Natrag

Ekonomija

Novac i monetarna politika u funkciji razvoja (9)

Potrebna reforma celokupnog privredno-finansijskog sistema

U monetarnoj teoriji i politici se sve manje postavlja pitanje: šta je novac, već kako se stvara, ko njime raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i sve podsisteme ekonomskog sistema, odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije. Shvatilo se, konačno, da nije bitno poreklo novca, već njegova upotreba i efekti. Moderna monetarna teorija prelazi na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njeno delovanje na visinu BDP i raspodelu dohotka, cene, tržište novca i kapitala, zaposlenost, potrošnju, kamatu i profit, ponašanje investicija i štednje, platnobilansnu ravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju teze o brojnim i složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede, zaključuje u svom istraživanju prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

19. Banke pod stresom u uslovima loše strukture sredstava i kredita

Banke se nalaze pod permanentnim stresom zbog;

Neusklađenih odnosa u ročnoj strukturi depozita i datih kredita, što im ugrožava likvidnost i solventnost (kratkoročni izvori čine 86%, dugoročni 14% potencijala banaka, dok dugoročni plasmani iznose 75%-80%). Ročnost depozita i kredita je potpuno poremećena. Logično je da se banke uglavnom dugoročno zadužuju u inostranstvu, dok su kratkoročni dugovi simbolični. Bankama preti nesolventnost i nelikvidnost (sada se prinudno, neplasiranjem sredstava , povećava),

Prinudno je povećana likvidnost banaka, uz porast neplasiranih sredstava, uzrokovana visokim rizikom plasmana u krizom slomljenoj privredi, jer „banke nemaju kome da daju kredite".

Visoka je masa nevraćenih i nenaplativih kredita, što im ugrožava poslovnu politiku i rekreiranje kreditnog potencijala banaka,

Dugoročnost plasmana, spor povraćaj sredstava i nemogućnost da se izostanak priliva iz datih kredita nadoknadi novim depozitima u krizi. To je osnova narastanja i nelojalne konkurencije među bankama. Spor razvoj, ubijena privreda, osiromašeno stanovništvo i nezaposlenost, veoma ograničavaju rast depozita banaka tako da sve više svoju kreditnu aktivnost zasnivaju na pozajmljenom stranom kapitalu.(tabela 1)

Zbog velikog debalansa u bilansima banaka i dominacije kratkoročnih izvora (86%), a dugoročnih plasmana (80%) one su se uglavnom dugoročno zaduživale.Uz navedeno, dolazi do velikog odliva deviza iz dugova preko smanjenja spoljnih dugova banaka sa 5,1 milijardi evra (2010) na 2,2 milijarde u 2015. godini.I to je dodatni udar ma likvidnost i devizne rezerve centralne banke (koje se dodatno snižavaju).

Bilansni odnosi su prenapregnuti tako da se mehanizam konverzije depozita (kratkoročnih u dugoročne plasmane ) teško može i dalje provoditi u politici banaka,

Velika regulativna ograničenja kroz monetarnu politiku (obavezne rezerve i rezervisanja) imobilišu velika sredstva bankama i blokiraju finansijski potencijal banaka. Kreditna sposobnost se ubrzano smanjuje,a povlačenje i smanjenje plasmana i razduživanje u inostranstvu postaje operacija samospasavanja banaka.

Banke su postale veoma osetljive na sve oscilacije depozita, ali i na mere monetarno-kreditne i devizne politike. Lomovi i potresi u bankarskom sistemu su mogući i sve izvesniji iz sledećih razloga:

Naglo povlačenje depozita iz stranih banaka kod nas u matične banke - zbog produžene finansijske krize u tim državama i krize bankarskog sektora,

Smanjenje finansijske zavisnosti od stranih kredita, treba da je praćeno jačanjem depozita baze banaka, čime se smanjuje jaz između domće depozitne baze i domaćih kredita. To je zdrava finansijska operacija. Istovremeno to smanjuje osetljivost banaka i finansijskog sistema na spoljne šokove. Povlačenje sredstava od matičnih banaka može ugroziti finansijski sistem samo ako je naglo, nekontrolisano i u velikim iznosima.

Finansijski sistem Srbije je sada vrlo ranjiv na uticaje svetskog tržišta, posebno što je 82% banaka sa gotovo 90% potencijala banaka u stranom vlaništvu.

Kako povećati depozitnu bazu banaka, posebno domaćih, bez oživljavanja privredne aktivnosti, viših stopa ekonomskog rasta i brzog rasta zaposlenosti i životnog standarda? To su osnovne pretpostavke porasta depozita i štednje, uz novi koncept monetarne politike centralne banke, sa stavljenjem pod potpunu kontrolu svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih tokova,

Restriktivna monetarna poltika u cilju ostvarenja stabilnosti cena i deviznog kursa je već davno prevaziđena paradigma i u razvijenim privredama,

Produživanje krize privrednog sektora i slab rast, porast nezaposlenosti,, slaba kontrola i osiguranje plasmana banaka, visoki nenaplativi krediti, vode slabljenju depozitne osnove banaka i njihove mođi kreditiranja.

Banke se okreću kreditiranju stanovništva i to najvećim delom kao keš kredit - s visokim kamatama, vrlo kratkoročno i sa urednim vraćanjem (danas je svega 4,7% spornih plasmana građanima).

Na kamate i naknade stanovništvo plaća bankama 23 miliona evra mesečno.

Finansijska i poslovna situacija za poslovne banke u Srbiji je postala sve teža. Mada se smatra, više površno gledano, da su banke likvidne i da imaju visok nivo kapitala od 21% (zakonski minimum je 12%), sredstava za plasman banke imaju, ali se mogućnosti preduzeća da se zadužuju sve manje. Stvara se prinudna visoka likvidnost banaka u krizi. To je surova ekonomska stvarnost u koju je dovedena privreda privatizacijom, pljačkom, uništavanjem, zastojem, krizom razvoja i poslovanja.

Privreda će sve teže dolaziti do kredita, dok kamate ostaju visoke. Rad banaka je ugrožen. Sve banke stalno rade pod stresom. Mnoge banke će tonuti u gubicima (već je polovina banaka sa gubicima) sužavati kreditne plasmane ili odlaziti sa tržišta, što će za sobom povući produbljivanje finansijske i realne krize ekonomije. Oživljavanje privredne aktivnosti preko monetarnih i fiskalnih mera i podsticaja, porast zaposlenosti, aktiviranje fiksnih kapitala, nove investcije - jedini je put izlaska iz ove krize.

Nestanak kapitala za razvoj (privatizacija, pljačke, odliv u inostranstvo) potpuna kreditna zavisnost privrede od domaćih i stranih kredita, ograničava ili onemogućava finansiranje privredne aktivnosti i razvoj. Istovremeno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i „štednje po svaku cenu". Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, stranom kapitalu, restriktivnoj stabilizacionoj monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu, doveo do krize.

20. Finansijski sistem u disfunkciji s monetarnim

o sistemom i politikom

Finansijski sistem je u pravom kolapsu. Centralna banka treba da osigura potrebna sredstva likvidnosti da se ne dogodi kolaps neplaćanja.

Finansijski sistem je u potpunoj disfunkciji sa monetarnim sistemom. Odliv novca iz privrede i drugih sredstava je automatski, čak i na osnovu uzetih kredita. Spirala kredita i odliva se stalno proširuje. Reforma finansijskog sistema je prethodno potrebna da bi monetarna politika imala veću efikasnost, a novac i kredit obavljali normalne funkcije u privredi. Problem privrednog, a posebno finansijskog 8fiskalnog, poreskog i dr.) sistema ne može se rešavati restriktivnom monetarnom politikom.

Monetarna politika i kreditna politika nisu identične, posebno u uslovima neizgrađenog finansijskog sistema. Monetarna politika može da se veže za centralnu banku, dok se kreditna politika nalazi u funkciji poslovnih banaka i preduzeća,a redovno odstupa od monetarizacije privrede (preko korišćenja kredita preduzeća). Preduzeća su korisnici kredita, ali nisu u stanju da novac zadrže u cirkulaciji unutar sektora preduzeća.

Monetarna politika (i krediti) izvrću se tada u svoju suprotnost - umesto da stimulišu proizvodnju i robno-novčane transakcije, oni naduvavaju neproizvodnu potrošnju, nezavisno od kretanja dohotka privrede.

Našoj privredi treba već sada potpuno novi monetarni,finansijski, bankarski sistem i sistem raspodele.

Centralna banka uz to i dalje vodi pogrešnu monetarnu politiku „stabilizacije cena" i dodatno zaoštrava krizu i ograničava interne faktore razvoja. Bankarska aktivnost stagnira (krediti stagniraju i čak opadaju), dok preduzeća računaju samo na subvencionisane kredite. Ovi krediti se uglavnom koriste za otplatu dospelih kredita u kašnjenju, a formalno za likvidnost. To dovodi i do smanjenja mase problematičnih kredita bankama, ali ne dolazi do aktiviranja faktora razvoja i porasta likvidnosti privrede.

Jedino zdravo, trajno rešenje, je oživljavanje privredne aktivnosti, investicija, proizvodnje i porast zaposlenosti. Sve druge mere su kratkoročnih efekata i lečenje posledica. Ogromna masa korišćenih kredita u privredi se u postojećem finansijskom sistemu automatski odliva nenamenski, samo što to niko od državnih i monetarnih vlasti ne istražuje, a tu se nalazi tajna razvojnog delovanja kredita, likvidnost i osiguranja potpune kontrole njegove upotrebe i cirkulacije.

Tu se nalazi i tajna pretvaranja novca u kapital privrede. Da li vam je poznato da postoji 28 identifikovanih neregularnih monetarnih tokova-koje treba staviti pod kontrolu?

Monetarna politika kao koncept i brojni instrumenti za njeno provođenje traže temeljito reformisanje i njeno okretanje ka ekonomskom rastu (proizvodnji i izvozu), povezivanje kreditne politike banaka sa formiranjem štednje i depozita pojedinih sektora i porastu zaposlenosti.

Strah od pokretanja inflatorne spirale uglavnom se javlja kod onih koji ne poznaju dovoljno monetarni mehanizam. Uz visoku kontrolu svih novčanih tokova banaka i otvaranje procesa pretvaranja tekućeg novca i kredita u novčani kapital privrede moguće je napraviti generalni zaokret od isključivo stabilizacione funkcije monetarne politike ka stimulativno-razvojnoj.

Napuštanje koncepta „politike otvorenog tržišta" (repo operacije, kupovina HOV javnog duga i dr.) i prelazak na usmerenu, razvojno orijentisanu, selektivnu monetarnu politiku, je neophodno.

Novac se tada veže za reprodukcione procese u privredi, kroz kreditiranje proizvodnje - prometa - zaliha - izvoza (i potrebnog selektivnog uvoza). Time se monetarna politika vezuje za reprodukciju i razvoj, a ne da se ex post kroz preraspodele (uglavnom nekontrolisane ili spekulativne) novčana masa kreće autonomno (stihijski), uz stalni odliv novca iz privrednog sektora u druge sektore finalne potrošnje (budžete, stanovništvo, inostranstvo). Preduzeća postaju „protočni bojler" za lošu upotrebu novca i kredita i narastanje spekulativne ekonomije.

o Monetarni impulsi pokretanja i podsticanja razvoja

„Guvrener centralne banke se budi i ustaje s brigom o statistici inflacije, ali ne i privrednom rastu, zaposlenosti i socijalnim problemima društva". Nije novac sam sebi cilj, njegova „stabilnost" odvojena od stabilnosti, kvaliteta ekonomije i dinamike privrednog rasta, zaposlenosti, raspodele i dr. Stabilnost novca izvire iz stabilnosti privrede i njenog kvalitetnog brzog rasta. Novac i kredit treba da „služe privredi i društvu", a ne da budu sredstvo eksploatacije i razaranja privrede i društva (kroz spekulativnu ekonomiju i zloupotrebu novca do čistog kriminala).

Da navedemo samo najnovije promene pogleda na koncepciju vođenja isključivo stabiliazcione monetarne politike . Tako novi direktor FED-a Dženet Jelen, smatra da FED ne treba da poklanja suviše pažnje stabilnosti cena u odnosu na nezaposlenost i privredni rast. Umesto da budu zabrinuti zbog inflacije - centralne banke treba da usmere pažnju na jačanje privrede. Dženet Jelen je glasala za agresivniju ekspanzivnu monetarnu politiku, protiv je deregulacije finansijskih tržišta, uz uvođenje veće regulacije banaka i rigorozne njihove kontrole.

To je koncept koji već niz godina zagovaram. Sada se zagovara model u kojem se umesto „ciljanja inflacije" uvodi model programiranja nominalnog bruto domaćeg proizvoda (koji sadrži uz realni rast privreda i programirani rast cena). Model je mnogo realističniji, jer uključuje privredni rast kao dominantan cilj monetarnog regulisanja i politike, a ne samo programirana inflacija.

To znači da se model gradi za jednu nerazvijenu privredu, privredu bez kapitala za razvoj, ali sa značajnim neiskorišćenim domaćim faktorima razvoja koje treba pokrenuti i koristiti. Uz aktiviranje mrtvih kapitala, znanja, motivacije za profit i razvoj, uz okretanje preduzeća poslovanju i razvoju - osnovne su poluge profitabilnih ulaganja domaćeg i stranog kapitala.

To je istovremeno privreda koja nema razvijeno novčano tržište, tržište kapitala, koja ima značajan neto odliv kapitala u inostranstvo. Dakle, finansijski doping i ex ante stvaranje kapitala preko bankarskog sistema je efikasan model oživljavanja privrede i svih tržišta. U tu funkciju se javlja i nova uloga monetarne, fiskalne politike i sistem raspodele i cena (sve podešene privrednim preduzećima, a ne sferi preraspodele kao do sada).

Neokejnzijanizam je sada u novom konceptu potpuno „okrenut na glavu" u odnosu na važeću doktrinu koja dominira u razvijenim kapitalističkim privredama. Naime, iz navedene teorije i makroekonomske politike deficitarno finansiranje budžeta radi podsticanja tražnje u krizno-deflatornoj situaciji privrede ide na podsticanje tražnje i finalne potrošnje, te time izvlačenje privrede iz krize , sada se - zamenjuje proizvodnim deficitarnim finansiranjem proizvodnog sektora (preduzeća).

Time je, istovremeno, ukomponovan aktivan novac i kredit iz Šumpeterove teorije rasta i kontrola ponude novca radi osiguravanja likvidnosti privrede iz „ekonomije ponude". Politika niske kamatne stope kejnzijanske teorije vezana za profitnu stopu (marginalnu efikasnost kapitala), praćena je politikom relativnog snižavanja poreza i javnih rashoda i politikom uravnotežavanja javnog sektora na nižem nivou učešća u bruto domaćem proizvodu (relativno snižavanje javnih rashoda i prihoda). Smirivanjem cena efekat nove ponude novca i kredita banaka, uglavnom , se iscrpljuje u povećanju proizvodnje i korišćenju kapaciteta, te porastu zaposlenosti i likvidnosti privrede.

Povećanje ponude, porast korišćenja kapaciteta i rada u privredi (koja je sada bez novca i štednje potrebne za pokretanje investicija i razvoja) je magistralni pravac nove koncepcije stabilizacije i razvoja.

To je, u osnovi, proces pokretanja ekonomskog rasta u kojem je ukomponovan i tehnološki proces i proces prestrukturisanja privrede. To je, po nama, jedina osnova za nerazvijenu privredu koja je utonula u duboku krizu, bez neto priliva kapitala (uz neto odliv kapitala u inostranstvo i spekulativnu sferuč koji je veći od ukupnog prirasta bruto domaćeg proizvoda) i u kojoj je potpuno izostao proces formiranja novog kapitala. U takvoj privredi celokupan prirast bruto domaćeg proizvoda odlazi na plaćanje kamata na dugove.

Proces formiranja svežeg kapitala uz pokretanje investicija neposrdno je vezan za duboku reformu monetarno-kreditnog, finansijskog sistema , spoljnotrgovinskog i sistema raspodele. Svi navedeni segmenti se moraju staviti u funkciju jačanja i finansijske konsolidacije sektora privrednih preduzeća (nasuprot tome, do sada se provodila prodaja, „sanacija" kroz prodaju preduzeća. To je i proces dovođenja stranih banaka i kapitala.

Smatra se da „čim se banke saniraju da će doći novi kapital u njih". Strane banke će postepeno kod nas postati vlasnici preduzeća. To je strateški promašaj u čije šire objašnjenje ovde ne možemo ulaziti.

Istovremeno, danas se u potpunoj disfunkciji i finansijski sistem i raspodela s monetarnim sistmom, tako da monetarna politika deluje kontraproduktivno, dovodeći do širenja dugova i obaveza (kamata) iz dugova privrede (bez neposrednog delovanja na oplodnju i mobilnost kapitala, likvidnost reprodukcije i porast proizvodnje i prometa).

Potpuni finansijski kolaps privrede i slabe poslovne performanse su „normalna" posledica delovanja tih podsistema potpuno neprilagođenih privrednom sektoru. Sme li se desiti da naša zdrava preduzeća, s osiguranim plasmanom, kvalitetom i dr. ne mogu doći do kredita dok ga slaba preduzeća neplaćanjem kao uteg vuku u nelikvidnost i krizu. Tu je osnovni krivac privredni sistem i makroekonomska politika.

Mobilnost kapitala i nova koncentracija novca i novčanog kapitala u sektoru privrede trebalo bi istovremeno da razviju funkciju veće osetljivosti privrede na kamatu i profitnu stopu (kao i ponašanje štednje i držanje neuposlenih novčanih holdinga).

2) Aktiviranje monetarnih faktora u pokretanju

razvoja - razgradnja - dužničke piramide

Monetarna politika u privredi bez akumulacije, nedovoljno monetarizovanoj (totalno nelikvidna), uz to visoko zavisna od kredita banaka, ima dominantan značaj u razvoju privrede.

Novac i kredit u dosadašnjoj monetarnoj politici predstavljaju komprimiranu i neutralizovanu snagu domaćeg razvoja. Banke i bankarski krediti treba da se stave u svoju „prirodnu" funkciju finansiranja razvoja i osiguravanju likvidnosti ili tečljivosti reprodukcije.

Dosadašnji koncept više ne zagovara ni jedna država u svetu, čak ni MMF, napušten je sa osnovnom orijentacijom na zaposlenost, likvidnost i privredni rast.

Program aktiviranja monetarnog sektora i kredita banaka, u kordinaciji s drugim segmentima u procesu pokretanja investicija i razvoja, a na osnovu postojećih „mrtvih kapitala" preduzeća, mogao bi se sažetu u sledeće:

Smirenim cenama na duži period od nekoliko privrednih ciklusa (najmanje dve

godine), privredi treba preko poslovnog bankarstva (podržanog od monetarne politike) dati srednjoročne ili dugoročne povoljne kredite, a time i kapital za razvoj. Proces pretvaranja tekućeg bankarskog novca u kapital preduzeća time je otvoren (bez pokretanja inflatorne spirale).

Javni sektor (porezi i doprinosi) i javne rashode treba smiriti, bez povećanja u navedenom periodu, a to, praktično znači i njihovo relativno snižavanje u bruto domaćem proizvodu. Kako bruto domaći proizvod bude rastao, tako će relativno padati učešće javnih rashoda u društvenom proizvodu. To, praktično, znači da nastaje smirena raspodela i preraspodela podešena, upravo, sektoru privrednih preduzeća - kakvu do sada nikada nismo uspeli da ostvarimo.

U visini plaćenih poreza i doprinosa privrednom sektoru, kako je navedeno, moguće je dati srednjoročne i dugoročne niskokamatne kredite (pri čemu kamatu treba vezati za profitnu stopu). Pošto je raspodela smirena (porezi, doprinosi, kamate, lični dohoci) nema ni odliva novca i dohotka u druge sektore. Sredstva ostaju u sektoru preduzeća, što automatski povećava raspoloživa sredstva (koja cirkulišu unutar privrede), te se otvara proces pretvaranje novca u kapital za pokretanje investicija.

Razrađen je mehanizam sprečavanja odliva novca iz kredita u druge sektore od korisnika kredita.Tvrdi se često da „ne vredi umpumpavati novac u privredu, jer odlazi na plate zaposlenih i potrošnju - ako se ne srede finansije banaka i preduzeća. Bez toga, ekspanzivna monetarna politika ne bi ništa rešila. Ona bi samo dovela do novog inflatornog pritiska". Upravo to tvrdimo, ali na potpuno drugačijem konceptu i strategiji.

Aktiviranje ljudskog kapitala i znanja, novih ideja preko hipotekarnih i lombardnih kredita, omogućava pretvaranje mrtvih kapitala (zaloga) u novi, živi kapitalsposoban za nove investicije. Tu se može povezati i novo zapošljavanje visokostručnih kadrova u privredi sa odobravanjem ovih kredita, koji se unose u fond za razvoj preduzeća, kao novi kapital.

Ravnotežna kamata u potpunoj neravnoteži na svim tržištima nije moguća. Kamatnu stopu stoga, s jedne strane, treba vezati za profitnu stopu u granama privrede, a, s druge strane, za kamatnu stopu na tržištima razvijenih privreda. Kamatna stopa nije osnovni regultor tražnje novca i kapitala, zbog čega bi u ovoj fazi uz novo upravljanje kapitalom veće samofinansiranje preduzeća, odgovornost za upotrebu kapitala, trebalo voditi politiku niske kamatne stope. Time se automatski obaraju troškovi finansiranja privrede. Stoga zagovaramo limitiranje (uz obaranje) aktivne kamate banaka.

Uz finansijsku sanaciju privrednih preduzeća, manju kreditnu zavisnost, obaranje kamata u funkciji razvoja i povećanja akumulacije (kapitala) preduzeća, stvara se osnova za strukturnu transformaciju privrede.

Nedovoljno razvijena privreda s niskim per capita dohotkom od oko 4.600 evra neto (po odbitku odliva kapitala u toku godine), nedostatku kapitala i potpuno nerazvijenim institucijama i instrumentima tržišta kapitala, ni operacije kamatne stope nisu u stanju da regulišu ponudu i tražnju novca i kapitala. U izgubljenom poverenju u banke kamata ne može biti značajan faktor oživljavanja štednje stanovništva kod banaka.

Istovremeno, treba aktivirati povoljne stambene kredite na bazi prodaje deviza (sada isto tako fiktivnog i potpuno blokiranog kapitala). Time se može osigurati otplata eksternog duga (bar kamata) unutrašnjim dugom. Istovremeno imamo gašenje dva duga koji pritiskaju privredu i poslovne banke.

Neutralisati emisije novca na bazi platno-bilansne situacije (deviznih rezervi), čime kanali emisije nivca treba u potpunosti da se okrenu sektoru privrednih preduzeća. Treba izmeniti tokove bruto primarne emisije novca. Primarnu emisiju preneti sa politike „otvorenog tržišta" i sistema kvantitativnog regulisanja na kreditiranje banaka za sasvim određene namene. Redefinisati kategoriju „primarni novac", jer to on stvarno nije, (to je rezervni i gotov novac), a uvesti kategoriju kojom se efikasno provodi zacrtana monetarna politika i njena efikasna kontrola, čak i ex ante delovanje.

Ukinuti dinarsku obaveznu rezervu banaka, a oslobođena sredstva banaka pretvoriti u vrednosne papire različitih rokova dospeća (5,10,20,30 dana) čiju cirkulaciju treba vezati, s jedne strane, za razvijeno „otvoreno tržište", a, s druge strane, za oscilacije kamatne (eskontne) stope.

Umesto kontraproduktivne i blokirajuće monetarne politike, predlažemo kontrolisanu i privredi podešenu ekspanzivnu monetarnu politiku (uz otklanjanje efekata za rast cena). Posebne rezerve za osiguranje loših kredita kao instrument kreditnog regulisanja-sada nemaju osnovu da ga dalje zadržavaju.

Ograničiti visinu aktivne kamatne stope banaka, gotovo identično ograničenju kamate u evrozoni.

Uvesti selektivni sistem kreditiranja sa svim elementima proizvodnog stimulativnog kredita, uz njegovo uključivanje u podsticaje izabranih prioriteta u razvoju (izvoz, poljoprivreda, određene zalihe, robne rezerve, selektivni uvoz, određena (domaća) potrošnja stanovništva, prioritetne investicije i dr.). Kvantitativno monetarno regulisanje je sada izvedeno preko selektivnog regulisanja. Dakle, primarnu emisiju preneti sa politike „otvorenog tržišta" i kvantitativnog regulisanja na selektivne krdite banak direktno vezane za realne privredne procese.

12.) Razraditi mehanizam veće koordinacije i sinhronizacije mera razvone monetarne i fiskalne politike, nasuprot trenutne potpune nekordinacije, čak i međusobnog poništavanja efekata.

Sve mere i nova razvojna i usmerena (kontrolisana) monetarna i fiskalna politika zahtevaju potpunu kontrolu monetarnih, fiskalnih i platnobilansnih tokova. Bez navedenog ni jedna politika ne može biti efikasna i sa očekivanim rezultatima. Stihijski i nekontrolisani (najčešće neželjeni) tokovi danas dominiraju. To je tada stihijska i spontana razvijena ekonomija. Tada se ni programirani ciljevi nikako ne mogu ostvariti (osim slučajno).

Motor je, konačno, bez ulja, zaribao. Deflatorna zamka koja je vrlo zategnuta i dugo traje, ugušila je privredu, izazvala veliku nelikvidnost preduzeća i ogromna neplaćanja, a to koči inicijativu i privredni rast.

Kontrola monetarnih tokova i namenskog korišćenja kredita banaka je preduslov ofanzivne razvojno usmerene monetarne politike. Loše je nekontrolisani monetarni tokovi, nenamensko korišćenje kredita, zloupotrebe i kriminal, nevraćanje ogromne mase kredita i sl. deluje destruktivno i inflatorno u privredi.

Omogućavanje kriminalnih finansijskih transakcija je nužnost. Razraditi i primeniti ovde navedeni model sprečavanja odliva kredita iz privrednog sektora, još je veća nužnost.

Itovremeno, zbog moguće primen deficitarnog produktivnog finaniranja, treba dati snažan podsticaj poljoprivrednoj proizvodnji, što je sastvni deo svakog programa deficitarnog finansiranja razvoja.

Preusmeriti deficitarno finansiranje sa konačne potrošnje (budžeta) na produktivno finansiranje privrednog sektora (do sada je sanacija gubitaka i dubioza usmerena na javni sektor i poslovne banke), što će u onesposobljenoj privredi dovesti do novog blokiranja kapitala, uz potpuno onemogućavanje investicione potrošnje.

Nasuprot kejnzijanskoj antikriznoj politici podsticanja potrošnje i pokretanja rast preko tada primenjenih budžetskih injekcija i sistema deficitnog finansiranja budžetske potrošnje, odnosno u nas više ili manje skrivenog deficitnog finansiranja raznih oblika konačne neproduktivne potrošnje, ovaj mehanizam treba direktno vezati za proizvodni proces (privredno-proizvodno preduzeće).

Dakle, umesto stimulacije neproizvodne potrošnje, finansiranja budžetskih rashoda i deficita i podsticanja inflatorne tražnje, treba proces okrenuti prema podsticanju stvaranja akumulacije i oživljavanja investicija, odnosno proizvodnje i ponude.

Takvim konceptom se potpuno menja struktura kreditnog potencijala banaka, uz snažan porast sredstava (depozita) preduzeća, uz relativni pad sredstava stanovništva i kredita u inostranstvu, čime se i indirektno sanira bankarski sistem (preko sanacije privrede), dok kamatna politika omogućava zadržavanje novca iz kamatnog mehanizma u sektoru privrednih preduzća.

Monetarna i fiskalna politika, konačno, na toj osnovi se sinhronizuju, dok privredna preduzeća dolaze do svežeg kapitala (tekući novac banaka se automatski pretvara u kapital preduzeća, uz dobijanje titulara kapitala).

Moguće je u ovoj prelaznoj fazi konsolidacije privrede i banaka jedan deo doprinosa iz dohotka i ličnih dohodaka ostavljati na nivou preduzeća (uz jačanje njihove likvidnosti i akumlacije, koja se oplođuje u preduzeću, a ne neproizvodno i nenamenski koristi. To se posebno odnosi na penzione fondove i izdvajanja za naučni rad. Ostavljena sredstva, kao i eventualno sniženje poreza na lične dohotke, ostaviti na posebnom računu preduzeća i koristiti ga namenski.

Bez razvijene stabilizacione, razvojne i redistributivne funkcije državnog budžeta, nije moguće voditi efikasnu makroekonomsku politiku i složenu politiku javnog duga, a time i tržišta kapitala.

U pogledu koncepcije novog upravljanja kapitalom od zaposlenih, kapital postojećih preduzeća moguće je podeliti zaposlenim u obliku akcija na osnovu kojih oni zalogom tih vrednosnih papira dolaze do dugoročnih kredita u bankama.

Ova sredstva se usmeravaju ne u potrošnji nego u fondove za razvoj preduzeća. Obaveze iz kredita prema bankama preuzimaju radnici, a ne kao do sada preduzeće, odnosno tajkuni koji su jevtino pokupovali preduzeća.

Oni postaju vlasnici uloženog kapitala preduzeća. Interes radnika za oplodnju i upotrebu kapitala se povećava, ali i za profit iz kojega on vraća kredite bankama. Struktura imovine preduzeća i vlasnički odnosi se iz osnova menjaju. Imovina dobija potrebnu elastičnost i mogućnost brze transformacije, koja upravo nedostaje našim preduzećima. Ovo se odnosi i na novozaposlene stručne radnike, koji zalogom imovine i dr. dolaze do ovog oblika kredita, a koji zapošljavanjem donose sobom kao kapital u preduzeće.

U potpunosti ukinuti i zabraniti deviznu klauzulu u sistemu kreditiranja i devizne kredite banaka. Vratiti monetarni suverenitet i nacionalni novac kao isključivo sredstvo plaćanja.

Ukinuti subvencionisane kredite i subvencije kamata bankama.

Ukinuti dinarsku obaveznu rezervu, a sredstva pretvoriti u hartije od vrednosti različitog toka dospeća. Umesto kontraproduktivne i blokirajuće monetarne politike uvodi se kontrolisana i privredi podešena ekspanzivna monetarna politika, uz potpunu kontrolu monetarnih tokova i korišćenja kredita banaka.

Ukinuti deviznu obaveznu rezervu banaka, a sredstva s posebnog računa usmeravati u podsticaje izvozu, poljoprivredi, prioritetima u razvoju.

Razmotriti i mogućnost odlaganja otplate dosplih kredita privrede kod banaka, a tako zadržana sredstva uneti u fond za razvoj preduzeća.

U procesu nužne ubrzane tehnološke obnove preduzeća razmotriti mogućnost da amortizacija preduzeća postane osnova za dugoročno kreditiranje privrede i pretvaranje „mrtvih" u živi tekući novčani kapital. Banke na zapadu su i same pribegle brojnim nestandardnim oblicima kredita u cilju spasavanja korporacija, berzi i osiguravajućih društava.

Do sada se, uglavnom, institucionalnim promenama nastojala oživeti privredna aktivnost i nekakav „investicioni ciklus". To je nemoguće bez finansijski i kadrovski (znanjem) osposobljene privrede. Ona mora da bude u stanju da prihvati i što brže apsorbuje razvojne i tehnološke impulse i motive za razvoj, te da takav impulsni rast može stalno da održava. Preduzeće, kao profitna organizacija, mora napustiti partija (stranke) i politika, uz oslobađanje prostora za nauku, rad i stvaralaštvo.

takvim pravcima reforme privrednog i političkog sistema i osposobljavanja privrede za razvoj u nas se vrlo malo raspravlja (uz potpunu dominaciju nekritičkih stavova o potrebi privatizacije, svojinske transformacije preduzeća i sl.). Uglavnom, dominira interes za institucionalnim rešenjima, ali bez rešavanja materijalno-finansijske baze privrede, a to je upravo „karika koja nedostaje". Srbija može napraviti generalni zaokret ka scientizaciji društva od neplodnog i sterilnog sloja reprezentanata ka profitu i stvaralačkom korišćenju nauke (stvaranje kreativnog sloja menadžera).

Dakle, postoji vizija i putevi kako dalje. Ne smemo dozvoljavati neproučena i kritički nevalorizovana makro eksperimentisanja sistemom i generacijama.

Stihijski procesi izazvani višegodišnjom krizom i zahtevom za sve bržim izlaskom iz krize su na sceni našeg društva i privrede, kao i „efekti ugledanja", pa i nekritičko prihvatanje tuđih rešenja i iskustava, posebno zapadnog kapitalizma u krizi danas. Time smo unapred osuđeni na zaostajanje i pravi tehnološko-naučni kolonijalni odnos.

Stav monetarne vlasti da stabilizacija cena znači stabilizaciju privrede „znači elementarno ekonomsko neznanje" (B. Horvat). „Stabilna privreda je ona u kojoj je ostvarena i održava se opšta tržišna ravnoteža". Osim stabilnih cena to znači odsustvo spoljnotrgovinskog i budžetskog deficita i puna zaposlenost.

Deficiti se dozvoljavaju samo ukoliko se nalaze u planskim okvirima usmerenim na ubrzavanje privrednog rasta. „Bez navedenog privreda je nestabilna. Stabilnost cena jeste važan uslov za trajan ekonomski rast, ali samo u slučaju da se to ne ostvaruje monetarnim restrikcijama i deflacijom, odnosno porastom nezaposlenosti".

Bez obzira na to što je inflacija kod nas bila četiri - pet puta viša od inflacije u EU, a sada se približila nivou u EU od 1,5-2%, da je permanentni budžetski deficit vrlo visok, a ogroman deficit spoljne trgovine i platnog bilansa održavaju veliku neravnotežu eksterne (i interne) ekonomije, stabilnost cena, (antiinflaciona politika je nedovoljna i ex ante deluje protiv razvoja i zaposlenosti).

I dalje ostaje problem buduđeg kretanja inflacije i reakcije finansijskih tržišta na inflatorna očekivanja, ali i problem prevelike zaduženosti privrede i stanovništva po nepovoljnim uslovima.

Labava monetarna regulacija i slaba kontrola banaka ostaje kao veliki problem, koji nije teško rešiti. Jer, samoregulacija koju promoviše finansijska industrija, vidimo, ne funkcioniše.

Vešto upravljanje privredom i masom novca postaje sve veći problem, ali ne na liberalizmu i čistom tržišnom automatizmu, već programiranoj i selektivnoj politici razvoja, sa izabranim prioritetima grana, oblasti, proizvodnje, a zatim njima podesiti kompleks stimulativne mere razvojne politike. Pretpostavka za takvu razvojnu politiku je potpuna kontrola svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih tokova, kao i sistema raspodele. Bez navedenog i dalje je na sceni stihijski proces razvoja i destruktivni tokovi razaranja privrede i društva. Hoćemo li da i dalje nekontrolisano rasipamo novac i kapital.

Ekonomska istorija je pokazala da je osnovni model napretka i razvoja u svkom uspešnom društvu „zasnovana na kontroli novca i kredita od strane javnog organa (centralne banke) definisanim sa standardima podrške životu, investicijama i proizvodnji".

Monetarna politika nije u funkciji privrednog razvoja, koji mora biti nužno podržan pravom i usmerenom kreditnom politikom banaka. Ona je uglavnom u funkciji odnosa centralne i poslovnih banaka i generisanja finalne potrošnje kroz finansiranje budžetskih rashoda, deficita budžeta, odnosno „sterilisanju" viškova novca poslovnih banaka kupovinom hartija od vrednosti centralne banke.

Ovde je monetarna politika izgubila svoju osnovnu funkciju - podržavanje privrednih procesa, razvoja i likvidnosti privrede, a okrenula se posledicama u obliku održavanja stabilnosti cena i deviznog kursa.

Stabilnost cena kao osnovni cilj monetarne politike mogu birati kao isključivi cilj visoko razvijene privrede, ali ne i nedovoljno razvijene, nelikvidne i prezadužene privrede u razvoju. Celokupan koncept monetarnog regulisanja u odnosu na privredni sektor i razvoj je pogrešan. Koncept je osuđen od nekih razvijenih zapadnih privreda, koji ne odgovara našoj privredi, a koje su ga nedavno i zvanično napustile.

Naša privreda je postala rob kredita i monetarne nemaštine. Upravo je novac početak i završetak svakog ciklusa reprodukcije, a njega nema dovoljno. Nema ni efikasnih i zaokruženih svih faza reprodukcije. Nema uspešnog razvoja.

Potrebu i program razvoja zamenila je ideologija fiskalne konsolidacije, koja se uglavnom ostvaruje obaranjem životnog standarda stanovništva. Umesto da efikasnost „reformi" bude izraženo preko rasta bruto domaćeg proizvoda, ističu se podaci o smanjenju deficita budžeta i javnog duga. Stvarne, dugoročno održive fiskalne konsolidacije nema bez dinamičkog (brzog) -----( A poslednja strana, pisano rukom) rasta i rasta zaposlenosti.

Umesto da automatski dobiju monetarnu podršku za realne transakcije , preduzeća najveću energiju gube u preživljavanju i traženju kredita kod banaka za podmirivanje dugova i obaveza, ne pitajući za uslove.

Uz neophodno jačanje supervizije, bankarskog sektora, potpune izmene monetarne strategije i politike, izmene kamatne politike - podešenih privrednom sektoru (nije tačno da se kamate ne mogu limitirati, što čini i EU), moguće je tražiti izlaz iz sve dublje krize, finansijskog kolapsa privrede i sprečavanje opšteg privrednog sloma. Kontrakciona monetarna i fiskalna politika, na kojima insistira MMF, gurnuli su privredu u duboku recesiju i deflaciju.

Siguran i zdrav bankarski sektor je vrlo značajan, ali on mora da obezbedi kapital za finansiranje privrede, novčana sredstva za likvidnost reprodukcije preduzeća i novo zaposlenje. To je najsnažnija poluga ekonomskog razvoja, samo se postavlja pitanje da li ih država efikasno i racionalno koristi i da li oni koji vode državu i privredu uopšte to znaju.

Poslednji je momenat da se izvrši dubinska reforma ne samo finalnog sistema, već celokupnog privredno-finansijskog sistema.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane