Natrag

Ekonomija

Otvorene nacionalne privrede i svetski novac-podsticaji, ograničenja i sukobi (4)

DA LI JE NOVA KRIZA DIRIGOVANA?

Savremene ekonomije su više ili manje otvorene prema svetskom tržištu (robe,novca, rada i kapitala). Autarkičnih privreda i privreda dovoljnih samih sebi nema. Komplementarnost i uzajamna povezanost privreda postaju sve veći. Otvorenost privreda nameće i potrebu ovladavanja saznanjima o složenim tokovima novca i kapitala u međunarodnoj ekonomiji, sistemu i instrumentima plaćanja, efektima promena deviznih kurseva, garancijama, promenama kamatnih stopa na finansijskim tržištima, kursnim i valutnim rizicima, inflaciji i dr. Manipulisanje deviznim kursevima, devalvacije i revalvacije nacionalnih valuta, politika izvoza i uvoza roba i kapitala su sastavni deo svakodnevnih politika, fundamentalni problemi platnog bilansa, zaduživanje u inostranstvu, efekti upotrebe kapitala i dospeće obaveza (kumulisanje obaveza po dugovima), otežani pristup svetskom tržištu novca i kapitala, velike promene na svetkim finansijskim tržištima i u poslovnoj filozofiji međunarodnoj finasijskih institucija - kao imperativ nalažu i potrebu njihovog detaljnog izučavanja.O tome za Magazin Tabloid piše prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

5.

Kriza se godinama kumulirala. Nezajažljivi finansijski kapital i njegove institucije (MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija - STO) rušili su sve pred sobom u "stvaranju" profita pa i na nepostojećem kapitalu. Deficiti su eksplodirali, ogromni vojni i neproizvodni rashodi takođe - lom je morao uslediti. Deregulacija bankarskog sektora i berzanskog poslovanja otvorili su prostor za nekontrolisano povećanje kredita i dugova stanovništva i privrede. 0 tome šire na drugom mestu.'"

SAD su od osamdesetih godina ("reganomika") prešle na politiku neumerenog trošenja, iznad svojih mogućnosti. Javlja se "politika arogancije, lenjost i bahatost". Besplatna vožnja je pri kraju, cena neumerenosti se mora platiti. I pored "upumpavanja" do sada (2008. godine) preko 10.200 milijardi dolara u povećanje likvidnosti banaka i osiguravajućih društava, oživljavanje plaćanja i kreditiranja, nema šanse da se iz emisije dolara stvara kapital. Kriza je tek zahvatila realni sektor privrede. Ona će potrajati duže oi godine dana, nasuprot oceni bivšeg guvernera SAD (Alen Grinspen) ali i novog guvernera FRS u SAD (Bernake). Teško je prihvatiti i stav Stiglica da kriza može potrajati 10-20 godina, a još manje Džefri Saksa da će kriza trajati jednu celu generaciju.

Mnogi bankari, vlade i ekonomisti su smatrali da je u 2010. godini izlazak iz recesije na vidiku, ali da će oporavak biti dosta dug mukotrpan. Stvarni tokovi su ih u potpunosti demantovali. Kriza dalje traje i u 2011. godini, s tendencijom da se produbi u 2012. godini.

Odustajanje ili odlaganje nužne reforme globalnog finansijskog sistema, bez obzira na postepeno smirivanje situacije nastale krizom, preti da se kriza i lomovi sve češće javljaju kao periodične finansijske krize. Izgleda kao da se svetski monetarni i finansijski sistem stvarno nalazi "na ivici ponora." Ovde se pre svega misli na MMF, Svetsku banku i STO. MMF je stvoren da se brine o globalnoj ekonomskoj stabilnosti (kursevi i likvidnost), a on se pretvorio u glavnog ideološkog propagatora liberalizacije tržišta kapitala (što je jedan od osnovnih uzroka krize). Sve je jasnija tvrdnja da MMF umesto da "gasi krize" sam ih sve više "proizvodi". ' Da bi se globalna ekonomija učinila stabilnom nužna je "reforma globalne finansijske arhitekture",' pre svega da bi se sprečile nove krize.

Globalizacija, kao što se vidi, često zamenjuje stare diktature nacionalnih elita novim diktaturama međunarodnh finansija. Zemljama je faktički rečeno da, ako ne poštuju određene uslove, MMF ili kapitalna tržišta da će odbiti da im odobravaju zajmove. Te zemlje su u osnovi prinuđene da delimično odustanu od svojih suvereniteta, da puste da ih kapriciozna tržišta kapitala (uključujući i špekulante čiji su jedini interesi kratkoročne prirode, a ne dugoročni razvoj zemlje i unapređenje životnog standarda stanovništva) disciplinuju, govoreći im šta bi trebalo da rade, a šta ne.

Ali zemlje imaju izbora, i među tim izborima je i mera do koje žele da sebe podvrgavaju međunarodnim tržištima kapitala. One zemlje koje su kao npr. Zemlje Istočne Azije, izbegle ograničenja MMF-a, razvijale su se brže, uz veće jednakosti i smanjenje siromaštva, nego one koje su slušale preporuke MMF.

6. MONOPOL DOLARA U SVETU

SAD imaju monopol-valutu u svetu. U dolaru se drži najveći deo deviznih rezervi u svetu (65%). Od ukidanja pokrića dolara u zlatu (Nikson, 1971.) počelo je „luđačko štampanje dolara". Vladajuće strukture u SAD verovale da su pronašle magičnu formulu da se može živeti na tuđ račun.

SAD su u dugovima do guše, postajući najzaduženija država u svetu. Javni dug je zastrašujuće visok 22 biliona dolara. Svaki građanin je zadužen sa 47.000 dolara. Zaduživanje traje i dalje. Svaki dan dug raste za nove 4 milijarde. Budžetski rashodi se moraju drastično kresati. Tu se pre svega misli na vojne rashode (godišnje direktni iznose preko 700 milijardi dolara), ali i socijalne i lične rashode.

Da li su ministri finansija EU razmeštali stolice na „Titaniku" koji je već udario u ledeni breg?

Grčka je navodila i mogućnost proglašenja bankrota. Nesolventnost Grčke u Evropskoj centralnoj banci smatraju samoubistvom. Od 50 investitora čak 46 je očekuje grčki bankrot.

Grčka treba da osigura preko drastičnih mera štednje oko 28,4 milijarde evra za popunu budžetskog deficita, a zatim kroz privatizaciju treba da osigura 50 milijardi evra (to je zahtev MMF, EU i Evropske centralne banke). Smanjenje plata u javnom sektoru je već 40%. Masovni, gotovo stalni, štrajkovi i do dva miliona ljudi ukazuju da se Grci ne mogu pomiriti sa drastičnim merama obaranja potrošnje i standarda.

Da li bi Grčka bila pred kolapsom ili državnim bankrotom da ima valutu kao što je to slučaj sa SAD? Sigurno taj scenario ni teorijski tada nije moguć. Naime, tada bi servisiranje obaveza iz dugova bilo moguće „stvaranjem" potrebnog nacionalnog novca kojim bi se uredno izvršavale obaveze. Međutim Grčka ima evro kao novac i nije u stanju da ga emituje po potrebi, ali ni da izvrši devalvaciju, kao što bi to mogla da ima nacionalni novac drahmu.

Monopol valuta SAD omogućava joj ne samo da stvara gotov novac, već i ogroman broj i iznos platnih kartica.

Do kraja 2010. godine u SAD je izdato 183 miliona kreditnih kartica na kojima je narastao dug od 853 milijarde dolara. Svaki građanin SAD ima zaduženost od 56.000 dolara. Može li ekonomija dugova da izdrži ovakav teret emisije gotovog i sekudarnog novca, uz ogromne dugove i deficit budžeta? Dug je stvorio autonoman proces svoga povećanja. Zaduživanje SAD počelo je već sredinom 19 veka. Dobro je to videti radi ilustracije da je politika zaduživanja dugoročni proces, ali je eksplozija nastala od 2008. godine. Dinamika rasta javnog duga bila je sledeća:

Od 2018 - 2028.dug SAD će porasti sa 21,8 biliona na 31 bilion dolara, dakle svake godine bilion dolara.

Paradoksalna je situacija da od 14,3 biliona ukupnog dug u 2010. na dug prema drugim državama otpada 4,5 biliona. Od toga na Kinu otpada početkom 2011. godine 1,2 biliona.Prema Japanu dug iznosi 885 milijardi dolara, V. Britanija 272 milijarde, izvoznice nafte 212 milijardi, Tajvan 155, Rusija 651 milijardu, Honkong 134, Švajcarska 107 milijardi dolara. SAD uživaju „iznuđeno poverenje" svetskih investitora, jer SAD finansiraju svoj javni dug emitovanjem državnih obveznica.

Američko-kineski rulet, kako ga je nazvao jedan autor, vrti se ovako. SAD kupuju jevtiniju robu za dolare, Kina dobijenim dolarima kupuje obveznice duga SAD, a SAD sada dobijenim dolarima ponovo kupuje kinesku robu. Kina ponovo kupuje obveznice SAD i tako u krug. Time se uvećavaju i američki dug i kinesko potraživanje. Izračunato je da kada bi Kina prodala 10-15% obveznica SAD mogla bi da izazove ekonomski haos u SAD, uz žestoku inflaciju i visoke kamate. Obaranjem kursa dolara (do čega bi sigurno došlo) SAD bi parirale Kini tako da bi rasplet ove krize imao poguban uticaj i na kinesku privredu.

Nedavno se pojavila „šokantna teorija" o dugovima SAD i kineskim potraživanjima.

Roderik Džonson je tokom polemike sa analitičarima Vašington posta i Forbs magazina svojim sagovornicima iznenada postavio nekoliko veoma nezgodnih pitanja. Ko kupuje obveznice američkih federalnih rezervi? Da li kineska država zaista raspolaže većim delom spoljnog duga SAD ili je opet reč o unutrašnjoj sivoj emisiji? Nije li priča o zaduživanju Amerike u inostranstvu najveća_finansijska prevara u ovom veku koja je vlasnicima moćnih američkih kompanija omogućila „legalno pranje novca" i najsigurniju investiciju u istoriji berzanskog poslovanja - vlasništvo nad federalnim obveznicama SAD?

Počelo je još 1975. godine kada su neposredno posle smrti predsednika Čang Kaj Šeka, američki biznismeni Džon Vajnberg (Goldman Saks), Moris Grinberg (AIG), u organizaciji i pod patronatom državnog sekretara Henrija Kisindžera, nezvanično posetili Kinu. Početkom osamdesetih godina, Kina se polako otvara prema ostatku sveta, a stručnjaci Goldman Saksa i AIG-a uveliko rade na formiranju savremenog bankarskog sistema i efikasne mreže osiguravajućih društava.

Za razliku od drugih komunističkih zemalja, Kina se nikada nije u potpunosti odrekla socijalizma tako da je i ekspanzjia multinacionalnih kompanija sa Zapada bila spora i strogo kontrolsiana. Na kineskom tržištu danas su prisutne isključivo najmoćnije američke kompanije.

Monopol u trgovini drži Volmart, finansijski sektor pokriva Citigrup, investicije Goldman Saks, oblast osiguranja poveren je AIG-u, dok je u automobilskoj idnustriji neprikosnoven GM (General Motors). Svoje mesto u veoma složenom privrednom mozaiku Kine našli su i kompanije Apple, Nike, Heinz, KFC, Starbucks i Coca-Cola. Din smatra da jedan isti novac koji iz SAD u vidu proizvodnog ulaganja stiže u Kinu neprestano kruži da bi na kraju nestao bez traga. Po završetku tržišnog procesa, uložena sredstva jednim delom ostaju u Kini dok veći deo profita putuje nazad preko okeana i umesto u poreski sistem SAD u vidu federalnih obveznica završava u seforima najvećih američkih korporacija.

Ako je verovati finansijskoj logici, spoljni dug SAD veoma brzo će preći kritičnu granicu što bi po pravilu moralo dovesti do raspada privrednog sistema jedne od najmoćnijih država sveta. Globalni tokovi savremene ekonomije, međutim, uveliko prevazilaze tradicionalne zakonitosti karakteristične za ovu nauku. Ideal tržišne privrede polako posustaje pred naletom novokomponovane dogovorno-virtuelne ekonomije u kojoj odavno ne važe nikakva pravila, a sudbina američke ekonomije očigledno neće zavisiti od toga šta je u knjigama rečeno već kako je na nekom drugom mestu presuđeno (odlučeno).

U poslednje vreme se susreće i kovanica KIMERIKA, dakle Kina i Amerika, kao znak njihove ekonomske i finansijske povezanosti.

5. Tektonski poremećaji i pretvaranje ekonomije spekulčativnu s virtuelnim novcem

Dominacija dolara kao svetske valute bliži se kraju. Tome je velikim delom doprinela superekspanzivna monetarna politika u SAD i prava eksplozija finansijskih derivata na neregulisanom finansijskom tržištu. Kriza finansijskog sistema, porast kreditnog rizika SAD čiji je budžetski deficit premašio 14% bruto domaćeg proizvoda, a javni dug 114 % bruto proizvoda, otvorio je rasprave da se dolar zameni „korpom" raznih valuta. Ovde se pre svega misli na uključivanej ekonomija s dinamičnim razvojem u sastavu BRIKS-a kao kod konstrukcije „specijalnih prava vučenja". Na ove zemlje BRIKS-a otpada 40% svetske populacije i 20% globalnog bruto prozvoda, koliko i SAD.

BRIKS-u se pridružila i Južna Afrika (sada se to naziva BRIKS) preko koje se povezuju i privrede Afrike (a time i snabdevanje i cene mnogi primarnih proizvoda). Najveći zastupnici korpe valuta su Kina i Rusija, posebno Kina čije su devizne rezerve dostigle 3.200 milijardi dolara, koje su najvećim delom plasirane u američke državne obveznice.

Dakle, epoha dominacije dolara posle 70 godina bliži se kraju.

Nafta i zlato na svetskim tržištima uvek se izražavaju u dolarima, što predstavlja ogromnu prednost SAD.

Dolar je predstavljao i „sigurnu luku" u slučajevima ratnih konflikata, potresa u svetskoj privredi i dr. što je dovodilo do priliva drugih konvertiranih valuta (u dolare), a zatim u SAD.

Udeo SAD u svetskoj trgovini pao je na svega 11%, pri čemu se još oko 88% trgovinskih ugovora izražava u dolarima, čak i kada transakcije nemaju veze sa SAD.

Učešće SAD u svetkom bruto proizvodu permanentno pada sa nekadašnjih gotovo 40% na oko 18-20%. Tendencija pada je posebno izražena od 1980. godine do danas, sa stalnim ubrzanjem.

Učešće Kine se povećava u ovom periodu sa 3,8% iz 1980. na gotovo 16% bruto svetskog proizvoda. Udeo Nemačke i privreda Evropske unije ima tendenciju smanjenja.

Nagli pad dolara nije u interesu EU ili BRIKS-a zbog čega će sve više nastojati da se izvrši diversifikacija deviznih rezervi kroz veći porast udela zlata, evra, juana, rublje, reala i dr.

Stvaranjem novca ni iz čega, emisijom bez pokrića, u stvari se kreira virtuelni novac, koji ima sva obeležja stvarnog novca. Finansijska oligarhija u SAD ustvari dodaje virtuelni kapital. Novac iz emisije se „pretvara" u finansijski kapital, jer jednom kreiran u promet u situaciji neodvajanja tekućeg novca od štednje, vrši se stalni proces ove konverzije. SAD razvijaju spekulativnu ekonomiju, a to nije moguće bez dolara u funkciji svetskog novca.

Centralna banka SAD (Federalni Rezervni Sistem, FED) je emisiona banka uglavnom u privatnom vlasništvu najbogatijih porodica SAD (Rokfeleri, Morgan, Goldman, Sax, Rotšildi, Kenedi i si).

Dolar kao svetski novac (rezervna valuta) nametnut još 1944. godine u Breton Vudsu (SAD) paralelno sa zlatom. Rukovanje dolarom i njegovom masom u opticaju, ali i kursom, dato je u ruke SAD koje su činile šta su htele, potpuno nekažnjeno, ali su posledice „bolesnog" dolara ili poplave dolara plaćale druge države. „Dolar je naša moneta, a vaš problem" (Džon Koneli ministar finansija SAD).

Najveći deo ekonomista van SAD smatra da treba ukinuti dolar kao svetsku rezervnu valutu i onemogućiti emitovanje dolara bez realnog pokrića. Samo se postavlja pitanje: kako to učiniti i čime zameniti dolar u globalnoj ekonomiji?

Pretvaranje proizvodne u spekulativnu ekonomiju SAD i V. Britanije, je već decenijama otvoren proces. To je u osnovi prevarantska strategija u kojoj se decenijama kupuje strana roba i usluge (uvoz) koji se plaćaju dolarima koje centralna banka SAD štampa po svojoj volji i potrebama. Čak je i zakonski određeno da se rast količina novca više ne može statistički pratiti.

Dramatičan je razvoj novca koji se formira izvan FED-a kod privatnih banaka. Novčanice su postale izuzetno opasne kada su mogle stalno da se prodaju i preprodaju na tržištu od strane finansijskih institucija (fondovi, berze, finansijske kuće, osiguranja) koji se nisu više ni pojavljivali u njihovim bilansima. Kao da je stvoren „perpetum mobile" multiplikacije novca.

Finansijski derivati kao specifičan novčani oblik prosto su eksplodirali i van kontrole su. Njima je kreirano 863 biliona dolara, zbog čega je FED odustao od praćenja novčanog agregata M3 (monetarni volumen). To je fiktivni novčani kapital van materijalne proizvodnje. Finansijska alhemija je u punom pogonu. Takvi sertifikati imaju vrednost samo kao vrednost papira „na kojem je odštampano pravo na realnu imovinu".

Moderno (hazaderstvo) bankarstvo povezano je sa pravljenjem ogromne mase novca ni iz ega uz pomoć „bankarskih derivata", toksinih kredita i finansijskih investicija, spekulacija, prevara, ali i klasičnog pranja novca.

Da li ste se susreli sa tvrdnjama da „kriza najavljuje svoje epske dimenzije" i da će „dolar služiti samo za potpalu"? Prezaduženost, „poplava dolara" i slaba konjunktura, investitore i rejting agencije-baca u očaj. Kineska rejting agencija Dragon je u 2019.smanjila kreditni rejting SAD sa A- na BBP+, stavljajući ih u isti koš sa Peruom, Kolumbijom i sl.

Dolar, videli smo, nije više pokriven zlatom već do sada vojnom snagom SAD, koje izdvajaju ogromna sredstva za vojne potrebe (najviše u svetu). Vojnom silom i Intervencijama SAD obezbeđuju da se običan papir i obećanje plaćanja zamene za robu u drugim državama. Slučaj je to sa intervencijama širom sveta u državama bogatih naftom i sirovinama. „Što dublje SAD tone u dugove i što postaje očiglednija prevara s hartijama od vrednosti, to očajnije pokušavaju da svoje ekonomske promašaje nadoknade vojnim uspesima" (J. Elzeser). Ratovi i održavanje baza širom sveta, vojnu industriju, brojne intervencije u svetu, ne bi bilo moguće finansiratl bez fiktivnog kapitala i finansijske industrije.

Produbljavanje i produžavanje finansijske krize u SAD dovodi do sve bržeg obrtanja ovog čarobnog kruga „stvaranja" novca bez pokrića i iz ničega, osim sopstvenih potreba. .

Kada bi velike zemlje proizvođači nafte prestale da obračunavaju naftu u dolarima nastao bi veliki udarac na dolar i poziciju SAD.

U sledećim godinama očekuje se zaoštravanje svetske finansijske krize. Ovde deluje permanentno četiri grupna destabilizirajuća faktora.

Razvlačenje krize, uz blage tendencije oporavka, ali krizna faza traje,

Eksplozija nezaposlenosti i globalna armija nezaposlenih u celom svetu,

Veliki rizik iznenadnog kolapsa penzionih fondova i sistema u celini,

Socijalni potresi u raznim regionima sveta.

„Može se očekivati prelazak iz mirne fmansijske krize u njenu „ vojnu fazu".

Obama je tražio da mu Kongres odobri povećanje limita duga sa tadašnjih 14,3 biliona na gotovo 17 biliona. „Ako se taj limit ne poveća SAD neće moći da servisiraju obveznice javnog duga kojim se to zaduživanje finansira". Bez povećanja limita duga nastaje prava katatrofa, jer oporavak privrede nije moguć, ulazi se u novu krizu sa teškim posledicama i za globalni finansijski sistem i ekonomiju „Globalni dužnički šok" u SAD početkom avgusta 2011. godine morao je biti sprečen povećanjem limita duga. Samo u 2011. godini dug se povećao za 1.600 milijardi dolara, što dovodi do ukupnog duga od blizu 17 biliona dolara.

Povećanje duga SAD u tri rate (po jednom scenariju dogovora) bilo je sledeće: odmah 700 milijardi i dva puta po 900 milijardi dolara do kraja 2012. godine. To iznosi ukupno 2.500 milijardi. Sa pripisom dospele kamate na postojeći dug to se približava astronomskom dugu od 20.000 milijardi dolara. Dug u 2019.godini je narastao na 24 biliona dolara.

6. Dolarska alhemija - izazovi globalnog parazitizma

- DOLARSKA ALHEMIJA

Dolar je postepeno i stalno „Istiskivao" druge nacionalne (konvertibilne) valute iz svetskog platnog prometa (posebno englesku funtu) i iz deviznih rezervi. Time je postao neprikosnoveni medij svetskog monetarnog sistema sa svim prednostima za državu čiji je istovremeno novac.

Šta stoji iza dolara danas kada nema nikakve veze sa zlatom? Da li je to nacionalno bogatstvo stvoreno u SAD? U ovoj privredi je gotovo 40% ekonomije virtuelnog karaktera, što znači da se ne stvara nikakva vrednost, dok se oko 70% stvara u sferi usluga.

Sistem praktično parazitira na dolarskoj i hemiji jeftinih i nepokrivenih kredita, koji dovode do visoke nominalne potrošnje. Dolar postaje instrument globalnog delovanja i eksploatacije realnih dobara u svetu. Stvara se prema potrebama SAD. On je u funkciji globalnog finansijskog kapitala u osvajanju tržišta.

Dolar se stvara ni iz čega, prostim štampanjem, emitovanjem u svet koji ga prihvata u svoje devizne rezerve i time finansira deficite platnog bilansa, ali i budžetskog deficita i naduvavanu domaću potrošnju i visok nezarađen standard.

SAD su se pretvorile u parazitsku državu, jer sve manje proizvodi već parazitira na vođenju stalnih ratova, pljačke i nasilja unutar privrede i društva, nasuprot monetarnoj mitologiji za svet.

Sistem SAD nema ništa zajedničko sa „slobodnom trgovinom" i „slobodnim tržištem". Protekcionizam, dirižizam i državno- monopolističko regulisanje su dominirali. Uzdizanje SAD kao vodeće industrijske sile u svetu osiguravalo se protekcionizmom i kontrolisanom upotrebom dolara kao svetskog novca. Kriza i depresija u SAD su izazvani monetarnim i finansijskim deregulisanjem, dakle izlasku države iz privrede i regulisanja banaka i berzi (finansijska deregulacija). Doktrinu neoliberalizma Miltona Fridmana ili čikaške škole fiuansirao je Rokfeler, Torpli, Vebster: Tajni plan za svetsku diktaturu MMF (2008.)

Iza monetarizma stoje svetski bankari koji ga koriste protiv nacionalnih država koje brinu o nacionalnoj ekonomiji. Odatle tražnia da se sve privatizuje i razdrobi, rušeći time državni ekonomski inervencionizam. (Državna kompanija Fani Me je privatizovana, mada je uspešno radila 30 godina kao državna). Tržište nafte i gasa je deregulisano.

Obama je jedan bespomoćni, pusti kostim koji su izabrali, pripremili, isturili izglančanog, upakovali i prodali lakovernoj naivnoj i lenjivoj američkoj publici". Tu je i podatak da već sada 1% stanovnika SAD raspolaže sa 70% bogatstva SAD. Tvrdi se da Amerika ide putem samouništenja.

- Izazovi globalnog parazitizma

Deregulacija finansijskih tržišta i napuštena kontrola banaka doveli su do eksplozije dugova i ogromne zaduženosti stanovništva preko kredita kod banaka. Spekulativna piramida u SAD je rasla sve dok je bilo svežeg emitovanog dolara. Kada je dati „doping" dolara prestao sve se srušilo. Umesto da se proglasi bankrot banaka FED je sa vladom emitovao hiljade milijardi dolara da se spasu banke, berze i finansijska oligarhija.

FFD štampa ogromne mase novca (dolara) i preko budžeta ubacuje bankama i na finansijsko tržište, obara kamatnu stopu, ne brinući o narastanju inflacije i globalne posledice ovakve monetarne politike.

Zahvaljujući ogromnoj masi novca iz budžeta i emisiji upumpanoj u sistem, ublažena je svetska finansijska katastrofa.

Turbo kapitalizam ili kazino-kapitalizam, kako se još naziva američki kapitalizam, zapravo je beskrupulozna trka za profitom. Ova trka je preko „proizvodnje kriza" i lokalnih sukoba izazvala dramatične posledice za celu planetu.

Stvaranjem novca ni iz čega finansijska oligarhija stvara ogroman fiktivni kapital (derivati). Fiktivni kapital preko derivata narastao je na 863 biliona, što je ravno ukupno stvorenom bogatstvu u svetskoj ekonomiji u toku 17 godina rada (vidi Elzesar: Nacionalna država i fenomen globalizacije). Finansijski sektor i kapital imaju višu stopu prinosa od industrijskog, što dovodi do begstva kapitala iz industrije u druge grane. Nastaje proces deindustrijalizacije u SAD i pad učešća industrije u formiranju BDP na 8-10%. SAD postaje parazitska država i fmansijsko-spekulativna nacija. Stopa štednje kod banaka pada sa 8% na 0,8% u poslednjih deset godina.

Taj proces pretvaranja industrijske nacije u spekulativnu i dokoličarsku klasu ne bi bio moguć bez funkcije dolara kao svetskog novca. SAD su zahtevale da glavni izvoznici nafte sve fakturišu u dolarima. Sve države uvoznice nafte i energenata morale su prethodno da nabave dolare (kreditima, svojim izvozom i dr.). SAD su mogle da odštampaju dolara (odvojeno od zlata) bez ograničenja, koliko bude potrebno.

Visok standard nacije nije više zavisio od privrednog rasta, izvoza i kvaliteta ekonomije, već od odštampanog novca. Dolazi do eksplozije nepokrivenog, fiktivnog dolara. Tek svaka šesta novčanica bila je pokrivena realnim proizvodima ili uštedama u SAD. Videli smo već da je samo od 2001. do 2010. od strane FED-a odštampano više dolara nego za prethodnih 200 godina.

Kada je Francuska za vreme De Gola povela politiku konverzije dolara u zlato kod SAD konstatovano je da su dolari pokriveni sa svega 5% emitovanog novca. Niske stope rasta ne obezbeđuju visok standard u SAD, ali dolazi do eksplozije deficita spoljne trgovine i stalnog kumuliranja deficita, ali i deficita budžeta.

Deficit spoljne trgovine je iznosio 721 milijardu, a budžeta u 2018. godini 780 milijardi, dok će u 2025. premašiti 2.000 milijardi dolara. Svi deficiti se finansiraju emisijom dolara i emisijom hartija od vrednosti države i FEDA koje kupuju stranci, čime finansiraju visoku potrošnju (nepokrivenu radom i robom proizvedenom u SAD).

SAD troše robu koja je proizvedena u inostranstvu, posebno kinesku jeftinu robu. Odatle i stalni pritisak SAD na Kinu da izvrši revalvaciju juana da bi se smanjila konkurentna moć kineskih proizvoda.

Vrednost dolara koji nije više pokriven ni zlatom ni domaćom proizvodnjom i bogatstvom „sve više zavisi od američke vojske da kontroliše svetska tržišta (pre svega rezerve energije) tvrdi Elzeser (str. 50). Druge države teško mogu da se otrgnu od ucene i intervencija „svetskog reketaša". Ove zemlje su zaposednute (zavisne) finansijski, imovinski, politički, a posebno duhovno.

7. Dolar, nafta i zlato dominacija i imperijalizam finansijskih magnata

DOLAR, ZLATO I NAFTA

Postoji i dalje, makar indirektna, veza dolara i zlata? Ako nema zlatne podloge čime se u sistemu papirnog novca, a posebno depozitnog novca, određuje (ograničava) njegova masa, ali i vrednost. Dolar je ostao bez bilo kakve podloge osim od kvaliteta i dinamike domaće privrede, čime je postao čista manipulisana valuta koja se koristi prevashodno za ostvarivanje nacionalnih interesa. Ako postoji nekakva veza ova postaje inverzna i indirektna. Naime, u slučaju pada vrednosti dolara na svetskom monetarnom tržištu, vlasnici dolara „beže" u sigurniji i trajniji plasman - u zlato.

Cena zlata raste paralelno s povećanom tražnjom. Pad vređnosti dolara praćen je porastom tražnje i cene zlata. Suprotno tome, obzirom da se plaćanja ne vrše direktno u zlatu, porast vrednosti dolara (kurs dolara) povećava njegovu tražnju, dok cena zlata ili stagnira ili pada. To je u osnovi princip spojenih posuda.

Neizvesnost oko raspleta dužničke krize članica evro zone oborio je vrednost evra, ali je došlo do uzleta cene zlata, srebra, paladijuma, platine i nafte (i do 120 dolara za barel od 160 litara). Isto tako intervencija FED-a i emisija dolara od 700 milijardi dolara, a zatim novih 600 milijardi podstakao je rast cene zlata.

To je i navelo predsednika Svetske banke Roberta Zelina da zlato uz novu korpu valuta bude osnovica nove globalne fmansijske arhitekture, posebno kada se pojačala nervoza investitora. „Međunarodni monetarni fond danas je u rasulu" (R. Alber). Investitori besomučno nastoje da se oslobode dolara i dokopaju sigurnije valute, posebno zlata.

Na berzama vlada uverenje da dolar nema na osnovu čega da se izvuče iz tekuće faze opadanja. Tražnja zlata se povećava, a i njegova cena dostiže vrtoglave visine.

Velika nesigurnost, nestabilnost berzi i finansijskih tržišta pokrenule su proces velike kupovine zlata od niza država. Samo u 2018. banke su kupile 652 tone zlata, a u devet meseci 2019.preko 547 tona. Rusija je najveći kupac sa 274 tone u 2018., a samo u prvom kvartalu 2019.kupila je 55,3 tone, čime je dostigla ukupno 2149 tona. Kina je u prvom kvartalu 2019.kupila 33 tone. Ukupne zlatne rezerve su u 2019.porasle sa 146 tone na 31.671 tonu.

Ko danas najviše raspolaže zlatnim rezervama? SAD drže najveći deo, ukupno 8.407 tona. Druga je Nemačka sa 3.483 tone. Uz to ona pokušava da repatrira iz SAD i Francuske svojih 674 tone zlata. Treći je MMF sa 2.814 tona, a zatim slede Italija (2.537 tone), Francuska (2.518 tona) itd. Prvih deset država u svetu drži preko 80 odsto zlatnih rezervi u svetu.

Sve je to odraz velike neizvesnosti u svetu, naraslih rizika i nestabilnosti, ali i bekstva država u „sigurnu luku" kada dođe do monetarnog i finansijskog cunamija - u kojem cena zlata vrtoglavo raste, a time i zaštita realne vrednosti i kupovne snage nacionalnih država. Zlato je kao „relikvija prošlosti" i anahronizam savremenog sveta, jer nakon velikih troškova istraživanja, iskopavanja i prerade, konačno kao poluga završava negde u podrumima banaka popunjavajući zlatne zalihe u trezorima.

Slična je situacija i sa naftom i drugim derivatima nafte. Uvećanje cene nafte usled političkih, vojnih, spekulativnih i drugih svetskih potresa, dovodi do skoka cene nafte, gasa i derivata. SAD reaguju obaranjem kursa dolara, čime izbegavaju udar većih troškova uvoza nafte.

Nafta se plaća jeftinijim dolarom (i dopunskom emisijom). Ovde je ogoljena činjenica da SAD običnim papirom ili obećanjem plaćanje (depozitnim ili kreditnim novcem) uvoze i plaćanju ogromnu masu energenata. Jedino su to u stanju da učine SAD, dok druge zemlje to ne mogu. Evrom se može vršiti plaćanje, ali je potrebno nabaviti dolare, jer su svi međunarodni ugovori nominovani za tržište nafte od strane SAD u dolarima. Skok cena nafte dovodi do povećane tražnje dolara, što dovodi do paradoksa dolara - da mu tražnja raste, ali i kurs s porastom cene nafte.

SAD će učiniti sve da dolar ostane na pijedestalu osnovne međunarodne valute u svetu, čak i uz cenu vojnih intervencija, ucena, blokada, menjanja režima u drugim državama, osvajanjem novih tržišta energenata i dr.

Imperijalizam dolarskih magnata i monopola

Dominacija i imperijalizam novčanih dolarskih magnata i svetskih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka) ostaju i dalje. Oni svoja sredstva i politiku zasnivaju na dolaru i podržavaju ga. Kao najveći davaoci sredstava u MMF i Svetsku banku, ali i sa brojem glasova u njima SAD i dalje imaju odlučujući značaj u delovanju na ove dve institucije. MMF je postao pre svega instrument krupnog zapadnog kapitala i interesa SAD.

Barel sirove nafte dostigao je u 2011. godini čak 124.5 dolara (što je najviša cena još od 2007. godine). Unca čistog zlata (31,1 gram) dostigla je u 2011. godini 1.475 dolara, a unca srebra 40,8 dolara, što je najveća cena još od 1980. godine, dakle od pre četrdeset godina.

Kreiranje daljeg haosa je sasvim izvesno, uz novo „naduvavanje balona krize" koje će potresti globalnu ekonomiju i izazvati oštre sukobe širih regiona. Ovakav scenario je sasvim izvestan.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane