Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (16)

Sedamdeset je ubijeno u zatvoru

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakaznost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

''Sticajem srećnih okolnosti, pojavila se nada da ću ipak izaći iz pakla. Lokalni hrvatski mediji nekako su načuli da se u Lori nalazi prava atrakcija četnik sa odgovarajućim nadimkom „Čedo", pa su zatvorske vlasti, u slučaju da se i Crveni krst zainteresuje za moju sudbinu, odlučile da moje zdravstveno stanje, koliko toliko poprave. Odveli su me u bolnicu, snimili slomljenu nogu i stavili novi gips. Osetio sam da se nešto menja i javila mi se nada da ću iz kazamata ipak izaći živ. Čini mi se da su i dželati osetili da se nešto sprema, jer me je nekoliko večeri zaredom jedan krvnik čiji je specijalitet bio da me čizmom udara u slezinu posećivao i kada mu nije bila smena. Sedeo bi tako na mom krevetu do duboko u noć, pretio, govorio takve stvari da ne mogu ni da ih ponovim. Kada je poslednjeg dana mog boravka u Lori od sudije saznao da treba da me prebaci u Županijski zatvor „Bilice", bio je očajan.

Dok me je prevozio do zatvora samo što nije plakao. Neverovatna scena, terao me je da na sav glas pevam ustaške pesme, a on je do krvi grizao usne i jedva suzdržavao suze. Obećavao je i kleo se da će me naći kad tad, da mu neću umaći, ma gde se sakrio, da će me stići njegova ruka…

Ostatak moje priče u odnosu na pakao Lore prava je bajka. Usledilo je sedmogodišnje tamnovanje u Lepoglavi iz koje sam izašao 26. aprila ove godine…

Izbeglički status u Srbiji dobio sam pre nekog vremena, a izbeglička knjižica mi je jedini dokument koji imam. To mi je ujedno i jedina imovina. Sa suprugom Stankom smestio sam se privremeno kod ćerke Svetlane i zeta Steve. Oni, zajedno sa dve ćerke, Sanjom i Sandrom, žive kao podstanari. U tom domaćinstvu je i Stevin otac. Svi smo do jednog izbeglice i niko nema stalan posao. Započeo sam sa lekarskim pregledima. Ne znam šta mi sve fali i šta me sve boli. Kosti, bubrezi, rebra, glava. Ispalo mi je osam zuba. Iako su mi 52 godine, osećam se kao da imam dvostruko više.

Mnogo toga sam zaboravio, imena, ljude, adrese, telefonske brojeve. Idem i kod psihijatra, želeo bih da zajedno sa suprugom ostanem u Srbiji. Nemam apsolutno ništa, a pomoći ni odkuda. Kada bih bar imao nešto na čemu bih mogao da pišem, stari kompjuter, bilo šta, nekada sam od pisanja živeo.

Sve do početka rata 1991. godine bavio sam se satirom. Živeo sam u Zadru, a pisao sam za splitski satirični list „Berekin". Povremeno sam radio i za beogradski „Jež". U Titovo vreme sam nekoliko puta, zbog aforizama, bio na „konsultacijama" kod nadležnih organa.

Proces protiv sedam bivših pripadnika hrvatske policije optuženih za ratne zločine nad Srbima u vojnom zatvoru Lora, u Splitu, tokom rata u Hrvatskoj od 1991. do 1995. započeo je u junu ove godine. Tužilaštvo u Splitu koje će voditi proces optužilo je Miljenka Bajića, Davora Banića, Josipa Bikića, Anđelka Botića, kao i Emilija Bungura, Anta Gudića i Tončija Vrkića zbog ubistava i mučenja dvojice srpskih civila u Lori 1992. godine.

Svi su oni trenutno u zatvoru u Splitu. Upravnik zatvora Lora, Tomislav Duić, koji se smatra najodgovornijim za zločine nad Srbima, takođe je optužen, ali za njim i dalje tragaju hrvatske vlasti. Prema najavi suda, 15 ljudi (svi žive u Srbiji), biće pozvani kao svedoci.

U zatvoru u Lori bilo je zatvoreno više od 1.000 zatvorenika, uglavnom Srba, od kojih se 70 i dalje vode kao nestali. Nevladine i organizacije za zaštitu ljudskih prava tvrde da je bivše hrvatsko rukovodstvo, sa predsednikom Franjom Tuđmanom na čelu, znalo za zločine nad Srbima u Lori".

U Vojnom sudu Milošu Čedomiru suđeno je po dva osnova: za rušenje ustavnog poretka Republike Hrvatske i učešća u oružanoj pobuni, iako je Tuđman šest meseci pre tog abolirao sve navodne „pobunjenike" i za pokušaj ubistva hrvatskog vojnika. Osuđen je na zbirnu kaznu od 11 godina, ali mu je zbog abolicije, po prvom osnovu, ostala kazna od sedam godina u koju je uračunat i jednomesečni boravak u Lori.

pravdi i poštenom suđenju, teško da može biti reči. „Suđeno mu je pred trojicom sudija u vojnim uniformama, tužilac je, takođe, kao i navodni svedoci, bio uniformisan. Advokat koji mu je bio dodeljen po službenoj dužnosti bio je, doduše, u civilnom odelu, ali je njegov odnos sa sudijama, tužiocem i svedocima bio više nego srdačan i prijateljski. Ni u čemu, sem po odeći, nije se razlikovao od tužioca. I kazna koja mu je odrezana to potvrđuje", kaže Čedomir i nastavlja:

„U Lepoglavu sam stigao aprila 1997. godine i tu sam odležao celu kaznu. Prilike u Lepoglavi, koja je kao zatvor bila u veoma lošem stanju, sa minimumom komfora i uslovima za higijenu, bile su koliko toliko podnošljive. Zahvaljujući činjenici da sam kao i ostali bio registrovan kod Crvenog krsta kao zatvorenik, nije bilo fizičkog maltretiranja. Koliko znam, u Lepoglavi je ostalo još oko 50 Srba, koji su osuđeni na visoke kazne. Dela za koja su prvobitno bili osuđeni (protiv ustavnog poretka i oružana pobuna) i za koja ih je Tuđman abolirao prekvalifikovana su u ubistva i druga najteža krivična dela. zbog toga su još uvek u Lepoglavi. Iako su dve države SRJ i Hrvatska, dogovorile puštanje zarobljenika po principu „svi za sve", za 17 Hrvata, koliko ih je ležalo u Srbiji, iz hrvatskih kazamata pušteno je isto toliko Srba. Ostalisu i dalje zatočeni.

32

izlasku iz zatvora pisao je Glas javnosti, 28. 04. 2002. godine. „BEOGRAD Nekdašnji novinar ČEDOMIR MILOŠ (1950), Srbin iz okoline Knina zarobljen posle „Oluje" i osuđen za pokušaj ubistva, pušten je posle skoro sedam godina iz hrvatskog zatvora, potvrdio je juče Srni u Beogradu šef Dokumentaciono-informacionog centra „VERITAS" Savo Štrbac.

Prema njegovim rečima, Miloš je zarobljen avgusta 1995. i u Županijskom sudu u Splitu osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva. „Posle žalbe, Vrhovni sud Hrvatske mu je kaznu zatvora smanjio na sedam godina. Kazna mu ističe u avgustu, ali je pušten nekoliko meseci ranije zbog dobrog vladanja", rekao je Štrbac. Opisujući samo hapšenje, šef „VERITAS"-a je objasnio da se Miloš u vreme „Oluje" skrivao u selu Vrbnik kraj Knina i da je po ulasku HV u selo imao nameru da se preda.

„Čekao je, kao i svi ostali u selu, da dođe vojska i policija i da se predaju. Kada su starci izašli pred vojsku, ubili su ih bez pitanja ko su i šta su. Kada je to video, počeo je da beži, obučen u sivomaslinastu uniformu. Bežeći je pao i povredio nogu. Pošto više nije mogao da beži, pucao je policajcima preko glave, ali ih to nije zaustavilo. Onda je nespretno aktivirao bombu i sebe ranio teže, a jednog policajca lakše. Posle toga je zarobljen", ispričao je Štrbac dodavši da u zatvorima Hrvatske još ima više od 100 Srba, većinom zarobljenih u „Bljesku" i „Oluji".

MKCK je obezbedio Milošu 26. aprila pratnju i prevoz do Jugoslavije gde se, po dolasku u SRJ, pridružio članovima porodice. Miloš, autor nekoliko knjiga aforizama, bio je urednik satiričnog lista „Berekin" koji je izlazio u Splitu i dopisnik beogradskog „Ježa".

Time su kazivanja Miloša Čedomira o uslovima pod kojima je zarobljen, osuđen i pušten na slobodu, ovim natpisom iz aprila i potvrđena.

Radmilo Golubović Golub, rođen je 12.08.1956. godine, od oca Stanislava i majke Drašnje u Velikoj Krsni, opština Mladenovac.

Rastao pored starijeg brata Momčila i sestre Živoslave. Oženjen je. Ima sina Igora i kćerku Lidiju. Zbog nerešenog stambenog pitanja otišao je sa porodicom u Libiju, gde je radio pet godina. Po povratku u Mladenovac kupio je kuću i srećno živi sa porodicom. O svom odlasku na ratište, Radmilo piše:

„U leto 1991. godine počeo je rat koji je doveo do prave katastrofe za stanovništvo bivše Jugoslavije. Svako od nas u sebi nosio je osećanje straha i bola za narod koji sve to doživljava. Brojno male republike su želele da stvore nove države, a Srbija je imala ideju da sačuva Jugoslaviju, jer su mnoga područja u drugim republikama bila naseljena uglavnom Srbima. Vodeće političke partije Hrvatske želele su da naprave državu bez statistički etničkih manjina i da Srbima ukinu prava koja su uživali posle Drugog svetskog rata. Gnusna ubistva srpskih civila, vojnika u kasarnama i na položajima, donela su brigu i osećaj odgovornosti za opstanak malih ljudi u područjima bivših republika. Zato su Srbi ustali u odbranu golih života i imovine. U tom cilju počela je delimična mobilizacija. Bez oklevanja, patriota kao što su bili svi moji preci, odazvao sam se na vojni poziv u jedinicu, ostavljajući kuću i dvoje dece.

Posle kraćeg boravka u kasarni jedinica je izvršila pokret ka zapadu. Stigli smo na Osiječki (Tenjski) aerodrom „Klisa". Tu je moja jedinica raspoređena u improvizovanoj kasarni na ekonomiji „Vera". Ostali smo 60 dana. Svakodnevnog puškaranja je bilo na obe strane. Krenuli smo u oslobađanje više sela: Orolika, Markušice, Tordinaca i još neka mesta za koje ne znam nazive. U tom vremenu je pao Vukovar. Svi smo tada mislili da je to naša velika pobeda (a nije). Ustvari, sve je bilo tužno, jer smo svesni da više nema Jugoslavije, a živimo zajedno i ubijamo jedni druge.

Video sam i tužno lice mog komandanta, aktivno vojno lice po činu major. Na tom položaju sam bio 4 meseca, sve do 23. januara 1992. godine, kada odlazim u drugu komandu u Tenje kod majora Bogosavljeva. Formirana je jedinica za posebne namene, kojoj sam i ja pripadao. U maskirnim uniformama stalno su izvođene vežbe na poligonu. Borba se vodila i prema Osijeku. dana 4. februara 1992. godine, vođen je žestok okršaj, grme topovi, sevaju višecevni bacači, puščana paljba ne prestaje.

I pored vojničkog iskustva i opreznosti da me ne pogodi metak, u jednom trenutku sam osetio bol u nozi. Pogledam i vidim mlaz krvi, curi niz nogu. Bio sam ranjen rasprskavajućim metkom. U tom momentu sam jauknuo i odmah je dotrčao najbliži vojnik. Držeći me za nogu, pozvao je komandanta. Videvši u kakvom sam stanju, komandant je pozvao bolnička kola i prebačen sam u stacionar „Vera", gde mi je ukazana prva pomoć. Na nozi su visili delovi mišića i kože, te je to odstranjeno. Potom su me odvezli u Vukovarsku bolnicu gde je izvršena operacija. Bolničke sobe su izgledale sumorno.

Osetio sam da je u meni sve slomljeno. Uhvatila me depresija, osećanje da ću postati građanin drugog reda zbog prljavih ljudskih duša. Dani su u bolničkom krevetu prolazili sporo. Ostao sam na lečenju 30 dana. Zatim se vraćam u moj Mladenovac i odlazim u stacionar za rehabilitaciju, a potom na kućno lečenje. Godinu dana sam proveo sa svojom porodicom, izlečen i sposoban za rad. Dobio sam volju i želju da ponovo odem na ratište i branim svoj narod. Zima je, mraz štipa lice. U toploj sobi dok ispijam zadnji gutljaj kafe, čujem razgovor na vratima.

Izlazim i vidim istog poštara kako razgovara sa mojom suprugom. Ponovo je stigao vojni poziv. Bez imalo straha potpisujem i čitam gde i kada treba da se javim. Jutra 23. januara 1993. godine, odlazim ponovo u Beograd u kasarnu Bubanj Potok.

U to vreme borbe su se vodile oko Majevičkog mosta, koji je bio izgubljen. Jedinica je dobila zadatak da 24. januara krene u tom pravcu da povrati most. Kasnije nas šalju u komandu Korenica kod pukovnika Šuputa. Dobijamo zadatak i komandu u Gornjim Vrhovinama. Komandant potpukovnik Vojinović nas šalje u Turjanski kao pojačanje meštanima sela (TEO). Smestili smo se u Osnovnu školu po učionicama. Uslovi smeštaja su neadekvatni, ali nismo mogli da biramo. Vreme je bilo hladno. Na Velebitu smo proveli 30 dana.

Temperatura je dostizala i do 27° S. Sneg je škripao pod čizmama, cvokotali smo od zime. Plašio sam se za moju ranjenu nogu. Kao nagradu za izdržljivost i hrabrost dobili smo nagradno odsustvo 5 dana. Jedanaestog marta sačinjen je spisak vojnika i nas starešina za odlazak u Beograd. Zima je popustila, nama je oko srca toplo i svi smo radosni. Dan topao, priredili smo slavlje uz pileće i ovčije pečenje, na lički način. Došle su starešine iz Vrhovina i Korenice. Pilo se i jelo do kasno u noć. Naoružanje i vojničku opremu smo razdužili. 12. januara uveče, oko 19 časova pozvali smo komandu u Vrhovinama da nam daju naftu za put.

Dobijamo negativan odgovor zbog odsustva starešine zaduženog za gorivo. U 21,30 zovemo komandu i dobijamo vezu i potvrdu da možemo poslati vozilo za gorivo. Vozač je otišao, a mi smo onako umorni čekajući, zaspali. Odložili smo odlazak za jutro. Oko 5,30 smo krenuli. Put je vodio do raskrsnice i prema Turnju i Karlovcu, a desno prema Vojniću. Tu je koridor prema Srbiji. U vozilu je dosta vojnika spavalo, jedino su dvojica sve vreme putovanja pričali i zabavljali se igrajući karte. Vozač je odjednom zaustavio vozilo jer je naišao na vojnu policiju Krajine. Pitao je jednog policajca rečima „Brate, kojim putem treba da idemo za Vojnić, odnosno za Beograd?"

Policajac prilazi vozilu i mirnim tonom je odgovorio da idemo dobrim pravcem i da tako produžimo. U produžetku nailazimo na drveni mostić, na reci Korani, prelazimo i nastavljamo put. Ulazimo u Turanj. Srpska strana ga je uglavnom držala. Tu je rampa i postavljene barikade. Za kratko vreme pošto je podignuta barikada uklonjena, nastavljamo put nailazeći na rampu i barikade.

Prolazimo i to bez problema, ali nažalost nismo znali da idemo prema Karlovcu. Deonica puta od 2 km je asfaltirana sa previše rupa od granatiranja. Vozilo se kretalo brzinom od 60 km do 70 km na sat. Na tom putu nailazimo ponovo na rampu i barikade. Vozač zaustavlja vozilo.

Iz kućice pored rampe izlaze dva vojnika. Na naše zaprepašćenje vidimo da su crne puti Nigerijci, za njima idu još dvojica, Čeha. To je UNPROFOR. Nigerijci prilaze vozilu. Na pitanje čija smo vojska, odgovor je sledio srpska koja je krenula za Beograd. U tom momentu sam video sa druge hrvatske rampe koja je udaljena 500 m kako prilazi velika grupa njihove vojske.

Prelaze u IMPA zonu. Jedan Nigerijac podiže ruke i viknu „No fire, no fire!". Tada smo se zbunili jer vidimo da smo upali u šake protivnika. U tom strahu vodnik koji je sedeo u vozilu iza mene vadi škorpion i pita da li da puca. Okrenuo sam se brzo uhvatio ga za ruku u kojoj je držao pištolj i govorio da ne puca, jer će nas u tom momentu sve pobiti.

Vodnik odustaje od pucanja, a mi smo bili u velikom šoku. Hrvatski vojnici viču da izađemo iz vozila, mi pokušavamo da se dogovorimo šta da radimo, ali bezuspešno zbog velikog straha. Osećam da hrvatski policajci gube živce i jedva čekaju pogrešan potez da zapucaju u nas. Prvi izlazim iz vozila sa podignutim rukama, a za mnom kapetan i svi ostali.

Dok sam izlazio iz vozila očekivao sam da čujem pucanj i da će nas odmah tu pobiti. Međutim, policajci nisu smeli da priđu našem vozilu. Verovatno su mislili da se u njemu nalazi još neki vojnik. Naredili su nam da stanemo uza zid i skinemo gornji deo odeće. Postrojeni, do pola goli, okrenuti zidu, s rukama priljubljenim iznad glave, očekivali smo komandu „pali". Još u toku svlačenja jedan hrvatski vojnik s uperenim mitraljezom istupio je korak dva u stranu i otvorio rafalnu paljbu iznad naših glava.

Ukočio sam se i očekivao kada će jedan od tih metaka da me pogodi. Kasnije sam čuo da je taj vojnik (Mija Bronjing) pucao iznad naših glava da nas upozori šta nas očekuje. To je izazvalo pravi šok kod svih nas. Posle toga su nas odveli kod neke škole, ponovo postrojili uza zid. Ponovo sam mislio da nam je stvarno kraj, jer ta strana zida škole bila je išarana od metaka i to sve u visini grudi. Tada su se pojavile neke specijalne jedinice ili obezbeđenje HVO-a, koje nas ubacuje u marice, (milicijska kola za transport zatvorenika).

Brzo smo stigli do neke stare kasarne u Karlovcu. Ugurali su nas u jednu prostoriju u kojoj je bilo desetak starih vojničkih kreveta. Bilo je veoma hladno. Polugoli i u šoku tresli smo se kao da smo dobili groznicu. Do tog trenutka nisu nas tukli. Bilo je ispitivanja, gurkanja i ponižavanja. Prave torture i mučenja nad nama počela su sutradan. Izvodili su nas iz prostorije, jednog po jednog vezanih očiju. Povez oba oka prvim zavojem bio je tako čvrst da nismo mogli bilo šta videti, pa čak ni da naslutimo siluetu ili bilo šta ispred nas.

Vezanih očiju su nas ubacivali jednog po jednog u vozila (marice), koja su krenula u nepoznatom pravcu. U vozilu su nas nabili kao u košnicu tako da se disati nije moglo. Mi smo se gurkali i muvali, ali nismo smeli razgovarati čak baš nijednu reč ni šapatom. Nismo znali da li su i policajci u marici.

Tako je propao plan da se dogovorimo o našem ponašanju i šta da pričamo, jer smo svi bili stari borci, sa dosta ratnog iskustva, a znali smo i dosta planova iz komande.

Vozilo stiže pred Kerestinac. Tu su privodili zatvorene ljude na „obradu", pre i posle nas. Obradu i ispitivanja su počeli odmah po dolasku. Tu su počela premlaćivanja i mučenja raznim sredstvima: batinama, nogama, rukama, automatom, palicama i drugim rekvizitima. Osećam batine, ali ne vidim odakle dolaze, jer su mi oči bile vezane. Prvi udar batinama na moje telo trajao je desetak minuta.

Posle takve „obrade" jednog po jednog, ubacili su nas u sobu sa četiri kreveta. Ni tada nam nisu skinuli poveze s očiju. Počinjemo malo da šapućemo, a ne znamo da li ima koga od njih.

Kada smo uočili da se policajci ne nalaze u našoj prostoriji, malo smo se opustili. Tek tada smo saznali ko se sve nalazi u toj prostoriji. Razmenjujemo informacije i zapažanja. Još nismo shvatili kako i zašto smo pali u ruke neprijatelju. Svi smo se osećali uplašeno, jer ne znamo šta nas očekuje. Naše razgovore prekidoše psovke policajaca i inspektora koji glasno pričaše ispred vrata. Jedan od njih reče da će nas jednog po jednog voditi na klanje.

Zavladao je tajac, samrtnička tišina. Veoma smo se uplašili. Opraštamo se jedan od drugog, iako se ne vidimo čujem šapat raspoznavanja i poruke. „Ti si Medo?", „Ja sam", „Ti si, Golube?", „Ja sam", odgovorih. Svi smo se izljubili i oprostili. Zatim čujem kako ubacuju ključ u bravu. Rezak zvuk ključa i naglo otvaranje vrata. Ulazak ljudi koji donose smrt, stvori u nama paniku. Ušlo ih je više od dvojice, to zaključujemo po čujnosti koraka. „Majku vam četničku, sada ste gotovi!", čujem glas jednog od policajaca. Počinju batinjanje, čujem jauke i ječanja, a ne znam kada ću doći i ja na red.

U jednom momentu sam čuo šum u okruženju, galamu i raznorazne psovke. Taj šum mi je nagovestio skori paket batina po mom telu. To se uskoro i desilo. Udarali su me pesnicama i šipkama sa svih strana. Ne vidim ništa, a batine pljušte, nijedan delić mog tela nisu promašili.

U jednom momentu osećam nešto slatko u ustima i odmah dolazim do saznanja da krvarim iz usta i nosa. Padam na nečije telo i gubim svest. Ne znam koliko je vremena prošlo kada sam se osvestio. Tada su me negde vukli i sve me boli. Prebijenog čoveka u bunilu dovukoše do nekog kupatila. Čujem tuševe i jauke ljudi. Jedan od tih zlikovaca udara me žestoko, rukama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane