Istražujemo

Šešelj, Vučićev makro, a sada sluga

Klovn krvavih ruku

Iako je napustio politiku i postao rijaliti starleta, Vojislav Šešelj nastavlja po starom. Laže, vređa i preti. Dobro dresiran, ujeda svakog na koga ga napujda aktuelni gazda Aleksandar Vučić. Sad, iz batajničke kućice, preko skajpa, laje na Milovana Brkića, glavnog urednika Magazina Tabloid. Raspada se od raka, koji mu razjeda svih 160 kg žive vage, ali još priziva nasilje i zlo. Preti hapšenjem i streljanjem, „preventivnim merama" protiv svakoga ko kritikuje njegovog gospodara.

potpukovnik Goran Mitrović

U srpskom društvu opstali su mnogi simboli tragične prošlosti, ali nijedan nije mračan kao Vojislav Šešelj. Njegova biografija i politička karijera predstavljaju tužni herbarijum svih uzroka katastrofalnih poraza koji su naneli trajnu štetu Srbima i Srbiji.

Šešelj, kao reprezentativni primerak savremenog srpskog beščašća, sadrži osobine koje su u odlučujućoj meri uticale na dramatičnu propast naroda i države.

Večiti talac svakog vladara to je dokazao i poslednjim brutalnim napadom na slobodu mišljenja i izražavanja. Postupio je po naređenju i nasrnuo na Milovana Brkića, koji je u intervjuu TV Slaviji izjavio da građani imaju prirodno pravo da likvidiraju diktatora. Jake reči, naročito kad su izvađene iz konteksta, mogle bi da uznemire neku tananu dušu filantropsku, ali ne i vojvodu od zarđale kašike, koji je sve što ima, a ima mnogo, stekao na tuđoj nesreći,

- Brkić preti maloletnoj devojčici i sinu Vukanu koji ima samo dve godine. To je monstruozno! Trebalo je odmah da bude uhapšen. Ovo je ozbiljna stvar. Bes me neki uhvatio zbog toga. Država mora da reaguje. Kada se preti maloletnom detetu, mora se sankcionisati osoba koja to radi. Sasvim je realno da opozicija pravi spiskove za hapšenje, pa onda treba da napravimo trku, ko će koga pre da uhapsi ili strelja, onda ću ja da uvedem preventivne mere - zapretio je Šešelj, nervozan kao pudlica u doba teranja.

Vučić je kampanju pokrenuo preko Šešelja, da bi je raširio kroz svoje medije, dnevne listove Alo i Kurir i nedeljnik Afera. U skladu s definicijom organizovanog kriminala, uz vlast i medije, takva kompromitujuća akcija ne može da prođe bez učešća parapravosudnih odreda. Zadatak da napadne glavnog urednika našeg Magazina izvršilo je tzv. Udruženje sudija i tužilaca Srbije.

- Ustav Republike Srbije, kao i čitav niz međunarodnih i evropskih deklaracija i konvencija, isključivo garantuje pravo na život, kao osnovno ljudsko pravo, tako da apsolutno nema govora o tome da bilo koji građanin ima pravo da liši života drugog građanina, te da je plasiranje ovih teza, naročito tokom vanrednog stanja, izuzetno opasno i krajnje neprihvatljivo - navodi se u saopštenju UST, koje je potpisao tužilac Nenad Stefanović.

Uvlaženi tužilac, verovatno, i ne zna da postoji Univerzalna deklaracija Organizacije ujedinjenih nacija, koja u članu 35 građanima i narodima garantuje pravo na pobunu protiv vlasti koja krši ljudska prava.

A, diktator Aleksandar Vučić upravo to radi. Kršenjem Ustava Republike Srbije, na koji se poziva tužilac Stefanović, Vučić je uveo vanredno stanje, suspendovao Narodnu skupštinu i zarobio sve građane. Pod izgovorom da se bori protiv pandemije korona virusa, predsednik države svakodnevno izlazi iz ustavnih ovlašćenja, a kritičarima preti da će otvarati nova groblja za desetine hiljada mrtvih. Državni tzv.

Krizni štab stotinama hiljada građana šalje preteće sms poruke u kojima najavljuje da će ih snaći „italijanski i španski scenario". Kao da postoji nešto gore od Vučićevog „srpskog scenarija", u kome psiho-fizički bolesni vojvoda preti hapšenjem i streljanjem, a njega citira tužilac.

Umesto da postupa po krivičnim prijavama koje su već podnete protiv Vučića zbog širenja panike, tužilac izvršava naloge diktatora. Tužilaštvo nije reagovalo ni zbog Vučićevog javnog kršenja mera Vlade Republike Srbije, pošto nije otišao u obaveznu samoizolaciju po povratka iz inostranstva.

Najviši državni funkcioneri i režimski mediji vode stravičnu kampanju protiv građana Srbije, koji su se i pre vanrednog stanja vratili kući, a niko ne sme i ne može da preti pomahnitalom diktatoru, koji je posle puta u Mađarsku opušteno nastavio da ignoriše uredbe koje je sam doneo.

Sve razmere politikantskog licemerja i zloupotrebe položaja predsednik Udruženja sudija i tužilaca pokazao je povikom na glavnog urednika Magazina Tabloid, imitirajući Šešelja. Onog Šešelja, koji je javno pretio da će se osvetiti deci Aleksandra Vučića.

U novembru 2014. godine, Vučićev bilten Informer objavio je „saznanje" da je Šešelj svojim stranačkim saradnicima poručio da, po povratku u Srbiju, neće da se leči, već da ima samo jednu želju - da se osveti.

- Rekao je da njemu život više nije važan i da je ispunio svoju misiju pobedom nad Haškim trubunalom. Šešelj ima samo jednu želju, da se osveti Tomi i Vučiću za izdaju. Doslovce mi je rekao: „Osvetiću se Vučićevoj deci i Tominim unucima" - rekao je za Informer „jedan od najviših funkcionera SRS-a".

Na Šešeljeve pretnje Vučićevoj tada maloletnoj deci i unucima Tomislava Nikolića niko nije reagovao. Niko, osim Vučića. On je znao kako da ga disciplinuje.

- Šešelj je makijavelistički lažov i palanački politikant sa ostrašćenim psihološkim sindromom začetim negde u zatvoru. Takav čovek, psihološki i kulturno hendikepiran, ne zaslužuje ničije poštovanje već žaljenje - napisao je u NIN-u Vojin Vuletić nakon što je napustio funkciju zamenika predsednika Srpskog četničkog pokreta.

Vuletić je bio beogradski intelektualac i iskreni antikomunista. On je stvorio prvo Srpski slobodarski pokret, zatim i SČP. Za frontmena je izabrao sarajevskog komunističkog disidenta, koji je već privukao pažnju medija. Kad je video s kim ima posla, Vuletić je organizovao izbore u SČP, na kojima je Šešelj smenjen. Međutim, akcija je propala. Šešelj je imao manje glasova, ali više batinaša. Bejzbol palicama, metalnim šipkama i lancima rasterali su normalne ljude i napravili mesta za Šešelja.

Kad je Vučić došao u Srpsku radikalnu stranku, Vuletić je već bio upokojen, i to pod misterioznim okolnostima, kao i mnogi drugi bivši Šešeljevi saradnici. Iz priča retkih prvoboraca iz SSP i SČP, Vučić je saznao na šta je Vuletić mislio kad je za Šešelja govorio da ima "ostrašćeni psihološki sindrom začet negde u zatvoru".

- Vuletić nije iznosio istinu. Nije tačno da je Šešelj u zeničkom zatvoru služio kao devojka nekom Jašaru. Nije ga kavao Jašar, nego Mehmed - tvrdio je kasnije Vučić.

Šešelja nije otišao u zatvor zbog politike, nego karaktera. Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kao najmlađi doktor nauka u SFRJ, Šešelj je mislio da mu je samo nebo granica. Zadovoljio je sve uslove za uspon u komunističkoj nomenklaturi: radničko poreklo, staž u partiji, učešće u omladinskim radnim akcijama, idolopoklonički odnos prema drugu Titu i nabujale ambicije, čije zadovoljenje je poverio Udbi. Sudbinu je poverio Miodragu Parežaninu, udbašu starog kova.

Drugu Miži dao je sve što je trebalo. Cinkario je studente i profesore Pravnog fakulteta u Sarajevu, robinu i komšije. Dobro se snašao i u ulozi provokatora na političkim i književnim tribinama koje su organizovali tzv. unutrašnji neprijatelji. Željan dokazivanja, Šešelj se neoprezno upustio i u akciju podrivanja statusa Hamdije Pozderca, visokog funkcionera Saveza komunista.

Po pripremljenom scenariju, napao je kolegu Branu Miljuša, koga je optužio da je falsifikovao magistarski rad. Prava meta je bio Miljušov mentor Pozderac.

Šešelj nije sumnjao u uspeh spletke sve do 1985, dok u sarajevskom Okružnom sudu nije slušao izricanje presude, kojom je kažnjen sa osam godina robije. Dok je, sa suzama u očima, stajao u sudnici, shvatio je da se Mižo Parežanin preigrao, nije bitno da li slučajno ili namerno, da bi ga žrtvovao. Stari udbaš je nestao iz službe, a mladi je odveden u Zenicu, na odsluženje kazne.

U zatvoru se, izložen psiho-fizičkoj torturi, brzo snašao. Dosledan samo vlastitim interesima, bez mnogo femkanja pristao je na sve što je vlast tražila. Umesto Parežanina, na vezi ga je držao izvesni Nikola Kapor.

Drug Nidžo je sredio da Šešelju kazna bude smanjena sa osam godina na 22 meseca. Obezbedio mu je povlašćeni tretman u zatvoru, prebacio ga je u biblioteku, gde je imao bolje uslove za rad nego u kući svojih roditelja. Za svaki slučaj, kako bi ga držao na kratkom povocu, Kapor je izmislio ili dozvolio da se proširi trač o Šešeljevim nestašlucima sa nekakvim Jašarom. Iz te priče kasnije je nastao mit o "crvenoj vojvotkinji Vojislavi", no to nije bitno za ovu temu.

Analiza te fingirane transformacije objavljena je nedavno u knjizi Ivana Ivanovića "Smežurano udbaško mudo - Vojislav Šešelj".

Predsednik Srpskog narodnog pokreta "Naši" razbio je mit o Šešelju kao antikomunisti i nacionalisti i dokazao da se radi o višedecenijskom saradniku Službe državne bezbednosti. "Udbaški šešeljevski nacionalizam je skup najgorih osobina koje se mogu izvući iz jednog naroda i suštinski gledano to je antisrpska pojava, koja tera svakog iole časnog čoveka da ga bude sramota što je pripadnik srpskog naroda", tvrdi Ivanović.

Da bi realizovao plan Udbe da kompromituje političke protivnike Saveza komunista, Šešelj je preuzeo obavezu da se infiltrira u disidentske krugove. Sa statusom žrtve komunističke diktature, to mu nije bilo teško.

- Jednog dana javila mi se telefonom Šešeljeva majka Danica i rekla da Voju u zatvoru strašno biju, da su mu prsti skroz plavi od udaraca i da je u očajnoj situaciji. Odmah sam pozvao Kostu Čavoškog i ubrzo zatim reagovao je Odbor za zaštitu slobode i prava građana na čijem čelu je bio Dobrica Ćosić pismima bosanskom i jugoslovenskom predsedništvu. Posle toga Voju su prebacili u zatvorsku biblioteku i položaj mu je znatno popravljen - opisao je Slobodan Inić jedan primer pomoći „mladom, nepravedno utamničenom humanisti".

U Šešeljevu odbranu ustali su svi jugoslovenski liberalni krugovi, čak i zagrebački disidenti iz Hrvatskog filozofskog društva. Od torture partijskog aparata Šešelja su u Beogradu energično branili Dobrica Ćosić, Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica, Slobodan Selenić, Matija Bećković i mnogi drugi. Kad je, prepariran, pušten s robije, preselio se u Beograd. Neko vreme je spavao u kući Dobrice Ćosića, a Vuk Drašković mu je finansijski pomagao štampanje brojnih pamfleta. Čim je izvukao političku i materijalnu korist, Šešelj se spasiocima zahvalio na svoj način.

- Neprijatelji srpskog naroda su Amerika, Evropska zajednica i Nemačka, a izdajnici su Matija Bećković, Slobodan Selenić i Borislav Mihajlović-Mihiz. Oni su, kao i Dobrica Ćosić, beogradski masoni, koje je probudila Amerika i stavila u svoju službu - tvrdio je Šešelj.

Kuma Vuka Draškovića, koji mu je krstio sina Nikolu, proglasio je „novim Vukom Brankovićem", stranim plaćenikom, narkomanom i političkim komandantom ustaško-balijskih neprijatelja srpstva. Za Dragoljuba Mićunovića je tvrdio da je bio staljinistički siledžija koji je seljacima čupao brkove i jahao popa. Koštunicu je javno opisivao kao perverznjaka, sodomistu koji svojim mačkama vadi zube kako ga ne bi povredile dok ga oralno zadovoljavaju.

Na isti način obrušavao se i na prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Kad je osnovao Srpsku radikalnu stranku, Šešelj se predstavljao kao monarhista. Na naslovnoj strani stranačkog biltena "Velika Srbija" stajao je grb s krunom, a govore je završavao sa "živela kraljevina Srbija". Tako je bilo u prvoj fazi, dok nije oko sebe okupio iskrene monarhiste, koji su obnovu kraljevine shvatali kao povratak korenima i definitivni raskid s tekovinama komunizma. U sledećoj fazi, Šešelj je dobio zadatak da kompromituje tu ideju i njenog reprezenta princa Aleksandra.

- Usrani princ oko sebe je okupio budale koji su se nazvali „krunskim savetom". To je krivično delo kojim se krši Ustav. Srbija je republika, a onaj debil Karađorđević nije krunisan. Nijedan monarhista ne može da prođe psihijatrijski pregled - urlao je Šešelj 1992. u Skupštini Srbije.

Kao svog kandidata za kralja Srbije istakao je "naslednika loze Nemanjića" Alekseja Drugog Romanova Dolgorukova, zvanog Aleksis Anžujski, inače belgijskog državljanina rođenog u Zairu.

Šešelju nije smetalo što je Aleksis zbog prevara osuđivan na zatvorske kazne u Belgiji i Španiji. Nezvanično krunisanje je održano u madridskom motelu "Monte perdido". Aleksis je dobio obećanje da će doći na srpski presto, a Šešelj je dobio lentu Reda malteških vitezova. Sprdnja je uspela, Srbima se zgadila priča o obnovi kraljevine, stekli su utisak da im je lepše s dvorskim ludama na političkoj sceni.

Šešelj se još žešće obračunao sa četničkim pokretom, koji je obrukao na najsramniji način - vlastitom pojavom. Taj zadatak je izvršio na Vidovdan 1989, kad ga je Momčilo Đujić promovisao u vojvodu. Pravi vojvoda, već u poznim godinama, dozvolio je sebi slabost da poveruje Šešelju.

Dao mu je 150.000 dolara, kupio mu Bosovo odelo i skupe Martid cipele. Nije dugo prošlo, pokajao se. Đujić je oduzeo Šešelju čin vojvode, a ovaj ga je optužio da je ucenjeni senilni starac, koji se plaši da će ga Amerikanci izručiti Hrvatskoj zbog ratnih zločina iz Drugog svetskog rata.

I ta šarada je završena loše po četnički pokret, dobro za Šešelja i Udbu. Takva sudbina zadesila je sve i svakoga ko je imao bilo kakav kontakt sa Šešeljem. Gde god je branio Srbe, danas njih nema. Dizao je granicu od Karlobaga do Virovitice, sad su na njoj zatravljeni grobovi naivnih nesrećnika koji su mu verovali.

Kao što je Hrvate klao zarđalim kašikama, Amerikance je na Kosmetu mlatio bejzbol palicama. Kao što je tokom "Oluje" bombardovao Zagreb, Beč, London i Rim, tako je Teslinim tajnim oružjem obarao "avakse" i "tomahavke". Rezultat je bio isti. Šešelj je pobedio, Srbija je ostala bez Kosova. Radikali nisu uspeli da odbrane "kolevku srpstva", ali oslobodili su čak 34 stambene jedinice u Beogradu, u koje su se smestili stranački junaci - Toma Nikolić, Aleksandar Vučić, Dragan Todorović, Zoran Krasić i ostali paraziti.Sad, kad njegov gazda Vučić tvrdi da na Kosmetu nema "ni metar srpski", vojvoda poslušno ćuti.

Bio je poslušan prema svakome od koga je imao koristi. Zaklinjao se maršalu Titu, ali on je umro prerano da bi i na njemu profitirao. Više sreće je imao sa Slobodanom Miloševićem. Prvi mu je čestitao pobedu na predsedničkim izborima 1990. godine. Taj gest nije prošao neprimećeno, ni kod Miloševića, ni u DB-u. U znak zahvalnosti, SPS i DB su podržali Šešeljevu kandidaturu za upražnjeno mesto narodnog poslanika.

- Šešelj se pokazao kao lojalan i ne ispoljava želju za preduzimanjem štetnih samostalnih akcija. Njegov protivkandidat iz SPS-a treba da bude nepodoban čovek koga ćemo nekoliko dana uoči izbora moći da kompromitujemo. Finansiranje Šešeljeve kampanje treba da preuzmu naša preduzeća koja se time bave - navodi se u dokumentu Glavnog odbora SPS-a. S takvom podrškom i vlastitim političkim nastupima Šešelj je na vanrednim izborima u beogradskoj opštini Rakovica pobedio kandidata Demokratske stranke, slavnog srpskog književnika Borislava Pekića.

Idilična saradnja Miloševića i Šešelja je trajala gotovo tri godine. Milošević je javno podržavao vođu radikala, dižući mu rejting kod nacionalista i patriota tvrdnjama da „samo njegova partija ne zavisi od finansijske pomoći iz inostranstva i zato što je dosledan u izražavanju svog političkog mišljenja". Uz pohvale, Šešelj je dobio dozvolu da švercuje naftu preko stranačke firme "Velika korporacija".

- U jednoj tranši uvezli smo 8.000 barela, oko 1,3 miliona litara nafte, na čemu smo zaradili više od milion maraka. Predložio sam Šešelju da napravimo fond preko koga ćemo tim novcem pomoći siročadi naših palih dobrovoljaca. On mi je odgovorio: "Nisam ih ja pravio, ne moram da se brinem za njih".

Šešelj je ratni profiter bez trunke ljudskosti. Stekao je ogroman novac, a nikad ni dinara nije dao nekoj udovici ili siročiću - pričao je Slobodan Jović, jedan od najbližih Šešeljevih saradnika od osnivanja SRS-a do kraja 1994.

Politička i poslovna ljubav "omiljenog opozicionara" i srpskog vožda trajala je dok Šešelj nije procenio da Milošević više ne može izdržati pritisak sankcija i inflacije i da je vreme za sukob. Šešelj ga je udario tamo gde je najosetljiviji. Rafalnim uvredama je zasuo Miru Marković, nazivajući je crvenom vešticom sa Dedinja, kojoj je mesto na lomači.

- Zašto Vojislav Šešelj, Srbin iz Bosne, zdrav i relativno mlad muškarac, fizički i politički veoma aktivan, izdržljiv i oran, u jeku strašne borbe srpskog naroda protiv ustaša i muslimanskih ekstremista, nije sa svojim narodom? Umesto što se po beogradskim ulicama šeta sa pištoljima o pasu, više bi mu pristajalo da sa oružjem ode na neko od ratišta u Bosni, tamo gde padaju granate i gore kuće. Lako je ratovati protiv mene, teško je protiv mudžahedina. Lako je na konferenciji za štampu, teško je na frontu. Lako je u stranci, teško je u vojsci. Lako je, ipak, u Beogradu, teško je, zaista, u Sarajevu. Zašto Vojislav Šešelj u Beogradu ratuje sa mnom, umesto da u Bosni ratuje sa muškarcima - zakukala je Mira, a njen vapaj Miloševićevi jurišnici, pre svih Milorad Vučelić, preneli su u Skupštinu, gde su Šešelja zasuli optužbama da je ratni profiter, komandant paravojnih formacija i fašista koji simbolizuje smrt i kriminal.

Šešelj nije birao sredstva u brakorazvodnoj parnici. Miloševića je nazivao pijanim izdajnikom, kome bi bilo najbolje da se ubije, kao što su mu se ubili otac i ujak. Ne samo vođa, nego svi radikali, po naređenju, skupštinske govore obavezno su počinjali rečenicom "Slobodan Milošević je najveći kriminalac koga je majka Srpkinja rodila".

Posle petooktobarskog puča, Šešelj je targetovao novog "najvećeg kriminalca", Zorana Đinđića. Svestan Đinđićeve namere da ga transportom u Hag eliminiše s političke scene, Šešelj mu je pretio ubistvom. Najavljivao je streljanje i sudbinu kralja Milana. Kad se to obistinilo, crveni vojvoda je dodao gas, mrtvog Đinđića je optuživao da je bio šef mafije i zaklinjao se da će s bagerom raskopati grob u Aleji zaslužnih građana i probosti ga glogovim kocem, baš kao što je nekad pretio svom bivšem idolu drugu Titu.

Pred Haškim tribunalom nastavio je gde je stao. S jedne strane, branio se pametno, hrabro i dostojanstveno. S druge, brukao je i sebe i sve Srbe koji su ginuli i ubijali pod njegovim pokroviteljstvom. Bez stida, na robiji je uživao u društvu Tute Naletilića, komandantom "Kažnjeničke bojne", koja je hercegovačke jame napunila Srbima, i Rasimom Delićem, komandantom muslimanske armije BiH, odgovornim za zločine u logoru Kamenica. Istovremeno, dok je širio bratstvo i jedinstvo sa svojim krvavim ortacima, sarađivao je s haškim istražiteljima, kojima je cinkario Borislava Pelevića, bivšeg komandira Arkanove Srpske dobrovoljačke garde.

Povratkom u Srbiju dokazao je da se nije promenio. Kao nekada Miloševiću, danas verno služi aktuelnom diktatoru, svom višestrukom kumu i političkom sinu Aleksandru Vučiću. Odustao je od želje da se osveti njegovoj deci čim je Vučić pristao da ga kupi.

Na pitanje jednog svog saradnika da li je tačno da je Šešelja podmitio sa osam miliona evra, Vučić je prasnuo u smeh: "Ne, ne... Voja je mnogo jeftiniji..." Iz Šešeljevog okruženja cure priče da mu Vučić, preko jedne advokatske kancelarije, daje mesečnu apanažu od 40.000 evra.

Šešelj odrađuje posao do poslednjeg centa. Šešelj je oteo stan porodici Barbalić i za pripadnost ustašama optuživao njihovog šestogodišnjeg sina Darija. U tom stanu već 24 godine živi Šešeljeva sekretarica Ljiljana Mijoković Mihajlović. U hiljadama drugih stanova ne žive deca koja su stradala u radikalskim ratnim avanturama. Za njih Šešelj ne mari, besan je na svakog ko pomene Vučićevu, živu i delimično zdravu, decu. Ko god ukaže na odgovornost aktuelnog diktatora, taj treba da bude uhapšen ili streljan. Takvim lavežom pudlica dokazuje vernost svojoj čivavi na steroidima.

Moć zna da pomuti i mnogo veće i bistrije glave nego što je Vučićeva. Uveren da mu niko ne može ništa i da će večno vladati Srbijom, narcisoidni diktator uživa u Šešeljevoj servilnosti. Laskavu kritiku - „vrhunski manipulator", „izuzetno obrazovan i vredan", „posvećen svom poslu"... - shvatio je kao kompenzaciju za sva ona primitivna poniženja koja je trpeo 15 godina u SRS.

Tek povremeno, Vučića iskustvo opomene da Šešelju ne sme da veruje, zato ga drži na kratkom povocu. Plaši se da će se Šešelj, čim se steknu uslovi, setiti obećanja da će se osvetiti njegovoj deci. Tada će se Vučić i svi njegovi naći u pravoj, neuporedivo većoj opasnosti od verbalnog delikta.

Nema zla koje je zadesilo ovaj narod a da ne liči na vođu radikala. Da nesreća bude veća, kad rak odradi svoje, ostaće trajno zatrovana političa scena, puna mrlja od Šešeljevih izliva agresije. Ako Šešelj i Vučić ne budu zajedno najureni u prošlost, Srbima neće trebati kalendar, ostaće ukopani u mraku i glibu devedesetih.

A1.

Šešelj razotkrio čoveka koji je pretio Vučiću ubistvom!

Tema današnjeg Jutarnjeg programa su konstatni napadi pojedinih političara i novinara usmereni na porodicu predsednika Aleksandra Vučića.

Kako bi prokomentarisao aktuelnu situaciju, putem Skajpa, se u Jutarnji program uključio lider SRS, Vojislav Šešelj.

Voditelji su ga ljubazno zamolili da prokomentariše konferenciju za štampu i obraćanje predsednika Vučića.

Ne može on unapred da kaže da niko neće biti uhapšen. Ovde se preti njegovoj maloletnoj devojčici i sinu Vukanu koji ima samo 2 godine. To je monstruozno! Ko je uopšte taj Milovan Brkić? I zanima me najviše od svega, ko njega finansira? Koliko se ja sećam, u ono neko vreme, Milovan Brkić bio je umrežen sa službama bezbednosti, radio je protiv Miloševića. Kasnije je radio za Danicu Drašković, pa se posvađao sa njom i otišao da radi za onog ko plati više.

Trebalo je odmah da bude uhapšen jer je pretio detetu od 2 godine. Ovo je ozbiljna stvar. Vučić može da mu oprosti kada bude uhapšen, ili da mu da aboliciju. On ne može da se ponaša kao otac deteta u ovoj situaciji, nego kao šef države. Bes me neki uhvatio zbog toga. Država mora da reaguje, ne može da se ponaša kako ko hoće. Vučić je suviše mekan, i sažaljive prirode, daleko od toga da je sramežljiv.

Kako kažnjavati te pojedince, upitala je voditeljka.

Kada se preti maloletnom detetu, moraju se sankcionisati osobe koje to čine. Zatim, svako ko izaziva paniku među narodom tokom vanrednog stanja mora biti uhapšen. Pitam se, možda je na ovaj način blokirana sloboda akcija, ako se unapred oslobađaju krupne zverke.

Izvor: Alo