Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (18)

Razmena zarobljenika - nada koja održava

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakaznost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

Kapetan Marković u ratnim uslovima sreo je ženu svog života Radu, na Krbavici. Njena porodica je učestvovala u odbrani svog naroda. Svadba ratna održana je u restoranu RVO i PVO na Udbini. Bilo je zaista lepo i dirljivo, jer kap. Marković je hodao na štakama.

Drugog februara 1993. godine kap. Marković, okupio je ljude oko sebe i krenuo u odbranu srpskog naroda. Pošto je Krajina ponovo napadnuta, bez dvoumljenja krenuli smo tamo na prostore srpske Like. Dočekao nas je u Korenici puk. Milan Milivojević i odmah rasporedio u 50. brigadu, kod komandanta puk. Mirkovića, koji nas je po dolasku u Turjanski smestio u osnovnu školu. Ja sam vozio kombi u jedinici kapetana Markovića. Vozilo su nam oduzeli hrvatski policajci prilikom našeg zarobljavanja 13.03.1993. godine, o čemu imam potvrdu.

Kapetan Marković nas je rasporedio po grupama, sa zadacima da štitimo srpska sela od upada ustaša, koji su se često pojavljivali i činili zločine.

Raspored odeljenja za zaštitu naroda, na sektoru istok odeljenje Lukač Slavka, odeljenjem na sektoru zapad komandovao je Gljuk Zvonko, a odeljenjem na sektoru sever Lekić Voja „Frka". Stariji vodnik I klase Jovanović Vladimir bio je referent i glavni logističar. „Teži zadatak nisam mogao ni dobiti, zadužujem vozilo koje sam opisao, svi imamo motorole i u vezi smo svakog trenutka", priča Jovanović. Građani Turjanskog i okoline, videvši jedinicu organizovanu i neustrašivu, bili su preporođeni i sigurni, jer su pre našeg dolaska svakog dana na sektoru zapad „Čanačka korita" bili napadani. Ti ljudi (Srbi) zbog dobrih pašnjaka imali su stoku, blago dobrog kvaliteta, pa su često napadani. Na dan 17. februara po zadatku odlazimo na Velebit lokacija „Mali Alan", gde su nam ustaše nanele ozbiljne gubitke.

Stižemo u Gračac, komandu i vođenje operacije preuzima komandant bataljona major Rapajić. Nevreme, mećava minus 30. Smestili smo se pod šatore, jer dan pre toga Arkan sa svojim tigrovima pokušava nešto nemoguće i krajnje nestručno. Naime hteo je proboj bez ičije pomoći na kotu 915. Na Velebitu je trpeo gubitke:

11 mrtvih i 2 tenka ostaju zaleđena na minus 30 i to T55. Komandant Gračačke brigade puk. Petar Trbović, ogorčen na samovolju i gubitke Arkanove jedinice, naredio je da se preostali uz pratnju policije odstrane, jer nisu bili voljni da se stave pod komandu. Oni su vodili svoj rat. Ostajemo mi Vojska Jugoslavije, odnosno tadašnja JNA.

Vladimir Jovanović kaže da je njegova jedinica strogo uvažavala naređenja, jednu komandu. Pukovnik Milan Milivojević uz koordinaciju kapetana Slobodana Markovića, preuzeo je punu odgovornost komandovanja, tako da uspeh nije izostao. Vremenski uslovi su nam bili veći neprijatelji od ustaša, ali srce srpskih boraca je jače od čelika. Zbog onog što smo došli na Velebit, tj. zaštite naroda, sa uspehom je odrađeno. Pohvale sa svih strana od najviše komande ne izostaju, javnu pohvalu pred brigadom dodeljuje komandant korpusa u Korenici puk. Šuput Mile ne štedeći reči u isticanju zasluga.

Posle izvršenog zadatka, vratili smo se na naše odredište u Turjanski. Rezerve hrane, municije, cigareta sve su manje. Prinuđeni smo da krenemo za Beograd, kako bismo obezbedili najnužnije potrepštine za jedinicu. Kapetan Slobodan Marković određuje dan i čas polaska za Beograd, polazak 12. 03. 1993. u 23,00. Odlazim iz Turjanskog u Vrhovine u komandu po gorivo. Vratio sam se u Turjanski i javio se kap. Markoviću. U međuvremenu sačinjen je spisak ljudi, koji će ići sa nama na put za Beograd, jer je u međuvremenu bilo dogovoreno da za Beograd ide nekoliko bolesnih, koji će se obratiti za pomoć VMA. Čas polaska je pomeran nekoliko puta, tako da smo konačno krenuli 13. 03. 1993. ujutru u 04,00. Bio sam iznenađen promenom maršrute, jer sam ranije išao preko Plješevice na Donji Lapac Bos. Novi Kozarac Banja Luka Beograd. Ovog puta kap. Marković je odlučio da se ide preko Plitvica, Banije i Korduna. Ta relacija mi nije bila poznata. Na moje pitanje, zašto idemo ovim putem, odgovoreno mi je da je ovaj put sigurniji i da su preko Plitvica vremenski uslovi najpovoljniji. Plješevica u to vreme može biti zavejana. Prihvatio sam njegovo obrazloženje i po njegovom naređenju vozio put Plitvica.

U mom kombiju bilo nas je 13, i to: kap. Slobodan Marković, st. vod. Vozač Jovanović Vladimir, Golubović Radmilo, Gljuk Zvonko, Lukač Slavko, Kalnić Mićo, Vuković Dušan, Đurašković Bratislav „Pikaso", Senić Milenko „Pop", Subašić Sead „Balija", Vlajković Časlav „Jagodinac", Jovan Životić „Badža", Vidaković Čebinac. Put prilično prohodan i krećemo se nešto sporije zbog tereta u kombiju. Stižemo do prve naše barikade na raskrsnici skretanja za Vojnić. Zaustavio sam vozilo, pokazujem saobraćajcima saobraćajnu i vozačku dozvolu (imam sve kategorije), putni nalog i dozvolu za vojnike koji idu na zasluženo odsustvo. Kada je sve iskontrolisao vojnik podiže rampu i mi nastavljamo put; napominjem da je bilo strogo zabranjeno nošenje oružja kada se odlazi na odsustvo. Vozim ka Tušiloviću, glavnoj raskrsnici za Hrvatsku, pravo prema Karlovcu gledano iz pravca Plitvica i desno prema Republici Srpskoj Banja Luka Brčko Beograd. Na rampi u Tušiloviću ponovo kontrola. Vojnik 30-tak godina star, visine oko 180 cm, plav, ispod levog oka mladež na licu. Nikada taj lik neću zaboraviti. Rampa za skretanje u desno spuštena za pravac kretanja pravo podignuta. Iz kombija izlazi Golubović i sluša moj razgovor sa vojnikom na rampi.

Kapetan Marković spava kao i većina vojnika. Pitam: „Vojniče, zašto ne može desno?" Vojnik odgovara: „Vodniče, desno ne može, celu noć su padale granate, cesta je blokirana i van upotrebe je!" Pitam: „Kuda ćemo proći, jer putujemo po zadatku?" Odgovorio je: „Nastavite pravo 500-700 metara i dalje postoji sporedni put desno i njime ćete izaći na glavnu cestu, koja nije oštećena." Nastavljam dalje vožnju očekujući skretanje desno.

Međutim, vozio sam čitav kilometar, ali skretanja u desno nije bilo. Kapetan Marković u međuvremenu budan, govori mi da krenem još napred, mora da postoji taj put. Slušam ga i nastavljam vožnju. Odjednom put izrovan. Pomislih, tu je raskršće.

Međutim, mi smo već duboko zašli u UNPA zonu. Sa obe strane iskaču naoružane ustaše i to je kraj našeg puta. Na punktu UNPA zone dva vojnika nigerijskog bataljona i dvojica vojnika češkog bataljona. Odjednom sa kamerom SNN-a pojavljuje se snimatelj i sve snima. Ustaša hoće da puca. Međutim, Nigerijac krupan hvata ga za cev mitraljeza vičući „No fire!" (ne pucaj). Prst ustaše bio je na obaraču, povuče ga i ispali ceo rafal iznad naših glava.

Odmah se pojaviše grupe vojnika HVO. Jedan od njih naredi da svučemo gornji deo odeće i goli do pojasa stanemo uza zid jedne velike zgrade, čiji su zidovi bili izrešetani mecima. Očekivali smo kraj našeg stajanja uz zgradu i kraj života. Ponovo rafali, ali opet iznad naših glava. Shvatio sam da je to upozorenje, jer samo jedan pokret i pobiće nas. To se sve dešavalo u UNPA zoni, jer mi nismo jedan jedini metar ušli na hrvatsku stranu.

Dolaze dve njihove zatvorske marice. Registracija KA (Karlovac). Odvode nas pod uperenim cevima. Snage UNPROFOR-a nigerijskog i češkog bataljona jednostavno su oterane od nas. Mi smo već tog trenutka u 07.15 časova, 13. marta 1993. bili njihovi ratni zarobljenici.

Voze nas nekim lošim putem i posle 20-30 minuta stižemo u jednu tvrđavu zamak koji su oni preuredili u vojni objekat. Smeštaju nas sve u jednu prostoriju. Dadoše nam neke pocepane vojničke košulje. Bilo je hladno, drhtimo od hladnoće i neizvesnosti.

Sedimo šćućureni svi zajedno, razgovaramo i dogovaramo šta ćemo dalje kada dođe do ispitivanja i isleđivanja. Dogovorili smo se da, pošto kod nas nije bilo oružja, kažemo islednicima da smo svi do jednog bili intendantska jedinica. Govorili smo tiho, plašeći se stražara koji je stojao kod vrata, koja imaju otvor za dotur hrane. Znali smo da je prostorija bila ozvučena, pa smo se dogovarali šapatom.

Nesreća je u tome što su pojedinci imali vojne knjižice, gde je bilo upisano učešće u ratu. Najteža situacija bila je sa Kalnić Mićom i kap. Markovićem. Mislim da su za Markovića znali za istočnu Slavoniju, Borovo Selo i Vukovar. Takođe i za Golubovića.

Dolazi veče. Čuju se koraci i dogovori policajaca da nas u toku večeri prebace u Zagreb, tačnije u zloglasni logor Kerestinac. Tako je i bilo. Nakon sat vremena otvaraju se vrata i jednog po jednog uz psovke i pretnju straže uvode u drugu prostoriju. Na stolu vidim makaze i specijalnu široku selotejp traku. Crne misli prolaze kroz glavu. Ćutimo kao zaliveni. Jednog po jednog postrojavaju u jednu vrstu. Televizijski reporteri, Vojna policija, žele prvi intervju. Za HRT samo smo se predstavili punim imenom i prezimenom. Odlaze besni, a mi ostajemo u vrsti i očekujemo dalji sled događaja.

Nismo se prevarili u proceni, stavljaju nam povez na oči i lisice na ruke. Kroz kosti prolazi tiha jeza i strah ujedno. Uguraše nas u nekakav mini bus.

Stižemo u zloglasni Kerestinac. Povez na očima i lisice na rukama. Vode nas jednog po jednog zbog poveza na očima. Čuje se strahovit lavež pasa. Hodajući verovatno kroz hodnik, čula se komanda: „Stoj!" Čujemo otključavanje vrata prostorije gde ćemo biti smešteni. Odjednom nastaje besomučno udaranje golim rukama pesnicama po našem telu, glavi, gde god su stigli. Druga ekipa nas je udarala pendrecima. To su takve teške batine, da se ne mogu opisati. Pomislio sam, „Bože, što nas ne pobiše na Korani?!, lakše bi nam bilo".

Polumrtve od batina smeštaju nas u te prostorije. Bili smo razdvojeni, u ćelijama se čuju jauci i samrtni vapaji. Po glasu raspoznajem, ko je do naše sobe. Otvaraju se naša vrata, ulaze zli ljudi. Tukli su nas dokle ih ruke nisu zabolele. Pretučene i polomljene ostaviše nas da krvarimo. Vrata se zaključaše.

Puzeći, dovukosmo se do ležajeva. Prstima opipavam otok na licu i telu. Krvarim na više mesta na glavi. Nakon izvesnog vremena stražari ulaze u sobu, skidaju nam poveze i viču: „Četnici, na kupanje!" U kupatilo nas uguraše pod tuševe, a voda hladna kao led u zimsko vreme (1314. mart 1993.). Dušan Vuković progovori da je voda hladna. Na tu opasku ponovo batine. Zatvorili su tuševe, a stražar zlikovac u crnoj ustaškoj uniformi, zaključujem po dijalektu da je Hercegovac, daje znak drugom stražaru da pusti vodu. Očekivali smo toplu vodu. Oni ponovo puštaju hladnu vodu. Stražar pita: „Jel' sada topla?" „Mi u glas vičemo da jeste!". „Majku vam četničku!", reče stražar i nastavi tuču. Ovo kupanje ću pamtiti dok sam živ. Izađosmo ispod tuševa, nema brisanja, oblačenje na mokro telo. Odahnusmo, smiriše se. Nasta tišina, koju samo narušava lavež njihovih službenih pasa.

Previjajući se od bola i hladnoće, čujemo crkveno zvono. Po tom zvonu smo imali orijentaciju vremena. Niko nije spavao te noći. Rano izjutra otključavaju vrata i donose doručak, nekakvu tamnu kajganu slanu kao otrov. Zarobljenik koji je doneo hranu došapnu nam da su stražari mokrili u hranu. Morate jesti, reče zarobljenik i zatvori vrata. Uz pretnju morali smo jesti, iako smo povraćali. Naše fizičko i psihičko stanje bilo je teško.

U hrani je bilo i opojnih sredstava. Nakon kratkog vremena popadali smo po krevetima kao pokošeni. Nisu nas dirali neko vreme. Popodne su došli islednici, postavljali su razna pitanja, ali svi se držimo dogovora. U sobe dolazi nova smena stražara. Ponovo batine. Predveče dolazi ponovo televizija. Iz putničkog BMNja izlazi omanji čovek, kratke bradice i sa tamnim naočarima. Svi staju mirno kao ukopani. Prilazi nam i pita: „Da li ste maltretirani?" Odgovorili smo svi u glas: „Ne", „Da li su vas stražari tukli?", odgovorili smo: „Ne!". Obratio se straži vrlo oštrim tonom. „Nemoj da čujem da ste ih takli!" Znali smo da je to bacanje pepela u oči. Jedan po jedan, morali smo da mu se vojnički predstavimo. Shvatili smo da smo im potrebni živi.

Vraćaju nas u sobe ponovo, povezi preko očiju, lisice na ruke, ponovo strahovite batine. Najteže batine dobio je Kalnić Mićo, jer su doznali iz njegove dokumentacije da je bio milicioner. Da ne opisujem te batine, nećete verovati. Jedan od stražara obrušio se na Đurašković Bratislava govoreći da ga je zapamtio kao taksistu sa aerodroma Surčin. Đurašković je odgovorio da nikada nije bio taksista i da čak nema ni vozačku dozvolu, što i jeste istina, ali dokažite suprotno. Stražar ga je tako udarao pesnicima i batinama da nam se učinilo da zna neku od borilačkih veština.

Uz psovke i batine, rekao nam je da je završio policijsku školu u Kamenici i da Đuraškovićev lik dobro pamti, jer mu je naplatio duplu tarifu vozeći ga sa aerodroma, pa ga zbog toga tuče. Među nama, bio je jedan Musliman, Subašić Sead „Balija". Stvarno je mrzeo Hrvate. Verovatno su njemu lično ili porodici naneli neko zlo. Rekao im je u izjavi da je imao infarkt i ugrađen bajpas, misleći da će ga ostaviti po strani, da ga neće tući.

Svojim očima sam gledao kada ga je taj policajac udarao pesnicom u predelu srca. Preživeo je, ali je mnogo patio. Oko 19,00 narednog dana isterali su nas napolje vezanih očiju i ruku, jednog po jednog. Smestili su nas u neko vozilo. U vozilu je bilo više stražara i nekoliko kerova. Pored mene stražar i pas kod nogu. Nakašljao sam se malo glasnije, zbog čega je stražar počeo da me tuče. Imao sam utisak da mi mozak puca. Ćutao sam, pas reži, ne smem ni da se pomerim, sve dok se stražar ne udalji.

Vozili su nas sporo po lošem putu. Kada se vozilo zaustavilo, osetili smo miris vode. Stražari izađoše iz vozila i glasno govore kako će nas Koranom i Savom poslati za Srbiju. Svi smo pomislili da je to kraj. Međutim, čuli smo razgovor motorolom. Naredili su stražarima da nas očekuju u Karlovcu za 20 minuta. Mislili smo da nas vode u onu kasarnu u Karlovcu iz koje smo krenuli za Zagreb. Ponovo su nam stavili povez na oči i lisice na ruke.

Špalir stražara i svaki od njih je tukao po glavi i leđima. Vukli su nas po nekim stepenicama i gurali u ćelije. Moja je pod brojem 7 u prizemlju. U toj ćeliji sam ostao puna tri meseca. U razgovoru sa stražarima čuvarima, saznali smo da je to sudski zatvor Karlovac. Među stražarima sa kojima smo razgovarali, saznali smo da je nekolicina njih iz mešovitih brakova.

Najbolji među njima bio je Petar Vuković, zatim Slavko „Tihi", ne znam mu prezime i još neki, čija sam imena zaboravio. Najgori je bio Dinko Štranjear, Donje Mekušje 77 Karlovac. To ime snimio sam u njihovoj kancelariji, jer su mene prvog počeli da izvode da čistim njihove prostorije, zatvorski hodnik, ambulantu. Saznao sam da se u ćeliji br. 5, nalazi Srbin iz Topuskog, Puškar Pavle, osuđen na osam godina zatvora. Navodnog zbog ubistva Hrvata u Topuskom. Bili su komšije. Preko ovih boljih stražara dobijali smo ponekad cigarete. Pavle je dobijao i pakete. Sve što sam dobijao od Pavla, delio sam sa drugovima.

Nismo ni slutili, da u svoj toj nesreći koja nas je zadesila, od kolike je važnosti bio snimak SNN-a i izveštaj Nigerijskog bataljona kancelariji i komandi UNPROFOR-a u Zagrebu iz čega se videlo da smo zarobljeni bez oružja, kada smo se vraćali kući. Nastala je takva jurnjava za nama da se pronađemo živi ili mrtvi. To je ujedno bio i zahtev komande Vojske Republike Srpske Krajine iz Knina. Hrvati pritisnuti dokazima i materijalom, obelodanjuju gde smo i kakva je naša sudbina. Po ženevskoj Konvenciji, obaveštava se kancelarija Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi.

Dalje korake lično preuzima predsednik Međunarodnog Crvenog krsta, Švajcarac Kornelije Samaruga i šalje dopis kancelariji u Zagreb. Jednog dana u sudski zatvor (KA), dolazi da nas vidi i obiđe predstavnik Međunarodnog Crvenog krsta Klaudija Rico. Zapanjeni i sretni, sada smo bili sigurni da su nam životi sačuvani.

Klaudija Rico, jedno predivno ljudsko biće, sa tumačem je razgovarala sa svim zatvorenicima. Ponaosob sa svakim. Našoj sreći nije bilo kraja. Svima nam je donela po komplet trenerku i po boks cigareta. Na kraju te prve posete rekla nam je da će nas obilaziti jednom mesečno i da će odmah početi da radi na pregovorima o razmeni. Svi smo bili srećni, pročitali su pregovore i dogovore oko naše razmene.

U međuvremenu dobijamo od Vojnog suda u Karlovcu optužnicu za terorizam i presudu. Kazna zastrašujuća smrtna kazna, ali primenom Člana 5. KZ Hrvatske zamenjuje se na 20 godina robije. Dobili smo advokata iz Karlovca po službenoj dužnosti. Zvao se Nikola Pavlović, Srbin, otvoreno nam je pred suđenje rekao da od njega ne možemo očekivati neku naročitu odbranu, jer je delo za koje smo optuženi izuzetno teško. Otvoreno mu je zaprećeno da će mu kuća odleteti u vazduh i porodica biti pobijena, ako nas bude branio. Sve nam je bilo jasno, ipak na prvostepenu presudu uložio je žalbu Vrhovnom Vojnom sudu u Zagrebu, koji je smanjio kaznu na 15 godina, sa izmenjenim stavom 5, stav 4. sa pravom na razmenu. Za upravnika zatvora došao je Vlado Doležal koji nas je svaki dan obilazio i postupao vrlo ljudski i korektno. Imali smo dnevne šetnje po zatvorskom krovu. Vidi se ceo Karlovac, a prednjači lepotom i blizinom naša pravoslavna crkva.

Stražare je iritirao naš pogled na crkvu, posebno kada smo se krstili, prilikom izlaska u šetnju. Iz 7. ćelije premestili su nas u veće sobe, tako da smo kap. Marković, Đurašković, Senić, Golubović, Životić i ja (Jovanović Vladimir) smešteni u sobu br. 11 na drugom spratu, a u sobu br. 9 Kalnić, Vuković, Vlajković, Čebinac, Lukač i Gljuk Zvonko. Neizvesnost oko razmene se odužila, a Klaudija Rico donela nam je vrlo loše vesti, da teško ide razmena. Od stražara smo dobili informaciju da samo možemo biti razmenjeni za stvarno najtežu terorističku grupu „Somborsku grupu". O tome su pisale i hrvatske novine. „Somborska grupa", 38 terorista zarobljena je prilikom izvršenja diverzija na mostu 51. divizije na Batini. Imali su 80 kg trotila. Amfibija kojom su se teroristi ubacili na našu teritoriju je primećena kod mosta kada je došlo do žestoke borbe na Batinskom mostu i okolini. Oko 25 diverzanata se ubacilo u sam grad Sombor, ali su u borbi likvidirani. Trinaestorici zarobljenih diverzanata je suđeno u Somboru. Dobili su vremenske kazne zatvora, isto kao i mi.

Bili su na izdržavanju kazne u Sremskoj Mitrovici. Milan Panić obećao je Hrvatima razmenu i puštanje na slobodu. Nastale su igre oko naše razmene. Srpske vlasti nisu htele da čuju za njihovo oslobađanje. Hrvati su uzvraćali istom merom. Naše porodice obijale su pragove i vrata svih mogućih kabineta. Naši državni organi su se oslanjali na RSK u Kninu, a Knin je uzvraćao da oni nemaju ništa sa tim, jer smo mi iz Srbije. To nam je pričala Klaudija Rico.

Vojska RSK 8. septembra 1993. godine započinje granatiranje Karlovca. Dnevno je ispaljivano i po 1000 granata. Sklanjali su nas u podrum zbog bezbednosti. U vreme najžešće vatre posetila su nas dva advokata iz Beograda, Nikola Barović i Grga Bačlija iz Subotice.

Dobili smo poklon od gospodina Barovića, i to cigarete, pomorandže i velike kutije čokoladnih bombona. Nikola Barović mi je rekao da će lično posetiti kabinet Ivice Grujića sa kojim se lično poznaje još pre rata. Ivica Grujić je bio načelnik za nestala i zarobljena lica. U međuvremenu, pao je Medački Džep. Glavnokomandujući te operacije general Gotovina, a izvršioci dva zlikovca kakve civilizacija ne pamti su Agim Čeku i Tomislav Merčep, koji su mnogo zla naneli srpskom narodu.

To smo slušali preko hrvatskog radija koji se nalazio u stražarovoj sobi, nedaleko od naše. U toj akciji Medačkog Džepa zarobljeno je 10 vojnika Republike Srpske. Dovedeni su u Karlovac, jedan mi je ostao u dubokom sećanju, 19-godišnjak Divjak Vladimir iz Donjeg Lapca, inače redovni vojnik na odsluženju vojnog roka. Stražar Štranjgar Dinko premlaćivao ih je batinama.

Bio je nemilosrdan u tučnjavi sve dok žrtva ne padne u nesvest. Ove zarobljenike su više mrzeli od nas jer su Ličani.

Završava se granatiranje Karlovca 27. septembra 1993. godine. Stigle su nam izvršne presude i čekamo transport za Lepoglavu radi izdržavanja kazne.

Još u junu mesecu iz naše grupe na razmenu su otišla 4 zatvorenika koja nisu srpske nacionalnosti: Gljuk Zvonko, Lukač Slavko, Subašić Sead i Vidaković Čebinac. Odveli su ih u Split.

Iz Karlovca su nas prebacili u Remetinac u Zagrebu. Smestili su nas na „odjel 5", u dve sobe 75 i 76, II sprat. Tu ostajemo oko 2 meseca. Posle nekoliko dana, posetila nas je Klaudija Rico. U Remetincu smo dobili pakete (preko Crvenog krsta) od naših porodica. Pripadao nam je paket jednom mesečno. Imali smo i cigarete. Dobili smo i toplu odeću, novac i drugo, ali razmene koju svakodnevno i željno očekujemo nije bilo. Pa ipak, nada nas nije napustila.

Po dolasku u Lepoglavu u nas se uvukla neka tiha jeza. Dani su dugi kao godina. Iz prijemne zgrade u Lepoglavi (karantin), iz bezbednosnih razloga prebacili su nas u stari deo, gde su nekada robijali (Tito, Kardelj, Pijade). O njima tamo postoje podaci. Podeljeni smo u dve sobe. Svako drugo veče kompletno se sređuje zatvor: pranje hodnika, VC-a, kupatila i njihovih čuvarskih prostorija. Jedino nama „Četnicima" u sobama 1 i 2 ukinuli su grejanje. Hladno je, januar mesec 1994. Nadzornik straže i upravnik zatvora da su mogli popili bi nas u čaši vode.

Nadzornik straže „Martin" javno nam je saopštio da ukoliko srpske vlasti ne iniciraju razmenu za „Somborce" namestiće nam igru i bićemo likvidirani. Užas, strava, nada se gubi, ljudi počinju da „odlepljuju". Raspoloženje nam se popravilo prilikom posete Nikole Barovića i Grge Bačlije. Raduje nas upornost tog divnog i humanog čoveka Nikole Barovića. Obećao je da će otići kod Ivice Grujića, da ga ubedi da ozbiljno razgovara sa tadašnjim potpredsednikom Vlade Željkom Simićem.

Željko Simić je putovao u Švajcarsku kod Kornelija. Prilikom posete Klaudie Rico kojoj smo ispričali sve što nam se dešavalo, obećala nam je da će se sve brzo rešiti. Ispričao sam joj šta nam se sprema. Obišla je prostorije zgranuta onim što je videla. Razgovarala je sa upravnikom. Videlo se po njemu da mu je održala lekciju ženevske Konvencije o ratnim zarobljenicima.

Stanje se donekle promenilo. Vratili su nam grejanje. Dozvolili su nam šetnju u trajanju sat vremena. Sreli smo Pavla Srbina iz Karlovca, ali nije smeo da nam se javi. Začudio se kad nas je video, jer je mislio, da smo već razmenjeni. Nikola Barović sa našim porodicama je organizovao proteste, ispred Vlade Srbije. Zahvaljujući sporazumu Ivana Grujića i Željka Simića, posle više sastanaka, došao je dan razmene, 12.01.1994. godine.

U dve marice krenuli smo posle ponoći ka srpskoj teritoriji. Posle podne 12.01.1994. konačno je izvršena razmena. Klaudija Rico nas je svojim vozilom prevezla na našu stranu, našu divnu i ponosnu Srbiju. Dala nam je i vizit karte. To ime ne sme i ne može nikada da izađe iz naših sećanja. Neizmerno joj hvala za sve što je učinila za nas. Neizmerno hvala i advokatu Nikoli Baroviću i Grgi Bačliji, koji su nam mnogo pomogli u najtežim robijaškim danima, kada smo doživljavali i preživljavali najteže patnje i fizičku torturu u logorima Hrvatske: Karlovcu, Kerestincu, Karlovcu ponovo, Remetincu i Lepoglavi.

U Šidu na našoj strani čekao nas je vojni autobus, koji nas je dovezao na VMA, gde su nas dočekali lekari, potpredsednik Željko Simić i mnoštvo građana, pored naših porodica. Mnogi građani su nas pitali o sudbini njihovih bližnjih. Tuga na licima tih ljudi kada smo rekli da ne znamo ništa o njihovim rođacima, pogađala je i nas.

Danas nas pojedinci nazivaju „Psima rata". Gde im je savest i moral, zar je to primereno tako nazivati patriote i borce za slobodu, svoje borce?

Nijedan od nas koji je prošao ovakvu golgotu ne može biti nikada ono što je bio. Svi do jednog posećuju psihijatre i neuropsihijatre. Pitajte nas Vi gospodo, koji nas nazivate „psima rata", kako i od čega živimo, gde stanujemo, šta jedemo, kako dolazimo do lekova, da li još uvek imamo noćne more.

o Kraj feljtona

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane