Natrag

Ekonomija

Otvorene nacionalne privrede i svetski novac-podsticaji, ograničenja i sukobi (2)

Koga lomi MMF?

Savremene ekonomije su više ili manje otvorene prema svetskom tržištu (robe,novca, rada i kapitala). Autarkičnih privreda i privreda dovoljnih samih sebi nema. Komplementarnost i uzajamna povezanost privreda postaju sve veći. Otvorenost privreda nameće i potrebu ovladavanja saznanjima o složenim tokovima novca i kapitala u međunarodnoj ekonomiji, sistemu i instrumentima plaćanja, efektima promena deviznih kurseva, garancijama, promenama kamatnih stopa na finansijskim tržištima, kursnim i valutnim rizicima, inflaciji i dr. Manipulisanje deviznim kursevima, devalvacije i revalvacije nacionalnih valuta, politika izvoza i uvoza roba i kapitala su sastavni deo svakodnevnih politika, fundamentalni problemi platnog bilansa, zaduživanje u inostranstvu, efekti upotrebe kapitala i dospeće obaveza (kumulisanje obaveza po dugovima), otežani pristup svetskom tržištu novca i kapitala, velike promene na svetkim finansijskim tržištima i u poslovnoj filozofiji međunarodnoj finasijskih institucija - kao imperativ nalažu i potrebu njihovog detaljnog izučavanja.O tome za Magazin Tabloid piše prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

3. Međunarodni monetarni fond, zlato i dolarski standard

1.Finansijska kriza, ratni lomovi i formiranje MMF-a

Međunarodni monetarni fond, kao mehanizam I devizno-monetarni svetski sistem, nikao je i razvio se na ruševinama zlatnog važenja (standarda).

Poremećaji nastali kao posledica Prvog svetskog rata -označili su kraj zlatnog važenja. Sistem zlatnog važenja ni u period pre Velike ekonomske krize nije dobro funkcionisao. To je bio mehanizam liberalističke epohe kapitalizma, klasičnog laissez faire ate je i mogao pravilno funkcionisati samo u liberalističkoj epohi kapitalizma.

Mehanizam zlatnog važenja je već u vreme izrastanja monopola, koncentracije kapitala i državnog dirižizma počeo nailaziti na velike teškoće. Burna vremena posle Prvog svetskog rata gurala su kapitalističke zemlje na sve izrazitiji intervencionizam i dirižizam u ekonomskim odnosima. Ove tendencije su posebno izražene posle Velike ekonomske krize. Pokušaji restauracije zlatnog važenja posle Prvog svetskog rata ostali su bezuspešni, a kriza 1929-1933. zadala mu je definitivan udarac.

U nameri da se prebrode velike teškoće, nastale posle krize, najpre vodeće kapitalističke države, a zatim i ostale zemlje, potpuno nezavisne jedna od druge, pristupaju celom nizu autarkičnih i intervencionističkih mera, koje su konačno dovele do potpunog valutnog haosa. Masovno manipulisanje valutama, česte devalvacije karaktera valutnog dampinga, fruktuirajući kursevi i celi arsenal kvantitativnih deviznih ograničenja, praćenih obustavama plaćanja, moratorijumima, begom kapitala i gubljenjem poverenja u plaćanja - osnovna je karakteristika ovog perioda. Sve je to imalo veoma nepovoljne posledice na međunarodnu razmenu, koja i u 1939.godini nije dosegla nivo iz godina pre velike ekonomske krize. Takva iskustva uglavnom su otkrila dve istine, i to:

Neophodno je da postoji jedinstveni usavršen međunarodni monetarni sistem (kao bitna pretpostavka uspešnog odvijanja svetske trgovine i plaćanja) i

Novi međunarodni monetarni sistem mora da uvažava i nova shvatanja i odnose u međunarodnoj privredi posle zvršetka Drugog svetskog rata.

Upravo poučeni teškim iskustvima posledica proteklih valutno-monetarnih prilika između dva rata, krajem Drugog svetskog rata pojavila su se četiri plana za organizaciju međunarodnog monetarnog sistema, i to: 1) britanski, 2) američki, 3) francuski i 4) kanadski. Najveću pažnju stručne, naučne pa i političke javnosti izazvala su prva dva plana, koji su dobili imena po glavnim kreatorima: Kejnsov (J.M.Keynes) plan i Vajtov (H.D.White) plan.

Britanski ili Kejnsov plan zalagao se za stvaranje Međunarodne klirinške unije, "koja bi bila vrsta svetske banke ili ustanova za kompenzaciju, gde bi se međunarodna plaćanja susretala i uzajmno prebijala" posredstvom, za tu svrhu specijalno kreiranog novog valutnog sredstva, nazvanog bankor (bancor).

Prema zamislima Kejnsa, novokreirani međunarodni medij bankor, ne bi se mogao menjati za zlato, dok bi se zlatom mogao kupiti bankor. Dakle, konvertibilnost između zlata i bankora, bila bi unilateralna.

"U osnovi Kejnsovog plana leži zamisao da Unija, polazeći od stanja velikih deficita u platnim bilansima većeg broja zemalja članica, usklađuje te deficite s viškovima kojima su raspolagale druge zemlje i tako, putem kreditnih odnosa, održi stanje ravnoteže i zadovoljavajuće likvidnosti u međunarodnom monetarnom sistemu".

Vajtova koncepcija obnove i razvoja posleratnog međunarodnog monetarnog sistema išla je, kao izraz ekonomsko-političkih interesa SAD, drugom linijom.

Vajtov plan je predviđao osnivanje Stabilizacionog fonda kao međunarodne monetarne ustanove, čiji bi osnovni cilj bio održavanje stabilnosti deviznih kurseva. Valutni pariteti bi se iskazivali u međunarodnoj monetarnoj jedinici - junitas", čija je vrednost bila 0,891 gram čistog zlata, odnosno 10 dolara. Promena pariteta kao i uvođenje mera devizne kontrole pretpostavljala je saglasnost Fonda . Sredstva Stabilizacionog fonda bi se formirala uplatama kvota, i to: u zlatu, nacionalnim valutama i hartijama od vrednosti. U slučaju deficita članice bi mogle dobiti pozajmice u zamenu za nacionalnu valutu i to do iznosa od 25% kvote u toku jedne godine, a ukupno zaduženje bi bilo ograničeno na 100% kvote.

Oba plana imala su, u krajnjem slučaju, zajednički cilj da osiguraju da dobijeni novac od prodaje robe može biti upotrebljen za kupovinu bilo koje druge robe, što je podrazumevalo da takav novac bude konvertibilan ili zamenljiv za svaku drugu robu i usluge. Osnovna razlika između ova dva plana bila je u tome što se Kejns zalagao da to bude klirinški novac, a Vajt da to i dalje bude zlato. Ovakav Vajtov stav posledica je činjenice da su SAD u to vreme posedovale oko četiri petine svetskih rezervi zlata (92% zlatnih svetskih rezervi koncentrisano je u SAD u toku rada).

Pri osnivanju MMF (1944.) od svih zaliha zlta u svetu u visini od 33 milijardi dolara oko 27 milijardi (82%) se nalazilo u SAD. V.Britanija je stoga bila za kreditni sistem i fleksibilni monetarni sistem (Kejnzov plan), dok su SAD zagovarale zlatno pokriće (iz navedenih razloga) i sistem čvrstih kurseva (Vajtov plan). Plan SAD je činio osnovu novog svetskog monetarnog sistema, dakle zlatno pokriće (zlatni paritet valuta) i dolar kao rezervna valuta u vrednosti od 35 dolara za uncu zlata. To znači praktično da su SAD određivale politiku novca I konjunkturnu politiku.

Posle dvogodišnjih rasprava na međunarodnoj valutnoj konferenciji poznatoj pod imenom "Monetarna i finansijska konferencija Ujedinjenih nacija" održanoj od 1. Do 22. Jula 1944. Godine u Bretton Woodsu (država New Hampshire, SAD), uz izvesne modifikacije prihvaćen je Vajtov plan i doneta odluka da se osnuje Međunarodni monetarni fond - International Monetary Fond (IMF).

Sporazum o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda stupio je na snagu 27. Decembra 1945.godine zvaničnim potpisivanjem od strane zemalja osnivača. Fond je počeo sa radom u martu 1946.godine kada je održana prva skupština guvernera.

Jugoslavija je bila član Međunarodnog monetarnog fonda od njegovog osnivanja. Od prvobitne 44 članice Fonda broj zemalja se stalno povećavao tako da početkom 2000.godine u radu ove međunarodne monetarne institucije učestvuje 183 zemlje članice. Jugoslavija je sa ulogom od 425,2 miliona SPV ili 280 miliona dolara bila na 61 mestu. Taj iznos je i baza za nove kredite MMF.

Prema odredbama Statuta osnovni ciljevi Međunarodnog monetarnog fonda su:

Da razvija međunarodnu monetarnu saradnju putem stalne institucije, koja pruža tehničke mogućnosti za konsultacije i saradnju država na rešavanju međunarodnih monetarnih problema;

Da pomaže ekspanziju i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine i da na taj način doprinese razvoju i održavanju visokog stepena zaposlenosti, realnog dohotka i razvoju proizvodnih snaga kao prvenstvenih zadataka ekonomske politike;

Da doprinosi stabilnosti valutnih kurseva, da podržava redovne platne odnose između zemalja članica i da sprečava konkurenciju pomoću valutnih deprecijacija;

Da pomaže uvođenje i širenjue multilateralnog sistema plaćanja po tekućim transakcijama između zemalja članica i da ukida devizna ograničenja koja usporavaju razvoj svetske trgovine;

Da pruža pomoć zemljama članicama putem raspoloživih sredstava kako bi mogle lakše da otklone poremećaje u platnom bilansu, bez upotrebe mera koje ometaju razvoj i štetno deluju na narodno i međunarodno blagostanje;

Da skrati trajanje i smanii stepen nervnoteže u platnom bilansu zemalja članica. Postoje i drugi zadaci MMF u koje ovde nećemo šire ulaziti. Interesantno je, međutim, razmotriti pitanje pariteta valuta.

Pariteti svih valuta izraženi su u zlatu ili u SAD dolarima težine i finoće na dan 1. Jula 1944.godine. Kursevi valuta, fiksno utvrđeni, ne mogu odstupati od utvrđenih pariteta više od plus ili minu 1%. U tom smislu svaka zemlja članica dužna je da sarađuje sa Međunarodnim monetarnim fondom radi održavanja stabilnosti utvrđenog deviznog kursa, izvršavanja deviznih sporazuma s drugimzemljama članicama i izbegavanja konkurentnih izmena deviznih kurseva.

Ako se treba uspostaviti već poremećena osnovna ili fundamentalna neuravnoteženost, dozvoljena je izmena pariteta određene valute. Izmena pariteta se može izvršiti samo na temelju predloga odnosne zemlje članice, ali po prethodnom konsultovanju sa Fondom.

Ako izmena pariteta ne prelazi 10% MMF neće stavljati prigovor. Međutim, ukoliko tražena promena kursa prelazi 10%, tada će MMF dati saglasnost za izmenu samo ako stekne uverenje da se radi o uklanjanju osnovne ili fundamentalne neravnoteže, posebno na planu unutrašnje razvojne, a i socijalne politike. Ako jedna zemlja izvrši izmenu pariteta suprotno stavu Fonda tada gubi parvo da koristi sredstva Fonda, osim ako ovaj ne odluči drugačije.

Stabilnost deviznog kursa podrazumeva (i zahteva) stabilnost nacionalnih ekonomija i uravnotežene platno-bilansne odnose.

2. Kapital i kvote mmf - pokušaj ugrađivanja zlata u svetski monetarni sistem

Sredstva Međunarodnog monetarnog fonda formiraju se po osnovu:

Uplata kvota zemalja članica,

Pozajmica zemalja članica i pozajmica na privatnom tržištu kapitala.

Uplate zemalja članica kao i pozajmice zenalja članica čine osnovni izvor sredstava MMF, a pozajmice na privatnom tržištu kapitala predstavljaju dopunski vid alimentiranja sredstvima Fonda.

Pored toga, od 1976. do sredine 1980. godine kao vid obezbeđenja sredstava Fonda bila je akcija prodaje zlata. "Za četiri godine, od juna 1976. do maja 1980.godine ovim prodajama (cena se kretala od 109 do 712 dolara po unci) prikupljena je suma od 4.640 miliona dolara, od koje je zemljama u razvoju direktno bilo raspoređeno 1.289 miliona dolara, a ostatak je otišao za formiranje Starateljskog fonda".

Osnovni izvori redovnog kreditnog potencijala Međunarodnog monetarnog fonda čine kvote zemalja članica. Svaka zemlja članica bila je dužna prilikom stupanja u članstvo Fonda da uplati pripadajuću kvotu, i to: 25% u zlatu, a 75% u nacionalnoj valuti.

Početne kvote zemalja osnivača MMF utvrđivale su se na osnovu tzv. Bretonvudske formule koja je uvažavala brojne ekonomske indikatore, kao što su: visina nacionalnog dohotka, devizne rezerve i obim spoljnortrgovinske razmene.

Tokom rada Fonda pokazalo se da ova formula ne uvažava promene i pozicije pojedinih zemalja u svetskoj privredi, pa je 1963. izvršena revizija metoda kalkulacije kvota. Osnovna intervencija revizije bila je da se manjim zemljama osigura veće učešće u kvotama MMF, pre svega putem povećanja značaja spoljnotrgovinske razmene i oscilacija u izvozu, a smanjenjem značaja faktora nacionalnog dohotka i deviznih rezervi. Značajnije promene u metodu kalkulacije kvota izvršene su prilikom osme opšte revizije kvota (1982/83.) tako što je umesto nacionalnog dohotka uvedena kategorija bruto nacionalni proizvod i izvršena redefinicija agregata rezervi u smislu da monetarne rezerve zemlje čine zlato i devize, SPV, EVRO I rezervna pozicija kod MMF.

Prema odredbama Statuta, Fond svakih pet godina vrši opštu reviziju kvota, dok u opravdanim slučajevima u svako doba može da razmatra izmene pojedinačnih nacionalnih kvota na zahtev zemlje članice.

Pored opšteg (linearnog) povećanja kvota koje se odnosi na sve zemlje članice, dolazilo je i do posebnog (selektivnog) povećanja koje se primenjivalo samo na one zemlje članice čije kvote više nisu održavale njihovu ekonomsku i finansijsku snagu (npr.Japan).

Visina nacionalne kvote je veoma znčajna jer predstavlja osnovicu za:

Podelu sredstava Fonda u okviru redovnih prava vučenja,

Udeo zemlje članice u alokaciji specijalnih prava vučenja,

Određivanje pristupa članice ostalim finansijskim sredstvima Fonda,

Utvrđivanje glasačke snage zemlje članice i

Učestvovanje članice u organizacionim telima Fonda.

Prema odredbama Statuta, Međunarodni moneatrni fond može da mobiliše potrebna sredstva i pozajmicama od članica i nečlanica kao i na privatnom tržištu kapitala. U dosadašnjem radu MMF je koristio pozajmice samo iz javnih izvora. To su bile centralne banke visokorazvijenih zemalja članica (SAD, Nemačke, Japana, Francuske, V.Britanije, Italije, Kanade, Holandije,Belgije I Švedske), jedne nečlanice (Švajcarske) i Banke za međunarodne obračune (BIS). Prve pozajmice Fonda vezane su za tzv. Opšti aranžman o pozajmicama. Ovaj aranžman je nastao početkom 60-ih godina, kada su dve vodeće valute (dolar i funta), zbog kratkoročnih transakcija, izazvale teškoće. Prema novom aranžmanu o pozajmicama (1992.) deset najjačih članica MMF obavezlo se na formiranje posebnog pula u okviru Fonda u koji bi se uplatilo 24 milijarde dolara u slučaju izbijanja većih kriza - koje bi mogle da ugroze stabilnost mećunarodnog monetarnog sistema.

3. Mehanizam funkcionisanja i kreditni aranžman mmf

U trenutku kada nastupe teškoće u plaćanjima prema inostranstvu, zemlja članica podnosi zahtev Međunarodnom monetarnom fondu za pomoć. Nakon toga Fond upućuje u odnosnu zemlju svoju misiju, koja u konsultacijama sa monetarno-kreditnim vlastima domaćina nastoji da sagleda ekonomsku situaciju i mere kojima treba da se eliminišu privremeni poremećaji u plaćanjima prema inostarnstvu i uspostavi ravnoteža u platnom bilansu.

Zaključak misije Fonda, zasnovan na konsultacijama relevantnih institucija i statističkih pokazatelja, međunarodne, regionalne i nacionalne finansijske institucije i zemlje prihvataju kao objektivnu ocenu ekonomske situacije zemlje članice i na toj osnovi formiraju svoj stav i politiku prema toj zemlji.

Na osnovu zahteva i pozitivne ocene ekonomske politike, koju je sačinila misija Fonda, Odbor izvršnih direktora donosi konačnu odluku da se članici odobri prodaja tražene valute.

Kako korišćenje sredstava Fonda može da služi samo za preovladavanje kratkoročnih privremenih debalansa, to korišćenje sredstava Fonda preko 75% mora takođe biti privremeno. Svaka zemlja je stoga obavezna da od Fonda otkupljuje svoju valutu, bilo u konvertibilnoj valuti ili "specijalnim pravima vučenja".

Ovih 75% nacionalne valute treba da predstavlja stanje ravnoteže kojoj treba težiti u operacijama s Fondom. Kada je, zbog veće kupovine stranih sredstava plaćanja, ovo stanje praćeno neravnotežom, uz pojavu veće ponude domaće valute, počinje da deluje mehanizam zlata, konvertibilnih valuta i "specijalnih prava vučenja" (monetarne rezerve zemlje dužnika) koje treba da kompenzuju takvo stanje i da svojim delovanjem dovode do uspostavljanja nove ravnoteže.

Prema tome, Fond ide na uravnotežavanje privremenih debalansa u bilansima plaćanja, pri čemu polazi od pretpostavke da su te ekonomike inače uravnotežene. Time se želi izbeći da domaća neuravnoteženost deluje i na intervalutarnu stabilnost. Dakle, u prvom redu treba "srediti" domaću ekonomiku i "tu stvari dovesti u red", a pre svega uravnotežiti budžet i suzbiti otvorenu inflaciju, jer od stabilnosti domaće ekonomije zavisi i stabilnost u intervalutarnim odnosima.

Ako se radi o dugoročnoj ili "fundamentalnoj" neravnoteži u privredi obično se pristupa izmeni pariteta (devalvaciji ili revalvaciji) valute takve zemlje.

Dakle, priznavanjem mogućnosti ismene pariteta, preko devalvacije i revalvacije valuta, a radi uspostavljanja osnovne (fundamentalne) ravnoteže u privredi, upravo se ispoljava razlika prvog sistema međunarodnih plaćanja i ranijeg međunarodnog zlatnog važenja. U zlatnom važenju visina stope rasta, zaposlenost i dohodak bili su žrtvovani stabilnosti deviznog kursa, dok je jedan od osnovnih ciljeva Fonda sadržan u tome da se ostvare svi navedeni unutarnji ciljevi razvoja uz uravnotežen razvoj svetske trgovine i dovoljnu ravnotežu u platnom bilansu.

Zemlja koja pretenduje na sredstva Fonda pristupa izradi stabiliazcionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako pismo o namerama suvereno donosi zemlja članica, to je ipak document koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovede ako želi podršku Fonda. MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabiliazcije adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih teškoća.

"Poznato je da su glavne ekonomske varijable svakog kreditnog aranžmana sa MMF-om (najčešće stand by): 1) Kreditna ekspanzija bankarskog sistema, 2) Finansiranje državnog sektora, 3) Devizni kurs, 4) Kamatna stopa, 5) Spoljna zaduženost, 6) Trgovinska i devizna ograničenja, 7) Opšti nivo cena i monetarne rezerve, kao elementi stabilizacionog programa. Kada se ove varijable u pregovorima sa MMF-om kvantitativno limitiraju, one postaju tzv.kriterijumi izvršenja (performance criteria) programa stabilizacije".

Osnovni kriterijumi izvršenja su:

Limitiranje kredita banaka (na nivou centralne banke i bankarskog sistema), kako bi se uticalo na nivo novčane mase i platežno sposobnu tražnju;

Smanjenje potrošnje javnog sektora (ili njeno ograničenje, uz određena fiskalna pravila kao visina budžetskog deficita, visina zaduženosti države);

Politika kamatnih stopa - traži da kamate budu realno pozitivne, međunarodno konkurentne, kako bi se stimulisao priliv kapitala, povećala domaća štednja i smanjila previsoka investiciona potrošnja;

Devalvacija valute - to je redovan zahtev MMF-a za izrvnavanje domaćih i stranih cena, čime bi se postigli kratkoročni pozitivni efekti na platni bilans;

Korekcija cena - MMF traži njihovo tržišno delovanje (odlučno je protiv njihovog zamrzavanja);

Kvantitativno limitiranje dodatnog inostranog zaduživanja;

Potreban nivo državnih rezervi - ovaj i prethodni kriterijum treba da uspostave narušenu kreditnu sposobnost zemlje članice;

Izjav da se neće uvoditi nova trgovinska i platna ograničenja kako bi se ostvarila slobodna cirkulacija robnih i finansijskih transakcija.

Kao izraz povećanja kreditnog potencijala i još više naraslih potreba zemalja članica, obogaćen je finansijski mehanizam Međunarodnog monetarnog fonda.

Pored "običnih pozajmica", zemlje članice mogu koristiti i standby kredit ili kredite u pripravnosti. Standby kredit predstavlja posebnu formu kredita koji Fond odobrava članicama za koje pretpostavlja da bi u skoroj budućnosti mogla imati teškoća u plaćanjima prema inostranstvu.

Tokom šezdesetih, a naročito u drugoj polovini sedamdesetih i osamdesetih godina, došlo je do uvođenja više novih finansijskih mehanizama:

Olakšice za kompenzatorno finansiranje (1963.),

Olakšice za finansiranje tampon zaliha (1969.),

Proširene fondove olakšice (1974.)

4) Naftne olakšice (1974. I 1975.)

Starateljski fond (1976.),

Dodatne finansijske olakšice (1979.),

Politika uvećanog pristupa (1981.),

Olakšice za strukturno prilagođavanje (1986.),

Povećane olakšice za strukturno prilagođavanje (1987.),

Olakšice za kompenzatorno finansiranje i nepredvidive slučajeve (1988.),

Krediti u pripravnosti (standby, odobreno, ali nekorišćeno).

Odobravanje kredita MMF uslovljava prihvatanjem i sprovođenjem stabilizacionog programa MMF poznatog kao "politika strukturnog prilagođavanja". Ovde se redovno uključuju sledeće konkretne mere makroekonomske politike:

Provođenje restriktivne monetarne politike (čvrst novac) - kroz visoke kamate,

Smanjivanje budžetskog deficita,

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, kapitala I direktnog stranog investiranja),

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine),

Čvrst (stabilan) devizni kurs (valutna stabilnost),

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je ustvari instrumentalizovan za interese pojedinih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti".

Kontrola finansijskog tržišta i davanje pomoći u sprečavanju finansijskih kriza, danas su postali osnovni zadaci MMF.

"MMF je prethodnih godina napravio bedan posao - tvrdi poznati ekonomista Josef Stiglic, bilo da je u pitanju Meksiko (1994.), Azija (1997), Rusija (1998) ili Brzil (1999), Argentina (2000). " Sve finansijske krize proteklih godina MMF je prespavao" (Saks). Fond pokušava da sa 1000 ljudi u Vašingtonu upravlja velikim delom sveta. Pri tome MMF ima arogantan odnos, gotovo kolonijalni pogled na stvari. "Pojedine države, korisnici kredita kod Fonda moraju da ispune I do 200 pojedinačnih zahteva (mera), koje idu do u najmanje detalje propisa MMF. Tako se potkopava legitimitet demokratije koja u mnogim pogođenim zemljama tek nastaje"(Dž.Saks).

Uvođenje novih finansijskih mehanizama, iako su mnogi bili kratkog veka, omogućilo je nekim članicama da povećaju svoju zaduženost prema Fondu i do 900% svoje kvote.

Na globalizovanim tržištima krize deluju imperfektno, pri čemu intervencije MMF nisu sprečile infekciju. Sve zemlje, koje imaju visoke kratkoročne dugove zahvaćene su krizom.

Svojim zahtevom za zatvaranjem i likvidacijom banaka Fond je doprinosio izbijanju panike. Demonstracije su česte i masovne zbog nepoverenja u MMF. Treba otvoriti javnu debatu u budućoj ulozi MMF, a ne da u njemu odlučuje "ograničeni broj mudraca iz par ministarstava finansija"(Saks).

4. Traži se radikalna reforma MMF-a

Međunarodni monetarni fond je do sada odobrio preko 600 milijardi dolara kredita, čime je značajno doprineo otklanjanju platno-bilansnih teškoća članica, posebno zemalja u razvoju. Međutim, osnovni problem je nedovoljnost sredstava MMF nasuprot sve većih problema deficitarnih i prezaduženih zemalja članica. Postavlja se bitan zahtev za povećanje sredstava Fonda. Istovremeno se i svetski monetarni sistem nalazi u krizi - koja se širi i na druge delove :međunarodnu trgovinu, kretanje kapitala i sistem finansiranja. Rasprave se vode o nužnosti reforme MMF, povećanju sredstava, mehanizam delovanja Fonda, smanjenje dominacije SAD u odlučivanju. Traži se i radikalna reforma MMF, ali i utvrđivanje pravila za regulisanje tokova kapitala, jačanje koordinacije između vodećih zemalja članica u stabilizaciji kurseva , stabilizacionoj politici, povećanju uloge komercijalnih banaka i dr., ali i u procesu strukturnog prilagođavanja (orijentisanog na privredni rast). Istovremeno postavljen je i problem rešavanja dugova da bi se smanjio teret zaduženosti zemalja u razvoju, a u uslovima nove svetske finansijske krize i prezaduženosti niza razvijenih privreda (država), posebno SAD i niza držav-članica evro zone, uz istovremeni potreban porast proizvodnje, zaposlenosti, štednje, izvoza i investicija.

SAD zahvaljujući visini svoje kvote i glasačkoj snazi u MMF imaju odlučujući uticaj na MMF. On je postao jedan od glavnih instrumenata spoljne politike SAD i pritiska na druge zemlje (prodor američkog uticaja, kapitala, roba i usluga). Razvijene privrede preko procesa liberalizacije (liberalnog modela) I otvaranja ovih privreda preko direktnih stranih ulaganja postaju većinski vlasnik najboljih korporacija (preduzeća) i imovine u drugim zemljama, uz sve jači politički I geostrateški uticaj.

"Kristalno se jasno pokazuje tehnologija globalizacije sa kojom moderni kolonizatori SAD i Evropska unija, preko MMF-a, Svetske banke i STO, u ime ljudskih prava i raznih Sloboda, tržišnih,demografskih itd. vrše kolonijalna osvajanja. Putem bezbroj ucenjivanja i uslovljavanja nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacije. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi finansijskih odnosa sa inostranstvom. Liberalizacija izaziva krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije i masovne privatizacije.

Na sličan način, ili bolje rečeno isti način, pored novo industrijalizovanih, osvojene mnoge zemlje u razvoju i bivše socijalističke zemlje koje se nalaze u tranziciji. "Neviđeni istorijski cinizam je što kolonizatori svoja osvajanja prikazuju kao dobra dela, kao zaštita ljudskih prava, kao demokratizaciju itd. Kolonizovane zemlje ubeđuju da ih osvajaju za njihovo dobro".

Isto tako, zlato je prestalo da bude monetarni metal - sve se manje proizvodilo i nestabilno je u pogledu cena (službene i tržišne), pa je redovno nedovoljno za formiranje sve većih potreba međunarodne likvidnosti, bez obzira na ogroman skok cena zlataa.

Kada su poznati događaji, posebno početkom 1968. (prva dužnička kriza) doneli svetski monetarni sistem na ivicu sloma, hitno su se morala zatražiti nova rešenja za ublažavanje oskudice međunarodnih likvidnih sredstava, s jedne strane, i "podržavanje" dolara kao rezervne valute sveta, s druge strane.

5. Pokušaj reforme svetskog monetarnog sistema

Na sastanku "Kluba desetorice" u Stokholmu 1968. Donesena je odluka o uvođenju "specijalnih prava vučenja" (SDR - Specijal Drawing Rights), što znači da se pristupilo stvaranju knjigovodstvenog novca, papirnih certifikata, koji treba da u osnovnoj funkciji zamene zlato ("papirno zlato").

Na godišnjoj skupštini MMF u Vašingtonu, u septembru 1969.godine donesena je odluka o početku emisije "specijalnih pravavučenja" u visini od 9,5 milijardi jedinica.

Prema mnogim ocenama, uspostavljanje "specijalnih mera vučenja" predstavlja najkrupniji korak u razvoju međunarodnog monetarnog sistema posle konferencije u Bretton-Woodsu na kojoj su stvoreni MMF i Međunarodna banka za obnovu i razvoj. Nažalost specijalna prava vučenja kao zamena za nekada zlato u opticaju ("papirno zlato") nije se razvio kao sistem pre svega zbog otpora razvijenih država, pre svega SAD I V.Britanije.

SAD po učešću u sredstvima i glasovima, dominira u MMF-u i nijedna odluka se ne može doneti bez saglasnosti SAD. Mnoge države su pristupale kupovini dolara na tržištu da bi povećale njegovu tražnju i podigle kurs dolara - koji je stalno klizio naniže.

Izgleda da malo -malo dolar treba spasavati od njega samog, a brigu za njegovu stabilnost prebaciti na druge.

Finansijski interesi razvijenih su stalno dominirali. Preuranjena liberalizacija finansijskih tržišta i otvaranje ekonomije snažno podržane od strane MMF danas veliki broj eksperata smatra da je jedan od osnovnih uzroka finansijska kriza i "kriza tranzicije" većine zemalja u tranziciji. Stručnjaci u MMF i dalje veruju da program koji provode je u opštem interesu. Tržišni fundamentalist danas dominiraju u MMF.

MMF i Svetska banka kao međunarodne finansijske institucije sve više postaju instrumenti globalnog finansijskog kapitala u procesu uništavanja ekonomija nacionalnih država. Stavljajući nacionalne države i privrede pod kontrolu i puna zavisnost od međunarodnog kapitala u osnovi se vrši process predaje ekonomskog suvereniteta država. Strategija i politika MMF je nametanje finansijske zavisnosti i dikature preko onemogućavanja privrednog ozdravljenja država i modernizacije zemalja u razvoju, bez čega je teško očuvati nacionalni suverenitet. MMF ustvari preko "pisma o namerama" diktira makroekonomsku politiku svim državama.

Osnovni principi MMF nametnuti dužnicima su sledeći:

Oštra ograničenja potrošnje, posebno javne I socijalnih davanja,

Udaljavanje države od ekonomije (liberalizma),

Proces deregulacije u privredi,

Brza i sveobuhvatna privatizacija,

Smanjenje zarada i penzija,

Slobodna trgovina i kretanje kursa i kapitala,

Totalni konkurentni međusobni rat svih subjekata,

Deindustrijalizacija,

Zabrana uvođenja prosperitetnih tehnologija,

Uklanjanje zaštitnih carina i subvencija.

Neprijatelji privrednog progresa u svetu su bankari sa Volt Strita i finansijska oligarhija. "Ako im dozvolite da kontrolišu vladu, rezultati će biti katastrofalni". Treba istrgnti vladu iz ruku bankara, ali i srušiti i zameniti rušilački i anacionalni monetarni sistem, nacionalizovati Federalni rezervni sistem, a preći na državne i socijalno orijentisane modele razvoja, koji su okrenuti ka punoj posvećenosti preporodu industrijske proizvodnje. Porast proizvodnje znači infrastrukturu, prerađivačku industriju, poljoprivredu, građevinarstvo, transport, trgovina i sve što je vezano za materijalne robe. Monetarizam i slobodno tržište, nasuprot tome, znače opustošene kuće, finansijske spekulacije, pranje novca, dominacija uslužnog sektora, narkotike, prostituciju i sl. Što se rađa odsustvom realne ekonomije i zapošljavanja.

Regulisanjem visine "specijalnih prava vučenja" trebalo je da se regulišu visina međunarodnih sredstava plaćanja, ali i struktura ovih rezervi. Nažalost ovaj novi "novac" nije uspeo da se nametne kao standard i svetski novac.

Kreiranje i poništavanje "specijalnih prava vučenja" vrši se u principu u roku od svakih pet godina. Ovi periodi zovu se bazični periodi. Prilikom donošenja odluke o kreiranju ili poništavanju "specijalnih prava vučenja" za svki bazični period, određuje se i njihova dinamika korišćenja. Petogodišnji period u regulisanju specijalnih prava vučenja je u potpunosti podešen s politikom MMF da svakih pet godina pristupa revidiranju kvota svih zemalja članica koje formiraju finansijski potencijal Fonda.

Smatralo se da SPV stvaraju izvestan oblik međunarodnog novca koji podleže većoj kontroli i mogućnosti boljeg razmeštaja monetarnih rezervi u svetu.

"Specijalna prava vučenja" se ne zamenjuju za zlato, mada je obračunska jedinica - po kojoj vrši obračun SPV - određena u zlatu od 0,888671 grama čistog zlata.

U sistemu "specijalnih prava vučenja" u pošetku je bila ugrađena zlatna klauzula, u iznosu od 0,888671 grama čistog zlata. To je bila garancija nepromenjivog pariteta jedinice SPV. Nakon dve provedene devalvacije dolara od 1968-1972. zlatni paritet jedinice SPV se nije poklapao sa zlatnim paritetom dolara, mada se prilikom osnivanja 1968. godine potpuno poklapao. Dolar je devalvirao najpre za 7,89%, pa je cena zlata u dolarima povećana od 35 na 38 dolara za jednu finu uncu, a zlatni je sadržaj dolara smanjen na 0,818513 grama čistog zlata, dok je zlatni sadržaj "specijalnih prava vučenja" ostao isti (0,888671).

Odluka o korišćenju ili poništenju, kao i odluka o povećanju ili smanjenju "specijalnih prava vučenja", može se doneti samo na osnovu kvalifikovane većine od preko 85% ukupnog broja glasova članica ovog sistema. To zapravo znači, da zemlje koje imaju 15,1% ukupnog broja glasova - imaju pravo veta. U postojećoj strukturi sredstava to znači da se odluke o kreiranju ili povlačenju "specijalnih prava vučenja" ne mogu doneti bez SAD, koje imaju 16,5% svih glasova i zemalja EU koje imaju nešto preko 16% glasova. Svaka zemlja u Fondu ima 250 baznih glasova, uvećano za jedan glas na svakih 100.000 dolara kvote.

Svaka zemlja članica MMF ima svoju kvotu izraženu u SPV, rezervnoj aktivi i obračunskoj jedinici MMF. Kvota odražava snagu nacionalne ekonomije, određuje glasačku snagu, ali i omogućava pristup sredstvima MMF. Glavne varijable za određivanje kvote su: 1) Visina bruto domaćeg proizvoda, 2) Zvanične monetarne rezerve, 3) Transakcije tekućeg platnog bilansa, odnosno uloga u međunarodnoj trgovini i plaćanjima, i 4) Učešće u međunarodnim monetarnim rezervama.

Zbog demonetizacije zlata, ali i krize dolarskog standarda i krize međunarodnog monetarnog sistema u celini, kao i zahteva za novom "košarom" valuta, ovde dajemo šire mehanizme SPV.

Zbog značaja i daljeg finansiranja SPV pri Međunarodnom monetarnom fondu, njegovih emisija, učešća u svetskim monetarnim rezervama, rasporeda na razvijene i nerazvijene zemlje, izmene structure SPV, blokiranja novih emisija - posebno "dodatnih" SPV za finansiranje nerazvijenih zemalja, kasnije smo posebno obradili SPV i njihovo funkcionisanje danas.

Blokiranje daljeg razvoja SPV od strane SAD I V.Britanije, ali i drugih razvijenih država zapada i nemogućnosti stvaranja "standarda specijalnih prava vučenja" traže i odgovor na pitanje: kakav monetarni sistem se može razviti na raspadu "dolarskog standarda" (a prethodno nestalog zlatnog standarda).

To pitanje kasnije šire razmatramo, kao i moguće alternative dolarskom paradoksu.

Danas se MMF javlja u trostrukoj ulozi: 1) Savetodavca i nadzornika u sprovođenju odgovarajuće stabilizacione makroekonomske politike zemlje članice, posebno kada se javlja kao tražilac sredstava i pomoći od MMF, 2) Glavnog savetnika u pripremi odgovarajućih mera za oživljavanje privrede i prestrukturisanja nacionalnih ekonomija, 3) Osnovnog "katalizatora" u dobijanju sredstava drugih finansijskih institucija i privatnih banaka, koji treba da upali "zeleno svetlo" drugim kreditorima. Tome treba dodati i funkciju kreditora država članica - kada uđu u platno-bilansne probleme i zatraže pomoć Fonda.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane