Natrag

NESTAJANJE

Knjiga Banislava Gulana, ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (17)

VINSKI PUTEVI I STRANPUTICE

Branislav Gulan, je član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, Naučnog društva ekonomista Srbije, novinar, književnik i publicisa, koji se pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće Društva novinara Vojvodine u 2019. godini! U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' dobitnik je ovogodišnje ,,DARODAVNICE'' - NAJVIŠEG PRIZNANJA Društva za narodno prosvećivanje SVETIONIK iz Kragujevca. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Sveti Stefan u brdima

Iako imamo bolje uslove i od Francuza vinogradi u Srbiji se neprestano krče, a uvoz vina guši domaću proizvodnju. Ne tako davno bili smo zemlja čokota, grožđa i vina, a danas slavske kolače prelivamo uvoznim crnjakom.

Poznate Rajačke pimnice, Rogljevo i druga prastara naselja, traže odgovor kako se može oživeti u svetu priznata tradicija proizvodnje i spravljanja poznatih vina. Kad su osamdesetih godina XIX. veka francuski vinogradi stradali od filoksere, a potomcima Gala zapretila prinudna vinska prohibicija, Francuzi su dolazili u Negotinsku krajinu po kalemove vinove loze i vino plaćajući čabar (jedan čabar 50 litara) suvim zlatom-''napoleonima''.

Tada su u Rajačkim pivnicama, Rogljevu, Rajcu, Smedovcu i ostalim selima tog kraja podignuta naselja u čast i slavu vina. Ali, nisu samo Francuzi dolazili u ovaj kraj Srbije, već su i vinogradari iz Negotinske krajine učili ovaj težak posao, koji iziskuje posvećenost i veliku ljubav - u Monpeljeu u Francuskoj, odakle su doneli mnoga znanja i usavršili veštinu pravljenja ovog pića za bogove.

Vino isceđeno od grožđa koje je raslo u vinogradima ogrejanim suncem i do 265 dana u godini, čuva se u vinskom selu takozvanim pivnicama, odnosno ''pimnicama'' kako ih meštani zovu. Toliko sunčanih dana u bivšoj Jugoslaviji imao je samo Hvar. Ne tako davno bili smo zemlja čokota, grožđa i vina, a danas slavske kolače prelivamo uvoznim crnjakom.

U selu se radi i konači, a u vinskom naselju, koje u svojoj okamenjenoj lepoti podseća na Sveti Stefan, ali u brdima, čuvaju se bačve skrivene zidovima debelim i do 80 santimetara, na temperaturi, koja je i po letnjoj pripeci i po zimskom mrazu uvek 12 do 16 stepeni Celzijusovih. Iz Rajačkih i Rogljevskih ''pimnica'' puca pogled na seoska domaćinstva i vinograde u nizini, sve tamo do granice sa Bugarskom, gde je carinski prelaz Mokranje - Vidin.

Svetska retkost

Kompleks Rajačkih pivnica i sela oko njih, ili kao to u samom mestu i oklini kažu pimnica je svetska retkost koja zaslužuje da se nađe pod zaštitom UNESKO-a. U njemu ima čak 270 vinarskih podruma, specifičnih zdanja sa posebnom atmosferom koju najviše cene ljubitelji dobre kapljice...

Kada se ulazi, penjući se iz sela Rajac u blizini Negotina u ovaj zaselak, stiče se utisak koji izaziva i htenja nekih od fantomskih gradova izgrađenih za potrebe snimanja filmova. U ovom kompleksu niko ne stanuje osim vina, ali iza gotovo jednoobraznih zdanja vinskih podruma nije praznina kao iza kulisa već bačve sa poznatim rajačkim vinima.

Nigde na Balkanu ne postoje specijalno građeni objekti van sela čija je isključiva namena proizvodnja i čuvanje vina, a u blizini vinograda, kao u Negotinskoj krajini. Te pivnice su nastajale od polovine XVIII-tog do tridesetih godina prošlog veka. Kuće su ušorene i povezane ulicama, sokacima i trgovima.

Podrumi su delimično i ukopani u zemlju, a na spratu su prostorije za boravak samo u doba berbe ili negovanja vina. Ovde se uzgajaju i autohtone sorte grožđa od kojih se dobijaju vina specijalnog bukea. To je ''začinak'', ''četereška'', ''bagrina'' i crna ''tamjanika''. Ono što sigurno ovde nećete naći je pivo. Zato zabunu i izaziva i naziv - Rajačke pivnice.

Jedno od logičnijih objašnjenja koje smo dobili je da se ovaj kompleks zapravo zvao pinice ili pijnice, po tome što se ovde dosta pije vino. Ali, da li je greškom ili namerom, neko je to u katastru svojevremeno pokrstio u pivnice.

Sve je nastalo kako ističe prof. dr Boža Mihajlović, (čovek iz ovog kraja i vlasnik jedne od ''pimnica'') još 1713. godine kada je ovde zavladala Austrougarska.

Do tada ovim krajem harali su Turci, a narod nije poštovao zakon po kome nijedno zdanje ne sme biti veće od ''turske čalme'', otomanske građevine, pa je 1710. godine veliki broj starih vinskih podruma spaljen u znak odmazde. Vinice, što je bio pravi naziv za ove građevine, počele su da se obnavljaju i pri građenju je korišćen kamen peščar, ali i takozvana čobna - smešano blato i slama na drvenoj osnovi.

Zbog takve gradnje u ovim vinicama temperatura varira tokom godine samo za oko pet stepeni, što pogoduje čuvanju vina. Od 270 vinskih podruma, po rečima Mihajlovića, rođenog Rajčanina, koji i sam ovde ima svoju vinicu, očuvano je više od 200. Ovde turisti još uvek ne dolaze, ili veoma malo organizovano, ali kada počne obnova vinica za njihov dolazak neizbežan dodatak pri obnovi svih zdanja trebalo bi da budu i ''jazluci'' (terase) sa kojih pogled puca na dolinu Timoka.

Kao kontrast istinskim prirodnim lepotama ovog kraja deluje baš taj pogled, jer obale Timoka još trpe posledice ekološke katastrofe od pre blizu tri decenije kada se u Borsku reku, a zatim u Timok, izlio sadržaj flotacije borskih rudnika. I sada posle toliko godina uz obale Timoka nikakvo bilje ne niče.

Vino leči srce

Ali, kada probate vina iz ovih podruma zaboravite na ovu davnu nesreću. Belo vino koje je proizvodio pokojni Mile Stanković zvani Pečurka, on zove ''rajski belo'', mada zna da se ono proizvodi od sorte belog grožđa koja preovlađuje na obalama Rtanje i zove se rajnski rizling. Kada sam ga upoznao pre tri deceniej bio je pun elena, predsednik Mesne zajednice Rajačke pimnice, proširivao vinograde, hteo da pimnice budu turstičpko mesto. Nije dočekao sve da to ostvari. Završio je život u poznim godinama u jednoj od svojih pimnica.

To sam saznao pre tri godine, kada sam boravio u pimnicama, pa sam mu posetio i grob. Sahranjen je ndealko od piminice u kojoj i danas živi vino. On mi je pričao, kada je bio predsednik Mesne zajednice, da u selu Rajac, gotovo i nema onih koji umiru od srčanih oboljenja i pate od bolesti krvnih sudova. To je dokaz, vele, da vino blagotvorno utiče na zdravlje. Doduše, nismo ih pitali da li ima onih koji imaju problema sa jetrom, jer to je pitanje mere u pijenju, a ne da li je vino zdravo ili ne.

Već decenijama, sela u Srbiji propadaju i ekonomski i demografski, a čak četvrtina od 4.700 sela nestaće u naredne dve decenije. Na spisku sela koja još nisu ugašena, crnotravsku mahalu Dećeve održava još samo troje stanovnika. Posle 76 godina u Crnotravskoj mahali Dećeve osveštan je krst. Celu akciju pokrenula je Bilja Dojčinović koja živi i radi u Beogradu i nada se da će osvećenje krsta doprineti duhvonoj obnovi ovog kraja.

Iako se teško kreće bez štapa, osamdesetogodišnja Nada Đokić jednostavno je, kako kaže, morala da dođe do centra svoje mahale Dećeve da pored krsta zapali sveću.

Sveštenik u ovu mahalu nije zakoračio 76 godina. "Kao i u drugim mahalama, i u Dećevu je živelo mnogo ljudi. Škola je bila puna dece", priseća se Nada vremena kada su se ovde još slavile slave i kada se živelo drugačije. "Sada sam ostala samo ja i ovaj događaj je za mene poseban."

U mahali Dećeve danas žive tri starije osobe. To je bilo pre nekoliko godina, a ptianej je da li su one danas žive? Vođeni željom da se nešto promeni da se ovoj i drugim mahalama vrati život, porodica Dojčinović je za početak odlučila da sagradi krst kao simbol okupljanja i povratka korenima. "Uzbuđena sam, srećna i tužna u isto vreme. Na ovo smo se ja i moja porodica odlučili i da bi sačuvali uspomenu na mog brata koji je nedavno preminuo, a koji je jako želeo da se ovaj krst podigne", kaže Bilja Dojčinović. Sveštenik Nikola Adamović smatra da je ovaj događaj izuzetno važan za ovaj kraj, jer se ljudi vraćajući veri, vraćaju svojim korenima. Mahala Dećeve je deo mesne zajednice Brod, a Brod je nekada bio opštinski centar.

Primer porodice Dojčinović daje nadu da će se ljudi koji su ovde rođeni, ali i njihovi potomci sve više vraćati rodnom kraju. "Ovde sam svakog leta. Tada je mahala puna ljudi i sigurna sam da će Crnotravci sve više vraćati rodnom kraju", kaže Leposava Stamenković. Predsednik Mesne zajednice sela Brod Ranđel Nikolić kaže da su pre petnaestak godina u samom Brodu obnovili crkvu."Osvećenje ovog krsta nama koji živimo ovde daje nadu da ovaj kraj ima budućnost", dodaje Nikolić. Za Crnu Travu i Brod kažu da je zavičaj iza božjih leđa.

Oni koji su ostali ovde da žive prošli su pravu golgotu, a krst u Dećevu je dokaz da se žrtva isplati i da je duhovna osnov svake druge obnove, zabeleženo marta 2013. godine. I u ovom delu južne Srbije još se više priča o vinu i nekadašnoj proizvodnji nego što se ono proizvodi. A, region Vlasotinca, Crne Trave i drugih delova, nekada je takođe bio poznat po proizvodnji i izvozu kvalitetnog vina.

Pljačkaška privatizacija uz pomoć države, koje je sprovodena i u ovom delu južne Srbije ugasila je velike proizvođače, zatvorila hotele i podrume. Ima vinograda, ali su to sad mali proizvođači za Srbiju. Mali, ali imaju viškove grožđa i vina koji nemaju kupaca. I u ovim delovima juga Srbije nekada je bilo na desetine hiljada hektara vinograda i na stotine podruma.

Skoro svaka kuća je imala podrum u kojoj se proizvodilo vino. Velike firme su nestale ostalo je malo sitnih proizvođača. Proizvode grožđe i vino za sebe i tek ako poneko naiđe da nešto kupi. Vinari u tom kraju, ali i svim drugim delovima Srbije, gde ima vinograda kažu da je najveća uvreda kada ih neko pita koliko si napravio vina. Mladi se nasmeju, a starci odmah kažu: me nepravimo, već proizvodimo vino! Praviti se može i od vode kada se u njoj zamuti neki obojeni prašak!

Nekad se živelo sa vinom i od vina

Cele porodice iz više generacija ovde žive sa vinom i od vina. To je isticao i pok. Gradimir Stanković - Grade koji ima podrum u Rogljevu. On je u svom podrumu godišnje prerađivao 70 tona grožđa, od čega najveći deo je ubirao sa svojih plantaža. Na obližnjim brdima oblivenim suncem poseduje tri hektara špalirskog zasada vinograda sa sortama grožđa za proizvodnju vrhunskih vina: kaberne, sovinjona, crni burgundac, game, šardone, rajnski i italijanski rizling... Pored proizvodnje grožđa i vina poseduje voćnjake i proizvodi rakije dunjevaču, šljivovicu, travaricu i komovicu.U domaćinstvu Gradimira Stankovića su četiri generacije.

Mi živimo od vina, sa vinom i za vino, kaže Grade. Cilj nam je da u narednom periodu uz održavanje postojećih zasada modernizujemo podrume i angažujemo se na razvoju vinskog turizma. To znači da svi putevi vina u ovom regionu moraju ovuda da prolaze!

Ovo vinogorje nalazi se na istoj geografskoj širini kao i Bretanja u Francuskoj. Ali, sada se ovde mogu videti i zapušteni vinogradi. Jer, po rečima ex direktora ''Srbijavina'' Radeta Jovanovića, u Srbiji je nekada bilo 150.000 hektara vinograda, dok se oni danas nalaze samo na oko 22.000 hektara. Iako statistika daje pogrešan podatak da ih ima čak na 70.000 hektara. To je realna mogućnost i želja Srbije. Sa tih vinograda u Srbiji dobija se oko 300.000 tona grožđa.

Od toga je oko 140.000 tona je tržni višak. U boljim rodnim godinama sa vinogorja u Srbiji dobije se i do 400.000 tona grožđa, ali se ono ne koristi na pravi način. Veliki deo propadne...

Međutim, ima godina, koje ne pogoduju grožđu i vinogradima. Prema statističklim podacima mi u zemlji imamo 338.110.000 čokota i rod po jednom čokotu procenjuje se na oko 0,9 kilograma, pa i više. Tako je početkom septembra 2005. godini statistika iznela podatak da je te godine rod grožđa bio 289.456 tona. Ali, kasnije su došle kiše i taj rod je bio još manji. Rod je tada bio manji za 30 odsto u odnosu na 2004. godini u za 25 odsto u odnosu na desetogodišnji prosek. U 2008. godini rod grožđa je bio 414.000 tona, što je bilo za 17,2 odsto više nego prethodne godine. Grožđe je u toj godini, prema ocenama stručnjaka, bilo odličnog kvaliteta, sa visokim sadržajem šećera, kao retko kad, od preko 20 odsto.

Vino se pije viljuškom

Nije dobro što smo i pored izvanrednih uslova, sve manje zemlja vina i vinograda, a sve više uvozimo vino, čak iz 27 zemalja! Jer, već tri decenije kod nas traje lagano satiranje vinograda i opadanje potrošnje vina. Sa svega sedam do osam litara popijenog vina godišnje po stanovniku, odnosno dvadesetak, ako se uzmu u obzir i žestoka pića nastala od vina i grožđa, spadamo u red zemalja s veoma niskom potrošnjom.

Nekadašnji stručnjak iz Ministarstva za poljoprivredu Vlade Srbije Darko Jakšić, koji je i idejni tvorac, novog vinogorja u Srbiji, ističe da se u EU prosečno po stanovnuiku troši 25, a u Srbiji danas najviše 11 litara vina godišnje. Izgubili smo trku i sa jeftinim rakijama i pivom. Jer, vino se pije ''viljuškom''.

Sa opadanjem životnog standarda i kupovinom moći potrošača i plasman vina zakonomerno opada. Treba reći da više od 85 odsto vinograda nalazi se u rukama seljaka. Danas selo i seljak nisu zainteresovani za taj skup, težak i znalački posao. Jer, loza traži slugu. Za podizanje hektara vinograda potrebno je 30.000 evra, ali ono što se daje agrarnim budžetom samo je ipak ''kap vode u moru'' ukupnih troškova.

Čak i kada se sve savlada, pa još i dobro rodi, dođe niska otkupna cena i višemesečno pa i godišnje zakašnjenje u plaćanju. Eto, cena grožđa je već godinama se samo simbolično menja. Seljaku se plaća zavisno od ponude i tražnje, a tako je bilo i svih prethodnih godina. Međutim, kreatori agrarne politike zaboravljaju da seljak sve pamti i dobro zna da računa. Uvek, pa i danas pomažće državi kada joj je teško.Međutim, ona mu to nikada niej vratial. Najbolje se videlo sad za vreme viraq koron,a kada sumoram da se bore da izađu na njive i obave prolćnu setvu na dva milioan hetkara, kako bi obezbedili dovoljnio hrane za sledeću godinu.

Činovnici iz ministrarstva poljoporivrede teško su razumeli da za obavljanej radova postoje rokova, kada se seje, šećerna repa, pkada kukuruz, suncoket pa soja. U svojim izjvama su čak mešali kada je setva i žetva. Bilo je primera da su govorili da se u proćnoj setvi seje i pšenice... A, pšenica se seje u jesen od septembra pa optimalni rok je uvek do 25. oktobra! Može i malo kasnije do mesec dana, ali to uvek ostavi traga naprinose i kvalitet.

I u ovom delu istočne Srbije sad se mogu videti i zapušteni vinogradi. nebriga države, kažu. Kako tvrdi Boža Mihajlović pod lozom u ovom vinogorju i dalje ima oko 1.000 hektara. U Negotinskoj krajini nekada su stvorene još dve autohtone sorte grožđa od kojih je, naravno, od kog se proizvodilo vino. To su crni i beli ''otelo'' i ''kerbomet''. Ali ustanovljeno je da se pri vrenju šire od ovog grožđa oslobađa velika količina metil alkohola koji je kao što se zna, veoma štetan po zdravlje. Zbog toga su ove sorte grožđa dospele na crnu listu i zabranjene su pre tridesetak godina. Vinogradi sa ovim grožđem su raskrčeni i ova vina je gotovo nemoguće bilo gde pronaći.

Sa ovog područja se godišnje dobiujalo oko 100 vagona vina. Još se pamte i uspesi ovdašnjih vinara koji su u Londonu 1922. i 1927. godine dobili zlatne medalje za vina autohtonih sorti grožđa. U novijem periodu ''Krajina vino'' iz Negotina uspelo je da 1996. godine uđe među 20 najkvalitetnijih proizvođača i dobije sertifikat za izvoz u Englesku svog vina ''game''.

Ovo crno vino prošlo je i sve kontrole i do čak 7.000 uzoraka iz celog sveta svrstano je među najbolja.

Mesto napaćene seljačke duše

Do Rajačkih pivnica stiže se iz Negotina uskim putem koji na četiri mesta preseca prugu, a zatim kroz samo selo Rajac sve do vrha brda. Ovde telefona nema. Ima samo struje, vode, vina i duše. Seljačke napaćene duše, kako kažu vinari. Ali u ovim vinskim selima vije se i duh Svetog Trifuna (pa se svakog 14. februara okupljaju vinogradari i svete lozu) zaštitnika vinara i vinogradara. Današnju žitelji sela ističu da je najberićetniji period bio onaj između dva rata. Država je garantovala otkup po stimulativnim cenama. Ovde je tada živelo 1.800 ljudi, danas ih ima manje od tri stotine.

Otvaranje vinskih puteva

U Srbiji se ponovo danas govori o otvaranju vinskih puteva. Do pre dve godine bilo ih je deset. Oni bi značajno doprineli podizanju kvaliteta vina i odrazili bi se povoljno na standard proizvođača kao svih onih koji bi bili uključeni u ovu akciju. Ti vinski putevi bi omogućili kreativno i brzo oživljavanje i oplemenjivanje turističke ponude Srbije s obzirom na to da je već sada, u devet vinogradarskih regiona, moguće uz malo dorade i edukacije, uspostaviti ovakve vidove turizma. Mnoga vinogradarska područja sama organizuju, za vreme berbe, neke male svečanosti kao što su ''Pudarski dani'' u Irigu, ''Vršačka berba'', ,,Karlovačka bera'', ''Župska berba'', pa na dane vina u gradu grožđa i gvožđa - Smederevu, na dane obeležavanja berbe na Paliću gde se na pesku loza gaji gotovo 2000. godina, a aromatizovano vino se nekada proizvodilo i u manastiru - Vrdnik, a podno Oplenca se nalazi kraljev podrum gde se nekada takođe proizvodilo kvalitetno vino, a u Sremskim Karlovcima dobar glas imaju vina proizvedena od suvog grožđa - suška, od koga se pravio čuveni karlovački ausbruh - samotok. To vino i danas možete nabaviti u Sremskim Karlovcima. Autentično vino ovog kraja je "Bermet", koje su trgovci još pre 150 godina izvozili u SAD, a prema nekim podacima "Bermet" se nalazio na vinskoj karti ''Titanika''. To ide u prilog činjenici da bi jedna dobro organizovana akcija, koja bi bila trajna, sigurno imala uspeha i svima donosila kako zadovoljstvo tako i prihod. Uostalom ako bi radili po ugledu na svet, ali i bivše članice SFRJ (Hrvatsku i Sloveniju) vinski putevi bi nas sigurno približili Evropi.

EU i naši propisi

Srbija je 2009. godine dobila i Zakon o vinu i drugim proizvodima od grožđa. Sad je u toku nova izrada. Ovaj zakon treba da uredi proizvodnju i promet grožđa za proizvodnju vina, da zaštiti geografsko poreklo i kvalitet domaćeg grožđa, vina i drugih proizvoda od njega. U toku je izrada pravilnika o novoj rejonizaciji vinogradarskih područja u Srbiji. Pravilnikom će biti utvrđšene granice i nazivi vinogradarskih područja, preporučene sorte za uzgoj i maksimalni dozvoljeni prinos, kaže ex državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Željko Radošević.

Pravilnik je deo Zakona o vinu i biće usklađen sa novog regulativom EU u toj oblasti. Ovaj budući pravilnik treba da omogući razvoj vinogradarstva i vinarstva u siromašnijim regionima gde su ograničeni uslovi za uzgoj drugih poljoprivrednih kultura, a uticaće i na razvoj sela, jer po novim propisima vinarije moraju da se nalaze u regionima u kojima se nalaze i vinogradi.

Očekuje se da će pravilnik omogućiti i bolji sistem subvencionisanja vinarstva i vinogradarstva jer će od 2011. godine subvencije dobijati samo novopodignuti zasadi vinograda sa sortama koje su određene pravilnikom da se gaje u određenim regionima.

Ovo je samo prva faza rejonizacije, kako bi se omogućilo funkcionisanje oznaka geografskog porekla vina, a detaljnija rejonizacija će se sprovesti kroz tvining projekat vredan 1,3 miliona evra, čija se primena očekuje od 2011. godine.

A.

NESTAJANJE SELA I NESTAJANJE SRBIJE

TUGA S JUGA: Neprave, nego proizvode vino!

Osvećenje ovog krsta nama koji živimo ovde daje nadu da ovaj kraj ima budućnost, kažu Crnotravci

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane