Natrag

Pogled iz Moskve

Perspektive Ukrajine posle parlamentarnih izbora

Narod i njegove „sluge"

Na izborima za Vrhovnu radu koji su održani 21. jula, partija Zelenskog Sluga naroda ostvarila je odlične rezultate: sa ukupnim brojem glasova za partijsku listu (124) i u izbornim jedinicama gde se bira na osnovu većinskog sistema (130), u Radi je uspostavljena većina od 254 poslanika koja podržava aktuelnog predsednika Zelenskog i koja će, i bez ulaska u koalciju sa drugim parlamentarnim grupama formirati novu vladu. To jest, faktički će celokupna vrhovna vlast u zemlji biti pod kontrolom supervizora „projekta Zelenski".

Piše: Pjotr Masljuženko

Stručnjaci razumno smatraju da će, dobivši većinu u parlamentu, partija Zelenskog uspeti da sprovede sve zamišljene zakone, da će doneti neophodne odluke i postaviti svoje ljude na ključna mesta u sektoru državne privrede i drugim državnim strukturama.

Građani su glasali iz protesta, protiv prethodne vlasti koja je samu sebe diskreditovala (Porošenkova Partija evropske solidarnosti osvojila je samo 8,2% glasova) i to jeste avans koji je narod, nakon preživljene „ukrajinske revolucije", dao novim ljudima kojih će sada u parlamentu biti oko dve trećine. Čak i u izbornim jedinicama u kojima se glasa po većinskom izbornom sistemu, građani su pretežno glasali za predstavnike partije Zelenskog, polažući u njih svoje nade za bilo kakvo poboljšanje, samo ne za prethodnu garnituru.

I zato će, takođe, Rada novog saziva biti nalik najneprofesionalnijoj u poređenju sa prethodnim sazivima ukrajinskog parlamenta.

Direktor kijevskog Centra za političke studije i istraživanje konflikata Mihail Pogrebinski je u tok šou emisiji Nedeljom uveče sa Vladimirom Solovjevim ovako prokomentarisao rezultate glasanja: „Rezultati izbora izazivaju pomešana osećanja. Videli smo zaista prljavu kampanju koja je vođena protiv Opozicione platforme - za život. Jasno je da su rezultati ove partije koja je mogla i morala da deluje u skladu sa sprovođenjem mirovnih planova, mogli biti i bolji. Ali, dobro je već i to što je, zahvaljujući svom delovanju, ova partija na kraju dobila predstavnike u parlamentu...

Sada je pozicija koju zastupaju Medvedčuk i Bojko (iz pomenute Opozicione platforme - za život) predstavljena glasovima onih ljudi koji su za njih glasali. A to je priličan broj."

Politikolog je takođe istakao da je partija Sloboda u kojoj su bili skupljeni najekstremniji nacisti, uključujući i ratnog zločinca Bileckog, osvojila manje od 2,5% i nije uspela da pređe cenzus od 5%.

Bez obzira na 30 godina ispiranja mozgova, radikalna banderovština (ukrajinski nacionalisti) nije postala popularna među građanima Ukrajine. Partija Sloboda samo je jednom ušla u Vrhovnu radu, zahvaljujući Kolomojskom i popustljivosti Janukoviča.

Dodajmo i da u parlament nije ušla ni Radikalna partija Olega Ljaška, koja je osvojila 4%. Cenzus nisu prešli ni partija Građanska pozicija bivšeg ministra odbrane Ukrajine Anatolija Hricenka, „diplomca NATO stručnih škola", koja je osvojila manje od 2% i partija Igora Smeška Snaga i čast koja je delovala u oštrom antiruskom duhu.

U Radu nisu ušli ni likovi kao što su „kozak" Gavriljuk, Sergej Lešćenko, Mustafa Najem, Borislav Bereza, „kozački poručnik" Parasjuk. U poređenju sa prethodnom Radom, broj „majdanaca" se naglo smanjio. Većina ih je okupljena u Glasu i Partiji evropske solidarnosti. Uzgred, nacističko ideološko čudovište Vjatrovič koji se nalazio na Porošenkovoj listi, nije ušao u Radu: Partija evropske solidarnosti na osnovu partijske liste dobila je 23 mesta u parlamentu, a Vjatrovič je bio na 25. mestu.

„Ljubimica celog ukrajinskog naroda" Nadežda Savčenko je skroz propala na izborima osvojivši rekordnih osam (!) glasova.

Neke naciste ćemo ipak gledati u ukrajinskom parlamentu. Na primer, „proruska" platforma pana Rabinoviča na nečuven način je uvela u Radu jednog od osnivača Desnog sektora (organizacije koja je zabranjena u Ruskoj Federaciji) Ilju Kivu. Sećamo se, takođe, da je Rabinovič svojevremeno dolazio u RF kako bi izvukao iz zatvora banderovske borce koji su ratovali protiv Rusije u Čečeniji.

U Radu je, iz izborne jedinice u Odesi, ušao mladi probisvet Aleksej Gončarenko, učesnik paljenja sugrađana u Domu sindikata u Odesi 2. maja 2014. godine, koji je nedavno govorio protiv RF u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.

Sa jugoistoka zemlje u parlament nisu ušli ni bivši regionalni predstavnici vlasti, ni protivnici postmajdanskog režima, koji su se u sadašnjoj predizbornoj kampanji uhvatili ukoštac: pristalice Medvedčuka-Bojka-Rabinoviča preganjali su se sa pristalicama Ahmetovskog, što je na kraju, u Harkovu npr. sasvim neočekivano dovelo do neuspeha takvih političkih „teškaša" kao što je bivši gubernator Mihail Dobkin (bio je na listi Opozicionog bloka Ahmetova), a u celini gledano, od 14 izbornih jedinica u kojima se glasalo po većinskom principu, pobedila su samo dva „harkovska reakcionara", biznismen Aleksandar Feldman i deputat iz Opozicionog bloka Dmitrij Šencev.

Harkov je postao jedan od onih regiona u kojima je partija Sluga naroda nanela veliki poraz lokalnim elitama. Opozicioni blok je u Harkovu osvojio samo 7,9% i zauzeo treće mesto. Odnosno, starim regionalnim elitama sa jugositoka glasači nisu oprostili višegodišnje političko kolebanje i savijanje kako vetar duva.

Upravo protiv Opozicionog bloka Ahmetova Rusija je uvela sankcije - na primer, pomenuti Dobkin demonstrativno nije pušten u RF. „Toj političkoj sili nisu pomogli ni administrativni resursi, ni davanje džakova para okruzima, ni decenije „negovanja" svojih birača u okruzima", ocenjuje harkovski analitičar Sergej Vjazemski. „U datom slučaju najbolje se vidi nesposobnost lidera Opozicionog bloka da dobro proanaliziraju prethodni neuspeh na predsedničkim izborima, da ne govorimo o spremnosti na političke ustupke i kompromise sa ideološki bliskim snagama, da osete promenu raspoloženja među svojim biračima... Stigli su dotle da je jedan od lidera Opozicionog bloka, Evgenij Murajev, kad god je mogao javno isticao da se od partije Bojka i Medvedčuka razlikuju po tome što oni nikada ne bi dozvolili da se jugoistok Ukrajine pretvori u još jedan federalni okrug Ruske Federacije."

Glasu, partiji rok pevača iz Ljvova Svjatoslava Vakarčuka, supervizori su dozvolili da pređe cenzus od 5% u poslednji čas (na sam dan izbora, ujutro, štab Vakarčuka su posetili predstavnici ambasade SAD u Ukrajini). Stručnjaci smatraju da ovu političku snagu finansira Sorors. Politikolog Kiril Molčanov komentariše: „Problem je u tome što Glas ne može da bude gromobran, jer je šupalj kao bubanj. Niko neće uzimati Vakarčuka za ozbiljno, a on može da im nanese dosta problema."

Sa velikim zaostatkom, drugo mesto iza Sluge naroda zauzela je Opoziciona platforma Bojka-Medvedčuka-Rabinoviča. „Kada je reč o „osveti Kremlja", onda je to veoma slab rezultat", smatra politikolog Aleksandar Zubčenko. „Zašto se to dogodilo? Posebno hvala Vadimu Rabinoviču koji je predano trgovao mestima na izbornoj listi. Plus, sam Rabinovič. Pravolinijska podrška Kremlja koji je otvoreno igrao na Medvedčuka, donela je partiji do 2-3%. Ne više. I ogromno hvala Opozicionom bloku Rinata Ahmetova koji je „otkinuo" minimum 3-4% od Bojka i Medvedčuka. Šerijeva partija (partija Anatolija Šerija) na ovoj „ispaši" je dobila 2-3%. Tako su se rasporedili glasovi u Ukrajini. Da li je to planirano? Sigurno. Opozicioni blok, kao što je i prognozirano, nije imao šansi. Ipak, svoju ulogu „zamke za birače" je odgirao."

***

Izlaznost na parlamentarnim izborima bila je u proseku 10-12% manja od izlaznosti u drugom krugu predsedničkih izbora. Galicija je, tradicionalno, imala veću izlaznost od centralnih i istočnih ukrajinskih regiona. Sve u svemu, glasalo je oko polovine birača teritorije koja je preostala Ukrajini. Vrlo je verovatno da su čak i ovi podaci precenjeni i da su ih zainteresovane snage „docrtale".

Ukrajinski politički analitičar Aleksandar Semčenko prokomentarisao je izlaznost od 49,84% sledećim rečima: „To je neviđeno niska izlaznost. Možda je za Rusiju to mnogo. Ali, tokom cele ukrajinske istorije nijednom nije tako malo ljudi izašlo na parlamentarne izbore. Na predsedničke izbore izašlo je 14,5 miliona birača. Poređenja radi: na prethodne predsedničke izbore izašlo je 19 miliona birača, na prethodne parlamentarne izbore - 16 miliona. Na izbore za ovu Vrhovnu Radu izašlo je samo 12,5 miliona birača."

Smatra se da je više od 10 miliona stanovnika Ukrajine emigriralo zbog političkih, vojnih, ekonomskih, socijalnih, crkvenih, moralnih posledica „evromajdana". Ima i mišljenja da u zemlji trenutno nije ostalo više od 32 miliona ljudi, iako mnogi stručnjaci smatraju da su ovi podaci naduvani i da nije ostalo više od 27 miliona stanovnika. Ovo je u katastrofalnom neskladu sa podacima koji kažu da je u trenutku raspada SSSR-a u USSR-u živelo 52 miliona ljudi, a u trenutku državnog „evromajdanskog" udara 2014. godine - 42 miliona.

* *

Ekspert S. Vjazemski smatra da će, očigledno, biti priređen šou za birače u vidu obećanog „desanta" drugorazrednih funkcionera na korupciju, a u tom kontekstu će se voditi oštra liberalna ekonomska politika i preraspodela imovine nacionalne ekonomije u korist transnacionalnog kapitala.

„Zainteresovani, iz Ukrajine, mogu biti I. Kolomojski i, verovatno A. Avakov. A moguće da će ministra unutrašnjih poslova radije objediniti jer su mu garancije bile date do izbora, kada je pred Zelenskim i njegovim partnerima iz senke još provirivao duh koalicije. Tim V. Zelenskog bukvalno je pretrpan proameričkim kadrovima, i bilo bi naivno očekivati od njih politiku usmerenu na industrijsku obnovu jugoistoka i njegov kulturni preporod, koji su apriori nemogući bez Rusije. U tom slučaju za taj deo zemlje ostaće aktuelan večni geopolitički izbor."

U stvari, sada Kolomojski neće biti samo faktički „direktor" predsednika Ukrajine, već i „direktor" Vrhovne Rade. „Protiv Kolomojskog u poslednje vreme istupaju Trampovi ljudi, zato ga podržava Izrael", piše politikolog Igor Druz. „Tako da je teško reći mogu li Amerikanci uzeti od tog „Karabasa" njegove „lutke" ukrajinskog političkog cirkusa. Za sada sve odluke ukrajinskih sudova idu u njegovu korist, što govori o njegovom uticaju."

U potpunosti se slažemo sa analitičarem koji tvrdi da ako bi nešto zavisilo od izbora, onda bi ih Vašington u Ukrajini jednostavno otkazao. Posle majdana, ukrajinski građani koji vole Rusiju bili su lišeni svakog izbora. Prvo su bili prognani, uhapšeni, ili čak ubijeni svi iole proruski političari, i „svetska zajednica" ne samo da nije protestovala zbog toga, već je i hvalila „pobedu demokratije" u Ukrajini. Zatim su i uslovno lojalne Rusiji ukrajinske političare pučisti veštački razjedinili, a potom oklevetali u medijima. U suštini, Amerikanci su stvorili i dalje jačaju u zemlji direktnu prozapadnu vertikalu vlasti, paralelnu izabranim organima. Priprema svežeg „topovskog mesa" protiv Rusije dešava se nezavisno od smene predsednika i parlamenta. A poslednji „izbori" - to je puštanje pare, kako bi narod mislio da tobože nešto odlučuje, i da se ne bi bunio.

Ekspert I. Druz je ubeđen da će u svim glavnim pitanjima sa „Slugama" biti u bloku i Porošenkov Pokret evropske solidarnosti i Sverusko objedinjenje otadžbina Julije Timošenko. „Sve navedene partije su rusofobne i ultraliberalne - rukovodstvo Sluga naroda čak naziva sebe „libertarijancima". Zelenski je obećao legalizaciju slobodne prodaje poljoprivrednog zemljišta, verovatno će to i uraditi, nakon čega će je kupiti transnacionalne korporacije. Prodaja poljoprivrednog zemljišta u početku čak može da oživi privredu, ali će zatim povući zemlju u dugotrajnu krizu, dok će zemljom vladati stranci. Takođe, Zelenski, kao pravi libertarijanac, obećao je legalizaciju „medicinskih" droga, „brakove" homoseksualaca i prostituciju, i očigledno će to i uraditi čime će naneti najteži udarac instituciji porodice koja je osnova društva."

Vlasništvo nad ukrajinskom zemljom od strane poljoprivrednih korporacija služiće ovde kao garant stabilnog prisustva proameričke politike, uverava S. Vjazemski. A rezultat oduzimanja zemlje biće oslobođeni seljaci koji bi mogli da odu na rad u inostranstvo. I u tome je najvažniji aspekt zemljišne reforme koji prećutkuju oni koji za nju lobiraju i eksperti bliski vlastima.

Perspektive ukrajinsko-ruskih odnosa pri sadašnjem razvoju događaja su razočaravajuće, smatra politikolog I. Druz.

Ipak, zaključuje on, „izjave kojima se okrivljuju obični građani okupirane Ukrajine za to da ne mogu sami da se oslobode hunte koja ima najjači aparat nasilja, objektivno vode jačanju okupacijskog majdanskog režima. One vode iscrpljivanju Ukrajine, bez obzira na razloge na koje bi se se pozivali i kojima bi se vodili autori takvih izjava. Zapravo, predati Ukrajinu - to znači učiniti je instrumentom NATO-a protiv Rusije; to znači predaju iskonske ruske zemlje, svetinja, kulturnog nasleđa i drugih resursa."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane