Natrag

Kako su likovi mačaka iz pesama Tomasa Sternsa Eliota oživeli u srpskoj kulturi

Kako su Srbi iz Vojvodine pobedili one druge?

Ko je celog veka laprdao, bulaznio i sramotio ljudsku inteligenciju. Ko je celog veka dobro živeo na račun glupavog naroda. Ko već poodavno po svaku cenu pokušava da se uvali u neku direktorsku fotelju. Ko je smenjen na svim mogućim direktorskim mestima u Novom Sadu. Zbog čega su u svaku narednu firmu stizala pisma nekih od bivših žena i sindikata iz prethodne firme u kojima se najbiranijim rečima govorilo sve najgore o dotičnom iako nije ni da rampu podiže a kamoli da negde bude direktor

Stanislav Živkov

Genijalni engleski pesnik Tomas Sterns Eliot bio je veliki ljubitelj mačaka i specijalno za svoje kumčiće krajem tridesetih godina napisao je antologiju "Knjiga Starog Posuma o veoma praktičnim mačkama" u kojoj je opisao čitav niz veoma živopisnih mačijih likova a čitajući te pesme jasno se vidi da se oni često zapravo odnose na ljude i to u bilo koje vreme Tako se recimo kaže da je mačak Staro Jevanđelje imao devet žena, a možda čak devedeset devet te da njegovo brojno potomstvo i dalje cveta i raste.

Zatim su tu par Mangodžeri i Ramptizer koji kroz kuću prolaze kao uragan praveći svaku moguću štetu i konačno nemogući mačak Makaviti kome nijedan zakon nije nikakva prepreka a uz to je istovremeno uglađen i prost. E sve ove mačke je opisao Eliot ali se postavlja pitanje da li postoji neko ko je svojevrsna mešavina svih ovih mačaka.

U ljudskom rodu svakako postoji a to je izvesni "eminentni" kulturni radnik, smenjeni direktor Pokrajinskog Zavoda za zaštitu kulture, smenjeni direktor Muzeja grada Novog Sada, smenjeni direktor Istorijskog arhiva grada Novog Sadai i trenutni radnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada prezimenom i imenom Paroški Dr Milan lično i prilično.

Rođen je 1957. godine u Turiji kod Srbobrana. Diplomirao je politikologiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a na istom fakultetu je i magistrirao i doktorirao. Postao je poznat početkom devedesetih godina kada je posle prvih višestranačkih izbora postao poslanik Narodne stranke koja je bila u predizbornoj koaliciji sa SPO.

Proslavio se maratonskim govorima u srpskom parlamentu zbog čega je dobio nadimak srpski Kastro što ni najmanje ne čudi jer je svoju „eminentnu" zaštitarsku karijeru započeo kao „struktura" odnosno osnivač i šef Centra za informisanje PK SK Vojvodine.

Da bi tokom višestranačke karijere promenio neutvrdiv broj uglavnom marginalnih stranaka. Kao prvi čovek Zavoda za zaštitu spomenika kulture Vojvodine (od 1987) angažovao se na obnovi fruškogorskih manastira Vrdnik, Bođani, Velika Remeta, Novo i Staro Hopovo, a zalagao se i za obnovu Sremskih Karlovaca.

U tzv „aferi" prodaje Fruške gore Italijanima 1991. imao je ključnu ulogu u upropašćavanju tog posla koji navodno „nije prepoznao značaj srpskih manastira" na Fruškoj gori koja od tada ubrzano propada.

Smenjen je 1992. posle izložbe „Vukovar - genocid nad kulturom srpskog naroda" da bi za nepostojeće zasluge bio nagrađen mestom direktora Robnih rezervi Novog Sada, odakle je postavljen je za saradnika u novosadskom Gradskom zavodu za zaštitu spomenika.

Međutim, tu priči nije kraj jer je Paroški tokom svoje štetočinske karijere svoje štetočinstvo nastavio direktorovanjem muzejem Grada Novog Sada, Istorijskim arhivom istog, da bi sada ponovo završio u Gradskom zavodu, gde se nešto ne sećaju kada su ga poslednji put videli, jer Paroški sve ove decenije ne zna šta je zapravo: radnik službe zaštite spomenika kulture, poljoprivrednik, farmer, stočar ili politikant, pri čemu je zajednički imenitelj za sve ovo majstor kvariš!!!

Tako se Paroški „ proslavio" u aferi lažnih potpisa 2004 godine kada je izborna komisija pronašla hiljade falsifikovanih potpisa. Naime trojica kandidata za novosadskog gradonačelnika - Branislav Pomoriški, Branislav Švonja i Milan Paroški uz kandidature predali su više od devet hiljada potpisa građana koji ih podržavaju od kojih je više hiljada bilo falsifikovanih uključujući tu i potpise samih članova izborne komisije i njene predsednice.

Videći šta se radi, komisiji nije preostalo ništa drugo do da takvu "podršku" poništi i kandidate vrati na početak da lepo i pošteno zaređaju o vrata do vrata i skupe prave i autentične potpise građana. Osam overivača potpisa je suspendovano, tužilaštvo je pokrenulo istragu a Paroški je zasuo ulaz gradske Skupštine, pa i neke kancelarije sa više stotina jaja!

Naravno politikantskih bisera je bilo još pa se tako Paroški „proslavio" izjavom „I ja sam seljak, obrađujem zemlju, imam stoku, ali žao mi je kada vidim da se milioni konjskih snaga troše na vetrometini i blokiraju drugi u radu i stvaranju - zato predlažem seljacima da izaberu između sebe predstavnika i postave ga za ministra poljoprivrede! I kog andraka se imaju obraćati ministru?! Nije kasno da se okupe i izađu na izbore da preuzmu obaveze u svoje ruke i pokažu koliko su vredni na njivama, u štalama i na ministarskoj funkciji!".

Kao lider vanparlamentarne Narodne stranke, imenovan je za direktora Muzeja grada Novog Sada. U obrazloženju skupštinske većine Paroški je predstavljen kao stručnjak iako niko pojma nije imao za šta je uopšte stručan.

Interesantno je kako je došao dotle. Naime, Rada Marinkov (onaj što je pominjao tenkove pred vojvođanskom skupštinom,) je izbačen iz gradskog DSSa (odnosno renovirali su DSS zbog saradnje sa radikalima) pa je prešao kod Paroškog, uzeo neku funkciju u stranci, a za uzvrat mu dao ovo mesto.

Od tada, mediji su se zabavljali njegovim sukobima i brljotinama jer je Paroški kao direktor Muzeja grada Novog Sada za sobom ostavio trajan dubok trag razaranja i uništenja te ostao zapamćen po maltretiranju i vređanju na nacionalnoj osnovi radnika katoličke i druge veroispovesti i uvlačenju muzeja u bespotrebne sudske sporove pa je tako recimo Paroški podneo krivičnu prijavu protiv zakupaca muzejskog prostora u Petrovaradinu, zbog navodne krađe i samovlašća.

Komisija Muzeja je pokušala da otvori svoju zgradu u Podgrađu, ali su lokoti zamenjeni. Policija nije dozvolila da se vrata nasilno otvore, upozoravajući direktora Paroškog da bi time počinio krivično delo, zbog čega bi usledila krivična prijava protiv njega. Zaposleni u Muzeju grada nameravali su da uđu u zgradu u Beogradskoj ulici 15 u Petrovaradinu i da popišu imovinu kako bi utvrdili da li i šta nedostaje iz zbirke Muzeja farmacije.

Zakupce ugovor obavezuje da zgrada Muzeja, poznata kao Šamsova apoteka, bude otvorena U muzejskoj zbirci je veliki broj predmeta ne samo iz Šamsove već i iz drugih apoteka. Muzejski prostor je zaključan, a mi nemamo gde da izlažemo. Prostor u zgradi nekadašnje apoteke "Kod zlatnog orla", zakupcima Siniši i Milanu Ivančeviću, izdat je 1997. na pet godina, a ugovor je u ime Muzeja grada Novog Sada potpisao njegov tadašnji direktor Đorđe Gačić.

Prema tom ugovoru, zakupac se obavezao da će adaptirati prostorije i u njima omogućiti postavku Muzeja farmacije. Deo prostora koji nije određen za postavku muzeja Ivančevići su, kako piše u ugovoru, koristili za obavljanje delatnosti, odnosno kao apoteku. - Prostor je zatvoren od 1999. godine - ističe Paroški, napominjući da je zgrada nekadašnje Šamsove apoteke kupljena upravo da bi se pretvorila u Muzej farmacije. Novosadskom sajmu smo zbog priredbe dali deo muzejskih eksponata, deo smo izneli, ali je zakupac onemogućio da se predmeti vrate, a ne dozvoljavaju ni da uđemo i popišemo šta se sve unutra nalazi.

Iz zbirke Muzeja farmacije, prema reversu sačinjenom 8. januara 1998. godine, zakupac Milan Ivančević je na osnovu ugovora o zakupu preuzeo ukupno 54 predmeta sa inventarskim brojevima. On, međutim, tvrdi da se nijedan predmet iz Muzeja farmacije ne nalazi u pomenutoj zgradi, koja se trenutno restaurira.

Naravno muzeoloških „bisera" bilo je u neograničenim količinama pa je tako odmah po dolasku u Muzej Paroški mrtav hladan iz zgrade izbacio Studente slikarstva i to po ciči zimi. Naime studentima novosadske Akademije umetnosti nastava crtanja bila je organizovana u preuređenom atrijumu Muzeja grada Novog Sada, na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Zbog nedostatka prostora u matičnoj zgradi, poslednjih 12 godina, Muzej grada im je ustupao taj prostor od oko 200 kvadratnih metara, koji su oni preuredili i opremili. Iako je bio zamoljen da studente ne izbacuje po zimi jer nemaju gde, odnosno da to iseljenje odloži za nekoliko meseci, Paroški je uz vrlo grubi verbalni nasrtaj i studente i inventar izbacio na ulicu.

Umesto razumevanja direktora Muzeja Paroškog, studente i profesore sačekale su zaključane prostorije i izbačeni štafelaji pri čemu je Paroški čak odbio da im dozvoli da iznesu ostalu opremu, uz obrazloženje da će im to računati kao kiriju za sve godine korišćenja prostora koji je slučajno čitavih 2 godina uređivan sredstvima likovne akademije: zapušteni prostor je građevinski saniran, uvedena je rasveta, kupljeni kaloriferi i TA peći a predvorje je adaptirano u galerijski prostor da bi odmah po dolasku Paroški demolirao tu galeriju, složio građu i poručio da će mu to zatrebati!

A o tome da mu je mnogo toga naprasno zatrebalo, recimo da komšiji crkne krava, najbolje govore dešavanja sa zemljištem na Rimskim šančevima koje pripada kompleksu spomenika Novosadskom partizanskom odredu jer je Paroški optužio Institut za ratarstvo i povrtarstvo da je nezakonito uzurpirao i već godinama nezakonito ore kompleks javnog spomenika i da je sebi prigrabio oko 48 ari zemljišta na kojem se inače svake godine povodom 23. oktobra obeležava godišnjica oslobođenja grada u Drugom svetskom ratu a sve to jer Institut stiče veoma značajnu korist proizvodnjom semenske robe, da bi na kraju morala da interveniše i milicija zbog fizičkog sukoba radnika Instituta i Muzeja.

No to nije bilo sve što je Paroški uspeo da zabrlja dok je bio u muzeju! Veliki cirkus se podigao i zbog održavanja festivala Eksit jer je Paroški došao do epohalnog otkrića da festival "Egzit" pogubno deluje na Petrovaradinsku tvrđavu pošto vibracije narušavaju stabilnost prastare građevine!

Uglavnom ispao je toliki cirkus da je čak morao biti angažovan čitav tim stručnjaka da ispita da li muzika može da utiče na stabilnost zidina Petrovaradinske tvrđave a Paroški je samo čekao tako nešto da bi zahtevao da u slučaju da vibracije narušavaju stabilnost ekspeduje Eksit sa Petrovaradina!

Sve ovo je zapravo bio izgovor pošto su po Paroškom organizatori festivala bili odgovorni za oštećenje muzejskih eksponata - sedam francuskih, austrijskih i italijanski topova iz Prvog svetskog rata koji su iz jednog šanca prebačeni u drugi pa još nestručno da bi ih na kraju posetioci uništili!

Paroški je ovime samo pokazao da pojma nema o čemu govori jer ako je nešto uništeno, onda to nešto više ne postoji a Paroški je demantovao samog sebe kada je mrtav hladan pokušao da reketira Eksit zahtevom da Eksit plati restauraciju topova koji su, gle čuda, naprasno vaskrsli a po Paroškom je Eksit trebalo da iskešira jedno 10.000 eura za popravku „uništenih" topova !.

Međutim ni to mu nije bilo dovoljno pa je tako ustvrdio da navodno uništavanje topova nije jedina posledica održavanja "Egzita"jer je zbog vibracija došlo i do sleganja u pothodnicima tvrđave pa zbog toga deo hodnika, navodno, više ne može da se koristi pošto se urušavaju, pa je neophodna hitna sanacija.

Na kraju se ispostavilo da Paroški po običaju priča nebuloze pošto topove uopšte nisu uklonili organizatori "Egzita" i da je to urađeno po nalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a uz znanje Muzeja, te da su topove odneli radnici "Gradskog zelenila", a sve je zapravo bilo skretanje pažnje javnosti sa mnogo veće afere rušenja 200 metara bedema na tvrđavi o kojoj se Paroški uopšte nije izjašnjavao!

Ipak definitivno najbolji biser svih vremena vezan za Muzej grada Novog Sada i direktorovanje Paroškog bila je ingeniozna ideja dotičnog po kojoj je trebalo isprazniti potkrovlje muzejske zgrade, kao i sagraditi proburaznicu kroz sve etaže, kako bi se u potkrovlju sagradilo nekoliko stanova sa posebnim stepeništem koje bi po Paroškom trebalo da po tržišnim cenama kupe radnici muzeja.

Naravno da od svega ovoga nije bilo ništa, ali je zato svašta bilo u arhivu grada Novog Sada! Naime tamo je zabasao kao v.d. direktora i vrlo brzo se doslovce svima u arhivu popeo na glavu zbog čega su jedva čekali da mu vide leđa pošto su stalno na sve moguće adrese stizale pritužbe na njegovo ponašanje, a o tome da se popeo na glavu daleko većem broju ljudi najbolje govori činjenica da su , kad god je dolazio u neku novi firmu, u istu u najkraćem roku stizala i pisma nekih od njegovih bivših žena i članova sindikata iz prethodne firme u kojima se najbiranijim rečima govorilo sve najgore o Paroškom.

Uglavnom , i pored njegovih svesrdnih napora, Paroškom nije produžen mandat u Istorijskom arhivu Novog Sada zbog pritužbi radnika na njegovo ponašanje! Paroškog su zaposleni u Arhivu optuživali za mobing, šikaniranje i pretnje. Zaposleni su tvrdili i da je novcem Arhiva štampao svoju doktorsku disertaciju, što je koštalo 205.000 dinara. Podugačak je spisak razloga zbog kojih Paroškom u junu nije produžen mandat v.d. direktora Arhiva.

Upravni odbor doneo je takvu odluku posle mnogo pritužbi zaposlenih na njegovo ponašanje i nenamensko trošenje novca. Pre svega je omalovažavao ceo kolektiv, pretio zaposlenima. Radnike je nazivao vešticama, dunsterima, predsednika sindikata je zvao Turčinom. Mobingu su posebno bile izložene četiri žene koje je terao da idu u penziju.

Paroški je čak potrošio 205.000 dinara iz budžeta Arhiva na štampanje svoje doktorske disertacije koja je objavljena kao Godišnjak Arhiva grada. Uglavnom, Upravni odbor Istorijskog arhiva grada je na sednici doneo odluku da ne produži mandat dotadašnjem vršiocu dužnosti direktora ove ustanove Milanu Paroškom a malo je nedostajalo da protiv dotičnog bude podneta i krivična prijavu zbog vređanja na nacionalnoj osnovi.

Potvrdilo se da je Paroški stvarno spreman za šut kartu iz svih firmi jer je stvarno jako težak čovek za saradnju. Voli da pljune, da uvredi po svakoj osnovi. On uopšte nije čovek za rad u kolektivu. On je više kao vuk samotnjak i sa samim sobom se najbolje slaže.

Čim u kolektivu ima još nekog sem njega, opasan je po okolinu. U ozbiljnoj državi ovaj ne bi ni prošao pored Arhiva, a kamoli bio tamo neki direktor. Nakon toga, zaposlenima u arhivu je doslovce svanulo i mogli su da nastave normalno da rade!

Sledeće utočište Paroškog u kome je još uvek nekim čudom bio je Zavod za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, gde formalno radi kao viši stručni saradnik informator, ni sam ne zna ni koga ni čega niti je uopšte jasno za šta dobija platu , a osim toga jako retko ga u toj kući viđaju a pošto Paroški očito nije stručan za posao koji bi trebalo da obavlja, normalno je da ga više zanimaju rialiti programi poput "Farme" koja mu je verovatno bila daleko zanimljivija nego čuvanje ovce cigaje na pravoj farmi.

Međutim, pokazalo se da je Paroški toliko nekulturan da ni na Farmi nije mogao da opstane i tamo je vređao, pa su ga izbacili. Paroški očigledno nije ozbiljno shvatio novi koncept, da nema više ustoličenja bez odgovornosti za sopstvene postupke, zasluženo je platio cenu svog bahatog ponašanja pa je čak uspeo da bude izbačen iz rijalitija "Farma", gde je napre vređao kuvarice govoreći da kuvaju splačine i tražeći meni od najmanje tri jela , nakon čega je usledio sukob sa Hasanom Dudićem, koji je nakon provokacija Paroškom rekao da je propali političar, a ovaj mu je uzvratio ironično: "Neee, ti si uspešan muzičar".

Krenula je lavina, a Hasan Dudić je čak ustao sa stolice u nameri da se obračuna sa Paroškim pri čemu su ga ostali jedva sprečili, nakon čega je sledilo vređanje densera Andrije Đoganija, odnosno Bakija B3, na nacionalnoj i verskoj osnovi kome je prebacio da je musliman da bi na kraju svađe produkcija izbacila Paroškog zbog nepoštovanja ugovora po kome je zabranjeno pričati o politici i vređati na nacionalnoj osnovi.

Međutim, i tu je sledio nastavak, pošto je Paroški najavio tužbu i višemilionski odštetni zahtev za pretrpljenu navodnu duševnu bol, vređanje na nacionalnoj osnovi i nepravedno izbacivanje sa imanja u Lisoviću a to što je on vređao sve oko sebe to puj pike ne važi??? O tome da Paroški očito ne bira ni vreme ni mesto za svoje aktivnosti postoji još nekoliko primera.

Recimo jedan iz 1991 godine kada je po sistemu „kud svi tud i mali Mujo„ pomislio je da bi i on mogao da napravi svoju paravojnu jedinicu. Skupio ju je negde u Južnoj Bačkoj, a naoružao ih je neki od onih generalskih "reliquiae reliquiarum" iz JNA.

Nakon tri dana pojavljuje se ekipa iz DB-a, razoruža ih, išamara i pošalje ih kućama - 'nećete vi meni praviti paravojnu formaciju čime se neslavno završilo slavno vojevanje Milana Paroškog!

Ipak daleko drastičniji slučaj bila je svojevremena skupština Matice Srpske na kojoj je Paroški pokušao da napravi svojevrsni puč kršeći pritom apsolutno sve moguće odluke i propise same Matice! A Rezultat svega bi se mogao sažeti u pitanje Kako su Srbi iz Vojvodine pobedili one druge?

Pitanje bi moglo biti tek deo retoričke veštine da u njemu nema tužne istine: da li je srpskom narodu uopšte potrebna njena najstarija kulturna institucija ako se na njenoj 125. redovnoj izbornoj skupštini, u 182. godini postojanja i rada, čuje vokabular koji bi čak i ne mnogo osetljive uši jedva prihvatile na nekom pijačnom obodu...

A to se upravo dogodilo na125 izbornoj skupštini Matice srpske na kojoj je navodno način na koji je zakazana skupština, kao i lista kandidata za buduće Predsedništvo, koje je predložio Upravni odbor Matice, od samog početka sednice inspirisao pojedine učesnike da nezvani ustaju sa mesta, da viču, govore iako nisu dobili reč, da pijačnim vokabularom časte članove radnog Predsedništva Skupštine - potpredsednike akademika Dimitrija Stefanovića i književnika Mira Vuksanovića i generalnog sekretara Pavla Stanojevića.

Zasmetalo im je, navodno, to što „nema druge liste, nema drugih kandidata ni alternativnog predloga..."I niko od matičara nije ustao u zaštitu digniteta Matice i Predsedništva, niko nije ni pokušao da spreči haos i uvrede. Osim jedne dame kojoj je smetalo što joj govornik Paroški viče u uvo - o vokabularu je ćutala.

Nešto ranije, neki nepoznati čovek je svima u sali podelio umnoženi listić iz knjige „Ko je ko" iz 1996, gde se o Miru Vuksanoviću, u ovoj priči kandidatu za predsednika Matice, pored ostalog kaže da je „Crnogorac, pravoslavac.".

A onda je Milan Paroški izašao pred skupštinu sa novom listom kandidata. Potpisalo ju je četrdeset članova Matice, a za budućeg predsednika predložen je vladika Srpske pravoslavne crkve dr Porfirije.

Da bi sve bilo prema Statutu, pošto dr Porfirija nije bilo na samoj sednici, trebalo je priložiti njegovu pisanu saglasnost da će se prihvatiti buduće funkcije. Kako saglasnosti nije bilo, na scenu je ponovo, valjda deseti put, stupio Paroški i počeo da se zaklinje da mu je dr Porfirije „baš juče rekao da će se prihvatiti funkcije predsednika Matice srpske".

Ništa nije pomogla pouka akademika Čede Popova koji je, uz sve poštovanje za novog kandidata dr Porfirija, rekao da u Matici ne ide to tako, da nikada nije bilo dvojice kandidata oko kojih bi se pravio raskol matičara. Nije pomogao ni lični primer Popova koji je istakao da mu je ponuđeno da on bude taj drugi kandidat, ali da je odbio, i zato što se tako u Matici ne radi.Sve se istog poslepodneva, dakle vrlo brzo, vratilo Matici kao bumerang.

Za samo četiri glasa (za je glasalo 115, od potrebnih 119 glasova) izgubila je Predsedništvo i predsednika. Do daljeg, do nove, vanredne skupštine. Tako su Srbi iz Vojvodine, valjda, pobedili Srbe koji nisu iz Vojvodine. Još jedna crna srpska priča o još jednom srpskom raskolu.

Da su to znali članovi onog prvog odbora kada su pre jednog i po veka Dunavom selili iz Budimpešte u Novi Sad sanduke sa prvim Matičinim publikacijama, čuvajući ih na palubi dan i noć kao dragulje, verovatno bi ih bacili ribama i sami se utopili...

Međutim, kada se pogledaju samo naslovi nekih od štampanih uradaka koje Paroški naziva knjigama , i običnom laiku se sa pravom nameće pitanje : šta je ovo??? A to ovo su recimo epohalni naslovi poput Solomonov hram i nauk u srpskoj kulturi, Sveti Sava i Solomonova mudrost: Žiča - najstariji dvodomi parlament na svetu, Hronika za ujedinjeno Srpsko kraljevstvo, Skupštinska proročanstva, Sorabi su prezali irvase : naučni eseji i matematički skup boga Sunca - Ra koji odreda dokazuju da je Paroški uveliko prevazišao i Eriha von Denikena i Jovana Deretića zajedno, idealno mesto za trabunjanja takve vrste svakako je Balkan Info, koji za sebe tvrdi da je "nezavisna medijska produkcija" i "glas svih koji ne žele da budu deo kratkotrajnih projekata i saveza, svih onih koji poštuju srpske tradicionalne vrednosti i koji čuvaju sećanje na naše slavne pretke", odnosno populistička dijaloška platforma s ciljem prikupljanja što veće gledanosti nauštrb kritičkog pristupa a Paroški je tamo redovan gost!

Sve u svemu ,Paroški je specijalista za uništavanje tragova srpskog bića pa i bića drugih slovenskih naroda, njihovog bitisanja i kulture na prostorima Balkana. Kud on prođe tu trava ne raste. Prvoborac, nosilac Spomenice 1988...

Gospodin Paroški je prva brigada uzdizanja Miloševića, Kertesa, Božovića... Sav zabrinut za srpsko pitanje, uglavnom je veoma dobro živeo sve ove godine! Poplava iz devedesetih je svašta izbacila na obalu, ali ovaj je legenda.

Celog veka je laprdao, bulaznio i sramotio ljudsku inteligenciju i celog veka dobro živeo na račun glupavog naroda, a već poodavno po svaku cenu pokušava da se uvali u neku direktorsku fotelju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane