Natrag

Dežurna

Priče iz tajne službe

Čije su kozje uši

Stanić Zoran, zvani Zis, nadrogirani načelnik u BIA, uredno se ogrnut samo peškirom šeta po načelstvu BIA. Kaže, završio je sa tuširanjem. Ovaj bahati čovek misli da mu niko ne može ništa. Njegove „karte" su proste. Zloupotrebom tehničkih kapaciteta BIA ( načelnik tehnike za priskluškivanje) nagomilao je terabajte snimljenih materijala sa kojima misli da može da ucenjuje sve i svakoga, pa i kolege iz BIA.ž

Piše: Insajder B-8

Njegov mentor, ministar zdravlja Zlatibor Lončar, odlično zna da za takvu politiku terabajti snimaka ni slučajno nisu dovoljni. Valja imati još puno toga. Zato mu je i važno da pored Stanića zadrži kontrolu i nad Petom upravom BIA.

Lončar je ipak lekar, pa odlično zna da Stanić nije normalan čovek ali zagazili su preduboko. Za potrebe Lončareve mafije, Stanić je organizovao dva privatna prislušna centra i u slučaju sukoba jedan drugog mogu mnogo da koštaju.

Stanić je deo mehanizma koji je osmislio njegov mentor i zaštitnik Neša Mirković. U tu priču bilo je uključeno još pripadnika službe. Naime, ideja je bila da se, kao odabrana grupa, pravilno rasporede u sve političke opcije u zemlji i da nakon političkih promena jedni druge „vuku" i čuvaju.

Međutim, Stanić je prvom prilikom „počistio" svog najboljeg druga Mirkovića i ispratio ga u zasluženu penziju.

Mirković je odmah prešao na rezervni položaj u jedno preduzeće uz redovnu platu od 2.000 evra. Međutim, iz njemu znanih razloga, Stanić ga i dalje redovno pominje i to u vrlo eksplicitnom kontekstu.

Stanić nikada nije bio operativac. Uvek se provlačio na bahatost i galamu, ali je shvatio da od svega što služba ima na raspolaganju, najviše koristi može da ima od tehničkih kapaciteta službe. Počeo je da kadrira i da u tehničku upravu dovodi i razmešta „svoje ljude". Posebno mu je bilo interesantno mesto tehničara na uređaju za forenziku telefona.

U pitanju je mobilno tehničko sredstvo koje se mahom koristi za rad na terenu a namena mu je da se ostvari potpuni uvid u mobilni telefon, računar ili bilo koje tehničko sredstvo, popularno rečeno-forenzika telefona. Kako bi osigurao da niko nema uvid nad tim šta sa tim sredstvom sve radi, Stanić je za posao tehničara na tom uređaju doveo i u BIA zaposlio, svog drugara Vladu Deletića. Deletić je do tada radio u jednom privatnom servisu mobilnih telefona.

Dok je bio „sitan igrač" Stanić je preko Deletića u tom servisu prodavao sitan tehnički inventar koji je krao iz BIA. „Posao" ih je zbližio pa je Stanić odlučio da na to mesto zaposli upravo Deletića.

Naivno verujući da obavlja „tajne poslove od izuzetnog značaja za državu" Deletić je nebrojeno puta postupao po direktnim Stanićevim naređenjima nesvestan da Stanić za to što radi nema odobrenje nadležnih starešina. Naime, za upotrebu ovog sredstva potrebno je direktno, pismeno i obrazloženo naređenje direkora BIA ili lica koje on ovlasti. Stanić i Deletić su na taj način, mahom mimo znanja rukovodilaca BIA, privatno „odradili" ogroman broj mobilnih aparata i računara.

Na meti su bili brojni kriminalci, političari, pripadnici službi bezbednosti ali i ljubavnice, ljubavnici i mnogi drugi. Onoliko koliko je interesantno šta su sve na tim tehničkim uređajima „pronašli", interesantno je i koliko su virusa i neželjenih sadržaja na te uređaje stavili.

Vremenom, Deletić je konačno shvatio da tu baš nisu čista posla i da nije baš svaki ulazak u prostorije BIA u tri posle ponoći, legalan. Strah mu je ušao u kosti i kada je shvatio kome sve pripadaju telefoni i računari koje je on, za račun Stanića, na svoju ruku „odradio". Ubrzo se propio. Jednom prilikom (2016. g.), mrtav pijan, sa službenim vozilom marke Škoda oktavija, u ranim jutarnjim časovima u reonu Košutnjaka, udario je u taksi vozilo u kome se nalazila i jedna osoba ženskog pola koja je tom prilikom teže povređena. ž

Od siline udara oktavija se prevrnula na krov. Saobraćajna policija je došla na lice mesta i napravila uviđaj u skladu sa zakonom. Onda je uplašeni Stanić počeo akciju „spašavanja" unezverenog Deletića. Postojala su dva problema. Prvo, Deletić je bio mrtav pijan pa za nastalu značajnu materijalnu štetu ne važi polisa „kasko" osiguranja. I drugo, u udesu je povređena putnica.

Počeli su strahoviti pritisci na tužilaštvo. Preko jednog radnika BIA koji je pre agencije radio u tužilaštvu (generalije poznate redakciji) pokušali su da utiču na postupak, ali i na nesrećnu osobu koja je povređena u udesu.

Da bi se za potrebe suda „korigovale" povrede povređene putnice Stanić je angažovao Zlatibora Lončara. Međutim, ostao je problem šta sa nastalom materijalnom štetom. Pokušaj da se utiče na osiguravajući zavod nije prošao. Stanić je onda, u svom stilu, odlučio u ime svih radnika Deletićevog (prvog) Odeljenja. Doneo je „odluku" da su svi radnici u obavezi da odvajaju po 1.000 dinara svaki mesec (500 dinara po delu plate) sve dok se načinjena šteta ne isplati u celosti. Zbog velike materijalne štete ovaj „reket" plaćaće godinama.

Međutim, u poslednje vreme Stanićevo mentalno stanje se značajno pogoršalo. To je vidljivo svim radnicima BIA koji su prinuđeni da sa njim sarađuju. Strah je i njemu ušao u kosti. I on čita novine, naročito Magazin Tabloid. Svestan je da uskoro neće uspeti da se sakrije u „hacijendi" od 500.000 eura koju je napravio uz obalu Save (u kraju gde su svoje vile napravila još tri radnika službe). Ima problem i što nije više siguran da li će Deletić ćutati.

Na tu temu dobio je i „prepopruke" od svojih „šefova" (van službe) da je on u obavezi da predupredi svako potencijlano „nelojalno" ponašanje Deletića. Sad mu se svašta mota po ludoj glavi.

Dok je „kraduckao" na sitno, baterije, kablove i po neki mobilni telefon, Stanić je živeo od činovničke plate i prodavanja inforamcija i tehničkih kapaciteta službe lokalnim kriminalcima.

Međutim, kada se dočepao pozicije krenuo je posao na veliko. Uz blagoslov i utvrđeni procenat tadašnje radnice logistike BIA, Radmile Selaković, (nakon smene Đorđević Aleksandra najurena iz BIA), „uortačili" su se sa vlasnicima firme „Avionics and telecommunication services" iz Beograda, ulica Mekenzijeva broj 53.

Ova firma je osnovana 2011. g. i registrovana je za poslove popravke telekomunikacione opreme. Vlasnici su Aleksandar Milovanović i Miloš Ivančajić.

Kao serviseri, za 2015. g. i 2016. g. prijavili su ukupan promet od 3,7 odnosno 7,6 miliona dinara. Tada se tandem Stanić - Selaković raspomamio. Preko ove firme (a ima ih još) 2017. g. „obrnuli su" 101 milion dinara. Naprasno su svoj poslovni asortiman proširili i na vojnu, špijunsku, avio i raznu drugu opremu za koju su mahom saznali preko Stanića i organozovanih putovanja na poznati sajam vojne opreme Milipol, koji se održava svake godine u Parizu.

Za potrebe tog sajma ova firma je uredno plaćala putne i boravišne troškove za Stanićeve „odabrane" kolege (o ovim „aktivnostima" Magazin Tabloid je naveliko pisao). Posao je malo pao u 2018. g. na 91 milion dinara. Zanimljivo je da su 2017. g. prijavili da su imali nematerijalne troškove od čak 31, a 2018. g. od 25 miliona dinara.

Firma je za navedene godine, i pored ogromnih prometa, knjižila dobit od svega par miliona dinara a na plate ukupno tri zaposlena izdvajano je milion dinara godišnje. Kako je porastao promet firme tako su porasle i građevine (radnici BIA ih od milošte zovu „sojenice") koje su Stanić i Selakovićka sazidali na obali Save. Ovaj „biznis" i dalje cveta.

A 1:

Naprednjački batinaši

Krajem prošle godine u Regionalni centar BIA za Beograd primljeno je u radni odnos 300 službenika, iz redova Srpske napredne stranke! Dve trećine nisu prošli lekarske preglede koji se obavljaju u Zdravstvenom centru u Durmitorskoj ulici!

Većina primljenih kandidata ne ispunjava ni školske ni bezbedonosne uslove!

Reč je o mlađim delikventnim ljudima koji će u Regionalom centru BIA za Beograd ''pokrivati'' novinare, stranačke lidere i proteste, a biće korišćeni i kao eskadroni za prebijanje građana.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane