Natrag

BREGZIT

Šta povlači izlazak Velike Britanije iz EU?

Evropa je odsečena

Svojevremeno je Radio London obaveštavajući svoje slušaoce o vremenskim prilikama emitovao: "Zbog izuzetno guste magle nad kanalom, Evropa je odsečena". Radio London je smatrao da nisu odsečena Britanska ostrva, već čitava Evropa. U tom je duhu, najverovatnije, 2016. glasala većina Britanaca, uglavnom Engleza, a sa namerom da "odseku Evropu". Konačno je prošlog 31. januara Evropa i odsečena. Spuštene su britanske zastave sa svih zvaničnih zgrada Evropske Unije i britanski članovi Evropskog parlamenta ispraznili su svoje fotelje. Ali, Bregzit se nije zaista dogodio niti će se ikad dogoditi jer je Britanija, uz maglu ili bez nje, neraskidivo vezana za ostatak kontinenta. Već prvog februara činilo se da Britanci ne žele da se završi Bregzit drama jer kada se to dogodi ostalo bi im da pričaju samo ili o kraljici, ili o kiši. Bilo kako bilo, ništa se neće promeniti najmanje do kraja ove, a možda i sledeće, godine, sve dok se London i Brisel ne dogovore o detaljima razvoda, smatra kolumnista magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U strogo legalnom smislu, Britanija je odsečena, ali to ne mora da znači mnogo. Makar za sada, a možda i za uvek. Sve ono što je guralo i gurnulo Britance da glasaju za Bregzit, a to je da se povinuju evropskim odredbama, pregovaraju o imigrantima... sve što je Britance navodilo da osećaju da ne kontrolišu svoje sopstvene zakone - ništa od toga se neće promeniti ili nestati.

Sada se Britanija nalazi u prelaznom periodu u kome će se London i Brisel složiti da skoro ništ neće biti promenjeno, osim zastave. Evropski sud pravde, koje bregziterci naročito mrze, jer krši britanski suverenitet, i dalje će da procenjuje britanske zakone. Čak će i imigracija da nastavi po starom. Jedina realna razlika je da London neće imati glasove u Savetu Evrope i Evropskom parlamentu, mada se već složio da će slediti njihove odluke najmanje do kraja ove godine.

Za sada će Britanija imati manje od onoga što je imala. Teorijski proces razvoda može da se završi do kraja ove godine, ali bregzitski dogovor uključuje mogućnost da se period produži i do dve godine, a čini se veoma verovatnim da će se to i dogoditi.

Ako bi Britanija završila sa prelaznim periodom do kraja 2022, da li bi to značilo da se London oslobodio briselskih birokrata? Ne u potpunosti!

Države članice Evropske Unije, 28 njih uključujući i Britaniju, tokom decenija su gradile veoma komplekse strukture zajedničkog tržišta koje može da se poredi sa američkim ili kineskim unutrašnjim tržištima. Manje-više pola britanske trgovine odvija se sa Evropskom Unijom, a to je i nešto veći broj ako se doda Turska, koja nije u Uniji, ali jeste u carinskom savezu.

Ukoliko London hoće da trguje sa Unijom, a naravno da hoće jer je, između ostalog, tržište Unije jedno pet puća veće od tržišta Britanije, moraće da se složi sa serijom propisa koji regulišu bezbednost proizvoda, standarde hrane i bezbroj sličnih odredbi.

Svi proizvodi koji se naprave u Britaniji sa namerom da se prodaju u Uniji, moraće da slede standarde Brisela. Kako sve to mora da se pregovara od samog početka, nameće se misao da se Bregzit nikad neće okončati. Britanija će takođe morati da pregovara specifično svoje standarde sa svim zemljama sa kojima namerava da trguje. London je do sada potpisao ugovore sa Gruzijom i Jordanom, ali to čini samo osam odsto britanske trgovine. U tim dogovorima Britanija nije pokazala da je nezavisna nacija već je samo prihvatila regulacije Evropske Unije.

Postignut je i dogovor sa Južnom Korejom i Norveškom, ali su tu korišćene regulacije EU. Švajcarska najverovatnije oslikava šta će Britanija uraditi. Švajcarska takođe nije član Unije, ali njihove firme su izabrale da koriste evropske zakone za trgovinu preko granice. A kada se švajcarska vlada uhvati u koštac sa nečim što birokrate iz Brisela zahtevaju, onda ona pruži prvo slab otpor, a potom se preda.

Stvar je u tome da je evropsko tržište mnogo vrednije od ponižavanja da ti Brisel diktira zakone. Tokom tri i po godine od Bregzit referenduma, Velika Britanija našla je sebe u poziciji švajcarske poslušnosti, ali još nije prihvatila neminovnost nove stvarnosti. Više nije član Unije, ali nije je zaista napustila. Kao u čuvenoj pesmi Hotel Kalifornija - "Možeš da otkažeš bilo kada, ali da napustiš ne možeš nikad". To je u neku ruku veoma dobro za regularne Britance jer će moći da nastave da krive Brisel za sve ono što im se ne dopada. Za sada, čini se, pregovori nisu započeli sa mnogo ljubavi.

Evropa je podvukla da Britanija na njihovom pragu postaje konkurent i ako taj konkurent hoće da trguje bez carina i tarifa, moraće da poštuje evropske regulacije. Ipak, procene su da će se tokom nekoliko sledećih meseci obe pregovaračke strane čvrsto držati svojih stavova da bi tako udovoljili svaka svojoj publici, ali da će se na kraju sve izglačati. Procene su da će Britanija morati mnogo da se pomeri i da će Evropa morati malo. To će trajati najverovatnije do jeseni, analitičari tvrde. Drugi kažu da je to želja Velike Britanije koja hoće sve da završi do kraja ove godine, ali takav scenario je preterano optimističan.

Osim dogovora o slobodnoj trgovini, moraće da se pregovara i o drugim pitanjima. Radi se o bezbednosti i spoljnoj politici. Jedan od ključnih zahteva EU je da se evropskoj ribarskoj floti dozvoli pristup prostranim britanskim teritorijalnim vodama.

Taj problem nema veliku ekonomsku važnost, ali ribarenje je simbolično i emocionalno važno i u Britaniji i u kontinentalnoj Evropi. Ipak, kritični delovi novog trgovinskog sporazuma bio bi stepen britanskog nastavljanja da poštuje mnoga pravila Unije kada se radi o pravima radnika, standardima zaštite prirode i regulacijama o monopolu.

Mada u ovim sferama Britanija često ima više standarde od Unije, Brisel hoće da sve bude dogovoreno i zapisano na papiru u slučaju kasnijih nesuglasica. Britanske kompanije žele da se dogovori što pre postignu, a britanska funta počela je da pokazuje nestabilnost. Svaka od 27 zemalja članica Unije imaće pravo veta na na novi dogovor sa Britanijom i mada se taj blok držao zajedno tokom dosadašnjih pregovora sa Britanijom, moguće je da dođe do razmimoilaženja kada se o trgovinskim dogovorima radi.

Britanski ekonomisti i političari slute da bi mogle da se dogode neke neželjene posledice: novi trgovinski sporazum može da poveća inflaciju. Smanjenje ulaska imigranata može da poremeti tržište rada. Britaniju može da napusti Škotska koja bi mogla da podnese zahtev da uđe u Evropsku Uniju. Cene putovanja i komunikacije će porasti. Britanija će najverovtnije morati da plati milijarde evra kao račun za razvod. To bi bilo nekih 33 milijardi funti.

Dogovor Borisa Džonsona veoma je sličan onom koji je izdejstvovala prethodna ministarka Teresa Mej, ali razlika je u tome što Britanija neće biti u carinskom savezu sa Unijom. To važi i za Severnu Irsku, ali dozvoljava S. Irskoj da prisvoji carinske propise EU kada je u pitanju Republika Irska koja je članica Unije.

Tako bi se izbegla "tvrda granica" između dve Irske. Oko tri miliona državljanina Evropske Unije koji već žive u Britaniji moći će da nastave da žive i rade bez radnih viza. Isto će važiti i za 1,5 miliona Britanaca koji se nalaze u zemljama Unije.

Za budućnost Velika Britanija je predložila imigracioni sistem koji bi se zasnivao na umeću radnika. Inače, Britanija već trpi štetu zbog Bregzita. Ekonomija je usporila, a mnoge kompanije su premestile svoje centrale u zemlje Unije. Takođe će biti loših i specifičnih posledica za Irsku, London i Škotsku. Procenjuje se da će tokom sledećih 15 godina rast britanske ekonomije usporiti za 6,7 odsto.

Tarife na uvoz robe iz Unije povećaće cene u Britaniji, a više od trećine robe dolazi baš iz zemalja Evropske Unije. Inflacija će porasti, a standard građana će se sniziti. Takođe, britanske kompanije će izgubiti mogućnost da učestvuju na tenderima za javne projekte u bilo kojoj zemlji članici Unije. Ti tenderi su otvoreni samo članicama Unije.

Bregzit bi takođe mogao da ošteti mlađe britanske radnike jer neće moći da "automatski" konkurišu na radna mesta u Uniji. Procenjuje se da će do 2030.

Nemačkoj će biti potrebno oko tri miliona kvalifikovanih radnika. Problemi mogu da izrone i kada je Severna Irska u pitanju, gde se tokom 30 godina odvijao sukob između katolika irskih nacionalista, koji čine većinu tamo, i pro-britanskih protestanata. London, koji je finansijski centar Britanije, već trpi posledice. Tamo je privredni rast 2018. bio samo 1,4 odsto, a 2019. blizu nule. Biznis je pao za 11 odsto. Međunarodne kompanije više neće da koriste London kao ulaz u ekonomiju Unije. Goldman Sahs, JP Morgan i Morgan Stenli već su pomerili 10 odsto svojih klijenata u Evropsku Uniju. Bank od Amerika preselila je 100 bankara u svoje kancelarije u Dablin i 400 njih u Pariz.

A što se Škotske tiče, Škotska je glasala protiv Bregzita. Njihova vlada veruje da je pripadanje Evropskoj Uniji najbolje i za Škotsku u za Veliku Britaniju. Ona je pokušavala da izdejstvuje još jedan referendum po pitanju izlaska. A da bi Škotska napustila Britaniju, morala bi da raspiše referendum koji po zakonu ne bi bio uskoro izvodljiv. Potom bi morala da podnese zahtev za prijem u EU odakle stižu glasovi da bi rado videli Škotsku među svojim redovima. To je i rekao predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, našta mu je Boris Džonson zamerio da se meša u unutrašnje stvari Britanije.

Škotskoj nije potrebno ohrabrenje jer je tamo samo 38 odsto ljudi za izlazak iz EU. Još od 1707. kada se Škotska pridružila Engleskoj i Velsu, škotski nacionalisti žele da napuste Veliku Britaniju.

Sa druge strane Bregzit je ojačao anti-imigrantske partije širom Evrope i da su one imale dovoljno glasova u Francuskoj i Nemačkoj mogle su da izdejstvuju glasanje u svojim zemljama protiv Evropske Unije. To se ipak nije dogodilo. Ipak, nova istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina Evropljanja još podržava Evropsku Uniju.

Skoro 75 odsto stanovništva kažu da EU promoviše mir, a 55 odsto veruje da podržava napredak. Više od trećine tvrdi da je uloga Britanije umanjena. Što se odnosa sa Amerikom tice, slabija funta čini američku robu skupljom. Amerika je imala 2018. godine 18,9 milijardi dolara trgovinski višak sa Britanijom. Uvozi robu u vrednosti od 141 milijardu dolara, a uvozi 122 milijardi. Bregzit stavlja u rizik te odnose. Osim toga, 716.000 britanskih imigranata žive u Americi i 215.000 američkih državljana živi u Britaniji.

Bregzit je odvlačio pažnju Evropske Unije od nekoliko važnih i urgentnih pitanja: od proširenja, Rusije i Kine, pa do veoma jadnih transatlantskih odnosa i napada na multilateralne institucije.

To su pitanja koja ako se ne reše strateški i u bloku mogu da dovedu do dezintegracije jer će pojedinačne države kao što su Mađarska i Poljska postaviti svoje sopstvene nacionalne ciljeve, a to onda već ne bi bila jedinstvena Unija.

Loše vesti za EU su ekonomska agresija Kine i ''rusko rovarenje po evropskim demokratskim institucijama''. U takvom scenariju mnogo zavisi da li će Nemačka i Francuska vratiti svoje međusobne odnos na normalni kolosek. Te dve najjače države Unije nemaju iste poglede na tri najveća pitanja: buduća proširenja, Rusiju i bezbednost.

Nemačka podržava buduća proširenja Unije, a Frncuska hoće da se unutrašnji problemi Unije reše prvo. Nova predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lejen, podržava ideju da zemlje Zapadnog Balkana u nekoj budućnosti budu u Uniji. Koliko je daleko ta budućnost je drugo pitanje, ali u najmanju ruku te bi zemlje imale neku perspektivu ukoliko bi se države Unije ozbiljno pozabavile ulogama koje Rusija i Kina igraju u tom regionu. Rusija i Kina, bilo kroz investicije u infrastrukturu, bilo korišćenjem socijalnih medija i drugih propagandnih alatki, vrše veliki uticaj na države Zapadnog Balkana.

Taj region pati od visokog stepena nezaposlenosti i korupcije, a to je sve veoma poznato evropskim liderima. Što duže Evropa odlaže da obrati ozbiljnu pažnju na te probleme država Zapadnog Balkana, to bi bilo loše za stabilnost Evrope.

I kada bi se ostavila na stranu proširenja, Francuska i Nemačka se ne slažu i po drugim pitanjima oko Rusije. Makron smatra da mogu da se restartuju dobri odnosi sa Rusijom bez obzira što Moskva poseduje bezbednosnu, špijunsku arhitekturu koja se proširila od Lisabona do Vladivostoka. Merkel je mnogo tvrđa: Rusija je izvršila invaziju i potom prisvojila Krim 2014, a sad vodi proksi rat u delovima Istočne Ukrajine.

U Minskom su početkom 2015. Nemačka, Francuska, Ukrajina i Rusija potpisale dogovor koji je, između ostalog, trebalo da ustanovi kalendar po kojem bi Rusija povukla svoje proksi snage iz Donbas zone i na taj način da Ukrajini omogući pristup granici. Rusija ništa od toga nije učinila. I mada Britanije nije bila učesnik pregovora u Minsku, ona je bila važan faktor Unije da pojača pritisak na Moskvu.

Britanija je takođe podržavala proširenje Unije i to delom zato što je verovala u to, a delom jer bi sa novim zemljama dalja, tešnja integracija unutar Unije bila mnogo teža, a London nije hteo baš tu tešnju integraciju. Britanija je takođe bila potreban deo u trouglu London-Pariz-Berlin kada se radi o većoj ekonomskoj konkurenciji, a i kada se radi o ozbiljnijem shvatanju članova Centralnih i Istočnih država Unije.

U tom smislu Bregzit je ostavio prazninu i pomerio centar moći ka Berlinu, i ne Parizu. Makron se takođe zalaže za "stratešku autonomiju", ali Evropa neće biti u stanju da to postigne. Prvo jer zavisi od američkih garancija svoje bezbednosti, drugo jer je Evropska Unija jedan proces koji ne bi trebalo da preuzima bezbednosne rizike.

U hipotetičnom sukobu između Unije i Rusije, Evropa bi mogla da parira na evropskom prostoru, ali bi joj nedostajali američki nosači aviona da vrše pritisak na Rusiju sa Pacifika. Samo jedan primer.

Britanci su glasali da napuste EU i to ima suštinski efekat na Britaniju, ali i na ostatak Evrope. Mišljenje da će Evropska Unija biti jača nakon što u njoj nema Britanije nije baš dokumentovano. Isto tako se ne zna kakvi će biti krajnji rezultati britanskog odvajanja jer postoji mogućnost da to odvajanje i ne bude toliko "primetno".

U suštini Britanija je samo htela da ima sopstvenu kontrolu po pitanju imigracije, a sve ostalo i nije bilo toliko važno za njih. Francuska je već istakla da će zauzeti čvrst stav u pregovorima sa Londonom po pitanju slobodne trgovine.

Merkelova je insistirala da svima bude jasno da će sada Britanija biti konkurent Uniji. To i ne mora da bude toliko značajno kada se uzme u obzir da su osamdesetih godina prošlog veka Japan i Amerika bili ljuti rivali na ekonomskom polju globalne dominacije, ali to nije dovodilo u pitanje američki bezbednosni kišobran koji je štitio Japan.

Tako je Vašington postupio zbog svoje hegemonije, ali su krajnji rezultati ostali isti. S druge strane se zaboravlja da je Britanije uradila isto onoliko, ako ne i više, koliko su uradile druge evropske zemlje da Unija bude ovo što je danas.

Britanija može da bude ekonomska konkurencija Uniji, ali ne može da bude politička ili vojna jer je Britanija ipak mnogo slabija od 27 zemalja Evropske Unije.

Britanija, takođe, nije bila ni u Šengenskom prostoru, a ni među državama evro-zone. Čak i članovi monetarne unije imaju različite stavove na politiku Unije. Jedan tabor koji se zalaže da budžetska politika bude fleksibilnija se sastoji od zemalja na jugu kontinenta. U njoj su Francuska, Italija, Grčka, Španija, Portugal, Kipar i Malta. Zemlje koje insistiraju da mora da se poštuju fiskalna pravila su Nemačka, Holandija, Finska, Austrija i još nekoliko zemalja kao što je Slovačka i Baltičke države.

Ta dva tabora imaju suprotne poglede o pravcu u kojem bi trebalo da se kreću predlozi za reformu evro-zone. Najizgledniji kandidati da usvoji evro kao svoju valutu su Rumunija, Bugarska i Hrvatska.

Teorijski Bugarska u ovom trenutku ispunjava skoro sve kriterijume, ali je korupcija u toj zemlji na nepoželjnim visinama, a slabe su im i institucije. U Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj nacionalna valuta se smatra simbolom državne nezavisnosti i mali su izgledi da Varšava, Prag i Budimpešta odluče da pređu na evro, mada se Pešta još koleba.

Izlaskom Britanije iz Unije podigla se važnost Poljske koju sada francuski predsednik Makron proziva ko jednu od snaga koje će voditi Uniju. Druge dve države su Francuska i Nemačka. Početkom februara Emanuel Makron je bio u dvodnevnoj poseti Poljskoj i to je bio prvi bilateralni susret nakon sedam godina.

Poljska je sada u Uniji peta po veličini po broju stanovnika i šesta po BND. Poljska je takođe jedna od malobrojnih zemalja članica NATO saveza koja odvaja dva odsto svog BND u vojne svrhe, kao što to zahteva Vašington.

Inač, Poljska je naručila 32 lovca F-35 po ceni od 4,6 milijardi dolara. Makron je morao da proguta knedlu jer se Varšava nije opredelila za francuske Miraže, a izabrala je američke lovce kao da poručuju "draga mi je Francuska, ali Amerika je Amerika".

Poljsku, inače, optužuju za nazadovanje demokratije. To je takođe pretnja integritetu Evropske Unije. Ali, za nazadovanje demokratije optužena je i Mađarska u kojoj na autokratski način vlada Fideš partija na čelu sa Viktorom Orbanom.

Stanje demokratije u te dve države je zabrinjavajuće. Poljska i Mađarska imaju populističke vlade koje se mešaju u funkcionisanje pravnog sistema, kao što vrše i konstantan pritisak da bi imali kontrolu nad svim drugim državnim institucijama, uključujući i medije.

Međutim, stanje stvari po tim pitanjima nisu sjajne ni u nekim drugim zemljama Unije. Merodavni izvori tvrde da demokratija nazaduje u Bugarskoj, Francuskoj, Italiji i Grčkoj. Tamo su pokušaji da se poljulja liberalna demokratija očigledni.

Evropska Unija je odgovorila lansirajući takozvani član 7 proceduru koju ponekad zovu "nuklearna opcija". Ta procedura bi mogla da uskrati pravo glasa državi koja krši demokratska pravila. Ali slabljenje institucija nezavisnost pravnog sistem nisu jedini problemi vladavine zakona koji bi trebalo da zabrinu EU.

Francuski autoriteti su kao odgovor na terorističke napade izglasali zakone koji dozvoljavaju neograničeno nadgledanje ljudi a sa malom kontrolama pravnih institucija i to je pretnja osnovnim ljudskim pravima. Nezavisnost medija takođe je pod pritiskom. Istraživački novinari su ubijeni na Malti i u Slovačkoj, a to je izazvalo političke krize u obe zemlje.

Kritičari često optužuju Evropsku Uniju da je jedan elitistički projekat koji se nameće nevoljnom stanovništvu. Nesumnjivo da postoji rastuća napetost između onoga što demokratski izabrana vlada misli da njihovi glasači hoće da oni urade i šta će da im evropske institucije dozvole da urade. Ipak, EU je društvo zakona, društvo u kojem svaka država članica sledi zakone Unije verujući da će i druge države to uraditi.

Bilo koja država koja ne sledi ovaj proces remeti funkcionisanje svih ostalih država, gubi se uzajamno poverenje. Pojavljuju se pretnje zajedničkom tržištu, ustanovljenim granicama, bezbednosti, pravdi i vladavini prava.

ANTRFILE:

Šin Fejn menja istoriju Irske politike

U subotu, 8. februara, održani su izbori u Irskoj i politička partija Šin Fejn u istorijskom preokretu izbila je na prvo mesto. Do sada je Irska praktično imala dvopartijski sistem. Inače, Šin Fejn je političko krilo Irske Republikanske Armije (IRA), nalazi se na levom spektaru i zastupa nacionalističke stavove. Ostale dve partije sa vrha su obe na desnom centru, a rezultati izbora ne ukazuju ko će vladati Irskom, mada će Šin Fejn biti prvi koji će pokušati da sklope vladajuću koaliciju.

Šin Fejn je dobila 24,1 odsto glasova, vladajuća partija, Fine Gael, osvojila je 22,1 odsto, isto kao i Fiana Fol, 22,1 odsto. Kako su obe partije centra jasno stavile do znanja da neće u koaliciju sa Šinom Fejnom, a kako se smatra da neće ni u zajedničku koaliciju, ostaje mogućnost ili da neka partija vodi manjinsku vladu, ili da se izbori ponove.

Šin Fejn je na generalnim izborima iz 2016. osvojila 13,8 odsto glasova, tako da su subotnji rezultati ogroman skok za nju. Nisu na ovim izborima insistirali na ujedinjenu Irsku, niti su se uopšte mnogo bavili Severnom Irskom, mada je Bregzit sve vreme bio u prisutan u pozadini tokom predizborne kampanje. Analitičari tvrde da je Šin Fejn privukao veliki broj glasača zbog stavova o pravima na abortus i gej brakovima.

Zeleni koji su se nadali da će veoma dobro proći u opštoj klimi promene globalne klime, dobili su 7,4 odsto glasova, što je dosta više od 2,7 odsto iz 2016, ali nije ono što su oni očekivali. Nije ni približno, mada u nekim kombinacijama Zeleni bi mogli biti faktor u nekoj mogućoj vladajućoj koaliciji.

Ukoliko se London sa Briselom ne dogovori, već Britanija "nasilno" izađe iz Unije, veoma je realno da će se pokrenuti poluge ujedinjena Irske, a Ujedinjena Irska značila bi Razjedinjena Britanija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane