Natrag

Feljton

Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević (3)

Kako je UDB-a vršljala i po gradu Čikagu

Ovo dvostruko ubistvo, delo brozovskog iseljeništva, izraz dna srpskog društva, nije ono što sme da uđe u povest koja bi se ostavila našoj deci. Odbegli od Broza, oni su Broza nosili sobom. Sam zločin po sebi je jedan od mnogobrojnih zločina dece brozovskog vremena. Kao takav pre pripada brojevima nego nekom posebnom predmetu istraživanja. Ono što ovaj zločin čini posebnim je ubistvo male nevine devojčice, Ivanke Milošević, koja je u to vreme imala devet godina. Njena glava je bila razmrskana, a telo izbodeno noževima. To je što čini ovaj zločin posebnim, čime se ovaj zločin razlikuje od mnogobrojnih brozovih zločina koje je Broz doneo sirotinji. Ubijena je bila devojčica.Nevino dete je platilo glavom obračun između jednog nadrilekara, jednog nesveštenika, nekolicine besposličara, promašenih ljudi, jednog ratnog zločinca, društvenog dna Brozovog nevremena, sa blagoslovom Brozovih diplomata. Objavljujemo izvode iz knjige Mihaila Šaškijevića, uz njegovu saglasnot, o događajima koji nisu poznati srpskoj javnosti, a koji osvetljavaju ubistvo književnika Dragiše Kašikovića i njegove kćerke, kao i opis delovanja srpske emigracije oko SNO u Americi‚

Mihailo Šaškijević

LIČNOST ĐORĐA NIKOLIĆA

Đorđe Nikolić je rođen u okolini Mladenovca 1947. godine (u književnim krugovima se predstavlja da je rođen 1949. godine), te je ne svojom krivicom bio vaspitan u brozovsko vreme. On nije dobio hrišćansko nego samo brozovsko vaspitanje, a i u iseljeništvu je imao dodir sa ljudima koji su bili kao i on.

Završio je srednju školu i upisao Poljoprivredni fakultet u Beogradu. Nije dao ni jedan ispit, ali kako je imao oca u Americi, koji ga je izdržavao nije ni imao potrebu da se bavi studijama. Pokušavao je da piše pesme i naturao se trećerazrednim stihoklepcima, koji ni sami nisu uživali ugled ljudi čvrstog karaktera kao što su bili Milovan Vitezović i Brana Crnčević. Nažalost, u tom društvu bi se neretko našao i Matija Bećković.

Nakon godinu dana profućkanih na Poljoprivrednom fakultetu Đorđe je došao ocu u Ameriku. U prvo vreme, a to svi zapažaju, je bio vrlo skroman, učtiv, bogobojažljiv dečkić, koji je lako stekao podršku ozbiljnih ljudi.

Nekoliko stihova koje je napisao su mogli da budu početak pesničke karijere, ali to je iziskivalo rad, čitanje mnogih knjiga, upoznavanje svetske literature, učenje stranih jezika, sve što izgleda Đorđu nije pošlo za rukom. On je mislio da su pesnici, kao Vitezović i drugi netalentovani besposličari, oni koji samo otvore slavinu i poezija pršti iz njih.

Đorđe se zaposlio kao konobar u krčmi koje je vlasnik bio Miomir „Mile" Radovanović. Radeći kao konobar u Radovanovićevoj krčmi Đorđe je upoznao ne mali broj Srba koji su u tu krčmu svraćali. Ali samo onih koji su u tu krčmu svraćali. Ta krčma je bila jedna zabačena rupa u koju je svraćao svaki ološ, prostakluk i probisvet.

Lekari koji su bili zanatlije, koji su radili stvari koje pristojni američki lekari nisu hteli da rade - protivzakonite pobačaje, davanja lažnih uverenja, propisivanje lekova koji su imali nedozvoljene sastojke; jednom rečju lekari bez lekarske etike. Ne jednom je naivni pacijent bio upućen na nepotrebnu operaciju. Školovaniji Srbi u većini slučajeva nisu išli srpskim lekarima i ne daj Bože da bi svojoj deci dali da se leče kod njih. Ti lekari se u toj krčmi nisu uvek ponašali kao obrazovan pristojan svet, što je i te kako zapazio Đorđe Nikolić.

Ljudi oko te krčme osnuju „Srpski akademski klub". Uslov za članstvo je bilo da je kandidat Srbin i da ima završenu srednju školu. Nije poznato kako su proveravali da je neko Srbin, ali izvesno je da nisu proveravali da li iko ima bilo koju školsku spremu.

Klub je služio kao reklama neetičkim lekarima. Dugogodišnji predsednik kluba je bio Dušan Stanković, lekar, čije ime je iz nekih neobjašnjenih razloga bilo zapisano u policijskim aktima. Verovatno za izdavanje lažnih uverenja vezanih za nameštene saobraćajne nesreće. Ništa strašno, samo da se ima u vidu, ako se tako nešto još po neki put desi.

Uz sve ostale „srpske" organizacije taj klub je bila još jedna sprdnja sa srpskim imenom. Sastanci tog „akademskog" kluba su se održavali u krčmi! Ti neobrazovani članovi akademskog kluba, ta nadriinteligencija brozovskog školstva je htela da im jedan profesor čikaškog univerziteta (University of Chicago - znači pravi profesor) drži predavanje u toj rupi!

Kada im se skrenula pažnja da to ne može, da ne može profesor univerziteta da dolazi u jazbinu, oni nisu mogli da shvate odnose u društvu obrazovanih ljudi. Bili su ljuti što ozbiljan svet ne prihvata njihov prostakluk, koji je za njih bio prirodan odnos između ljudi.

Zašto bi pristojnom čoveku bilo potrebno da se spušta na njihovu razinu da bi razumeo njihovo nerazumevanje društvenih odnosa? Ljudi uglavnom iz nižeg društvenog sloja posleratne Jugoslavije koji su dobili neku tehničku spremu, ali ne i potrebnu kulturu obrazovanog čoveka, su se našli tamo gde im nije bilo mesto - u toj krčmi. Ili možda im je tamo baš i bilo mesto. Pravdali su se: „Pa i kralj je zalazio u kafane."

Nažalost to je bila istina. Žalosna istina koja je pokazivala na šta je srpski narod spao posle dva izgubljena rata, jedan sa Hitlerom, a drugi sa Brozom. Ne jedan pošteni Srbin je rekao da kralj ne ide u krčmu, ako ide onda više nije kralj.

Neki su bili oštriji sa krunisanom glavom, kao kapetan korvete Josip Saksida (Slovenac) koji je rekao: „Niti kralj može biti mangup, niti mangup može biti kralj."

Vratio se u Jugoslaviju. Zapravo na Brozovo vlasničko područje. Posle toga je proveo četiri godine u Brozovim tamnicama. Đorđe je zapazio te nazovi veličine u toj rupi, ali nije zapazio da mnogo više Srba u tu rupu nije svraćalo. Đorđe je zaključio, ovog puta pogrešno, da je nivo srpske intelektualne sredine određen pismenošću članova tog nazovi akademskog kluba.

Pored toga, a budući da je bio ubeđen da će jednoga dana postati veliki pesnik, Đorđe se upiše na Slavistički otsek Univerziteta države Illinois, gde za glavni predmet uzme srpski jezik. Niko se od učenih profesora nije zapitao šta ima Srbin, rođen i odrastao u Šumadiji, da uči da govori srpski u Americi.

Đorđe je kao student na američkim školama mogao da upozna neke srpske profesore univerziteta - neizlečive mitomane, alkoholičare i nepismenjake. Ne samo među Srbima nego i opšta korupcija na američkim školama Đorđu nije promakla.

On je brzo shvatio da do diplome može da se dođe i zaobilaznim putem, da seminarski radovi mogu da se prepišu, da se kupe, da se izmame. Usluge profesorima ovi plaćaju boljim ocenama. Javno se hvalio da je „sakupljao studente za Biljanu" (gospođa Biljana Šljivić - Simčić, profesor slavistike):

- Idem po kampusu i kažem svakom da ako se upiše na „srpski" dobiće lako dobru ocenu. Bust up your grade man. Frajeri dolaze Biljani, ona ima studente, nema za brata problema.

Nije poznato da li je gospođa Šljivić bila jedini predmet Đorđevog hvalisanja, ali poznato je da su podzemljem kružile priče koje prosvetni radnici nisu ni pokušavali da zaustave. Jedna od najodvratnijih priča je bila priča o krajnje neprofesionalnom odnosu između Đorđa Nikolića i šefa Katedre slavistike, Nikole Moravčevića. Moravčević je imao izvesne slabosti. Pored alkohola bio je i nekontrolisani mitoman.

Iako na položaju šefa katedre, nije poznato da je ikada napisao i jedan ozbiljan naučni rad.

Rektor na to nije obraćao pažnju jer je taj univerzitet bio poznat po svojoj medicinskoj školi i po elektronici. Srbi koji su bili profesori na tim otsecima su zaista bili naučnici, ali Đorđe Nikolić nije nikada došao do njih. Na nikom potrebne slavenske jezike nije američko društvo obraćalo pažnju.

Đorđe Nikolić je to zapazio i tu slabost je koristio. Dopustio je da se proturi vest (lažna ili istinita) da je on „Nikoli Moravčeviću namestio Poljakinju." Nikola Moravčević sa svoje strane nije Đorđa oterao do sebe, nego je dopustio da takva gadost slobodno kruži među srpskim iseljenicima.

Đorđe je poverovao da sve ima cenu. Nije shvatio da ne baš sve, nego skoro sve ima cenu.

Njegova vizija sebe kao velikog srpskog pesnika ga je odvela u Brozov konzulat u Čikagu. Kao i sva Brozova diplomatska predstavništva, tako je i taj konzulat bio obična špijunska špilja. Đorđe je bio svestan da on u Americi ne može da ima čitalačku publiku za svoje detinjaste pesmice. Đorđe je mislio, nažalost pogrešno, da je uslov za objavljivanje njegovih pesama u Jugoslaviji dobar odnos sa brozovcima. Ponudio je svoje usluge nečastivom. Nečastivi ga je oberučke prihvatio.

Deo iseljeništva u kojem je bio Đorđe (a taj deo je bio najglasniji i najpoznatiji) je bio u moralnoj kaljuzi. I bez Đorđa emigracija je bila izrešetana cinkarošima.

Uroš Sefer, predsednik Srpske narodne odbrane, je bio čovek bez skrupula i Đorđe je preko Dragiše znao za njegova novčana poslovanja. Uroš Sefer je svoju decu ostavio neškolovanu, za vanbračno dete nije plaćao izdržavanje, žene sa kojima je živeo je koristio kao jeftinu radnu snagu, uvek je bio spreman da napada Hrvate, ali nikada brozovce kojih se bojao.

Đorđe je video brozovštinu u zemlji kao stvarnu i konačnu, a cela politička emigracija je za njega bila gomila jadnika, senilaca, ljudi bez poštenja, detinjastih revolucionara. Đorđe je tu okolinu prezirao i koristio.

Đorđe je znao da Stojko Kajevski ne diže revoluciju nego traži bogatu Amerikanku koja bi ga izdržavala. Kao i Kajevski, tako ni Dragiša ne bi propustio priliku da se bogato uda, kad već nije imao novaca da se oženi. Đorđe je ne bez razloga prezirao celu tu skupinu. Međutim, iako ih je prezirao on ih je koristio, bilo za napojnice, koje je dobijao radeći kao konobar u Radovanovićevoj krčmi, bilo stvarajući sebi „kapital" kod Brozovaca cinkareći te ljude.

Iseljeništvo je samo svojim postupcima pokazivalo da smatra stanje u zemlji konačnim. Neposredno posle rata mislilo se da će komunizam trajati nekoliko meseci. Posle sukoba Broza i Džugašvilija ljudi su zaključili da će to trajati večito. Tek dve godine posle Brozove smrti počelo je da se uviđa da se to stanje bliži kraju. Istina, ni onda niko nije predvidio da će to da se završi u besmislenom i patološkom građanskom ratu svih protiv sviju.

Ta okolina je dala Đorđu za pravo da prekrši zakon, da svojim vezama sa Brozovim špijunima prekrši zakletvu koju je dao Americi kada je primio državljanstvo. Tu zakletvu su na razne načine kršili svi ljudi oko njega, te ni on nije video razlog zašto tu zakletvu da održava.

Nažalost Đorđe nije video celu Ameriku, video je samo ološ na dnu srpskog iseljeništva. Amerika je Đorđu bila nepristupačna. Konobar u onoj zabačenoj krčmi koji je u Americi učio srpski (došao iz Šumadije u Ameriku da nauči srpski jezik!) mogao je da prođe gradom i da vidi zgrade, ali nije mogao da dokuči američku arhitekturu, mogao je da čuje da postoje astronauti, ali nije mogao da dokuči američku tehnologiju. On, kao i njegova okolina, nije video Ameriku, nego je video samo deo, najgori deo srpskog iseljeništva u Americi.

U to vreme, kada je Đorđe uobličio svoje mišljenje o iseljeništvu, nije bila retkost da neki čovek jednog dana drži „plameni nacionalni govor" tvrdeći da mu „ni mrtvom kosti tamo neće otići", a sutradan odlazi da živi u „starom kraju". Stvarna poruka omladini nije bila prazna reč tih ljudi koji više nisu ni sami verovali u svoju ideju, nego njihova dela koja su govorila istinu o njima.

Skoro niko od iseljenika nije svoju decu uvodio u iseljeničke političke organizacije, a retko da ih je neko vodio na zabave i sastanke pod vedrim nebom. Tamo su držali govore, prepričavali priče jedni o drugima, jeli su, pili su i na skrovitijim mestima su se kockali. Većina je smatrala da tamo njihovoj deci nije mesto. Iseljenici su znali kakvo je to društvo, oni su čuvali svoju decu. Zašto Dragica nije čuvala svoje dete jedinče? Zašto Dragičini roditelji nisu čuvali svoju unuku?

Slučaj Glorije Benson i Anne Waterman

Slučaj "novosadskih pevačica" je nevezana priča koja baca svetlost na karaktere Dragiše, Đorđa i njihove okoline.

BENSON, Gloria

Rođena između 1920. i 1930. Udovica Gavre Budišina, preudala se, živi u nekom predgrađu Cikaga. Govori srpski.

WATERMAN, Anne

Rođena oko 1947. godine u Americi. Živi u Kaliforniji.

Možda je nekad, kratko vreme, bila u romantičnim vezama sa Dragišom Kašikovićem.

U siječnju 1977. godine su Gloria Benson i Anne Waterman, dve amaterske operske pevačice dobile poziv da predstave neke svoje pesme u operi Novog Sada. One su imale svoja zanimanja, a pored toga su pokušavale koji put da pred svetom nastupe sa svojim malim talentom. Dragiša Kašiković ih je lično poznavao.

Dragiša, znajući da one idu u Jugoslaviju napiše jedan poduži letak koji se sastojao iz niza doskočica i aforizama na račun brozovaca. Nigde nije umešao odnose Srba i Hrvata, nego je doticao samo gluposti brozovaca i sirotinjsko stanje radnog čoveka u toj zemlji.

Iz sadržaja tog letka se nije moglo da nasluti koja iseljenička organizacija bi mogla da bude iza toga jer nije bilo ni jedne reči o stvarima koje su bile svakodnevne u iseljeništvu. Naprotiv sadržina letka je bila takva da je moglo samo da se posumnja ne neke mlađe nezadovoljnike koji žive i rade u zemlji, ili pak na neku sasvim novu iseljeničku grupu.

Zapravo onaj ko nije znao pozadinu tih letaka bi radije tražio izvor u zemlji nego van zemlje. Kašiković je time na vrlo tanan način hteo da izazove zabunu među udbašima.

Taj sastav je pokazao nekim prijateljima, ali im nije rekao šta namerava sa tim da uradi. Prijatelji su mu verovatno rekli da je sastav vrlo inteligentan, što je zaista i bio i da će tako vešto dovesti udbaše u zabunu.

Letak je umnožio u oko sto primeraka na svojoj mašini za štampanje lista „Sloboda" i napisao je oko sto adresa iz raznih mesta u Jugoslaviji.

Zatim Dragiša sa Đorđem Nikolićem ode do tih žena i u prisustvu Đorđa im to da. Dao im je ne samo oko sto letaka, nego i sto odštampanih adresa koje bi u Jugoslaviji one prilepile na koverte. Naime on ih je zamolio da prenesu preko granice sto letaka, sto adresa na prilepnicama, da tamo kupe sto koverata i da u te koverte stave letke, na koverte da prilepe adrese, da kupe marke i da sve to bace u poštansku sandučad.

Plan je odlično zamišljen i da je sve išlo kao što je Dragiša hteo, udbaši ne bi nikada doznali od koga to dolazi. Svi bi mislili da u zemlji postoji neki pokret otpora. I to ne u Hrvatskoj gde je uvek po nešto kljucalo, nego u Vojvodini, gde su Brozovci bili „na svome".

Niko za to nije znao. Niko osim Đorđa Nikolića. Bitno je da je Dragiša Kašiković otisao kod Glorie Benson zajedno sa Đorđem, koji je bio u celu zaveru potpuno upućen. Dragiša je imao neograničeno poverenje u Đorđa.

Dragiša je očekivao da će skoro svi koji to prime odmah otrčati u udbu i to prijaviti te da će na tome sve i stati. Dragiša se nije poverio nikom drugom nego samo Đorđu. Da je zaista hteo tajnost ne bi smeo ni Đorđu da to kaže. Čim nešto znaju dvojica to više nije tajna.

Te žene su u siječnju 1975. godine otišle u Novi Sad gde urade sve kao što im je Dragiša rekao. Kupe tačno sto koverata, ali kako je bilo samo 96 letaka to, pošto završe posao, to jest bace te pošiljke u poštansku sandučad, zadrže kod sebe četiri koverte. Napravile su samo jednu malu grešku. Nisu odmah potom otišle zauvek iz Jugoslavije. Sigurne da to niko ne može da uhvati, one su posle nastupa u Novom Sadu otišle u Rumuniju sa namerom da se za nekoliko dana (određenog dana, na određenom graničnom prelazu!) vrate u Novi Sad.

Na prelazu iz Rumunije u Jugoslaviju (određenog dana na određenom graničnom prelazu!), tako su one kasnije rekle islednicima federalnih vlasti u Čikagu, bio je mali red automobila i svaki automobil je bio pregledavan. Kada je njihov prtljag bio pregledavan graničar je pronašao četiri prazne bele koverte. To je naravno mogao da ima svako. Graničar je uzviknuo da su to one koverte u kojima su bili rasturani leci!

Žene su pozvane na saslušanje gde su zbunjeno priznale sve što su uradile. Graničari su i dalje, barem dok su one bile u okolini, pretresali automobile. Međutim, one se ne sećaju da je iko ikoga pretresao kada su išle u Rumuniju. Niti se bilo koji drugi putnici sećaju da je ikada na granici bio vršen detaljan i ozbiljan pregled bilo čijeg prtljaga.

U Novom Sadu su blago zadržane u hotelu. Objašnjeno im je da su one žrtve kojekakvih probisveta, da nije lepo da one, operske pevačice, imaju bilo šta sa ljudima kao što je Kašiković. Niko nije spominjao Đorđa Nikolića. Na kraju nije u pitanju samo profesionalno dostojanstvo uglednih operskih pevačica, nego i lična sigurnost.

Pošto se vidi da su naivno prevarene neće biti kažnjene, nego samo proterane iz Jugoslavije. Sve u rukavicama, neuobičajeno za udbaše. Sve na najvećoj visini, ne kao da smo tamo gde i jesmo, u nekoj udbaškoj jazbini u Novom Sadu, nego maltene u Gornjem domu Britanske imperije.

To je zatim bilo objavljeno u nekim brozovskim novinama.

- Jednom u Americi, žene su dale izjavu federalnim vlastima, koje su postavile pitanje ko se to igra sa sigurnošću američkih građana. Te žene nisu bile iseljenički probisvet, nego članovi američke zajednice, a američka vlast koja vodi brigu o svojim građanima neće dopustiti da se na takav način zloupotrebljava zaštita koju američkim građanima pruža američko državljanstvo.

Kada su one sve to rekle federalnim vlastima u Čikagu, inspektori su bili vrlo neraspoloženi. Nešto se ovde zbilo što je udba znala, a oni nisu. To nije moglo olako da prođe. Cinkaroš je imao da bude razotkriven. Oni su vrlo jasno stavili do znanja nekolicini Srba u Čikagu ono što oni znaju, a to je da je samo Đorđe Nikolić znao šta se radi. Da je samo Đorđe Nikolić svraćao u tu špijunsku jazbinu (jugo-konzulat) i da Đorđe Nikolić radi u onoj rupi (Radovanovićevoj krčmi) gde zalaze brozovski doušnici.

Detektiv federalnog biroa za istragu Dan Daly je saslušao nekolicinu iseljenika i brzo uzviknuo: "That is Georgy!" Bilo je jasno da je Đorđe Nikolić bio taj koji je prijavio, verovatno Branku Lakiću, šta Dragiša Kašiković namerava.

Od „zvaničnih" diplomata do udbe u Beogradu sve je išlo telefonom te se nikada neće ništa naći ni u jednoj arhivi.

Oni koji su znali da se nešto kuvalo, a to nisu iz gluposti, neznanja i nebrige rekli američkim vlastima, su bili ukoreni. Rekli su: „Da smo mi to znali ne bi te žene bile izložene tom maltretiranju."

Federalne vlasti su i te kako znale da je srpska politička emigracija prorešetana doušnicima. Na svakog plaćenog udbaša dolazilo je u iseljeništvu deset neplaćenih cinkaroša.

Dok su američke vlasti imale teškoća da dobiju pomoć od iseljenika da bi zaštitile svoje građane, udbaši nisu imali teškoće da dobiju pomoć od tih istih iseljenika da bi mogli da napastvuju svoje, ne građane nego robove. Američke vlasti su to i te kako dobro znale. Oni su morali da znaju ko su udbaški doušnici među američkim građanima da bi mogli da zaštite američke žene!

Američke vlasti se nisu toliko plašile izravnog brozovskog divljaštva, koliko neodgovornosti iseljenika koji su i pored zakletve podnete američkom ustavu i dalje po navici cinkarili svoju okolinu. Pitanje je bilo samo da se ne desi nešto američkom građaninu, jer je to i glavni posao američkih vlasti - da zaštite svoje građane. Drugim rečima, ako Srbi hoće da zbace Broza neka to urade sami, a ne da u to uvlače dve naivne, slabe žene.

„Ako hoćeš da se puca, onda ti idi na Miljacku i ti pucaj!"

- Tom prilikom su inspektori, kao slučajno, odali tajnu, a to da je u Jugoslaviji Mihailo Naumović bio član Komunističke partije, Brozove zločinačke družine. Onaj koji plaća Brozu članarinu.

- Dragiša nije prihvatio taj zaključak. On je branio svoju grešku. Objašnjavao je time što su „slova" na lecima bila slova koja samo on ima, te je stručnjak lako zaključio da je stvar došla iz Amerike, a kako su samo te dve žene bile toga dana „iz Amerike" sumnja je pala na njih. Neverovatno je da je sam Dragiša verovao u tu priču, jer je on znao kako su Brozovi stručnjaci aljkavi i zaostali. Udba ne hvata na pamet, nego na snagu, pretnju, prevaru, a ne na svedočenja stručnjaka. Ta zemlja nema stručnjaka, svi stručnjaci su davno tu zemlju napustili.

Đorđe se bojao da ako se desi da te žene budu uhvaćene, on će morati udbašima da odgovori zašto on nije bio taj koji je njima prvi to prijavio. Jednom kada je zaigrao u njihovom kolu imao je u tom kolu da ostane, da ostane u tom kolu i posle njihovog nestanka. I posle propasti brozovštine on ima da igra njihovo kolo, jer oni nisu Jugoslavija, oni su mafija, banda za sebe koja nema ništa sa pričama o socijalističkom raju koji tek što nije zasjao nad tim narodom ovaca.

Ponašanje Dragice Nikolić, sestre Đorđa Nikolića i majke ubijene Ivanke je u vezi tog događaja bilo zanimljivo. Ona je znala da je njen brat Đorđe brozovski doušnik i ona je znala da se sve više i više govori o tome.

Kada bi sretala ljude za koje je znala da tako govore o Đorđu ona bi ljutito razgovarala sa njima braneći svog brata. Ne vidi se da joj je bilo žao Dragiše, ili onih žena koje su bile maltretirane u Novom Sadu.

Međutim, Kajevski i Sefer su to znali. Zašto se nisu ograđivali od Đorđa? Seferu je svaki kriminalni elemenat dobro došao, ali Kajevski je morao znati da je Đorđe doušnik brozovcima i da bi radnje Kajevskog zahvaljujući Đorđu bile poznate baš onima koji ne bi smeli ništa o tome da znaju.

Kajevski je ostavljao Dragišu da i dalje održava veze sa Đorđem ali on, Kajevski, se držao na odstojanju od Đorđa i nikada mu se nije poveravao.

Naravno da posle toga te dve žene, te dve Amerikanke, niti Dragišu, pa niti bilo kojeg Srbina više ni pogledale nisu.

PROSLAVA BROZOVOG ROĐENDANA

Slučaj „operskih pevačica" nije bio prvi „okršaj" federalnih vlasti i društva Dragiše Kašikovića. U svibnju 1972. godine Dragiša Kašiković organizuje „Bal za osamdeseti rođendan predsednika SFRJ". Iako na jedan detinjasti način, tako da su svi mogli brzo da zaključe ko je šta kome uradio, ipak je Dragiši pošlo za rukom da sa velikim uspehom napravi budale od jugoslovenskih diplomata u Čikagu.

Neku godinu pre toga dobije neki Stevan Karganović, muželožnik (pederast) zvani Cecilija, posao u Brozovom konzulatu u Čikagu kao prevodilac. To je bilo vreme terorističkih pretnji i niko bez velikih preporuka nije mogao da dobije posao u Brozovim diplomatskim uredima. Karganović je dobio. Niko se u to vreme nije setio da zapita kako je Karganović dobio taj posao.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane