Natrag

Preko pune linije

Diktator ne može da isprovocira lidere SZS da se dignu na ustanak

Pobuna građana vodi na vešala

Kad vlast krši prava naroda, ili jedan deo tog naroda, pobuna je za narod, ili jedan deo tog naroda, najsvetije pravo i najneophodnija dužnost. Tako piše u članu 35 Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima iz 1973. godine. Srbi su to pravo branili i vekovima pre nego što je napisana Deklaracija. Dizali su ustanke protiv svakog okupatora, bune na dahije i vlastite odnarođene vladare. Odredbe iz člana 35 biće primenjene i protiv diktatora s dijagnozom F 20.

Predrag Popović

Ne zna se ko će biti srpski Emilijano Zapata, ali neko će pozvati na otpor pod parolom "Ako nema pravde za narod, neka ne bude mira za vlast". Zasad, na pobunu poziva Aleksandar Vučić.

Svakom prevarom, krađom, pljačkom, izdajom ili poniženjem naroda kojim vlada, on izaziva svoje žrtve i testira njihovo strpljenje. Uslovljen jurodivim karakterom i skromnom inteligencijom, Vučić ne može da se zaustavi.

U porodici i među saradnicima nema nikoga ko bi ga posavetovao da stane, da se pribere. Lekove ne pije i eto problema i njemu i svima koji moraju da ga trpe.

Podjaren pohlepom, otima sve što stigne, privatizovao je celu zemlju. Bolest je otišla toliko daleko da o sebi govori u trećem licu: "Ekonomske reforme podigle su Vučićevu Srbiju". Kao da mu je Srbiju u nasleđe ostavio tata, svejedno koji, onaj ili Čipuljića ili veseljko iz Prizrena.

Kad shvati da "Vučićeva Srbija" postoji samo na Pinku i u Informeru, biće mu kasno. U pravoj, opljačkanoj i uništenoj Srbiji već se čuju pouke iz epskog nasleđa, prilagođene trenutnim okolnostima: "Bože mili, čuda velikoga, tu opozicioni knezovi nisu radi kavzi, nit su radi naprednjaci izjelice, al je rada sirotinja raja, koja globa davati ne može, ni trpiti naprednjačkog zuluma..."

Vučić ne razume i ne oseća snagu srpske epske poezije, ali istančani instinkt prevaranta upozorava ga na opasnost koja dolazi. Da bi izbegao ili makar odložio susret sa sudbinom, Vučić se služi starim trikovima. Svim silama se trudi da kao političke i lične protivnike predstavi "opozicione knezove".

Za nezadovoljstvo naprednjačkim režimom optužuje tajkune Dragana Šolaka i Miroslava Miškovića i njihove političke eksponente Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, ''koji ne biraju načine da bi se vratili na vlast''.

Milijardu puta ponovljenom mantrom, režimska propaganda laži stvara utisak da su protiv njega samo "zli tajkuni, lopovi i fašisti", a ne narod, koji nemilosrdno čerupa naprednjački kartel. Zamenom teza, Vučić bira lakšeg protivnika. Mnogo je lakše prikazati Đilasa i Jeremića kao simbole bivše vlasti i "žutog preduzeća", nego priznati činjenicu da naprednjačkim zlikovcima prava opasnost preti od sirotinje raje, koja više ne može trpeti njihovog zuluma.

Svestan da ne može baš sve da prevari, da većina obespravljenih i očajnih građana ne mari za opozicione lidere, Vučić vrši torturu nad podanicima. Laž može da se brani samo nasiljem, zato tiranin u zatvor tera normalne ljude, koji u nastupu besa nešto opsuju na društvenim mrežama ili protestvuju na ulici.

Na hiljade njih je procesuirano zbog psovki, koje podobne sudije tretiraju kao pretnje po bezbednost. Još većem pritisku su izloženi građani koji su učestvovali u demonstracijama. I danas se vode sudski postupci protiv pojedinaca koji su u junu 2008. godine blokirali saobraćaj zbog poskupljenja goriva. Organizatori protestnih šetnji, koje su godinu dana vođene pod sloganom "jedan od pet miliona", izloženi su sudskim i batinaškim pritiscima.

Za ogledni primer služe i aktivisti iz građanske Inicijative "Ne davimo Beograd". Prošlog juna, u jednom od tridesetak procesa, Radomir Lazović je osuđen na kaznu od 20.000 dinara zbog organizacije jednog od protesta povodom rušenja zgrada u Savamali. U drugom postupku Lazović je osuđen na novčanu kaznu od sto hiljada dinara, koja mu je četiri meseca kasnije preinačena u 60 dana zatvora i plenidbu pokretnih stvari koje se nađu na adresi prebivališta.

Aktivistima inicijative "Ne davimo Beograd" sudi se zbog nezakonitog okupljanja, organizacije protesta i lepljenja letaka u javnom prostoru. Dobrica Veselinović je, pre neki dan, pozvan na saslušanje u Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu zbog procene da je snimanjem mobilnim telefonom u pravcu zgrade Predsedništva Srbije ugrozio bezbednost Aleksandra Vučića. Iako nije snimao izlazak Vučića iz zgrade, MUP je procenio da je time ugrozio bezbednost predsednika, koji se i ne vidi na snimku. Ipak, možda je fotografisanje zaista opasno. Indijanci su se plašili toga, mislili su da im fotografija zamrzne dušu, pa ne bi bilo čudno da u to veruje i naprednjački poglavica koga bi Apači nadenuli ime "Upišanko koji cvili".

Pored ovog slučaja, koji se odigrao pred početak protesta povodom izgradnje mini hidroelektrana, Veselinoviću se sudi zbog organizovanja okupljanja u znak solidarnosti s banjalučkom grupom građana "Pravda za Davida", kao i zbog protesta "Koliko vredi život u Srbiji" povodom smrti dva radnika na gradilištu "Beograda na vodi". Policija, tužilaštvo i sudovi koriste svaki povod da goni aktiviste "Ne davimo Beograd", kako bi se građani zastrašili i odustali od namere da na ulici iskazuju nezadovoljstvo i kritiku vlasti.

Naravno, Vučić se ne plaši tog udruženja, već na njihovom primeru pokazuje šta čeka svakoga ko se usudi da digne glas. Svaki pojedinac, svaki događaj ili pokret otpora može da bude koban po naprednjačku diktaturu. Zato Vučić svim sredstvima pokušava da zatre svaku klicu bunta. Narodu je oduzeo slobodu i imovinu, pa sad mora da oduzme i pravo na pobunu.

Vučić, u mnogo čemu, predstavlja dokaz političke i moralne kontraevolucije. Većina njegovih stavova i postupaka negira osnovne civilizacijske vrline i vrednosti, naročito one koje se odnose na zaštitu ljudskih prava, poštovanje zakona, etičkih principa, kulturoloških aspekata i ostalih tričarija koja sputavaju njegovu samovolju.

Sve što radi, svodi se na održavanje društva u prvobitnom, tzv. prirodnom stanju, koje Tomas Hobs definiše kao "rat svih protiv sviju".

Prema tom učenju, čovek je po prirodi egoista i stalo mu je samo do vlastite egzistencijalne sigurnosti. U prirodnom stanju, od neposredne opasnosti i ugrožavanja egzistencije svako se bori sam, a jedinu zaštitu pruža mu njegova snaga i sposobnost snalaženja.

U takvim okolnostima, nema nikakve radne aktivnosti, pa ni kulture. Usled stalnog straha od nasilja, čovek je osuđen na usamljenički, siromašan, opasan i kratak život.

Iako nikad nije ni čuo, a kamoli čitao Hobsa, Vučić je u potpunosti primenio njegovu teoriju u srpsku praksu. Po modelu opisanom u 7. veku, građani Srbije životinjare u prirodnom stanju, bez elementarne sigurnosti i državnih institucija, kao garanta njihovih prava.

Za razliku od naprednjaka, normalni ljudi nisu samo racionalni egoisti, već imaju i predstavu o moralu, pa i o prirodnim pravima stečenim rođenjem.

Pravo na život, slobodu, zdravlje i imovinu niko ne sme da ugrozi. Iako se prilikom sklapanja društvenog ugovora deo ovlašćenja prenosi na državu, to ne podrazumeva potpunu nadmoć vlasti nad građanima. S obzirom da se država formira radi ostvarenja i zaštite potreba građana, kako je to definisao Džon Lok, ukoliko vlast ne radi u opštem interesu, oni imaju legitimno pravo da izvrše revoluciju i lošeg vladara zamene boljim.

Pravo na pobunu, iako je garantovano Univerzalnom deklaracijom o zaštiti ljudskih prava, danas plaši mnoge autokratske vlasti u svetu, pa i na prostorima bivše SFRJ. Što su veći pritisci na građane, kako bi se prinudili na odricanje od tog prava, tako je i otpor odlučniji.

U Crnoj Gori Unija slobodnih sindikata, Studentska unija i razna udruženja građana organizovali su proteste na kojima su pozivali na otpor. Vanja Ćalović je tvrdila da "građani imaju pravo na neposlušnost kad vlada ne radi u javnom interesu, kao i da ne poštuju nepravedne zakone i naredbe vlasti, građani imaju pravo i obavezu da se pobune".

Iste stavove u Bosni i Hercegovini zastupa Vahid Jahić, koji otvoreno poziva na pobunu tiranima, feudokratskim vlastodršcima. "Za propast građana i naroda najodgovorniji su Bakir Izetbegović, Dragan Čović, Milorad Dodik, a u drugom ešalonu je mnogo njihovih satelita i saradnika. Uz blagoslov plemenskih vođa, vrhovi njihovih zavereničkih stranaka prodaju radna mesta u javnim ustanovama i preduzećima, a o zapošljavanju njihovih najbližih - od Bakirove hanume, do Čovićevih zetova i kćerki teško ih je sve pobrojati i biti objektivan. Robovi u robovlasničkom društvu, kmetovi u feudalnom, kao i građani u kapitalističkom uređenju, svi su imali veća prava od stotine hiljada ljudi u Bosni i Hercegovini. Zato moramo da se pobunimo i otkažemo poslušnost vlastima", smatra Jahić.

Hrvatski levičari Srećko Horvat i Igor Štiks objavili su "Uvod u anatomiju građanskog otpora: Pravo na pobunu", gde su, između ostalog, detaljno analizirali "politiku straha", kojom vlast vrši pritisak na obične građane, kako bi neutralisala ili oslabila zahteve za slobodom. Kao da opisuju stanje u Srbiji, hrvatski autori su objasnili načine na koje režim proizvodi "neprijatelje" i "rušitelje", kojima lepi diskreditujući amalgam i optužuje za subverzivno delovanje.

Kao što hrvatski političari i njima podobni tzv. analitičari studente u protestu etiketiraju kao "pijane anarhiste, koje više zanima provod nego politička realnost", tako i Vučić i njegove pinkoidne marionete diskvalifikuju studente podrugljivim kvalifikacijama. Nije im bitno što su "Kobre" prekoračile ovlašćenja i pretukle studenta, na konferencijama za medije ističu da je smešan jer nosi kratke pantalone.

I u Srbiji ima glasova koji ističu pravo na pobunu. Emilo Pavlović ističe da "vlast, kad ne ispunjava svrhu zbog koje je ustanovljena, stavlja sebe u ratno stanje sa narodom". "To je klasični uvid političke teorije. Građani nemaju nikakvu obaveznu poslušnost vlasti koja gazi njihova prava i slobode. U nameri da odbrane svoja dobra, građani imaju pravo da se dignu protiv vlasti koja na ta dobra nasrće", smatra Pavlović.

- Narod u diktatorskom režimu ima pravo na pobunu - tvrdi advokat Vladimir Gajić, šef Pravnog tima Narodne stranke, i naglašava da nijedan diktator nikada nije pobeđen na izborima koje on sam organizuje.

Režiser Goran Marković, član Političkog saveta Pokreta slobodnih građana, veruje da je pobuna izlaz iz apsurdne situacije u kojoj se Srbija nalazi, u kojoj se ne znaju gde su granice, ne zna se koje je društveno uređenje u kome ljudi žive pod strašnim pritiskom autoritarne vlasti, usko povezane s mafijom.

- Narod će da se pobuni. Da li će povod biti Kosovo ili neka šmizla koja je uhvaćena u preljubi sa ne znam kim, to je nebitno. Bitno je da kresne trenutak pobune, da se ljudi ustalasaju. Kako se zove mlad čovek kome će prvom pući film, ne znam. Bojim se da će "rasplet kosovskog čvora" biti veoma gadan po taj pristojan svet koji je ostao i da Vučić kao prvu opciju za obračun s njima planira još veći teror. Kada se na njega digne kuka i motika, teror mu je najpouzdanija opcija - tvrdi Marković.

Pobunu neće podići Đilas, Jeremić, Lutovac ili Obradović. Opozicioni knezovi nisu radi kavzi. Finansijski obezbeđeni, ne žele da rizikuju političku budućnost, koja im obećava dolazak na vlast.

Za razliku od običnog sveta, oni nisu egzistencijalno ugroženi. Na ispitu je samo njihova sujeta, na koju režim udara prljavim medijskim kampanjama. Isto važi i za bogataše, koji ćutke plaćaju reket i prelaze preko nameštenih tendera, na kojima gube posao, ali podaništvom čuvaju živu glavu na ramenima. Dok im diktator guli kožu, oni se nadaju da će izdržati sve muke i dočekati njegov kraj.

Pošto diktator ne može da isprovocira lidere Saveza za Srbiju, on podmeće razne udbaške hohštaplere da pozivaju na ustanak. U poslednjih nekoliko dana takve poruke, pune jakih reči, šalju kriminogeni provokatori. Njihov zadatak je da u pogrešnom smeru kanališu nezadovoljstvo naroda, da izazovu neki incident, koji bi vlastima poslužio kao povod za primenu žešće represije.

Ma koliko Vučić pokušavao da u svoj monstruozni scenario uvuče lidere prave opozicije i da, s druge strane, ulogu ustanika dodeli kompromitovanim avanturistima pod kontrolom BIA, čak je i njemu jasno da će mu doći kraj kad se pobuni sirotinja raja. A, do toga može doći svakog trena. Vučić je od države napravio bure baruta oko koga svakodnevno baca upaljene šibice.

Svaka od njih može da izazove eksploziju. Povod nije bitan. Opštu pobunu može da izazove neko divljaštvo režimskih vandala sa stranačkim kartama ili policijskim značkama, montirana sudska presuda, otimačina naprednjačkih gangstera ili verbalna provokacija nekog idiota na ministarskoj funkciji.

Kad podsvest uzme maha, to priznaju i Vučićevi jurišnici. Aleksandar Vulin javno cvili zbog nadolazeće opasnosti, koju navodno priprema Savez za Srbiju. Ministar odbrane tvrdi da opozicija, koja bojkotuje izborne krađe, namerava da izazove makedonski ili ukrajinski scenario, da na silu smeni vlast.

Naravno, Vulinov strah nije bezrazložan, ali, ako zaista dođe do građanskih nereda, to neće biti motivisano pukom željom aktuelnih opozicionara da sad malo oni vladaju.

Do toga će pre doći zbog stana koji je Vulinu kupila ženina tetka iz Kanade ili vile na Dedinju, koju je sam platio od honorara zarađenih prodajom svojih romana.

Uzrok buduće propasti Srpske napredne stranke nalazi se u prirodi tog interesnog udruženja. Lideri tog kartela mogu da lažu do besvesti, nikoga ne mogu da prevare, svi znaju da oni nisu politička organizacija već kriminalni kartel.

Iako nanose nesagledivu političku štetu državi i narodu, pašće zbog pljačkaških pohoda, prevara i lopovluka. Pašće zbog otimačine tuđih firmi i poslova, oranica i reka, zbog podeljenih otkaza, ukradenih plata i penzija, zbog zuluma javnih izvršitelja i zločinačkih presuda koje štancuju korumpirane sudije.

Svakog jutra postoji opasnost da neki nesrećnik, dok gleda u prazan frižider i novčanik, vidi kako Vučićevi primitivni kumovi kupuju kuće od pet miliona evra, besne automobile od 300.000 evra i satove od 700.000 evra, pa da kaže - dosta!

U takvom iskušenju se nalazi svaki normalan građanin, koji od svog rada ne može da plati lečenje dece, a u Informeru gleda kako mu se nepismeni šoferi na ministarskim funkcijama zore i šenluk čine. Pre ili kasnije, puknuće trpilo kod nekog roditelja koji ispraća decu na jednosmerni put u inostranstvo, kako bi ovde napravili više mesta za pijane prinčeve iz dinastije Vučić i prazilučke vlastele, koja se širi u tuđim kućama, vozi tuđe automobile, skače na tuđe žene, ćerke i sestre...

Srbija se osam godina nalazi u talačkoj krizi, ceo narod je otela mala grupa razbojnika. Nema čoveka kome nisu gurnuli ruku u džep, opljačkali ga i ponizili. Naprednjačka vlast je stvorila sve uslove za pobunu, onako kako je definisano Univerzalnom deklaracijom UN-a o zaštiti ljudskih prava.

- Prete nam! Kad Vučić padne s vlasti, ostaćemo bez posla, juriće nas po ulicama... Šta će da nam rade! To su ozbiljne pretnje - kuka Dragan J. Vučićević, Vučićev alter ego, na Pinku.

Iako najčešće lupeta besmislice, u ovom slučaju je u pravu, strah mu je osnovan. Recept za ono što sledi dali su njegovi ortaci iz kosovskog ganga, naprednjačke filijale Srpske liste. Ljuti zbog "štetočinskog delovanja" političkih protivnika, banditi iz Kosovske Mitrovice su im poručili da će ih "potražiti u njihovim kućama i vilama, da ih upitaju zašto su to uradili srpskom narodu".

Kriminalci danas imaju sve u svojim rukama. Njihova je vlast, država, policija, vojska, sudovi, batinaški eskadroni, novac, moć i želju da se to nikad ne promeni. Uz sve to, imaju i strah od pravde. Strepe od budućnosti u kojoj će morati da polažu račune za svoje štetočinsko delovanje.

Drhte pred svakom senkom, unezvereni od mogućnosti da ih neko potraži u njihovim kućama i vilama, da ih pita zašto su to uradili srpskom narodu.

Uplašen je i Vučić. Nije mu lako. Strani politički mentori gube strpljenje. Američke obaveštajne službe više ne tolerišu njegov kriminal, seku tokove prljavog novca i kanale za šverc narkotika i oružja. Moćni vladari Evropske unije imaju svoje brige, s naporom pokušavaju da očuvaju sistem umerenog fašizma, kako je to nazvao Umberto Eko.

Poremećenog srpskog diktatora upotrebljavaju za poslove iz crne zone, za pretvaranje Srbije u koloniju s robovlasničkim sistemom. No, i ta matrica je istrošena. Kad se ovde digne kuka i motika, za Vučićem će žaliti koliko i za lanjskim snegom.

U klopci, koju je sam sebi namestio, Vučić nema spasa. Ostaje mu samo da povećanim dozama laži i nasilja pokuša da odloži pad s vlasti. Po starom običaju, podršku lakovernih simpatizera namerava da stekne proizvodnjom neprijatelja. Tobože, svi ga napadaju zbog toga što voli i brani Srbiju.

Sa Zapada ga napadaju jer se kao lav bori za Kosovo i Metohiju. Istovremeno, on priča da je Kosovo zauvek izgubljeno, da su ga prodali Boris Tadić, Đilas i Jeremić, kao da tamo više i nema Srba.

Umesto političke borbe za Kosovo i Metohiju, predsednik Srbije predlaže da se pomirimo sa sudbinom i, kao Nemci na Kenigsberg, zaboravimo da je to nekad bilo srpsko. S druge, istočne, strane dolaze još jači pritisci. Što Vučić misli, to govori advokat Aleksandar Olenik, koji ukazuje na opasnost od "pravoslavnog proleća". Po tom scenariju, Rusi pripremaju pobunu naroda u Srbiji, naliku onoj koja traje u Crnoj Gori, gde se vlast povija pod litijama na kojima učestvuje trećina naroda.

U umu Vučićevog savetnika Vladimira Popovića, zvanog Beba, formirana je intriga, koja ima za cilj da za sva zla ovog sveta optuži Rusiju i pravoslavlje. U tu tikvu duvaju i vedete građanske opozicije, koje, poput profesorke Biljane Stojković, ističu pretnju koju nose "brada i mrak, simboli pravoslavne budućnosti u Srbiji".

Opet na svoj šizofren način, dok plasira takve teze, Vučić se zaklinje u prijateljstvo s Vladimirom Putinom i hvali se povoljnom cenom, po kojoj je kupio šest sistema za protivvazdušnu odbranu "Pancir".

- Ne mogu da otkrijem šta je meni rekao Šojgu, ali je drugima rekao: "Čuvajte Vučića, vodite računa o Vučiću, takvog više nećete imati - pohvalio se nedavno Vučić, posle sastanka s ruskim ministrom odbrane.

Sergej Šojgu je u pravu, Srbija više nikad neće imati vladara kakav je Vučić. No, da je dvaput razmislio, Vučić bi shvatio da ga Rus nije toliko hvalio koliko ga je upozorio da pazi šta radi.

Usput, Šojgu mu je poklonio pušku, dvocevku. Ako Vučić, impresioniran tim darom, poželi da imitira svog omiljenog pisca Ernesta Hemingveja, neće imati za kim zvona da zvone.

U krajnjoj liniji, predlog ruskog ministra je vrlo koristan, Vučića zaista treba čuvati. Pošto i on za sebe misli da je najveće blago u savremenoj istoriji Srbije, treba ga, kao svako blago, čuvati u sefu, na bezbednom mestu, dobro zaključanog.

Neki od strahova koje Vučić emituje zaista su realni, većina ih je izmišljena za dnevnopolitičku upotrebu. Svi strani centri moći zaista imaju razloga za nezadovoljstvo Vučićem, ali to je bleda senka u odnosu na građane Srbije.

Najozbiljnija pretnja naprednjačkoj diktaturi dolazi iz naroda, koji u samoodbrani mora da odbrani pravo na slobodu, imovinu i moral. Srbi su, bunama i ustancima, uspeli da se spasu od mnogo ozbiljnijih osvajača, nego što je poremećeni kompleksaš koga je tragični spet okolnosti na političkoj sceni doveo u poziciju da vlada.

Svakim danom, talačka kriza je sve bliže kraju. Otmičara, ako bude imao sreće, čeka fer i pošteno suđenje, posle koga će biti prosleđen na čuvanje u neku od ustanova zatvorenog tipa.

Dok je Vučić na slobodi, Srbija je u tamnici. I obratno.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane