranju u zalihe proizvođača i prodavaca, a ne do nove narudžbine kapitalnih dobara". Takve tvrdnje teško je prihvatiti jer ne polaze od stvarne structure javnih rashoda u kojoj tražnja kapitalnih dobara ima visoko učešće. Zatim, neposredna proizvodna funkcija države, javne investicije, nova preduzeća, stimulacije određenih grana proizvodnje i dr. postali su snažna poluga razvoja u modernism privredama.

To je odraz otpora širenju javnih funkcija , a posebno proizvodne i investicione funkcije države , I stalnog napora "teorije" da se zaštiti privatni kapital i ostaci laissez faire u danas razvijenom državno-monopolističkom kapitalizmu.

Posle Drugog svetskog rata , kada je opala potreba za izgradnjom državnih preduzeća, kada su limitirane cene, ograničena proizvodnja I potrošnja robe široke potrošnje i dr., među buržoaskim teoretičarima sve više rastu otpori učešću države u privrednom životu. Interesi privatnog kapitala tražili su odvajanje države od privrednog regulisanja koje je ona imala u vreme rata. Javlja se oštra kritika Kejnzovih stavova I pristalica mešanja države u proizvodni process. Intervencija države svodi se , velikim delom, na razvoj infrastructure (za koju privatni kapital nema interesa) i druge naučnoistraživačke projekte, odnosno podržavanje privatnog kapitala u raznim oblicima (direktno stvaranje povoljne "poslovne klime", sigurnosti i dr.). Navešćemo nekoliko podataka za dve razvijene kapitalističke zemlje.

U navedene svrhe koje nemaju direktan proizvodni karakter otpada u SAD oko 60% rashoda budžeta, a u Nemačkoj 63%. Kolika su to sredstva jasnije se vidi kada se to uporedi sa visinom investicija i funkcije potrošnje. U odnosu na investicije to iznosi 18-22%, a u odnosu na funkciju potrošnje 6-8,5%. Ciklusi buma i recesije oduvek su predstavlajli gotovo nerešiv problem stabilizacione i dugoročne razvojne politike po kome se, posebno u poslednje vreme, usmerava celi kompleks mera državnog intervecionizma, gotovo u svim kapitalističkim privredama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane