Natrag

Feljton

Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević (1)

SMRT MALE AMERIKANKE SRPSKOG POREKLA

Ovo dvostruko ubistvo, delo brozovskog iseljeništva, izraz dna srpskog društva, nije ono što sme da uđe u povest koja bi se ostavila našoj deci. Odbegli od Broza, oni su Broza nosili sobom. Sam zločin po sebi je jedan od mnogobrojnih zločina dece brozovskog vremena. Kao takav pre pripada brojevima nego nekom posebnom predmetu istraživanja. Ono što ovaj zločin čini posebnim je ubistvo male nevine devojčice, Ivanke Milošević, koja je u to vreme imala devet godina. Njena glava je bila razmrskana, a telo izbodeno noževima. To je što čini ovaj zločin posebnim, čime se ovaj zločin razlikuje od mnogobrojnih brozovih zločina koje je Broz doneo sirotinji. Ubijena je bila devojčica.Nevino dete je platilo glavom obračun između jednog nadrilekara, jednog nesveštenika, nekolicine besposličara, promašenih ljudi, jednog ratnog zločinca, društvenog dna Brozovog nevremena, sa blagoslovom Brozovih diplomata. Objavljujemo izvode iz knjige Mihaila Šaškijevića, uz njegovu saglasnot, o događajima koji nisu poznati srpskoj javnosti, a koji osvetljavaju ubistvo književnika Dragiše Kašikovića i njegove kćerke, kao i opis delovanja srpske emigracije oko SNO u Americi

Mihailo Šaškijević

Da taj zločin bude još i veći ubice su uvukle u svoj prljež i majku deteta, koja je primorana da ćuti. Ona koja zna sve, zna i ko je ubio i zašto je ubistvo izvršeno, sada ćuti jer se boji da ne bi izdala svog brata koji je bio organizator tog ubistva.

Brat je svojoj sestri ubio jedino dete i jedinog čoveka kojeg je imala i to samo zato da bi se dodvorio brozovcima, te da bi mu se njegove detinjaste i nekroflske pesmice objavile u Jugoslaviji.

Ponašanje brozovskog iseljeništva je bilo oprečno ponašanju slavenskog iseljeništva iz vremena Austrougarske. Naraštaji čije vaspitanje je bilo podvrgnuto brozovštini su označili Jugoslaviju (ne zemlju brozovog vlasništva, nego baš Jugoslaviju) zemljom zločinaca.

Savest im je Broz uzeo, oni ljudi više nisu, oni su biološka tvorevina na smetnji ljudskom rodu.

Senima male Ivanke, a neodgovornom srpstvu na sramotu, novim naraštajima Srba na uput da znaju šta ne smeju da čine, da znaju da ne smeju da slede put svojih očeva, posvećujem ovo delo.

Suzbijanje zločinstva neće biti postignuto novcem, većim brojem redara, većim brojem sudija i istražnih vlasti. U osnovi pitanje zločinstva je pitanje morala i ono traži u biti duhovno rešenje.

Rat sa zločinstvom će biti dobijen samo onda kada se stanje duhova i duboki osećaji ljudske duše izmene, kada istina postane sastavni deo našeg duhovnog života, duhovnog života našeg naroda.

Osnovne istine kao istina o onom što je ispravno i onom što je pogrešno, istina o odgovornosti svih i svakog za svoje delovanje, zahtev da pravdu dobiju bez zastoja oni koji koriste nezaštićenost nevinih.

Da bismo mogli da dođemo do zaključka o razlozima ubistva i ljudima koji su bili umešani u taj zločin prvo je potrebno da razmotrimo događaje koji su prethodili ubistvu. Zatim samo ubistvo i događaje koji su bili neposredno vezani za taj zločin. Sledili su na izgled nevezani događaji koji su se povlačili godinama posle ubistva.

Postavićemo pitanje odgovornosti i pokušaćemo da na to pitanje odgovorimo. Na kraju ćemo dati zaključak ili ostaviti čitaocu da sam zaključi koji su stvarni razlozi i ko je za šta odgovoran i ko snosi najtežu krivicu.

Ovde nisu navođeni svi podaci koji se nalaze u pohrani Odeljenja za ubistva gradske policije Čikaga. Navedeno je samo ono što je bitno i što je otvoreno za javnost.

Svakako da ako, nadajmo se, do suda dođe, biće izneseno mnogo više.

Osnovne činjenice

Ubistva su izvršena oko jedan sat po ponoći u nedelju 19. juna 1977. godine.

Mesto zločina: Ured Srpske Narodne Odbrane koji se nalazio u 3909 North West Avenue, Chicago, Illinois.

Žrtve;

Kašiković, Dragiša (1934-1977)

Milošević, Ivanka (1968-1977)

Neposredni učesnici;

- Kajevski, Stojko (1936) - inicijator zločina

- Zečević, Zoran (1956) - izvršilac zločina, to jest ubica.

- Nikolić, Đorđe (1947) - organizator zločina.

- Sefer, Uroš (1913-1985) - naručilac zločina i naredbodavac

Posredni učesnici

- Kajevski, Živko (1943) - saradnik svog brataStojiljka

- Radovanović, Miomir (1923-2002) - ratni zločinac

- Lakić, Branko (1927-2009) - formalno Brozov diplomata, stvarno brozov špijun za Srednju Ameriku.

- Krnić, Frane (1945) - formalno Brozov diplomata, konzul za pravne poslove. Pod sumnjom da je potpisivao diplomatsko izručenje kradenih automobila. Kasnije preskočio Tuđmanu i bio veleposlanik Republike Hrvatske u Madridu.

Svedoci

- Milošević-Nikolić Dragica (1942) i porodica Nikolić znaju, ali ne smeju da kažu.

- XYZ - svedoči o ponašanja Đorđa Nikolića u četvrtak 16 juna, dva dana pred ubistvo.

- Gajević, Sveta (1939) - njegova deca su prijatelji male Ivanke.

- Rakočević, Sava (1934) - svedoči o ponašanju Dragice Milošević-Nikolić

- Naumović, Mihailo (1928 - 1978) - izvršio samoubistvo. Svedoči o Urošu Seferu.

- Stanojević, Mirko - umro u Parizu. Svedoči o novcu koji je Sefer dao Stojku Kajevskom.

- Puhar, Branko (1920) - svedoči namere Kajevskog i Sefera.

Druge žrtve - neposredne i posredne

- Lončarić Andra (1911-1969) - ubijen u Parizu, verovatno iz ljubomore.

- Blagojević, Bora - ubijen u Belgiji, 8. III 1975. godine.

- Valić, Petar - ubijen u Belgiji 13. V 1975.

- Bošković, Miodrag - ubijen u Belgiji 6. VIII 1976.

- Miličević, Uroš (pratilac Boškovića) - ubijen u

Belgiji 6. VIII 1976.

- Bunjevac, Petar - Poginuo prilikom eksplozije dinamita koji mu je poslao Kajevski.

- Kljajić, Pavle - Poginuo prilikom eksplozije dinamita koji mu je poslao Kajevski.

- Panić, Radivoje - Poginuo prilikom eksplozije dinamita koji mu je poslao Kajevski.

Rodoslov porodice Nikolić

Dragoljub Milivojević,„Dionisije" nekanonski vladika

Sestra Nada Manić, udata za Miluna Nikolića Dragica, udata za Miloševića, razvedena;

Dragoljub Nikolić, ženio se i razvodio nekoliko puta;

Đorđe Nikolić, zvani GEORGE

SNO - Srpska Narodna Odbrana

Organizacija više mislena nego stvarna. Skup staraca koji su bili pacijenti doktora Uroša Sefera.

U većini slučajeva naivni ljudi, ali i kukavice korišćeni od mlađih kriminalaca.

Ovde su navedeni samo oni koji su imali nekog udela u ovom slučaju.

Članovi Izvršnog odbora Srpske Narodne Odbrane u vreme ubistva Dragiše Kašikovića: Sefer, Uroš (1913-1985). Predsednik SNO (1968-1983).

Chelovich, Vidak (1916-?). Prvi potpredsednik SNO. Vukotić, Vukale (1912-1985). Drugi potpredsednik SNO. Episkop Dionisije (1896 - 1979); Episkop Irinej (1913-1999).Simonović, Mileta. Ivančević, Tomica (1916-1995). Radović, Veljko. Kašiković, Dragiša (1934 - 1977), Marjanović, Dobrivoje, Sajić, Milan;Panajotović, Bogoje.

Uz članove izvršnog odbora SNO su bili sledeći: Stevanović, Radomir, sekretar Đuričković, Kosta, blagajnik. Lazarević, Rade. Urednik „Slobode", ali samo na papiru. Naumović, Mihailo (1928-1978), urednik lista „Sloboda". Bulatović, Mitar (1923-1984). Vlasnik srpskog radio časa.

Kasniji predsednici SNO

Vukotić, Vukale (1912-1985). Predsednik SNO (1984-1985). Tomović, Rajko (1919-1992). Predsednik SNO (1985-1992). (Izgubio život u požaru). Ivančević, Tomica (1916-1995). Predsednik SNO (1992-1993). Panović, Slavko (1936-2015). Predsednik SNO (1993 - 2015).

SOPO - Srpski omladinski pokret Oslobođenje

Organizacija Andre Lončarića, kasnije Stojka Kajevskog.

Tajna, neregistrovana organizacija, bez organizaciske strukture, bez ureda, bez novčanih sredstava i bez određenog cilja.

Lončarić, Andra. Osnivač i šef. Ubijen u Parizu. Kajevski, Stojko. Po ubistvu Lončarića postaje šef.

Kašiković, Dragiša. Središna ličnost organizacije.

Članovi

Bunjevac, Petar. Poginuo radeći sa eksplozivom Kajevskog.

Dimitrijević, Andra (1934-2015). Našao se greškom sa tim društvom.

Kajevski tražio od njega da se pred zgradom federalnog suda pospe benzinom i u znak protesta spali.

Prijatelji ga sprečili.

Iličić, Milorad - Lumumba, iz Ripnja, živeo u Parizu. Ivković, Života (1934).

Tačno stanje njegovog mentalnog zdravlja može da se oceni prema njegovim pismima i izjavama.

Izjava: „Zašto da ja tražim ubicu Dragiše Kašikovića kada ga ja nisam ubio? Neka ubicu traži onaj koji ga je ubio."

Posebno je poznat po pisanju anonimnih pisama.

Prilikom prve posleratne posete Miloševićevom ataru ( Jugoslaviji) bio je na samom beogradskom aerodromu uhapšen kao „državni neprijatelj". Nakon nekoliko dana je pušten.

Iako je učestvovao u protivzakonitom radu organizacije SOPO, istražne vlasti nisu htele da imaju posla sa njim.

Kajevski, Živko. Nekanonski sveštenik, osmogodišnja škola. Kavaja, Nikola (1931-2008)

Za rad sa eksplozivom osuđen na dvadeset godina.

Za otmicu aviona osuđen na četrdeset godina. Kaznu izdržavao u Federal Penitentiary, Florida. Zatvorenički broj 10369-158. Mentalno zdravlje neprovereno. Vratio se u Jugoslaviju gde je umro. Prenošenju posmrtnih ostataka je prisustvovao Vuk Drašković.

Kljajić, Pavle. Poginuo radeći sa eksplozivom Kajevskog. Lazarević, zvani Garagan. Živeo u Parizu, ali kada je zagustilo nestao je.

Prijavio je francuskim vlastima da Kajevski ima eksploziv. Lazarević, Ivo. Za vreme rata (1941-1943) u Crnoj Gori doušnik musolinijevcima. U New York-u doušnik brozovcima. Pokojni. Panajotović, Bogoje (1935).

Posle ubistva Kašikovića prihvatio je ponudu federalnih vlasti da sa njima sarađuje u otkrivanju delovanja skupine SOPO-a. Bio je krunski svedok na suđenju Kajevskom i drugovima. Panić, Radivoje. Poginuo radeći sa eksplozivom Kajevskog. Radonjić, Boško (1943-2011). Prolazio kroz zatvore nekoliko puta.

Država New York ga je tužila radi podmićivanja porotnika koji su raspravljali neko krivično delo rasturanja narkotika.

Kaznu je izdržavao u Allenwood Federal Penitentiary Montgomery Pa. 17752. Zatvorenički broj 86320024.Ponovo uhapšen u Floridi, gde se našao greškom.Bio je u avionu koji je išao iz Kolumbije u Jamajku. Avion se, ne zna se zašto, spustio u Floridi gde je Radonjić bio uhapšen i posle nekoliko meseci pušten.Otišao u Beograd gde je kasnije i umro.

Radovanović, Miomir (1923-2002). Ratni zločinac i krčmar.

Napustio SOPO kada se zavadio sa Kašikovićem, jer nije hteo da isplati Kašikoviću pisanje neke reklame, rad u vrednosti od oko $ 300.

Rakočević, Sava (1934). Savić, Životije (1923-1987). Naivan i pošten domaćin.

Kajevski ga je iskoristio i ostavio je na njegovom tavanu eksploziv. Deca su ga slučajno pronašla i pozvala policiju. Eksploziv je bio toliko snažan da bi mu cela kuća sa decom otišla u prašinu. Proveo je godinu dana u federalnom zatvoru.

Stevlić, Radoš (1938-2017). Četitri godine u federalnom zatvoru, ne toliko svojom krivičom koliko svojom glupošću. Urošević, Živko. Ozbiljan i pošten čovek Živković, Nikola (1926-1998) Navodno bio u Ravnogorskom pokretu. Preskočio Brozu. U zatvoru pod Brozom radi neke pronevere. Alkoholičar i kockar. Učestvovao u vlasništvu javne kuće. Četiri godine u federalnom zatvoru radi podmetanja eksploziva. Pokojni.

Ovo su više-manje stalni članovi. Postoji i daleko veći broj brzo prolaznih članova.

Slobodna (raskolnička, nekanonska) Srpska pravoslavna crkva

Nekanonska, u vreme ubistva Dragiše Kašikovića, nepriznata od bilo koje druge verske organizacije, ali u posedu znatne imovine. Ta imovina je bila od presudnog značaja za kasnije legalizovanje te verske organizacije od strane Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu.

Milivojević, Dragoljub - „Dionisije" (1896-1979), raščinjeni episkop, koji je godinama bespravno zadržavao eparhiju u svoju ličnu korist, brat babe Đorđa Nikolića.

Kovačević, Irinej (1913-1999), samoproglašeni mitropolit (nekanonski). (Ni u kakvom odnosu sa Hristoforom Kovačevićem (1928), mitropolitom kanonske eparhije Srpske Pravoslavne Crkve.)

Krošnjar, Đuro (1946), nekanonsko-kanonski sveštenik (kasnije prešao u kanonsku eparhiju). Navodno dete partizanske porodice.

Ivanović, Aleksandar (1935). Sekretar nekanonske eparhije.

DOGAĐAJI KOJI SU PREDHODILI UBISTVU

Stvaranje organizacije SOPO

Ustvari to nije bila organizacija nego mala skupina promašenih ljudi koji su u tom društvu tražili svoj izraz.

Loši karakteri, pijandure, kockaroši i kurvari. Odbojno srpskom domaćinskom društvu.

Tvorac te skupine je bio Andra Lončarič, u osnovi neškolovan čovek koji se pred iseljenicima predstavljao kao poverljiv agent ove ili one tajne službe, francuske, engleske, masonske, japanske - nije važno koje, važno je da su Srbi verovali.

Andra Lončarić je živeo u Parizu pošto je pobegao iz Jugoslavije gde je proveo desetak ili više godina u brozovoj tamnici. Iako je bio osuđen kao politički krivac, on se najbolje osećao u društvu kriminalaca. Obrazovani ljudi mu nisu pogodovali. Jedini obrazovni čovek koji ga je upućivao u političko delovanje je bio dr Đura Đurović, generalni sekretar Centralnog nacionalnog (ravnogorskog) komiteta, koji je pored Andre robovao Brozu šesnaest godina (1945-1962).

Đurovića je to druženje koštalo još četiri godine tamnice (1973-1977), jer je Andra neodgovorno pokazivao poznanicima pisma koje mu je Đurović iz Beograda upućivao u Pariz. Đurović je sam rekao da na Andru niko nije mogao da utiče, da je imao svoju glavu i da je bio ubeđen da zna sve što treba da se zna u društvenom delovanju. U stvari Andra je bio najbolje upućen u fudbal. Na političkom planu nije nikada delovao, ali je bio poznat kao ženskaroš. Od čega je živeo u Parizu nepoznato je, ali je izvesno da ga ni jedna tajna, niti javna služba nije plaćala.

Andra je sa ostalim kriminalcima osnovao skupinu koju su nazvali SOPO (Srpski omladinski pokret oslobođenje) i tvrdili (kao tajno, ali stvarno javno) su da im je to ime dao Đura Đurović. Skupina je sebi postavila za cilj da podmetanjem eksploziva onemogući rad Brozove diplomacije i time sruši Brozovu vladavinu u Jugoslaviji.

Na Svetog Savu, 27 siječnja 1967 godine, su članovi te družine bacili nekoliko sitnijih eksplozivnih naprava na šest Brozovih predstavništava u Kanadi i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Kao i svaka druga emigrantska skupina tako je i ova bila isprepletana udbaškim doušnicima i svi su ubrzo znali sve. Dragiša Kašiković koji je i sam bio član SOPO-a je bio priveden federalnom sudiji u Vašingtonu. Sudija mu je dao imunitet („ako sve budeš rekao ništa ti neće biti"), ali Kašiković odbije da govori.

Sudija ga pritvori i Kašiković ostane u zatvoru šest meseci, a da nije ništa vlastima rekao. To je Kašikoviću donelo izvestan autoritet među tim polusvetom, ali ozbiljni ljudi su u tome videli samo štetu političkom delovanju iseljeništva.

Dve godine nakon toga Andra bude nađen razbijene glave u svom stanu u Parizu. Ko god zna šta je suverena država taj zna da Francuska nikada ne bi dopustila udbašima da žvrljaju po njihovom području, niti bi Broz doveo u pitanje svoje odnose sa stranim fnansijerima radi jednog Andre Lončarića.

Francuskim vlastima je bilo očigledno da je u pitanju neka lična rasprava, nešto što ne vredi vremena istrage. Nikakva krađa nije mogla biti u pitanju, niti bilo šta što bi oštetilo francusko društvo. U pitanju je bila neka lična stvar. Andra se nekom zamerio.

Andra Lončarić se družio sa kriminalom, nije imao prijatelja među obrazovanim svetom, šta više osećao se neugodno među pismenim ljudima. Bio je nekorektan u odnosu sa ženama, neodgovorno se ponašao u samoj organizaciji SOPO-a, dopuštao je da tajne slobodno izlaze izvan kruga organizacije, pisma koja bi dobijao iz Jugoslavije je pokazivao prijateljima i nije obraćao pažnju na potrebe ljudi u svojoj okolini. Način na koji je ubijen (razbijenjem glave) ukazuje na to da u pitanju nije profesionalno ubistvo nekog agenta poslanog iz Jugoslavije.

Stan nije bio obijen, ubicu je sam Andra primio, jelo je bilo na stolu te se iz toga vidi da je u pitanju neko iz njegove okoline. Neki svedoci su ukazali na to da su u okolini bile i neke žene. Onima koji poznaju Andru i njegove odnose sa ženama, njegovo nepoštovanje tuđeg braka, nije bilo teško da dođu do zaključka da je Andra žrtva ljubomore. Mnogo godina kasnije na površinu je izbilo ime nekog Marka Topalovića, čija je žena posećivala Andru.

Posle ovoga ispitivati ubistvo Andre Ločarića prestaje da bude političko pitanje. Bitno je da ništa određeno nije bilo poznato niti u vreme Kašikovćevog ubistva, niti još do dan danas. Neznanje činjenica je omogučilo svakojake priče i otežalo istragu oko ubistva Andre Lončarića i kasnije Dragiše Kašikovića.

Ličnost episkopa Dionisija

Zna se da je posle bitke kod Caricina (kasnije nazvanog Staljingrad) 1943. godine episkop Dionisije uputio telegram Josifu Đugašviliju čestitajući mu na dobijenoj bitci.

Priča se, ali nije sigurno, da je isti episkop poslao telegram 1944 godine Josipu Brozu čestitajući mu na ugrabljenoj vlasti.

Nije poznato da je episkop Dionisije ikada uputio bilo koju poruku borcima Jugoslovenske vojske u otadžbini, niti da im je dao bilo kakvu pomoć.

Vladika Nikolaj Velimirović je predložio 1946. godine episkopu Dionisiju da on, Dionisije, sa vladikom Irinejem Đorđevićem (Šibeničkim), koji je živeo u progonstvu u Londonu i sa njim, episkopom Nikolajem, proglase autokefalnu Srpsku pravoslavnu crkvu izvan Jugoslavije, da bi se crkva u dijaspori mogla da odbrani od mogućeg delovanja Brozovih bandita.

Crkvena pravila dopuštaju da tri episkopa mogu da to učine. Dionisije je to prihvatio pod uslovom da on, Dionisije, bude mitropolit te nove autokefalne crkve. Time bi Dionisije preskočio starešinstvo i autoritet episkopa Nikolaja Velimirovića, čime bi doveo u pitanje vrednost i značaj te nove mitropolije.

Episkopi Irinej i Nikolaj su pokušali da na razuman način objasne Dionisiju da time ne bi mogli da stave novu crkvu na čvrste osnove. Ništa nije pomoglo, Dionisije im je jasno stavio do znanja: „Ili ja, ili niko!" Predlog je propao i malo kasnije je episkop Nikolaj bio primoran da napusti srpski manastir koji je kontrolisao Dionisije i da pređe u ruski manastir. Tamo prognan, u progonstvu je i umro.

Mnogo pre nego što su Dragiša Kašiković i Dragica Nikolić stupili na scenu, došla je u Ameriku, niko ne zna tačno kako, Rada-Radmila Milentijević, kasnije nazvana Rada Mirođija ili Rada Rupa. Ali pre nego što ćemo reći nekoliko reči o Radi, treba da objasnimo stanje duhova u dvorcu ili kolibi za života raščinjenog, ali posle smrti ponovo začinjenog episkopa Dionisija.

Kada je bivši kralj Petar II naredio JVuO ( Jugoslovenska Vojska u Otadžbini) da se stavi pod zapovedništvo Josipa Broza, kralj je time priznao da je rat za JVuO izgubljen. Istina da to još nisu priznali zapovednici JVuO, ali kada su Brozovci konačno zarobili Dražu Mihailovića i doveli ga pred njihov nazovi sud, Draža se ponašao tako da se videlo da i on sam priznaje da je rat izgubio. U vojnim naukama se zna da je rat tek konačno i neopozivo izgubljen onda kada sam vojskovođa prizna samom sebi da je rat izgubljen. Ne samo postupak bivšeg kralja, nego i ponašanje glavnokomandujućeg je dalo svima određenu poruku, a to je da je rat sa Brozovcima konačno i neopozivo izgubljen.

Ako je rat izgubljen, zašto da se mi borimo i ginemo za propalu stvar? Došavši do tog zaključka, iako pogrešnog, episkop Dionisije je počeo da se ponaša prema novostvorenom stanju. „Ja crkvu ne mogu da spasem, rat je izgubljen, onda zašto da ne proživim na najbolji mogući način ostatak života?"

Episkop je počeo da živi raskalašnim životom budući da je bio uveren da je crkvi u Srba konačno odzvonilo. Dionisije nije bio učen čovek, ali je znao da je njegova okolina iskvarena i da ta okolina ne da ništa za duhovne vrednosti srpstva. Dionisije je bio prepredena seljačina te mu nije bilo teško da zaključi kakvamu je okolina. Taj deo srpstva, koji nema ništa zajedničkog sa srpstvom osim imena, je smatrao da se živi za danas, da Boga nema, te da je čovek jedino ograničen snagom krivičnog zakonodavstva, ili u nedostatku urednog društva, ograničen je onim koji je jači, onim koji može da ga prebije i skloni sa svoga puta.

Ukratko, ako nema Boga, ne samo kao što je već Dostojevski rekao „sve je dopušteno" nego vlada pravo jačega. Život je kratak, zato ima da se iskoristi sve što se može i što pre. Usklik je postao: „U se, na se, i poda se."

Crkveno imanje je bilo zapušteno, knjigovodstvo je bilo nepostojeće, sveštenstvo je bilo nedisciplinovano, crkvena pravila niko nije poštovao. Crkvene letopise su sveštenici zapustili. Grobljanske knjige su se neuredno vodile, pokojnici su bili sahranjivani, a da se njihova imena nisu uvek uvodila u grobljanske knjige, iako je novac episkop lično uzimao. O omladini niko nije vodio brigu. Ne mali broj talentovanih studenata kojima je pošlo za rukom da pobegnu od Josipa Broza je bio prepušten ulici.

Od episkopa i njegovih popova je mogao da dobije pomoć samo onaj ko je bio kao i oni, ili još i gori, ko je bio voljan da im se proda. Oko Dionisija su se vrzmali sumnjivi tipovi, brozovski doušnici i prodane duše. Zapravo oko njega je mogao da opstane samo ološ. Crkva je postala svratište prostaka, koji su se uz popa-prostaka uvek osećali među svojima.

Političari i popovi su složno razbili crkveno jedinstvo te jedni o drugima iznosili prljež pred Amerikancima. Jereji su javno iznosili sve gadosti (istinite ili lažne) jedni o drugima - pronevera novca u svešteničkom penzionom fondu, uticaj nedostojnih žena na crkvene poslove, nemoral sveštenstva i na prvom mestu samog episkopa Dionisija.

Ne samo da se to dokazivalo iseljenicima nego se to naturalo i Amerikancima.

Pravoslavni popovi su ukinuli moral, čast i poštenje. Niko nije govorio o gadostima Broza, ali su svi govorili o gadostima svojih sunarodnika, suseda, saboraca iz rata, svojih prijatelja, javnih radnika, jereja... Svađe, anonimna pisma, lopovluci, sitni okršaji sa policijom, kockanje, javna kuća koju je držao rukopoloženi sveštenik i u koju su svraćali revolucionarni članovi SOPO-a.....

Do koje mere se dostojanstvo srozalo može da se vidi iz ovog slučaja. Za vreme istrage u vezi Kašikovićevog ubistva došla su detektivima dva svedoka, nezavisno jedan od drugog, šta više ne znajući jedan za drugog i rekli da je svojevremeno neki Petar Pavičević vodio vladiku Dionisija i njegovog sekretara Firmilijana (kasnije episkopa „suprotne strane") u „kurve". Nije bitno da li je to tačno, nego je bitno da su vernici mogli slobodno da tako misle i govore o episkopima. Zapravo crkveni oci su svojim ponašanjem sami omogučavali takve priče.

Popovi su Boga isterali iz crkava.

I tada je došla Rada Milentijević.

Zapravo Rada je izašla iz Jugoslavije 1951 godine i to sa pasošem. U to vreme ni ptica nije mogla da napusti Jugoslaviju, a Rada je dobila pasoš. Navodno dali joj Brozovci pasoš da poseti svog oca, četnika, koji je živeo u Parizu. Neverovatno je, ali je istinito da su iseljenici verovali u tu priču. Svog oca je predstavljala kao četnika, poborca socijaliste Živka Topalovića. Prota Brkić, retko pošten i pobožan sveštenik ju je zapazio u Parizu. Misleći da je u pitanju poštena devojka kojoj je potrebna pomoć pozvao ju je da dođe u Ameriku. Došla je i naravno htela da ostane u Americi (kako je mnogo kasnije govorila: „Mojoj Ameriki."). Da li je ona dolaskom u Ameriku prekršila neke ugovore koje je imala sa onima koji su joj dali pasoš?

To samo ona i oni znaju.

Rada je bila prvih nekoliko dana smeštena kod prote Brkića, gde ju je našao episkop Dionisije.

Episkop i Rada su odmah osetili jedno drugo i episkop reče proti

Brkiću: „Ja ću je smestiti kod mene da radi u mojoj kancelariji." Poštenom i patrijarhalnom proti nije bilo ni na kraj pameti šta je u glavama te dve osobe, te episkop odvede Radu sebi. Rada je živela u okolini vladičanskog dvora, ili kolibe, već kako se uzme, šta je radila, sa kim je radila, kako je radila, koga je radila samo ona zna, jer su svi ostali do sada odavno mrtvi. Možda ni ona ne zna. Mnogo je bilo, pomešalo se i vremenom se zaboravilo.

Neko je spevao pesmicu:

Tika taka

Vozi Rada

Bela kadilaka.

Naime time je neko hteo da objavi izgubljenom srpstvu (istinu ili laž) da je episkop za neke posebne usluge kupio Radi beli kadilak. Pesmica je bila objavljena u „Jedinstvu", listiću koji je izdavao Luka Pejović. Radi toga i drugih priča išlo se na sud. Episkop je bio uvređen, tražioje moralnu naknadu.

Šta je episkop, ili bilo ko drugi, radio sa Radom iza zatvorenih vrata je njihova stvar. O povredi crkvenih zakona neka raspravljaju učeni teolozi, ali to što se Rada slobodno kretala po manastirskom imanju, imala pristup spisima eparhije, znala je šta ko o kome govori, ko se sa kime dopisuje, nije bila samo stvar učenih teologa, niti je to bilo od iste važnosti za srpstvo kao ono što je ona iza zatvorenih vrata radila sa onim koji je sa njom iza tih vrata u tom trenutku bio.

Nije bilo bitno šta je mala Rada radila sa episkopom kada je bila sa njim sama iza zatvorenih vrata, nego je bitno šta je mala Rada radila kada je bila sama u eparhiskoj kancelariji iza zatvorenih vrata.

Nastavak u sledećem broju

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane