Pogledi

O političkim prognozama velikog srpskog pisca

Dobrica Ćosić: za i protiv

Pisati o istaknutom srpskom piscu i misliocu Dobrici Ćosiću je složeno, što ubedljivo dokazuju autori praktično svih publikacija o njemu na engleskom jeziku.

Piše: Nikita Bondarev (kandidat istorijskih nauka, docent Ruskog državnog univerziteta za humanističke nauke)

U maju 2014, povodom smrti srpskog pisca Dobrice Ćosića, engleske novine Independent pišu: „Ćosić - pisac-nacionalista, jedno vreme bio je predsednik Jugoslavije... Bio je komunista, postao nacionalista, imao je značajnu ulogu u usponu nacionalizma u Srbiji osamdesetih godina, što je dovelo do krvavog raspada Jugoslavije... U Ćosićevim književnim delima jasno se vidi prelazak od komunizma ka nacionalizmu..."

Ili, evo kako američki Foks njuz ovu misao jednostavnije kaže: „Umro je srpski nacionalista... Ćosićeva podrška bila je odlučujuća za dolazak na vlast lidera nacionalista - Miloševića. Ćosić je bio jedan od ključnih ljudi koji su stajali iza ideje Velike Srbije, omiljene ideje svih srpskih nacionalista..."

Tako piše zapadna žuta štampa, a evo šta piše u relevantnom časopisu BalkanInsight profesor univerziteta u austrijskom Gracu, Florijan Biber: „Tajna Ćosićeve popularnosti bila je u njegovoj savršenoj osrednjosti. On nije bio dobar pisac, kao što nije bio ni originalan mislilac. Nije bio ni dosledan komunista, ni dosledan antikomunista (kao Đilas), ni dosledan nacionalista. Čak i u svojim ideološkim stavovima nije bio dubok, bio je prosečan, bojao se radikalizma. Upravo to ga je napravilo „ocem nacije", jer upravo nedoslednost i odsustvo intelektualne dubine i jeste odlika srpskog nacionalizma..."

Biber se takođe seća kako se sreo sa Ćosićem 1998. godine: „Zapanjilo me je to što taj prijatni, besprekorno ljubazan, šarmantni starac uopšte nije ličio na nacionalistu."

Biber nije napisao članak, već nekakvu reviju stereotipa - zar je nacionalista apriori nešto strašno i užasno, stvorenje koje ima besne oči, penu na ustima i okrvavljeni nož u svakoj ruci? Pričajte o tome Marin le Pen naprimer, ili gospodi sasvim kulturnog izgleda iz Alternative za Nemačku.

Ali, najviše nas je pogodilo usput izrečeno „Ćosić je bio osrednji pisac". Odmah postaje jasno da profesor Biber nije pročitao nijedan Ćosićev roman, da čak nije ni razmišljao o takvoj mogućnosti. A on je šef Centra za istraživanje Jugoistočne Evrope na Univerzitetu Grac, čovek veoma ozbiljne naučne reputacije. Šta onda reći o manje poštovanim kritičarima „srpskog nacionalizma"...

Zato ćemo početi od toga da je Dobrica Ćosić pre svega - veliki pisac, čiji značaj se u srpksoj kulturi sa godinama ne smanjuje. U poslednjih 20 godina u Srbiji se promenilo nekoliko političkih režima: već pomenuti Slobodan Milošević; Zoran Đinđić, prozapadno orijentisan, koji je povremeno koketirao sa nacionalizmom; Vojislav Koštunica, nacioanlista koji je pokušavao da bude i „pomalo prozapadno orijentisan"; Boris Tadić koji se otvoreno zalagao za evrointegracije i proatlantski orijentisan; Aleksandar Vučić, u početku kao premijer u tandemu sa Tomislavom Nikolićem, zatim kao predsednik (između Vučića premijera i Vučiča predsednika postoji određena razlika).

Sve te ljude, veoma različite i po karakteru, i po političkim pogledima, ujedinjuje jedno - deklarativna, ali čini se sasvim iskrena ljubav prema Ćosiću.

Milošević, u vreme kada je već bio u Hagu, na pitanje o Ćosiću je odgovarao da je on veliki čovek i najveći živi srpski pisac, uprkos tome što su mnoge Miloševićeve pristalice smatrale Ćosića izdajnikom. Đinđić je jednom za Ćosića rekao da je on srpski Tomas Man, a stupajući na mesto premijera Srbije rekao je: „Zahvaljujem ovde ljudima kao što je Dobrica Ćosić", i to je i mislio, jer je Ćosić mnogo učinio za Đinđića i pokret Otpor. A Tadić je Ćosića znao od detinjstva i zvao ga je „čika Dobrica". „Uvek se sa njim savetujem", govorio je Tadić o Ćosiću. „Retko prihvatam njegove savete, ali se uvek savetujem."

Ćosićeva sahrana 2014. godine, osim što zastave nisu bile spuštene na pola koplja, imala je sve atribute državne žalosti, sa predsednikom Nikolićem koji je predvodio odavanje poslednje počasti. Podrazumeva se da je Ćosić u školskoj lektiri bio, jeste i biće uvek. Teško je pretpostaviti šta bi trebalo da se dogodi da Ćosić ispadne iz srpskog školskog programa.

Naravno, obavezna lektira u školskom programu, kao i ljubav od strane vlasti, bez obzira na politiku, sami po sebi ne svedoče o veličini i genijalnosti ovog ili onog autora.

Zato pozivamo naše čitaoce da se ne ugledaju na Florijana Bibera i da pročitaju Ćosićeve romane. Njegove glavne knjige: Daleko je sunce, Koreni, Vreme smrti, prevedene su na ruski još u vreme socijalizma, i to su sjajno prevedeni. Mi smo imali veliku školu prevodilaštva, pa tako možemo da uživamo i u magičnom realizmu Miloša Crnjanskog, komedijama apsurda Branislava Nušića, psihološkoj ratnoj prozi Ćosića i Antonija Isakovića. A prevodioci Ćosićevih romana Koreni i Vreme srmti, T. Popova i A. Romanjenko su uspeli da naizgled nemoguć zadatak ispune i da se izbore sa Ćosićevim višeslojnim likovima i stilski složenom kompozicijom u njegovim istorijskim romanima.

Istina, Srbi najviše vole njegov roman koji nije preveden na ruski, Deobe (iz 1961.), neverovatnu knjigu o sukobima srpskih partizana-komunista i monarhista-četnika u vreme Drugog svetskog rata. Pritom, u centru priče nisu partizani, već upravo četnici. Ćosić ih, naravno, kritikuje, ali sa veoma neočekivane pozicije - četnici su krivi ne samo zato što nisu razumeli i nisu prihvatili partizane Josipa Broza Tita, već i zato što su izdali ideale srpske vojničke hrabrosti iz vremena Prvog svetskog rata i Balkanskih ratova.

Toliko o književnosti. A, što se tiče vlasti i politike, Dobrica Ćosić je svoje odnose sa svim vlastima u Srbiji razvijao po jednoj istoj šemi. U početku uzajamno priznanje, zatim bolni raskid, kritika, prelazak u opoziciju. Tako je bilo sa Titom - približio je mladog autora sebi odmah posle izlaska njegove prve knjige, ohrabrivao je Ćosićeve istorijske studije, njegovu želju da napiše roman-epopeju.

Godine 1956. Tito je poslao Ćosića u pobunjenu Budimpeštu, kako bi od njega dobio nepristrasnu analizu događaja u Mađarskoj (Ćosić je podneo izveštaj o službenom putu u knjizi Osam dana u Budimpešti). Početkom 60-ih godina Ćosić je zajedno sa Titom putovao duž afričke obale na brodu Galeb i posećivao afričke prijatelje Jugoslavije.

Krajem šezdesetih, nakon Ćosićeve posete Kosovu, njegovi odnosi sa Titom su napukli. Pisac je u Autonomnoj Pokrajini video da vlast jasno ohrabruje albanski nacionalizam, u mnogim njegovim vidovima i da gleda kroz prste tihom postiskivanju (tada još uvek tihom) Srba iz Pokrajine.

Takva pozicija bila je karakteristična i za albanske i za srpske članove partije i očigledno sankcionisana sa vrha. Upavo tih godina Ćosić je učestovvao u javnoj polemici sa slovenačkim drugovima o stepenu zavisnosti saveznih republika od centra.

Iz te polemike su kao pobednici izašli Slovenci; 1974. je donet novi Ustav Jugoslavije, koji je republikama i autonomnim pokrajinama davao do tada neviđeni stepen slobode. Ali, još i pre donošenja novog Ustava, Ćosić je izašao iz Komunističke partije, iako je sačuvao svoje nomenklaturne privilegije.

Po istom scenariju su se razvijali i odnosi Ćosića i Miloševića. Da je najvažnija unutrašnjepolitička tema za Srbe Kosovo, posebno zataškivanje nasilja Albanaca nad Srbima od strane lokalnih vlasti (slučaj Đorđa Martinovića), Miloševiću je bilo jasno i bez konsultacija sa Ćosićem. U tom smislu, ulogu koju je u kosovskoj politici Miloševića imao tzv. Memorandum SANU, u kojem je određenu ulogu imao i Dobrica Ćosić, mnogi istraživači su podosta preuveličali.

Sredinom osamdesetih godina čak je i najtvrdokornijim internacionalistima postalo jasno da na Kosovu i Metohiji „bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije" ne funkcioniše i da nešto treba uraditi tim povodom.

Čuveni Memorandum, koji je Ćosić podržao, iako nije bio njegov autor, bio je samo jedna od manifestacija kosovske krize, nikako ne njen uzrok, kako se to smatra na Zapadu. Zato je gotovo sigurno da je Ćosić dao Miloševiću ideju „antibirokratske revolucije" 1989. godine, tokom koje je staro partijsko rukovodstvo zamenjeno mladim i Miloševiću lojalnim ljudima (u Crnoj Gori takav čovek bio je, daleko mu lepa kuća, Milo Đukanović).

Najviša tačka odnosa Miloševića i Ćosića bilo je imenovanje pisca za prvog predsednika Savezne Republika Jugoslavije (u čijem sastavu su bile Srbija i Crna Gora), 1992.

Ova funkcija je u značajnoj meri bila počasna, da ne kažemo fiktivna, sva vlast u SRJ pripadala je predsedniku Srbije Miloševiću. Shvatajući ograničenost svojih mogućnosti, Ćosić je ipak pokušao da na neki način utiče na srpsku spoljnu politiku, kako bi se izbegla eskalacija međunacionalnih konflikata na postjugoslovenskom prostoru.

Grubo govoreći, Ćosićeva pozicija bila je s jedne strane da sve teritorije naseljene Srbima, bila to Republika Srpska u Bosni ili Srpska Krajina u Hrvatskoj, treba da uđu u sastav Srbije. S druge strane, o tome se treba dogovarati mirnim putem. Pokušaji da se npr. Zapadna Slavonija silom prisajedini Srbiji, u situaciji kada svetska zajednica podržava teritorijalnu celovitost Hrvatske, nisu mogli da dovedu ni do čega dobrog. Tragedija Srba u Hrvatskoj 1995. (operacije hrvatske armije Bljesak i Oluja) pokazala je da je Ćosić bio u pravu. Istina, u to vreme on više nije bio predsednik, Milošević ga je prisilio da podnese ostavku 1993, nastavljajući pritom da ga naziva velikim piscem.

Ćosić je 1996-97. pozdravio studentske proteste protiv Miloševića, 2000. je ušao u opozicioni pokret Otpor i podržao blok partija koje su bile opozicija Miloševiću (Demokratska opozicija Srbije - DOS) predvođene Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom. Kako bi se razvijali odnosi Ćosića i Đinđića ne možemo suditi, jer je Đinđić ubijen 2003.

Sa Koštunicom se, pak, sve odvijalo po istom scenariju kao i sa Miloševićem i Titom: u početku je Dobrica Ćosić u njega veoma verovao, zatim se razočarao. Jasno je da je piscu i akademiku bilo svojstveno da o jugoslovenskim političarima misli bolje nego što su zasluživali...

Konačno stižemo do teme zbog koje Ćosića danas sve češće pominju van konteksta školske lektire. Ta tema je - Kosovo. Već smo primetili da je Ćosić bio jedna od prvih srpskih javnih ličnosti koja je počela javno i otvoreno da govori o greškama komunističkog rukovodstva na Kosovu i Metohiji, o nekažnjivosti Albanaca i ugnjetenosti Srba, pre svega u izveštaju „Zadaci komunista u ostvarivanju ravnopravnosti naroda u SR Srbiji" 1968. godine.

I u svojim romanima, i u publicističkim radovima iz 70-80-ih godina koji su ušli u zbornik „Piščevi zapisi 1981-1991, objavljen u Beogradu 2002, Dobrica Ćosić poziva Srbe da ne zaborave koliko krvi je tokom vekova proliveno za Kosovo. I, ako krajem šezdesetih godina on još uvek koristi komunističku retoriku, od kraja 70-ih već govori otvoreno - Kosovo je sveta, za Srbe najsvetija zemlja, na kojoj je nastala srpska država i srpska nacionalna ideja.

A u materijalima namenjenim obaveštenijoj publici, npr. u svojim govorima na zasedanjima Komiteta za zaštitu slobode misli i izražavanja, Ćosić je tih godina (početak/sredina osamdesetih) govorio o tome da ako bude morao da se pravi izbor između očuvanja Kosova u sastavu Srbije i očuvanja života Srba, onda izbor mora da bude u korist zaštite ljudi, a ne terotorije. „Nema ničeg velikog u tome da se sačuva Kosovo u sastavu Srbije po cenu gubitka starosedelačkog srpskog stanovništva", piše Ćosić 1986. godine (Srpsko pitanje, Beograd 2003.)

U kratkom periodu u kojem je bio predsednik Jugoslavije, Ćosić je nastavio da promoviše ideju tzv. fleksibilnog patriotizma.

„Već smo pod sankcijama, i ako se to nastavi, Srbiju će uskoro pretvoriti u koncentracioni logor. Želimo li da živimo u konclogoru i možemo li da izdržimo vojni sukob sa vodećim državama sveta, to je pitanje...", izjavio je Ćosić u svom poslednjem obraćanju srpskom Parlamentu u svojstvu predsednika.

Na osnovu istih razmatranja, Ćosić je aktivno lobirao za Vens-Ovenov plan za rešavanje konflikta u Bosni. Tih godina, upravo iz Ćosićevih usta smo prvi put čuli termin „razgraničenje" koji se odnosio na Kosovo, u značenju u kojem su ga upotrebljavale srpske vlasti bukvalno pre godinu i po dana, odnosno u smislu razmene teritorija izimeđu Srba i Albanaca.

Zanimljiva činjenica: više od decenije kasnije, za ideju „razgraničenja" Ćosića je pohvalio američki filozof Noam Čomski: „Sećam se da sam gledao tv i čuo kako taj čovek govori o potrebi razmene teritorija između Srba i Albanaca, kako bi srpske teritorije ušle u sastav Srbije, a Albanci dobili nezavisnost. I ja sam mislio da je to jedini način za rešenje problema i pomislio sam - eto, i u Srbiji ima razumnih ljudi..." (iz govora na srpskoj tv 2006. godine) Karakteristično je da Čomski nije mogao da se seti imena Dobrice Ćosića, a ni to da je Ćosić veliki pisac ne samo po srpskim merilima, američki filolog takođe nikada nije čuo.

Poslednja stranica dokumentarne drame „Ćosić i Kosovo" je poslednji piščev intervju koji je dao srpskim novinama Nedeljnik 2014. godine. Njegove reči su zaista bile prožete bolom i očajem. „Moj savet mladoj generaciji je - zaboravite Kosovo, ne trošite na njega svoje snage. Istorija je već sve odlučila i ta odluka nije u našu korist. Kosovo kao deo Srbije više ne postoji. Ratovali smo sa Albancima i izgubili taj rat, izgubili smo Kosovo. Zauvek ili ne - nemoguće je reći, mi ne znamo kako će se istorija okrenuti u sledećih vek ili dva. Ali, danas je Kosovo izgubljeno, ono više nije srpsko. Ne vredi na njega trošiti ni atom srpskih snaga..."

Veoma je lako osuditi Dobricu Ćosića zbog ovih reči. Posebno je lako i prijatno to raditi sedeći kod kuće, u Moskvi. Želim da upozorim ruskog čitaoca da ne žuri sa osudom. Ćosić je 50 godina svog života posvetio pokušajima da pronađe rešenje za kosovsko pitanje. Nije ga našao, ali je bar pokušavao.

U teoriji, nijedan Gordijev čvor ne morate da pokušavate da razvežete, već možete jednostavno da ga presečete, kao Aleksandar Makedonski. Ali, u praksi, na kosovskom Gordijevom čvoru lome se svi mačevi, Okamove oštrice i druga oružja besposlenih intelektualaca. A šta raditi sa Kosovom, u svakom slučaju, nećemo rešavati ni vi ni ja, već Srbi.

Na kraju, nekoliko razmišljanja Dobrice Ćosića o srpsko-ruskim odnosima, iz pomenutog poslednjeg intervjua. „Jedini mogući saveznik Srbije danas je - Rusija. Ne „Istok" u celini, kao antiteza „Zapadu", ne Kina, već upravo Rusija. Moramo iskoristiti trenutak dok je na vlasti Putin, i dok je Putin - pravi, dok nije popustio i slomio se, kako je to sa mnogim političarima bivalo. Verujem u Rusiju, u ruske političare - ne verujem. Zato odnose između naših zemalja treba jačati sada, dok Putin još liči na Putina. Posle će biti kasno..."

Šta je ono o Ćosiću govorio profesor Florijan Biber? „Prosečan pisac", „ni dubok ni briljantan mislilac"? Koliko samo nije u pravu! Nama se čini da je specifičnost ruskog političkog života Dobrica Ćosić razumeo i izrazio briljantno tačno i aforistično.