Natrag

Komešanja

Ustaju li prezerni, koje mori glad

Neoliberalizam guši Evropljane

Amerikancima kada nije nešto po volji izađu i glasaju. Čini se da je Nemcima uvek sve po volji. A Francuzi isto izađu ali na ulice da protestvuju. Izgleda da u toj zemlji protesti nikad ne prestaju i trebalo bi početi sa beleženjem dana kada je Galima sve potaman sa njihovim vladama. Ruku na srce, oni uglavnom imaju razlog za proteste pa čak i kada tog razloga nema jer kada tako ne bi bilo francuske vlasti bi pomislile da su pametnije od naroda, a to Francuzi ne vole. Njihova primarna poruka je - protestvujem, dakle postojim! Bilo kako bilo, eno Francuza na ulicama Pariza i drugih velikih i manjih gradova, a eno ih i na drumovima. Demonstriraju u žutim prslucima jer plate ne mogu da stignu troškove života, jer vlada hoće da prekroji penzijski sistem, jer je kamiondžijama smanjena subvencija za gorivo, jer im je paradajz skup na piljarnicama, a jeftin u baštama. Sve skupa, u poslednje vreme Francuzi protestvuju jer ih guši savremeni kapitalizam. Baš kao što je slučaj u Španiji, Italiji, Belgiji... tvrdi kolumnista Magazaina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

I pre nego što je novi francuski predsednik stupio na vlast moglo je da se prognozira šta će se dogoditi: Emanuel Makron će krenuti da "sredi" sve, ili najvažnije francuske zaostale probleme, Francuzi će izaći na ulice nezadovoljni namerama vlade, demonstracije će postati nasilne, policija će upotrebiti preteranu silu, demonstranti će odgovoriti silom i svi će pomisliti da su taj film već gledali.

Nakon Makrona doći će neki drugi predsednik koji će nastojati da izvede istu predstavu, po istom scenariju, a rezultati će biti isti. To se uvek tako dešava, uvek i kada se ne pokuša sa nečim drugim. Makron je pro-biznis predsednik koji je obećao transformaciju francuskog društvenog i socijalnog modela koji potiče još iz doba nakon Drugog svetskog rata, a njegove reforme penzijskog sistema igraju ključnu ulogu.

On je uložio sav svoj politički kapital jer još nije odusto uprkos dugotrajnim uličnim demonstracijama; istovremeno optužuje prethodnog predsednika zato što nije imao hrabrosti da izdrži. Najverovatnije je da Makron neće odustati jer on smatra da mora da izađe kao pobednik sa svojim namerama jer u protivnom, tako je mišljenje, on neće imati šansu na sledećim izborima iz 2022. godine. Da li će demonstranti odustati? Sve je moguće, ali to se do sada nije dogodilo. o Pred Francuzima uglavnom se pojavljuje premijer Eduard Filipe koji pokušava da objasni kako bi novi penzijski sistem bio mnogo bolji od sadašnjeg.

Međutim, nakon meseci protesta Žutih prsluka koji su krenuli još početkom ove godine, on je shvatio da sa namerom da se umire tenzije vlast će morati da se konsultuje i pregovara promene umesto da ih na silu progura odozgo ka dole. Filipe objašnjava da ukoliko se reforme ne sprovedu sada, "neko drugi će ih sprovesti na brutalan način".

Bruno Le Mer, francuski ministar ekonomije tvrdi da "reforme koje uvodimo su fer". Takođe je rekao da ljudi moraju da rade duže, da bi penzijski sistem preživeo. U Francuskoj starosna granica za penzionisanje je 62 godine života. Vlada argumentuje svoje penzijske poteze unifikacijom penzijskog sistema i napuštanja 42 "specijalna režima" po kojima se penzionisalo do sada.

U tim režimima na jedan način su se penzionisali železnički radnici, na drugi advokati, na treći zaposleni u Pariskoj Operi... Sindikati sa svoje strane gledaju na reforme kao napad na osnovna radnička prava i boje se da će ljudi morati da rade duže da bi dobijali manje penzije.

Najnovija istraživanja javnog mnjenja tvrde da 53 odsto Francuza podržavaju štrajkove koji su dobrim delom paralizovali tu zemlju. Neka ranije istraživanja vođena početkom decembra ukazuju da većina građana podržavaju penzijske reforme, ali da ne veruju da će Makron to da uradi pravedno. Vođa levici naklonjenog CGT sindikata, Filip Martinez, izjavio je za štampu da će se štrajkovi nastaviti dok god se ne povuče plan reformi za koji kaže da "ne sadrži ništa dobro". o Francuski premijer upirao se da objasni da će se novi penzijski plan odnositi samo na ljude koji po prvi put 2022. stupaju na tržište rada. Dodao je da će za one koje od penzije deli 17 ili manje godina važiti postojeća pravila. Legalna starost za penzionisanje, tvrdi premijer, i dalje će ostati 62 godine života, ali će radnici biti stimulisani bonusima da rade duže.

Tvrdi se da će minimalna penzija biti hiljadu evra mesečno za sve one koji budu radili do svoje 62. godine. Reforma francuskog penzionog sistema, za koji se smatra da je jedan od najpovoljnijih u industrijalizovanom svetu, oduvek je bila izazov svim francuskim vladajućim garniturama. Štrajkovi zaposlenih u javnom sektoru paralizovali su francusku transportnu mrežu, zatvorili škole i doveli da ukidanja mnogobrojnih letova.

Najjači otpor planiranim reformama dolazi od strane zaposlenih koji potpadaju pod grupama sa specijalnim beneficijama. U jednu takvu grupu spadaju i operski pevači Pariske Opere koji po sadašnjim pravilima mogu da se penzionišu sa punim penzijama daleko pre nego što napune 62 godine života.

Štrajk železničkih radnika iz slične grupe "privilegovanih" sasvim je poremetio red vožnje, a gradski metro Pariza "malo vozi, a malo ga nema". Možda francuska vlada računa da će im ići u korist i nezadovoljstvo građana koji su već kivni zbog nemogućnosti da planirano stignu do svojih radnih mesta. Bilo kako bilo, radnički sindikati, uglavnom s levice, tvrde da će pojačati štrajkove.

Tenzije pobune su se uvećale i odlukom Žutih prsluka da se pridruže demonstracijama protiv penzijskih reformi. Federacija kamiondžija se protivi povećanju poreza na dizel za komercijalna vozila. Francuska televizija pokazuje snimke kamiona koji blokiraju drumove u 10 regiona Francuske.

Vrlo slična vladina odluka oko poreza na gorivo pokrenula je pokret Žutih prsluka pre godinu dana. Francuzi se bune i vesti nadiru iz nedelje u nedelju, iz sata u sat i minuta u minut.

U Parizu se nadjačavaju policajci i nekoliko stotina demonstranata u žutim prslucima koji nastavljaju svoje nedeljne proteste, ali broj učesnika je nešto manji nego ranije i to pre svega jer je javni prevoz nepouzdan i ljudi ne mogu da stignu do odredišta demonstracija. Istovremeno, kamiondžije nisu krenule sa protestima u gradskim centrima, ali najavljuju da bi to mogli da urade kasnije.

Druga polovina Makronovog mandata, kada je on nameravao da balansira državni budžet i uvede zakone za zaštitu ljudske okoline, ne obećava da će sve ići svojim "mirnim tokom". U društvu koje je naviknuto da štrajkuje za radnička prava, mnogi podržavaju obustave rada i proteste, ali je pitanje šta će se dogoditi, odnosno, kakvo će raspoloženje biti uoči samog Božića.

Kombinovani protesti Žutih prsluka zbog životnih troškova i štrajkovi sindikata zbog penzijskih reformi na prvi pogled kao da nisu pokolebali Emanuela Makrona, a da li je to sasvim tačno uskoro će se videti. Prošle godine vlada aktualnog predsednika Francuske odustala je od povećanja cene goriva za putničke automobile nakon demonstracija Žutih prsluka protiv vlade, demonstracija koje su često bile nasilne.

Nakon takve odluke vlade da odustaje od nameravanog, Žuti prsluci su nastavili sa protestima zahtevajući promene koje se odnose na njihove druge zahteve. Ti drugi zahtevi se odnose na standard života, a pre svega se radi o ekonomskoj nejednakosti u zemlji. U suštini, radi se o nezadovoljstvu sa neoliberalnim ekonomskim sistemom koji takođe sve više pritiska sam sistem demokratije.

Žuti prsluci nemaju vođu, a ni ideologiju i njih ne usmeravaju sindikati, ali čak i sa ne mnogo jasnim zahtevima jasno je da se njihove pritužbe neće moći rešiti bez dubokih sistemskih rezova. Tako nešto Emanuel Makron, predsednik kome su draži poslodavci od radnika, nije sposoban da uradi jer on nije na taj način dizajniran. On je veoma obrazovan čovek, ali u Francuskoj ne žive samo obrazovani, samo privilegovani i samo zgodni.

Još je De Gol rekao da je nemoguće upravljati zemljom u kojoj se prave 400 vrsta sireva.

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Džozef Stiglic, za situaciju u Francuskoj, ali i za stanje u svim razvijenim i manje razvijenim zemljama, okrivljuje neoliberalizam.

U jednom svom nedavno objavljenom članku objašnjava da su elite u bogatim i siromašnim zemljama obećavale da će neoliberalne politike voditi do bržeg rasta i da će se dobit spustiti do svakoga i da će svima biti bolje. U tom istom članku objašnjava da je u stvarnosti samo elitama bolje, a ostalima je gore. Po završetku Hladnog rata, objašnjava Stiglic, politički naučnik Francis Fukujama u svom čuvenom eseju nazvanom "Kraj istorije" kaže da je komunizam kolapsirao i da će to ukloniti poslednju prepreku koja odvaja ceo svet od sudbine liberalne demokratije i tržišne ekonomije.

Mnogi su se ljudi s time složili, kaže Stiglic, i nastavlja da danas autokratski lideri i demagozi vode zemlje koje čine više od polovine svetske populacije.

Ideja Fukujame sada izgleda u najbolju ruku naivna mada je učvrstila neoliberalnu ekonomsku doktrinu koja je preovladala tokom poslednjih 40 godina. Tokom tog istog vremena takva ekonomija uzdrmala je temelje demokratije. Volstrit i njemu srodnim centri diktiraju svetom jer lokalni političari ne mogu ništa da urade protiv velikog kapitala. Čak i u bogatim zemljama narodi su plašeni mogućnostima da zbog neke vrste progresivne politike ta zemlja izgubi na kompetenciji i da će se ugasiti radna mesta i da će svi zbog toga ispaštati.

Elite tvrde da su njihova obećanja bazirana na "naučnim ekonomskim modelima" i istraživanjima baziranim na ispitivanjima. Veoma slično su tvrdili i pobornici i vlastodršci u "komunističkim" državama, a pokazalo se da je sve bila jedna prevara i da ne postoje "naučni ekonomski modeli".

Istina je da je poslednjih 40 godina ekonomija rasla, ali je dobit u ogromnoj meri stigla samo do veoma malobrojnih super-bogatih. Plate su stagnirale, a berze su rasle i to je donosilo korist bogatima. Nije se prelivalo ka dnu, već ka vrhu. U suštini, a uprkos nazivu, neoliberalizam je daleko od liberalnog.

Neoliberalizam ima malo čega zajedničkog sa "otvorenim društvom". Pokazalo se da su naša društva veoma složena i da se svaki sistem u razvoju o kome više učimo, i dok učimo, istovremeno menja. Kao što su ekonomski modeli komunističke ideologije bili netačni, isto tako i "naučni" modeli kapitalizma se ne ponašaju onako kako je predviđeno.

Ipak, čini se da i nakon finansijske krize iz 2008. godine pobornici neoliberalizma nisu prepoznali opasnosti tog sistema. Ali i u neoliberalizmu, kao i u komunizmu, pojedinci se snađu i njima takvi sistemi izgledaju uspešni.

Protesti širom Francuske, a i u drugim zemljama, pokazuju da neoliberalizam nije uspešan, a protesti pred pad "komunizma" pokazivali su da je taj sistem bio neodrživ.

Nakon godina negativne posledice neoliberalnog sistema postale su sve teže da se ignorišu. Taj sistem je bio, tvrde eksperti, glavni faktor za traumatska dešavanja kao što je finansijska kriza iz 2008, ali i višedecenijske tendencije rastuće nejednakosti, smanjenja privrednog rasta, sve veće nekonkurentnosti, kao i rastućih društvenih i geografskih podela.

Međutim, negativni uticaj neoliberalizma nije bio samo ekonomske prirode, već je loše uticao i na sama društva, na vladavinu demokratije. Akademici, političari i komentatori od izvesnog trenutka počeli su žestoko da kritikuju neoliberalizam, ali je shvaćeno da njegovo ulepšavanje ne bi donelo rezultate, a još niko nema jasnu i prihvatljivu ideju s čim bi mogao biti zamenjen.

Nakon Drugog svetskog rata stvoren je socijaldemokratski konsenzus koji se zasnivao na kompromisu: kapitalizam je zadržan, ali to je bio sasvim drugačiji kapitalizam od onog što je vladao početkom veka.

Nakon 1945. vlade Zapadne Evrope obećavale su da će regulisati tržište i da će zaštititi građane od najnegativnijih posledica kapitalizma. To je rađeno uz pomoć velikog broja socijalnih programa i javnih usluga.

Tokom decenija taj je poredak funkcionisao skoro do savršenstva i liberalna demokratija je postala standard u skoro celoj zapadnoj Evropi za razliku od Istočne Evrope gde je kapitalizam ukinut, a ono što ga je zamenilo, viđeno je, nije uspelo da se duže održi.

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka taj poredak je postepeno počeo da se kruni. Rasla je inflacija, rasla nezaposlenost i počele su stagnacije privrede. Bilo je potrebno da se nešto menja i tada je uskočio neoliberalizam koji je doneo brze pozitivne rezultate i koga su svi zagrlili smatrajući da je nađeno rešenje za probleme liberalne ekonomije.

Sada znamo da je taj isti neoliberalizam postao ubitačan za društva. Ipak, budući da je bio veoma ubedljiv, uspeo je da obgrli i političke partije koje su naginjale na levi deo spektra. Te su se partije utopile u sistem i u ovom trenutku nisu sposobne da efektivno deluju na političkim scenama Evrope.

Sposobne su da kritikuju postojeće stanje, ali nisu sposobne da ponude alternativu. Desnica, naravno, nema ništa protiv neoliberalizma protiv koga nema primedbe ni krupni kapital, a ni kapital uopšte.

Jedno je sigurno i veoma značajno: levica osim što kritikuje neoliberalizam, nije sposobna da ponudi bilo koju normalnu alternativu. Neorganizovani građani su oni koji osećaju sve negativnosti sadašnjih sistema, pa, ponekad uz podršku sindikata, rade ono što im je donekle dostupno - demonstriraju.

To je ono što se događa na ulicama francuskih gradova, a ponekad i španskih, italijanskih, portugalskih, grčkih i turskih. U nekim zemljama Evrope na vlasti su se uglavili raznorazni populisti sa namerom da sprovode manje-više autokratske režime. Oni takođe nemaju rešenja za prevazilaženje problema, ali oni zato lažima varaju dovoljan broj građana koji ih za uzvrat podržavaju.

Nezadovoljstvo građana nije ograničeno samo na zapadne države Evrope, odnosno, građani svoje nezadovoljstvo iskazuju i u centralnom delu. Jedna od tih zemalja je i Češka gde se u Pragu održavaju masovni protesti. Jedne nedelje od 50.000 učesnika, predhodne nekih 250.000 tražeći ostavku premijera Andreja Babisa. Prvobitno je bila suspendovana istraga koja je vođena protiv Babisa za proneveru novca, a onda ju je tužilaštvo opet otvorilo.

To je bio trenutak da se podrži odluka tužilaštva demonstracijama na ulicama pre svega glavnog grada. Andrej Babis je vođa desno od centra populističke partije ANO i optužen je za korupciju, prevaru i zaplašivanje svojih političkih rivala. Radi se, između ostalog, i od 1,8 miliona evra iz fondova Eropske Unije koje je Babis preusmerio u firme sa kojima je i porodično povezan.

Takođe, po pisanju štampe, Evropska komisija razmatra mogućnost da traži da im Češka vrati milione evra koje su date za ispomoć češke poljoprivrede i koji su otišli u firmu Agrofert kojom je sada premijer Babis upravljao ranije. On sam negira sve optužbe, ali istraga se nastavlja isto kao i protesti. Češka u kojoj je ekonomska nejednakost veoma izražena, izabrala je milionera da vodi zemlju očekujući, najverovatnije, da će on voditi računa o dobrobiti građana, a ne o svojim ličnim interesima. Sada im se čini da su pogrešili.

U samoj Evropskoj Uniji pojavio se i fenomen imigracije, uglavnom iz zemalja van Unije, problem koji svakim danom sve više razdvaja članice Unije. Evropa po tom pitanju ne može da se izjašnjava jedinstvenim glasom jer dok su neke države, kao što je Nemačka, spremne da prihvate imigrante, a pre svega zbog svojih ekonomskih potreba, druge neće ni da čuju o mogućnosti da im Sirijci, Alžirci ili Sudanci budu susedi u ulici. Takvi stavovi nisu samo deo kolorita zemalja istočne Evrope, kao što je Mađarska, Slovačka, Češka ili Poljska, već i država kao što su Italija, Švedska, Danska... I u samoj Nemačkoj konstantno raste otpor prihvatanju sve većeg broja imigranata, a na čelu takvih otpora sve prisutnije su desničarske populističke partije i grupacije.

Izgleda da je dovoljno da ta politička struja uzvikne nešto protiv imigranata i da s time dobiju dodatnu simpatiju i dodatne glasove. U zemljama koje su živele pod komunizmom sovjetskog tipa lakše je manipulisati narodnim masama i one su lakši plen za sve vrste populista i autokrata.

Lakše je jer građani tih zemalja tokom decenija nisu praktikovali demokratska načela te su politički slabije obrazovani. Kad god im se na političkoj sceni pojavi neko ko imitira nacionalnog vođu, oni to prepoznaju i takvog prihvataju. Sve skupa, u Uniji malo-malo pa se sklapaju novi dogovori kako raspodeliti po zemljama imigrante, ali ti dogovori ponekad funkcionišu, a ponekad ne.

Ovog meseca decembra radi se na novim dogovorima koji bi iz temelja trebalo da promene evropsku ekonomiju i reše klimatsku krizu. Radi se o Evropskom zelenom dogovoru. Namera je da se skoro svi važni sektori evropske ekonomije preispitaju u svetlu imperativa klimatske i ekološke hitnosti.

Centar za promene nalazi se u Evropskoj komisiji koja namera da predloži zakone koji bi regulisali od vazduha koji se udiše do načina kako se uzgaja hrana, od načina kako se putuje do zgrada u kojima se živi. Na čelu tog "pokreta" nalazi se Ursula von der Lejen, predsednica Evropske komisije.

Ona je apelovala na evropske države i parlamentarce da podrže nove predloge koji bi, procenjuje se, doneli najveće promene u politici Evrope još od osnivanja Evropske Unije. Von der Lejen da je njen "paket" donosi novu strategiju privrednog rasta i rast prosperiteta: "Ovo je naša nova strategija rasta, za rast koji uzvraća više nego što uzima... Pokazuje kako da transformišemo naš način života i rada, ili proizvodnje i potrošnje, tako da bi živeli zdravije živote i učinili naše biznise sa više inovacija. Pomoći ćemo našoj ekonomiji da bude svetski lider tako što će krenuti prva i krenuće brzo." Inače, jedan od glavnih ciljeva je da do 2050. Evropa emituje nula izduvnih gasova ugljendioksida. Predlaže se da više robe putuje brodovima i prugama, kao i smanjenje zagađenosti avionskog prevoza.

U sklopu novog plana Mađarskoj, Češkoj i Poljskoj (najnovija vest tvrdi da će Poljska biti izuzeta) je obećana suma od 100 milijardi evra kao pomoć transformacije njihovih industrija koje same ne bi mogle da postignu cilj po pitanju eliminacije ugljendioksida. Međutim, mnogi privredni rezovi moraće da zadru i u sferu IT tehnologija.

Radi se, pre svega, o optičkim kablovima i prenošenju informacija. Neoliberalizam je doveo do toga da mnoge države zavise od privatnih firmi kada je protok informacija u pitanju. Optičke elektronske vene ne znače samo WiFi, već i pristup energetskim mrežama i pametnom prevozu. Naime, mnogi smatraju da bi pristup brzim informacijama trebalo da bude u rukama građana kojima onda privatne firme ne bi mogle da naplaćuju skoro po volji.

Dogodilo se pomeranje moći gde su legitimne vlade svakim danom sve više zavise od privatnih korporacije koje kreiraju društvena uređenja, počevši od stezanja kaiša, ali i do načina kako se isplaćuju penzije ili kako funkcioniše zdravstvena zaštita građana. Pristup informacijama postala je nasušna potreba, baš kao i hrana, svakog pojedinca koji bi da živi normalan život u modernom društvu.

Zbog svih tih postojećih nejednakosti Evropljani protestvuju, a u pitanju Evropske Unije ne radi se ni o "Četvrtom rajhu" ili "Troglavoj hidri", već o samom sistemu koga danas prepoznajemo kao neoliberalnog.

Nemcima takođe nije sve potaman, ali oni pre svega to iskazuju protestima u dva tabora. Prvo na ulice stupaju fašisti iliti neonacisti, a onda istovremeno s druge strane ulice se pojave antifašisti, a da se ne bi sukobili između njih se postave jake snage policije. U Italiji se ovih dana događaju slične stvari.

Sardine, pokret koji se oformio kao odgovor rastu krajnje desnice Matea Salvinia, izašle su u Bolonji 14. novembra da se izjasne protiv fašizma. Na omanjem trgu tog grada bilo ih je nekih 15.000, sabijenih kao sardine i to je dalo ime pokretu. A onda je u subotu 14. decembra na rimski trg San Đovani izašlo oko 100.000 ljudi takođe protestvujući protiv Salvinia, ali i protiv mafije, klimatskih promena i siromaštva u Italiji.

Mnogi Evropljani osećaju, s pravom ili ne, da neoliberalizam neće moći da potraje, a kad će se ugasiti ne zna se, i počela je borba šta će ga zameniti. Prošlog puta nakon velike ekonomske krize, tridesetih godina prošlog veka, u vakum na vlasti uglavili su se fašisti, a ko će pobediti ovog puta uskoro ćemo videti.

ANTRFILE:

Boris je pobedio, ali je Britanija izgubila

Boris je pobedio, ali je Ujedinjeno kraljevstvo izgubilo, bio je naslov teksta u Dojče veleu, koji se pojavio odmah nakon što su završeni izbori u Britaniji. Šta se to dogodilo u Britaniji? Dogodilo se da su Torijevci (desnica) pobedili, a Laburisti (levica) izgubili skoro kao nikad do sada. A to znači da Britanija izlazi iz Evropske unije. Kada? E, to se ne zna.

Proces napuštanja Unije se nastavlja i može da potraje duže vreme, par godina je sigurno. Nakon svog odmotavanja, moraće da se krene o trgovačkim i drugim sporazumima sa Unijom, a to tek može da potraje. primera radi - Evropska Unija i Kanada su pregovarali svoje trgovačke sporazume čitavih deset godina.

Kako je Džonson pobedio? Imao je veoma jasnu i razumljivu kampanju jer je znao da samo tako može da pobedi. On je populista i zna kako da se dopadne običnom narodu. Toliko to dobro poznaje da su Laburisti izgubili milione glasove radnika iz delova zemlje gde su radnici decenijama vodeća politička sila.

Boris Džonson je poručio Škotima da neće moći da raspišu referendum o nezavisnosti, o napuštanju Britanije, ali čini se da su ga, makar u prvom momentu, Škoti ignorisali.

Boris nije ništa poručio Ircima, valjda da ih ne bi provocirao jer Irci ionako ne haju šta im London kaže.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane