Natrag

Na nišanu

Vučićeve ratne igre na Kosovu

Do poslednje kapi naše krvi

Kao pile u kučine, Aleksandar Vučić se upleo u sopstvene laži. Varao je koga je stigao. Od građana Srbije i stranih centara moći tražio je i dobijao političku podršku, a zauzvrat obećavao sve i svašta. Niko nije verovao u njegove šibicarske trikove, samo su mu poklanjali vreme da se pripremi za izvršenje najtežih obaveza. Ni to mu nije dosta, nego nastavlja da diže tenzije, izaziva nesreću i uništava sve čega se dotakne, tvrdi zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog telegrafa, Nacionala i Pravde, nekada blizak saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića

Predrag Popović

Uplašen građanskim protestima, odnosno mogućnošću da prerastu u otvorenu pobunu, Vučić je rešio da preuzme inicijativu. Umesto da se javnost bavi kritikom njegove diktature i kriminalnih afera, da se ne bi pominjali Beograd na vodi, PKB, RTB Bor, Telekom i Kopernikus, mini-hidroelektrane, nameštene tendere i ostale pljačkaške kombinacije, opet je kao dominantnu temu nametnuo problem Kosova i Metohije.

Po običaju, nastalom još u vreme njegovog radikalskog staža, kad god bi prigustilo, sakrio se iza Kosova. Sad je za to iskoristio "Platformu o dijalogu o konačnom, sveobuhvatnom i pravno obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije", koju je usvojio kosovski parlament. U dokumentu kosovske "Državne delegacije za dijalog sa Srbijom", o kome se već nekoliko puta raspravljalo u njihovoj skupštini, nema novih detalja. "Platforma" predviđa uzajamno priznanje Kosova i Srbije u postojećim granicama, gašenje preostalih srpskih institucija na kosovskoj teritoriji, preuzimanje uprave nad prirodnim resursima, među kojima se posebno ističu jezero Gazivode i rudnik "Trepča", ukidanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i formiranje suda za ratne zločine koje je "Srbija izvršila na Kosovu". Iako su svi stavovi odavno poznati, predsednik Srbije je digao dreku koje se ne bi postideo ni ministar informisanja u ratnoj vladi Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.

- Deset puta sam molio u Briselu da spreče donošenje te "Platforme", jer ona znači uvod u katastrofu za sve. Oni su rekli da nikada neće doći na dnevni red, a, evo, Albanci su je izglasali. Pitate me da li su me prevarili? Jesu! Mislio sam da bezobrazluku i bezobzirnosti ima kraja, ali sad sam shvatio da nema. Ali, Srbija nije šaka zobi da je pozobaju svi zajedno. Srbija neće prihvatiti ultimatum. Možda će me Haradinaj sruštiti s vlasti, jer podržava naše političke protivnike, možda će uspeti u tome, ali ja im na takve uslove nikad neću pristati. Sad sikter sa tim papirom, bando iz Prištine, gde god hoćete i vidite da li će neko to da vam ispuni, Srbija neće - razgoropadio se Vučić.

Pseudopatriotsko ludilo raširio je kroz svoje medije. "Vučić razvalio Šiptare", izvestio je Informer s mitinga u Sremskoj Mitrovici. Da, u Sremskoj, ne u Kosovskoj. Razvaljivanje i sikterisanje štampano je i na naslovnoj strani Politike i ostalim naprednjačkim biltenima. Isti naslovi, tekstovi i izjave istih politikanata i analitičara poslužili su za ponavljanje morbidne predstave koju je režirao Vučić.

Na isti način stvarao je psihozu kad je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj, kad su probijeni rokovi za formiranje tzv. Zajednice srpskih opština, kad je uhapšen Marko Đurić, ubijen Oliver Ivanović, formirana kosovska vojska i podignute takse na robu iz Srbije. U tim prilikama, urlao je, kukao i pretio, vređao albanske političare i srpske opozicionare. Svaki put bi otišao korak dalje u primitivnoj patetici. U tom ludilu stigao je do toga da u jednoj rečenici citira Miloša Obilića iz filma "Boj na Kosovu" ("nije Srbija šaka zobi..."), a u sledećoj priznaje da su ga prevarili briselski komesari.

Koliko Vučić liči na Obilića, toliko u njegovim izjavama ima istine. Dakle, laže čim zine. Niti je on tražio da Brisel spreči glasanje u kosovskom parlamentu o "Platformi", niti mu je neko obećao da će to uraditi. Besmislenom neistinom, Vučić namerava da izazove sažaljenje i da, pri tom, izbegne odgovornost. Ako je, posle svega što se dešavalo otkad je potpisan Briselski sporazum, zaista očekivao da će predstavnici Evropske unije raditi na štetu kosovskih vlasti, onda bi trebalo da podnese ostavku i zauvek napusti političku scenu. Možda je, zaista, ispao glup i naivan. S obzirom na genetske predispozicije, to nije isključeno. Njegov pradeda Rade je, iz silne ljubavi prema Rusiji, ne zna se tačno kad, jedno jutro upregao konje, stavio na njih sinove Nikolu i Anđelka, Aleksandrovog dedu, pa krenuo u Moskvu. Stigao je do Doboja. Tamo se zarakijao s nekim poznanicima, pa se mamuran vratio u Ćipuljiće. Pošto su mu pradeda i deda bili toliko pametni, ne bi bilo iznenađenje ni da je njihov najblistaviji potomak Alek poverovao na reč svojim evropskim partnerima. Kako god bilo, Vučić je dokazao da nije sposoban da upravlja ni sobom, a kamoli državom.

Sve albanske platforme i njihovi evropski i američki saveznici ne mogu da nanesu više štete Srbiji nego Vučić. Obuzet mržnjom prema narodu kojim vlada, po svaku cenu namerava da realizuje projekat koji je nazvao "istorijski mir". Zasad, plan uspešno sprovodi u delo. Utvrđivanju nezavisnosti albanske Republike Kosovo doprineo je više nego Ramuš Haradinaj i Hašim Tači. Srbe sa severa Kosova dao je, kao taoce, svojoj kriminalnoj ekspozituri kojom rukovodi Zvonko Veselinović. Što je još gore, celu Srbiju pokušava da pripremi za konačnu kapitulaciju i trajno odricanje od teritorije koju je nekada nazivao kolevkom srpstva. Posle višegodišnjeg upornog kršenja Ustava države čiji je predsednik, Vučić je zaoštrio kampanju i lično najavio mogućnost zvaničnog priznanja nezavisnog Kosova.

- Ne možemo priznati Kosovo, a da ništa ne dobijemo od druge strane - izjavio je Vučić nedavno u intervjuu italijanskoj agenciji ANSA.

Ako Albanci odobre formiranje zajednice srpskih opština, Vučić će to predstaviti kao dovoljan ustupak za predaju Kosova i Metohije. I, eto "istorijskog mira", kakav je bio pre 1912. godine.

Bestidni podanički virus, kojim je i sam zaražen, Vučić prenosi na celo društvo. Vodeći naprednjaci citiraju njegov stav o tome da je "Kosovo teret koji Srbija mora da zbaci ako želi da ide evropskim putem", državni funkcioneri zabranjuju pominjanje Kosova u parlamentu, javnim ustanovama, pa i u školama. Stanislav Stevuljević, direktor osnovne škole "Nikola Tesla" u Rakovici, nedavno je naterao petoricu đaka da skinu majice s natpisima "Nema predaje" i "Dogodine u Prizrenu", kao i jednog koji je obukao majicu s likom Gavrila Principa. Zasmetalo mu je što deca "izazivaju nacionalne tenzije u regionu", a za Gavrila je, prema tvrdnjama svedoka, rekao da je to "majmun koji je izazvao Prvi svetski rat". Direktora je podržao ministar prosvete Mladen Šarčević, koji tvrdi da je u školama zabranjeno nošenje odeće s "provokativnim istorijskim aplikacijama". Zabranjeni su Kosovo i Gavrilo, ali ne i Vučić, koji iz dana u dan obilazi škole, zloupotrebljava decu u svojim propagandnim igrokazima, a dobrodošao je i jurodivi Miša Vacić, koji đacima drži predavanja.

Bez obzira na defetizam, kojim kao stroncijem, truje Srbiju, Vučić zna da nikad neće dobiti podršku za predaju Kosova. Režimski mediji, funkcioneri i poltroni svih vrsta uzalud maltretiraju decu, čak i Vučićev sin, prestolonaslednik Danilo, na fudbalskim utakmicama nosi majicu s porukom "Nema predaje", diže tri prsta i peva "Kosovo je srce Srbije".

Koliko god da je jaka kampanja kojom priprema "istorijski mir", na nju će ostati imuna tiha većina naroda. Kao što je u Vučićevom genomu određeno da iz Bugojna krene na put do Moskve, pa pijan odustane u Doboju, tako je u srpskoj kolektivnoj svesti zabeleženo, što bi rekao Siniša Kovačević, da je svaki Srbin rođen na Kosovu. Uzalud RTS isključuje ton kad neko pominje Kosovo ili skrembluje parole "Nema predaje", uzalud Pink dovodi istoričare i političke analitičare koji dokazuju da južno od Kopaonika nijedan metar nije srpski... Uzalud Vučić, u društvu Ane Brnabić i Ivice Dačića, ide u Patrijašiju, da patrijarhu Irineju objasni da je neophodno da se Srpska pravoslavna crkva pomiri sa njegovom odlukom da se odrekne Kosova, Pećke patrijaršije, Visokih Dečana i ostalih manastira i crkava, i to baš na 800-tu godišnjicu autokefalnosti.

Sve što je Sveti Sava ostavio u nasleđe Srbima, Vučić namerava da odbaci, važnija mu je podrška stranih faktora za opstanak na vlasti, da on i bata Andrej zgrnu još koju milijardu. Međutim, sav njegov izdajnički trud pada u vodu pred pedagoški pretećim upozorenjem normalnih Srba, koji nemaju problem s genetikom, logikom, istinom i pravdom. I vladika raško-prizrenski Teodosije opominje da Kosovo i Metohija istovremeno može nekome da bude blagoslov ili prokletstvo.

- Onaj ko živi u svesti kosovskog blagoslova, biće srećan, jer čuva ono što su nam ostavili naši sveti preci. Za one, pak, koji bi da trguju svojim nasleđem, pa i po cenu stradanja narodnog, taj blagoslov Božiji postaće za njih prokletstvo, koje će ih pratiti i za života na zemlji, a i posle u večnosti. Njihovo ime će zauvek ostati upamćeno sa onima koji su rušili živu Crkvu, krivokletnicima i obmanjivačima, koji licemernim rečima jedno govore, a drugo misle, radeći tajno, ne bi li sakrili svoju sramotu. Moćnici ovog sveta bi da kroje i prekrajaju našu svetu kosovsko-metohijsku zemlju, na kojoj kao biseri sijaju naše svetinje, manastiri i hramovi, ali zaludni su njihovi planovi i pokušaji, jer dolaze od srca sebičnog i pohlepnog za silom ovog sveta, koja će im se pre ili kasnije izmaći iz ruku - napisao je vladika Teodosije u poslanici pred uskršnji post.

Sve to zna i Vučić. Zna da ga prokletstvo već prati i da će mu ime ostati upamćeno uz ostale krivokletnike i obmanjivače. Zna i da će mu sila, koju trenutno ima, kad-tad izmaći iz ruku, ali to ga ne sprečava da trguje Kosovom.

Vreme mu izmiče, pa žuri da završi prljavi posao. Pošto nije uspeo Srbe da uveri da se mirno i dobrovoljno odreknu Kosova, pokušaće to da uradi pretnjom silom. Detalje monstruoznog plana već je plasirao u javnost.

Prema informacijama koje su "slučajno" procurele iz Vojnobezbednosne agencije, Vučić, Tači i Haradinaj su se dogovorili da isceniraju sukob na severu Kosmeta. Albanske oružane snage upale bi u Kosovsku Mitrovicu s namerom da preuzmu institucije koje trenutno nisu pod njihovom kontrolom. Srbi bi pružili otpor, a u obračunu pale bi žrtve na obe strane. Vučić bi uveo vanredno stanje i naredio Vojsci Srbije da rasporedi jedinice uz granicu s Kosovom. S druge strane, Kfor i NATO bi se rasporedio na severu i formirao tampon zonu. Pored toga, NATO bi zatvorio granice Srbije i prema ostalim susedima. Na insistiranje Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država hitno bi bila organizovana mirovna konferencija na kojoj bi Srbija potpisala priznanje nezavisnosti albanske Republike Kosovo. Vučić bi to iskoristio kao alibi za izdaju, jer bi tobože bio prinuđen da žrtvuje Kosovo kako bi spasao Srbiju.

I u vrhu Srpske napredne stranke pominje se takav scenario. Vučićeva portparolka Suzana Vasiljević već danima brifuje podobne novinare pričom da je Amerika poslala Filipa Rikera sa samo jednim zadatkom - da do sredine juna trajno reši problem Kosova. Pošto to ne može da se obavi referendumom, kontrolisani sukob bi mogao da bude dovoljno dobar povod za konačno rešenje.

Takvim raspletom Vučić bi dobio priliku da opet odigra svoju omiljenu glumačku rolu nevine žrtve, pa da kuka zbog prevare zapadnih saveznika i, istovremeno, da se hvali kako je doprineo da se ratni požar ne proširi na celu Srbiju. Na taj način ispunio bi glavnu obavezu, zbog koje je i doveden na vlast, i oprao ruke, kao Slobodan Milošević posle kumanovske kapitulacije.

Ipak, i taj plan je pun rupa, koje je Vučić sam stvorio svojim lažima. Kao što je godinama varao glasače u Srbiji, tako je obmanjivao i predstavnike svetskih sila na koje je upućen. Svakome je pričao ono što su hteli da čuju. U vreme kad je dolazio na vlast, reprezentativcima iz ekipe Baraka Obame i Klintonovog klana obećao je da će priznati Kosovo u aktuelnim granicama. Neki od tih kadrova zadržali su visoke položaje i u administraciji Donalda Trampa, pa i danas guraju svoj projekat, u kome glavne uloge pripadaju Vučiću i Haradinaju. Međutim, Vučić je pokušao da napravi dogovor i s ljudima od Trampovog poverenja. Njima je predložio plan da s Kosovom potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima i omogući ulazak u Ujedinjene nacije, ali pod uslovom da se izvrši razmena teritorija, što bi srpskoj javnosti predstavio kao vrhunski diplomatski uspeh. Tu molbu je pojačao ponudom da Srbiju, čim se steknu uslovi, uvede u NATO.

Vučićeve spletke bi imale više uspeha kad bi umeo da se zaustavi. No, karakter mu je jači od inteligencije, pa uvek prekomplikuje. To ga je zadesilo i u ovim spekulacijama. Amerikancima je obećao različite, dobrim delom suprotstavljene kombinacije. Na jednu od njih zakleo se Angeli Merkel. Odlazeća gazdarica Nemačke i ostatka Evrope insistira na nepromenjivosti granica balkanskih država, onakvih kakve je ona priznala. Dok je vodila glavnu reč na ovom prostoru, Merkelova je smenjivala sve nepodobne lidere i na njihova mesta postavljala podobne poslušnike, među kojima je i Vučić. Iako je pokušao da je prevari, pa da s Trampovim saradnicima utvrdi plan o podeli Kosova, Vučić sad strepi od njene osvete. Merkelova polako tone u političku prošlost, ali još ima značajan uticaj, naročito na restlove demokratskih kadrova koji su opstali u američkoj administraciji. Bez namere da odustanu od ideje o priznanju ovakvog Kosova, oni nastavljaju s pritiscima na Vučića.

Nemačka kancelarka je Vučiću davala značajnu političku podršku, ali to je nije sprečavalo da kontaktira s opozicionim liderima. Uz njeno posredovanje nedavno su u Briselu primljeni Dragan Đilas i Vuk Jeremić, koji su se obratili Savetu Evrope i izneli vrlo kritičke stavove o naprednjačkom režimu. Pored institucionalne, Merkelova je spremna da upotrebi i finansijske modele pritiska na Vučića. S njenim odobrenjem u Srbiju je stiglo nekoliko nemačkih i evropskih tzv. investitora, a i kreditnih linija koje pomažu srpskoj privredi da kako-tako opstaje. Sve to može da se sruši kao kula od karata na jedan mig Merkelove. Od nje Vučić ne može da se odbrani, može samo da se nada da će je politički nadživeti, da će zadržati vlast dok ona ne ode u penziju, pa da s njom nestanu i obaveze koje je preuzeo.

Vučić je već osetio negativne posledice loše kombinatorike. Godinama je zamajavao Ruse obećanjima da će njihovom humanitarnom centru u Nišu omogućiti diplomatski status. Kupovinom ruskih rashodovanih vojnih aviona i druge opreme kupovao je vreme. Spletkario je u istom stilu koji primenjuje u svojoj porodici, stranci i vlasti. Kao što izaziva svađe među svojim saradnicima, pa koristi svaku priliku za manipulacije, tako je pokušao da mešetari između Amerikanaca i Rusa. Ta igra, unapred osuđena na propast, nedavno je okončana. Vladimir Putin je lično, prilikom poslednje posete Beogradu, obavestio Vučića da Rusija povlači humanitarni centar iz Srbije i da će podržati predlog o podeli Kosova i Metohije za koji se zalaže i Trampova diplomatija. Takva odluka direktno će konfrontirati Vučića s njegovim starim mentorima, kojima može da zahvali na usponu na vlast.

Iz tog klupka, koje je sam umrsio, Vučić može da se izvuče pomoću krvave strategije o kontrolisanom sukobu na severu Kosova. Ako skupi hrabrosti, neće biti iznenađujuće da se opet poigra tuđim životima zarad svojih političkih i finansijskih interesa, ne bi mu bilo prvi put. Takođe, ne treba zanemariti ni drugi, ali podjednako važan, motiv. Uvođenje vanrednog stanja zaustavilo bi građanske proteste. Vučiću bi bilo dovoljno da to potraje mesec-dva, pa da splasne energija koja je ljude izvela na ulice.

Posle toga će političku scenu okupirati pričom o rekonstrukciji Vlade i licitiranjem termina za neke sledeće izbore. Uz malo sreće i podrške tajnih partnera iz opozicije, mogao bi da na duži rok amortizuje nezadovoljstvo građana. Eventualno gašenje protesta izazvalo bi razočarenje i apatiju običnog sveta i potrebu za novim pregrupisavanjem u opoziciji. Na tom talasu, dobrom po Vučića i lošeg po sve normalne građane, ne bi imao ko da ugrozi vladavinu naprednjačkog kartela čak i kad bi za to postojala podrška određenih spoljnih faktora. Posle svega, u sledećoj izbornoj kampanji, kad god ona bila, Vučić će, po svom običaju, katastrofalne poraze proglasiti za blistave pobede.

Za razliku od većine opozicionih stranaka, njegov gang nije ograničen ideologijom i političkim principima. On može sve. Može da se predstavlja kao evroatlantski fanatik i velikosrpski nacionalista, i to istovremeno. Na tom širokom polju posejaće nove laži o "istorijskom miru", "zlatnom dobu", junačkim parolama "sikter, šiptarska bando" i ostalim marketinškim fatamorganama.

S druge strane, opozicija ima samo jedan način da se osujeti Vučićev zločinački plan. Bez obzira na sve razlike, neophodno je da se formira jedinstven front, koji će protestne šetnje pretvoriti u marš na okupirane institucije. U takvim uslovima, kad bude blokiran naprednjački diktatorski mehanizam, međunarodni faktori će biti prinuđeni da prihvate činjenicu da Vučić nije i ne može da bude njihov partner, da on ne predstavlja rešenje, nego problem. Pod pritiscima iznutra i spolja, Vučić će se naći u velikoj nuždi. Moraće da čučne i prizna poraz, kao što su to radili i ozbiljniji diktatori od njega.

Koliko god Vučić bio smešan, patetičan i bolestan, ne treba zanemarivati opasnost od njegove sklonosti ka ratnim avanturama. I ranije je vlast, status, moć i novac branio nasiljem, bilo bi neozbiljno da se očekuje da se od toga uzdrži sad, kad rizikuje mnogo više. Sad, kad padne s vlasti, neće mirno otići u opoziciju i nastaviti da se bavi politikom. Umesto toga, čeka ga suočenje s optužnicom za sve zločine koje je izvršio u proteklih sedam godina.

Zavođenjem diktature Vučić je preuzeo odgovornost za sve zlo koje je proizveo njegov kartel. Iz svake afere tragovi vuku ka njemu. Tako je od megalomanskog projekta "Beograd na vodi", najveće mašine za pranje novca u svetu, preko rasipanja budžetskog novca na fantomske strane investitore, pljačkaških kombinacija prilikom prodaje Poljoprivrednog kombinata "Beograd" i kupovine "Kopernikusa", do nameštenih tendera za izgradnju autoputeva i medicinskih centara.

I pre Vučića, Srbija je stradala pod raznim okupatorima, ali nikad ovako i ovoliko. Za njegove vladavine, Srbija je ostala bez više od 600.000 stanovnika, uglavnom mladih i obrazovanih, koji su se evakuisali u beli svet, da se ne vrate. Već taj podatak ukazuje da bi duplo manje posledice pretrpeli da su nas pogodile dve atomske bombe. U Hirošimi i Nagasakiju je stradalo ukupno 342.000 ljudi. U bilans srpske katastrofe treba ubrojati i sve opljačkane penzionere, nezaposlene radnike, očajnike koji dižu ruke na sebe, pa i ponižene nesrećnike koji pristaju da vladajućem kartelu prodaju glas.

U tom crnom spisku Vučićeve zaostavštine posebno mesto zauzima Kosovo i Metohija. Ako uspe da i to otme od Srbije, zatvoriće svoj krug mržnje prema narodu kojim je vladao. Možda će ga, zaista, stići prokletstvo na koje ga upozorava vladika Teodosije, ali to će biti mala uteha za buduće generacije, koje neće moći da shvate kako je uopšte bilo moguće da nam se dogodi Vučić. Da se to ne bi dogodilo, treba razmrsiti njegove laži i u fer i poštenom sudskom postupku suočiti ga s istinom o zlodelima koje je izvršio. Dok se to ne ostvari, on će moći da zvecka oružjem, danas u Kosovskoj Mitrovici, sutra u Beogradu, gde god pomisli da na taj način može da pobedi Srbiju.

A. 1 Ratne igre

Pre dve nedelje zamenik načelnika General-štaba Vojske Srbije Petar Cvetković, doskorašnji načelnik Vojnobezbednosne agencije, verni Vučićev sluga, bio je na sastanku u Španiji sa generalom iz Južne komande NATO-a, sa kojima je dugo razgovarao. Sadržinu razgovora Cvetković je preneo samo Vučiću, ne i general-štabu Vojske Srbije. Sasvim je izvesno da je Cvetković upozoren da svom gazdi Vučiću prenese poruku da se ne igra sa NATO alijansom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane