Natrag

Feljton

Prokletstvo Kenedijevih (2)

Seks, droga, politika i nasilje

Uspon i pad slavne američke dinastije obeležili su skandali svake vrste. Kenedijevi su prvo bogatstvo stekli mešetarenjem na berzi, švercom alkohola i privrednim kriminalom. U politici su se istakli podrškom Hitleru, da bi postali promoteri krajnje liberalnih ideja. S kolena na koleno dosledno su prenosili samo sklonost prema razvratu. Seksualne afere, optužbe za silovanje, pa i slučajne tragedije i sumnje u ubistva, deo su prokletstva koje prati mitsku porodicu.

***

Osnivač dinastije, Džozef P. Kenedi, napravio je poslovnu imperiju, jednu od najmoćnijih i najbogatijih u Americi pre Drugog svetskog rata. Politički se afirmisao kao američki ambasador u Velikoj Britaniji. U London je, pored statusa finansijskog aristokrate, poneo i reputaciju nedljivog zavodnika, koju je stekao u ranim danima Holivuda, dok se bavio filmskom industrijom.

Po povratku u Ameriku, mediji su ga nazvali „pionirom seksualnog liberalizma". Najpoznatija je njegova romansa s divom nemog filma Glorijom Svenson. Ljubavnice nije skrivao od supruge Rouz. Naprotiv, upoznavao ih je i dovodio na večere kad god bi mu se prohtelo.

Džozefov najuspešniji sin Džon Ficdžerald Kenedi bio je još razuzdaniji, svoju pohotu nije skrivao ni kad bi s drugim državnicima razgovarao o temama koje se tiču budućnosti planete.. U biografiji bivšeg britanskog premijera i konzervativca Harolda Mekmilana, autor Alister Horn je opisao kako je Kenedi, usred radnog ručka na kome se raspravljalo o nuklearnom naoružanju i Hladnom ratu, nehajno i ničim izazvan upitao Mekmilana: „Kako je s tobom, Harolde? Ako tri dana ne jebem, počinje užasno da me boli glava..."

Na spisku Džonovih ljubavnica nalaze se žene različitog porekla i uzrasta, od Merilin Monro do striptizeta i sobarica u jeftinim motelima. Mediji su objavljivali i detalje o njegovim romansama u kojima su se smenjivale Endži Dikson, Za Za Gabor i Kim Novak. Neke ljubavnice je delio s mafijašima, a mnoge mu je podvodio Frenk Sinatra.

Džonov brat Robert imao je, naoko, mirniji temperament i srećniji brak. Međutim, uz vernu suprugu i devetoro dece, nije odolevao iskušenju, pa se često upuštao u avanture.

Edvard Ted Kenedi je bio četvriti, najmlađi i najslabiji Džozefov sin. Od njega se očekivalo samo da bude mali bata, nikad patrijarh porodice. Ted je imao 12 godina kad je poginuo Džozef Junior, najstariji brat. Sa 16 je izgubio sestru Ketlin. U 31. je ispratio u grob brata Džona, a pet godina kasnije i Bobija. Imao je 37 godina kad je umro i otac Džo.

Iako je imao slavno prezime, ništa mu u životu nije išlo lako i glatko, pa ni školovanje. S Harvarda je izbačen 1951, kad je otkriveno da je u njegovo ime jedan ispit polagao drugi student. Prijavio se u vojsku u vreme rata u Koreji, ali nije ni video front, sve vreme je proveo u jedinici stacioniranoj na bezbednoj udaljenosti, u Evropi. Na Harvard je ponovo primljen 1953, gde je i diplomirao tri godine kasnije. Prvi radni dan proveo je u gradiću Sufolk, gde se zaposlio kao pomoćnik okružnog tužioca.

Sa suprugom Džoan je imao troje dece. Razveli su se 1982. godine. Njihov brak, u kome su oboje konzumirali ogromne količine alkohola, nije bio srećan. Kenedi se ponovo oženio 1992. godine s vašingtonskom advokaticom Viktorijom Redži, koja je iz prvog braka imala dvoje dece.

Ted Kenedi je donosio odluke i zakone koji su menjali Ameriku, svojim ideološkim stavovima uticao je na demokratizaciju celog sveta. No, istovremeno, nije imao nikakvog uticaja na vlastiti život.

Majkl Keli, novinar magazina GQ, napisao je najpoznatiji novinski portret Edvarda Kenedija, u kome je naturalistički opisao lice svog glavnog junaka: „Gledano izbliza, izgledao je šokantno. Bilo je to lice hroničnog alkoholičara, natečeno i ispucalih kapilara, crvenog i nabubrenog nosa, punog bubuljica... Beloočnice su mu, zapravo, bile žute. Oči vodenaste, kao da plače. Na jutarnjoj konferenciji za novinare ruke su mu se nekontrolisano tresle..."

Edvard Kenedi je nekad bio najpristojniji od braće. Od tog pristojnog Kenedija, objasnio je Keli, nije ostalo ništa: „Ostala je samo njegova želja da ga se sećamo takvog, kao što se sećamo njegove ubijene braće". Džon i Robert su zauvek ostali mladi, zgodni, s puno stila. Njihova lica tako su urezana u kolektivnu svest američke nacije, kao zaleđene slike u ogledalu, koje pokazuju sve što je bolje, lepše i bogatije.

Najmlađi od slavne braće ujutru je izgledao kao slab, onemoćao, drhtavi pijanac, čovek s društvenog dna. Do kraja dana bi preživljavao metamorforzu, od patrijarha najznačajnije političke dinastije u SAD, liberalnog tribuna i hiperproduktivnog zakonodavca do bahatog moćnika koji u rezervisanim separeima noćnih klubova seksualno uznemirava i zlostavlja konobarice.

U Vašingtonu je stvoren utisak da svako poznaje bar jednu osobu koja je spavala s Kenedijem ili je barem bila pozvana da s njim provede noć. Svi su ga videli pijanog, a bilo je mnogo onih koji su tvrdili da ih je Kenedi seksualno uznemiravao. Njegovu limuzinu su viđali u sumnjivom kraju, kako se zaustavlja na ulici pored maloletnih prostitutki. Kenedi bi spustio zatamnjeno staklo, pokazao bi devojkama flašu vina i upitao: "Koja od vas će nam se pridružiti na večeri? Nećeš? A, ti?"

Kenedi je pazio da sve to deluje opušteno, sasvim uobičajeno, gotovo nevino. Jednog od visoko pozicioniranih pomoćnika zadužio je da obavlja posao svodnika i da čisti đubre koje nastane u žurkama. Neke pijane zabave završavale su se razbijanjem inventara i bacanjem konobarica na sto prekriven krhotinama stakla. Asistent je bio plaćao štetu i kupovao ćutanje.

U ludim provodima, Tedu Kenediju društvo je često pravio Kristofer Dod, senator iz Konektikata. Počeli bi s litrom žestokog pića, nastavljali s vinom, pa prešli na lakše aperitive. I tako do tri ujutro. Na večere su dovodili mlade lake devojke, ali svi su jedva hodali kad bi napuštali restoran ili noćni klub.

Krajem 1987. američki magazin Penthaus objavio je i tekst o Tedu Kenediju koji sa svojom pratiljom jedno veče ipak nije pao s nogu od alkohola. "Kad je konobarica ušla u zatvoreni separe gde su pili, ugledala ga je spuštenih gaća, kako vodi ljubav s devojkom koja je bila mlađa od njega gotovo čletiri desetleća", preneo je taj magazin svedočenje jednog od očevidaca.

Bilo je i mnogo svedoka Kenedijeve arogancije, koji su ga opisivali kao grubog i agresivnog čoveka s preteranom sujetom. No, ima i onih koji su tvrdili da je dobro znao prema kome će biti arogantan. Uvek se, ističu njegovi poznavaoci, pristojno ponašao prema ljudima kojih se plašio.

Njegov bratanac Džozef Kenedi Drugi, najstariji Robertov sin, nije hteo u medijima da odgovara na pitanja o Tedovom imidžu bludnog, bahatog i neobuzdanog moćnika: "Uf, stvarno to ne mogu da komentarišem. Ne mogu da kažem nešto što bi zvučalo suviše zapaljivo. Znate, Tedi je odrastao čovek i može da radi što god želi..."

Senator Orin Hoč, konzervatnivni republikanac, na pitanje o Kenedijevim problemima s alkoholom, kratko je rekao; "Ne želim da govorim o tome, ne želim... Mogu samo reći da ga smatram prijateljem. On je ranjivo ljudsko biće i ima izuzetno toplu, humanu dušu. Znam da njegova duša ima i onu drugu, ne tako dobru stranumali ja sam odabrao onu prvu..."

Pripremajući se za čuveni tekst o Tedu Kenediju za magazin GQ, novinar Keli je istraživao tri meseca, obavio je sedamdeset razgovora, pročitao petnaest knjiga i na hiljade novinskih članaka i govora. Zatražio je, na kraju, i intervju od senatora Kenedija. Pol Donovan, Kenedijev sekretar za medije, iskreno je rekao novinaru: "Znate, on ne daje intervjue lajfstajl magazinima, jer takvi postavljaju i pitanja o lajfstajlu..."

Kenedijev stil života je bio Donovanova noćna mora, on je morao da uklanja tragove. Ted je nasledio obrazac preljubničkog ponašanja od svog oca. Za svih 24 godine braka, njegove ljubavne afere bile su brojne i nije se naročito trudio da ih sakrije. Dik Tak, politički konsultant, glavni savetnik u Robertovoj predizbornoj kampanji i prijatelj porodice Kenedi, o Tedovom razvratnom životu je rekao: "Nisu to uvek bile devojke za jednu noć, ali ni mnogo više od toga. Neki prevare ženu jednom ili dvaput, on je to činio jednom nedeljno."

Mediji su pratili Kenedijeve skandale. Američka javnost se sablaznula 1982. godine, kad su novine objavile fotografiju golog Teda na javnoj plaži u Palm Biču. Jedan novinar je opisao događaj iz Grčke, gde se Ted nalazio na odmoru s bratancem Džoom. Našli su neke Amerikanke za zabavu. Mlađe društvo je otišlo u noćni klub, Ted je ostao u hotelu s jednom od devojaka iz Konektikata, koja je bila impresionirana slavnim senatorom. Međutim, usred noći pobegla je iz hotela i prijateljima ispričala neprijatnu scenu: "Taj starac je ušao sasvim go u moju sobu, bio je prestrašan!" Devojka je te noći bila pijana, ali verovatno bi slika golog Teda prestravila i trezne i hrabre osobe.

Novinari su prvi put svedočili o Tedovom pijanstvu u aprilu davne 1969. godine, kad su se avionom vraćali s Aljaske. Političari su tamo putovali kako bi se uverili da lokalni Indijanci žive u lošim uslovima. Na povratku, posle nekoliko flaša pića, Kenedi je novinare počeo da gađa jastucima. Vikao je: "Mene mogu pogoditi samo u guzicu, nikad me neće ubiti kao mog Bobija!"

Tri meseca kasnije odigrao se događaj koji je zauvek odredio političku karijeru i privatni život Teda Kenedija. Na ostrvu Čapakvidik sleteo je automobilom u reku. On je isplivao, ali njegova ljubavnica je ostala zarobljena u potopljenom autu. Kenedi nije ni pokušao da joj pomogne.

Od tada, Ted je postajao sve gori i gori. S godinama nije postajao zreliji i odgovorniji, njegovi bahati ispadi prelazili su sve granice. Previše, predugo i prejako se provodio, bez ikakve kočnice. Kad je shvatio da, zbog te tragedije, nikad neće dobiti priliku da postane predsednik Sjedinjenih Država, više ga ni za šta nije bilo briga.

Kao i sve ostale Kenedijeve, samo politička ambicija ga je držala pod kontrolom. Kad je ambicija postala ograničena, bez mogućnosti da ostvari konačni cilj, Ted se prepustio niskim strastima.

Njegov mlađi sin, Patrik, iskreno je govorio o očevom alkoholizmu: "On je vodio potpuno disciplinovan život dok se bavio ozbiljnim stvarima. Ipak, postojalo je drugo vreme, kad je postajao razuzdan. Mnogi ne žele da razumeju takve postupke." Slično je govorio i njegov dugogodišnji saradnik Milton Gvircman: "Nikad niej pio dok je radio". To kaže i Tomas Suzman, koji ističe da je Kenedi pio samo naveče, u društvu: "Ustajao bi pre šest ujutru. Možda je delovao pripito, možda je zaista i pio do četiti ujutro, pa spavao samo dva sata, ali on je zaista svoj dan počinjao krajnje odgovorno."

Kenedi je pio mnogo, a to je radio vrlo, vrlo brzo. Džon Podhorec, urednik Vašington Tajmsa, seća se da je jednom video Kenedija kako za 25 minuta ispija flašu i po vina. Podhorec je tvrdio da je Ted, dan posle pijanke, oko sebe širio alkoholna isparenja. Jedan bostonski reporter je zapisao: "Bože, bilo je podne, a činilo se kao da je neko prolio litru viskija po njegovoj kosi".

U aprilu 1991. godine Kenedi je učestvovao u još jednom groznom skandalu, koji je bacio mrlju na slavnu dinastiju. Sa sinom Patrikom i sestrićem Vilijemom, sinom seste Džin, nakon provoda se vraćao kući u društvu dve mlade dame. Sutradan je jedna od njih prijavila da je silovana.

Incident se dogodio u Palm Biču, gde porodica ima veliku kuću, koju je još 1933. kupio stari Džozef, u kojoj je decenijama posle njegove smrti živela udovica Rouz. U tu kuću Ted je odlazio na praznike. To je uradio i tog uskrsa, kad je poveo Patrika i Vilijema. Veliki petak su proveli u noćnom klubu "Au Bar", koji je tada bio ekskluzivno mesto za odabrane klijente. Kenedijevi su tamo upoznali dve devojke, obe samohrane majke, jedna iz bogate porodice, a druga je bila ćerka lokalnog pekara. Oko tri ujutru, svi su krenuli na Kenedijevo imanje, na još jedno piće. Vilijem Kenedi i Peti Bouman su se izdvojili i nestali.

Pekareva ćerka Mišel Kazone, po zanimanju konobarica, kasnije je medijima opisala:; "U jednom trenutku sam ugledala Teda, u majici i bez gaća. Sve mi se učinilo prilično nastrano, pa sam rekla samoj sebi da bi trebalo odmah da pobegnem iz te kuće. Otpratio me Patrik."

Njena prijateljica Peti, sutradan po podne, otišla je u lokalnu policijsku stanicu i prijavila silovanje. Lekari su utvrdili da joj je slomljeno jedno rebro i da je imala seksualne odnose, a uzet je i uzorak sperme. Policajci su uzeli njenu izjavu, ali nisu pokrenuli istragu. Nekoliko dana kasnije, kad je priča stigla u javnost, otkriveno je da policija nije ni razgovarala s Kenedijevima.

U Palm Bič je stiglo više od 300 novinarskih ekipa. Peti Bouman je za svoju priču dobila honorar od 300.000 dolara. Ted i Patrik odmah su policiji dali izjave. Patrik je rekao da nema pojma šta se dogodilo. Žrtva je navela da se silovanje dogodilo u 4,30 ujutru, a on je tada već spavao. Ted je samo kratko izjavio: "Ja sa svim tim nemam nikakve veze".

Sedam dana kasnije policija je objavila: "Istragu vodimo protiv osumnjičenog Vilijema Smita, belca, 30 godina starog, sa stanom u Vašingtonu". Sin ugledne američke ambasadorke nije uhapšen. Nešto kasnije, izgubio mu se svaki trag. Taj Kenedi je bio oženjen čovek, otac troje dece, diplomirao je na Djuku. U početku poslovne karijere radio je kao bankar, da bi upisao medicinu. Ipak, na kraju je održano suđenje, a Vilijem je oslobođen optužbi, jer je sud poverovao u njegov iskaz da je devojka dobrovoljno pristala na seks.

Vilijema Kenedija Smita 13 godina kasnije za silovanje je optužila i Odra Solijas, bivša radnica Centra za međunarodnu rehabilitaciju, ustanove čiji je Vilijem osnivač. Kad je postao lekar, angažovao se na pomaganju žrtvama mina. Odra Solijas je 2004. godine izjavila da je bila silovana 1999. godine, ali to nije mogla da dokaže. Vilijem je rekao da ga "porodična istorija i lična prošlost čine izuzetno ranjivim za ovakve optužbe".

Porodična istorija, prvenstveno njegovog dede i stričeva, puna je neverovatnih priča o seksualnom nasilju. I Ted Kenedi je dao značajan doprinos tom prljavom imidžu. Kako je, onda, taj čovek zaslužio titulu najhrabrijeg senatora i zaštitnika obespravljenih, koji se bez kompromisa hvata u klinč s najnezahvalnijim temama američke politike? Odgovor je, možda, mnogo jednostavniji od neuverljivih priča o pijancu koji se ekspresno trezni i veći deo dana savršeno funkcioniše.

Ted Kenedi je imao najbolji tim saradnika na Kapitol Hilu. Njegovi ljudi su bili najobrazovaniji, najstručniji i najvredniji. Pritom, bilo ih je mnogo, skoro stotina. Sistem su vodila četvorica savetnika, koji su upravljali vojskom nižerangiranih saradnika, koji su radili pod velikim pritiskom, pažljivo pripremajući svako Tedovo javno pojavljivanje. Pored toga, Ted je preuzeo obićaj svog slavnog brata Džona da na neformalne briginge zove eksperte iz raznih oblasti. Imao je najširi mogući krug plaćenih savetnika. Svejedno, neke stvari je morao da odrađuje sam.

Uz sve to, Ted se nije uzdržavao od iznošenja ordinarnih laž i to na neopisivo grub način. Kad je trebalo diskreditovati nekog konzervativca, služio se prljavim manipulacijama. Imao je pripremljenu seriju optužbi. Urlao je; "On želi policijsku državu, želi da policija, naoružana do zuba, u oklopima, upada u vaše stanove i usred noći, bez naloga, pretresa vaše domove. On ne želi da vaša deca u školi čuju za evoluciju, ali želi da zabrani abortuse i da natera žene da to rade u mračnim podrumima..."

Tim rečnima je napao konzervativca Roberta Borka, koga je 1987. godine predsednik Ronald Regan nominovao za sudiju Vrhovnog suda. Borkov demanti je zvučao komično: "Ne želim da policija upada u vaše domove, nikad nisam tražio da se učenje o evoluciji izbaci iz škola, nikad nisam spominjao abortuse, niti zabranu abortusa..."

I Džo Bajden, veliki Kenedijev saveznik, priznaje: "Njegovi istupi su bili efektni, ali nimalo fer. Ja nikad ne bih održao takav govor, ali mi je drago da je Kenedi to učinio. Bez tako agresivnog lobiranja Bork bi, verovatno, bio izabran."

Ted Kenedi se hvalio da on, i niko drugi, određuje šta znači liberalizam u SAD-u, ali Milton Gvircman, koji je pisao govore Robertu i Tedu, tvrdi: "Ne postoje artikulisani principi na kojima Ted gradi svoju ideologiju. Ne postoje čvrsta uporišta na kojima Ted gradi svoje stavove i dela. Sve su to bile instinktivne reakcije, gotovo emotivno uslovljene, ali zaista vrlo, vrlo dosledne."

Posle smrti, Ted Kenedi će ostati upamćen i kao senator koji tokom većeg dela karijere nije važio za prirodnog saveznika Bele kuće. Za republikance je bio ideološki nepodoban, dok su ga demokrate, sve do Klintonove administracije, doživljavali kao potencijalno opasnog predsedničkog kandidata.

Od svih potomaka tri brata Kenedija, američkom političkom vrhu je najbliže bila Karolina Kenedi Bovije, ćerka Džona Ficdžeralda Kenedija. Kad je njen otac ubijen u Dalasu, ona je imala samo šest godina. U predsedničkoj kampanji Baraka Obame, 2008. godine, postojala je ideja da ona bude potpredsednik, umesto Bajdena. Iako su mediji objavljivali hvalospeve, prikazujući je kao "figuru koja može da zaseni sve druge političare", Karolina nije izabrana. Bedne govorničke sposobnosti i čitav niz neugodnih gafova stvorili su suprotan utisak. "Karolina Kenedi je stidljiva pravnica, koja piše knjige o građanskim slobodama, a zapravo je potpuno nekvalifikovana, potpuni politički diletant". Bilo je i zajedljivih, ali tačnih konstatacija u kojima je isticano da je starija generacija Amerikanaca pamti samo kao devojčicu koja jaše ponija na travnjaku ispred Bele kuće.

Tako je propao pokušaj Teda Kenedija da nađe i nametne nekoga iz porodice ko bi mogao da sačuva tradiciju i nastavi njegovim stopama. Karolina nije uspela, nije imala šanse. Diplomirana pravnica i istoričarka umetnosti, bez jednog dana radnog staža u strudi, ali s imovinom od sto miliona dolara, sada je u braku s Edvinom Šlozbergom, potomkom ukrajinskih Jervreja, koji se proslavio kad dizajner i multimedijalni umetnik. Imaju troje dece, ćerke Rouz i Tatjanu i sina Džona.

Naslednici braće Kenedi upotrebljavaju slavno prezime na sve načine, ne samo u politici. Kristofer Kenedi Louford je to uspeo knjigom "Simptomi odustajanja", u kojoj je opisao mnoge porodične tajne. Kristofer je sin Patriše Kenedi, sestre Džona, Roberta i Teda. Knjiga je u kratkom roku postala bestseler zahvaljujući propagandi, koja je isticala delove tih memoara, u kojima se prisećao kako je, kao šestogodišnji dečak, gledao ujnu Džeki dok gola šeta pred njim, pa i kako ga je "tetka Merilin Monro učila da pleše tvist".

I taj Kenedi se godinama borio sa zavisnošću od pića i droga, baš kao i njegova majka Patriša. O tome je zapisao: "Nikad neću zaboraviti februar 1986. godine. Tada sam zauvek ostavio alkohol i narkotike, tada sam se ponovo rodio. Dobio sam novu šansu. Godinama se govori o prokletstvu Kenedijevih. Ne verujem u prokletstva, ali bile su to godine silne tuge, straha i depresije, koja je uticala na mnoge članove naše porodice."

(U sledećem nastavku: Džon Ficdžerald Kenedi - predsednik kao porno glumac)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane