Postdemokratija

SVI NAŠI MITINZI

Mitinzi su ponovo u modi, a to nikako nije dobar znak. Bar to smo mogli naučiti iz nedavne prošlosti. Nešto je trulo u državi Srbiji kad mora da se mitinguje, posebno kad ih pored opzicije, kojoj je to jedino preostalo, organizuje i vlast. Znači da ni njoj nije preostalo ništa drugo, mada ima sve u svojim rukama. A to je već opasno. Što bi rekao Haradinaj na svom nemuštom srpskom jeziku - Zabrinuta je situacija, tvrdi novinar i kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićeevoj Vladi i bivši ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Lično imam averziju prema mitinzima od kad sam u njima aktivno učestvovao devedesetih, kao redovni govornik. Počeo sam sa puno entuzijazma i vere, ali što je duže trajalo sve je već bilo rečeno više puta, na razne načine, tako da je svaka govorancija izgubila smisao. Na kraju mi se smučilo to neprekidno ponavljanje istog u raznim varijacijama. A kad je došlo vreme o kojem smo pričali, kad smo pobedili, a ništa od onog što smo na mitinzima obećavali, preostalo je samo gađenje i stid.

Za vreme trajanja tih mitinga na kojima sam govorio, zavideo sam ljudima koji nemaju tremu pred tolikim brojem ljudi, ali kad sam čuo šta i kako pričaju shvatio sam da nemaju tremu zato što nemaju ni svest o tome što govore i nimalo odgovornosti za izgovorenu reč. Lako je tako. Ja se nikad nisam obraćao bezličnoj masi, nego vrlo konkretnim prisutnim pojedincima za koje znam da sve razumeju i da će me pročitati, pa me je bilo sramota da koristim parole i fraze i da se ponavljam, a nema šta novo da se kaže svaki dan.

Svaki put sam se mučio da bar pronađem druge reči, drugačije formulacije od onih koje sam koristio juče. Ali to ne prolazi na mitinzima, naprotiv, samo ponavljanje jednog te istog, po sto puta, sa podignutim glasom i glumatanjem odlučnosti i besa, daje rezultate. Što žešće to bolje. To je suština mitinga, ponavljati i ponavljati, ocene stanja, optužbe i obećanja kako može i mora biti bolje. Kako će biti mnogo bolje kad mi pobedimo.

Samo vruće parole i obećanja funkcionišu. Zapravo uopšte nije važno šta ćeš da pričaš, važan je atraktivan početak, neki dobar štos na račun postojećeg stanja ili protivnika, koji će da ti obezbedi simpatije i podršku mase, i efektan kraj po kojem će ljudi da zapamte tvoj nastup. Bar jedno vreme. Između toga, možeš da pričaš i gluposti, to i onako niko ne čuje najbolje i ne prati. A onda se sam sebi smučiš, ako imaš imalo pameti i obraza.

Ovi govornici danas, čast izuzecima, kanda nemaju ni pameti ni obraza. Posebno oni na režimskim mitinzima, mada ni neki opozicioni nisu mnogo bolji. Kao da ne znaju šta su do juče govorili. Nije reč o tome da govore drugačije, nego nešto sasvim drugo, potpuno suprotno, čak u jednom te istom govoru u stanju su da pored gomile laži izgovore i dve potpuno kontradiktorne stvari.

Prvo da završimo sa opozicijom, koja objektivno ima manje gafofva. Zapravo samo jedan, ali kapitalan. Postavljaju zahteve za koje se unapred zna da neće proći, a oni koji ih izgovaraju nemaju ni načina ni snage da iznude njihovu realizaciju. Prete praznom puškom.

Najpre su zahtevali ostavke Vučića i kompanije, a onda kad se to nije dogodilo, o tome više ni reči. Zatim su, na svom najvećem mitingu, 13.aprila, ispostavili mnogo realnije zahteve i dali rok režimu od nedelju dana, zapretivši da će se, ako ne budu ispunjeni, ponovo okupiti sledeće subote na istom mestu u još većem broju.

Zahtevi ne samo da nisu ispunjeni, nego su sa indignacijom odbačeni na mitingu vlasti, u petak 19.aprila, a sutradan opozicioni lideri nisu ni došli na miting na koji, kao da su znali, nisu došli ni građani, ni približno u istom broju, a kamo li većem. A možda ljudi nisu mogli ni da ga pronađu jer nije ni održan na istom mestu,kao što je rečeno, pred Skupštinom, nego na Terazijama pored česme, gde je, ko kadgod, govorio sad već ocvali Branislav Lečić.

Tu je iznet novi predlog za nekakvu mešovitu komisiju od predstavnika vlasti i opozicije, koja će da rešava pitanje slobode medija, posebno televizija sa nacionalnom frekvencijom. A onda, na listi eksperata koje opozicija predlaže u tu komisiju nema nikog ko je radio na televiziji, nijednog novinara koji je dokazao da zna kako se profesionalno i objektivno pravi kvalitetan televizijski program.

Svaka čast predloženim profesorima i filmskim rediteljima, ali niko ne može bolje od TV novinara znati kako treba da funkcioniše javni servis i na šta REM treba posebno da obrati pažnju kada su elektronski mediji u pitanju. Tako se, stalnim promenama zahteva i ciljeva, sakrivanjem iza građana ili eksperata, ne stiče poverenje. Naprotiv, to zbunjuje i demorališe građane, slabi motivaciju i inhibira energiju protesta.

Problem opozicionih lidera, koji bi da preuzmu vođstvo i na protestima koji su ih, ni krive ni dužne, vratili iz mrtvih, u tome je što ne znaju kako da to realno nezadovoljstvo građana pretvore u politiku. Čak ni naknadno nisu umeli da odgovore na ultimativnu poruku Vučića, da on ne prihvata ultimatume. Naime, zahtevi za slobodu medija i slobodne, fer i poštene izbore, nisu nikakav ultimatum opozicije, to su ultimatumi koje postavljaju i naš Ustav i naši zakoni, to su ultimatumi svih normi Evropske unije i celokupne međunarodne zajednice. Te ultimatume jednostavno mora ispoštovati ili ga neće biti. To su ultimatumi demokratije za postojanje demokratske države. Ako ih ne poštuje država ne može biti demokratska, a ako nije demokratska nema ni demokratski izabranog predsednika.

Dakle, opozicija je prosto nesposobna, a njeni lideri nedorasli. Sa njima na čelu protesti nemaju nikakve šanse. Sad se, koliko vidim, više ni ne predstavljaju kao "Jedan od pet miliona", nego novim transparentom "Svi kao jedan", koji kao da je Vučić pisao. I on insistira na jedinstvu. On je taj jedan jedini. Svi ostali smo samo jedan od pet miliona.

Ipak, mnogo je opasnije kad je vlast nedorasla. A upravo to su demonstrirali njeni najistaknutiji predstavnici na svom najvećem mitingu, koji su najavljivali kao najveći u Srbiji od uvođenja višestranačja, a ispostavilo se da uprkos naredbodavnom privođenju publike iz cele Srbije, to nije bilo ni primaći Slobinim na Gazimestanu ili Ušću, a ni onom opozicionom od 5.oktobra dvehiljadite. Ne mislim da je broj prisutnih građana toliko važan, ali baš zbog toga i navodim taj podatak, jer to pokazuje neozbiljnost onih koji se time hvališu i neprestano manipulišući izmišljenim ciframa pokušavaju uveličati sebe a omalovažiti svoje protivnike. Tako se nadmeću pubertetlije poređenjem čiji je veći.

Međutim, nije to najveća glupost režima koji na mitinzima, umesto kroz institucije sistema, odgovara na opravdano nezadovoljstvo građana izazvano upravo time što institucije ne funkcionišu i ne rade svoj posao. Predsednica vlade, naprimer, najpre viče kako je dosta priče o podelama, kako Srbija nije podeljena zemlja, kako je, naprotiv, Srbija jedna i jedinstvena, a onda još glasnije podvriskuje " Mi nismo kao oni". Koji oni ako nema podela, ako smo jedinstveni?

Naravno, mislila je na opoziciju i njene lidere, koje je i poimence nabrojala sa neskrivenim prezirom, da bi, kao da je zaboravila šta je malo pre rekla, zaključila "Mi nismo ni protiv koga, mi ne mrzimo". Posebno zabrinjava njena poenta u kojoj reče: "Treba staviti tačku na podele, treba staviti tačku na one koji nas dele". Kako to zamišlja, jer oni koji "nas dele" su građani koji protestvuju u stotinak gradova po Srbiji. Kako misli na njih da stavi tačku? Sve liči na komendijaškog kralja koji je došao do zaključka da pošto je on nezamenljiv treba da smeni narod.

Vapaj za jedinstvom je,inače, nova mantra najčešće ponavljana na tom režimskom mitingu 19.aprila, što još jednom demantuje Anu Brnabić, jer da smo jedinstveni ne bi bilo potrebe za toliko poziva na jedinstvo. A upravo na tome je najviše insistirao predsednik države, pošto je najprljaviji deo posla, obračuna sa opozicijom, poverio jednoj ženi. I Dačiću, koji kao dvorska luda obično služi za zabavu stranih državnika, pa je sad isto pokušao i sa narodom.

Kao iskusan mitingaš počeo je sa dobrim štosom, obećavajući da neće da peva, čime je oduševio prisutne. Ali, u pokušaju da bude duhovit, što mu nikako ne ide, nastavio je sa već tradicionalnim gafovima. Naime, osvrćući se na nastup Bore Čorbe u predigri mitinga, izrazio je žaljenje što nije otpevao pesmu "Ostani đubre do kraja" jer bi to, kako reče, "najbolje leglo onima koji su protestovali 13.aprila". Pa leglo bi im, još kako, ni sami ne bi mogli da smisle bolju najavu pred Vučićevu govoranciju. Za predpostaviti je da je Dačić hteo taj epitet iz naslova Borine pesme da prikači opoziciji, ali ispalo je sasvim suprotno. Mada sa Ivicom se nikad ne zna, možda to baš i nije bilo slučajno, jer ne treba zaboraviti da su dvorske lude često umele da se narugaju i svom gazdi. Naročito kad vide da pada.

A što se jedinstva tiče, ne treba zaboraviti ni to da smo kroz istoriju najgore prolazili kada je vladalo apsolutno jedinstvo. Jedinstvo na kojem insistira režim, obično znači jednoumlje, a to znači samovolju bez ikakve kontrole vlasti. U Vučićevom slučaju,poziv na jedinstvo ima još jednu funkciju, a to je priprema da se krivica za sve neuspehe, pa i izdaju, optuže oni koji su bili protiv tog njegovog jedinstva. Ta se maliciozna taktika već uveliko koristi u optužbama na račun protestanata, koji, vidi vraga, demonstriraju dok se on "kao lav" bori za Kosovo i tako mu slabe pregovaračku poziciju. A nagoveštava se i da su verovatno plaćeni od Šiptara koji ih najglasnije podržavaju.

Dakle, kad jednog dana on prizna Kosovo, biće to zato što nije imao podršku i što su njegovi nadčovečanski napori bili podrivani od domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Prema tome, oni će biti krivi, a ne on. Čak i za usporen privredni rast optužuju se protesti, jer navodno plaše i odvraćaju strane investiture. Ne plaše ih loši zakoni i pravosuđe koje ih ni takve ne sprovodi, nego protestanti koji upravo protiv toga demonstriraju. Ne plaši ih ministar vojni, sa svojim nebuloznim i pretećim izjavama o ratnoj opasnosti, nego građani koji traže da taj i takvi budu smenjeni. Neće biti.

I na kraju šta smo dobili poslednjim mitinzima vlasti i opozicije, kakva je njihova poruka i šta se od njih može očekivati. Građani su pokazali da kod njih i dalje ima energije i potencijala, opzicija da se na nju ne može mnogo računati, a Vučić je pokazao da su njegove divizije brojnije ali i da ne razume da ljudi nisu brojke. A na kraju ipak odlučuju ljudi.