Natrag

Feljton

Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević (6)

Događaji koji slede nakon ubistva

Ovo dvostruko ubistvo, delo brozovskog iseljeništva, izraz dna srpskog društva, nije ono što sme da uđe u povest koja bi se ostavila našoj deci. Odbegli od Broza, oni su Broza nosili sobom. Sam zločin po sebi je jedan od mnogobrojnih zločina dece brozovskog vremena. Kao takav pre pripada brojevima nego nekom posebnom predmetu istraživanja. Ono što ovaj zločin čini posebnim je ubistvo male nevine devojčice, Ivanke Milošević, koja je u to vreme imala devet godina. Njena glava je bila razmrskana, a telo izbodeno noževima. To je što čini ovaj zločin posebnim, čime se ovaj zločin razlikuje od mnogobrojnih brozovih zločina koje je Broz doneo sirotinji. Ubijena je bila devojčica.Nevino dete je platilo glavom obračun između jednog nadrilekara, jednog nesveštenika, nekolicine besposličara, promašenih ljudi, jednog ratnog zločinca, društvenog dna Brozovog nevremena, sa blagoslovom Brozovih diplomata. Objavljujemo izvode iz knjige Mihaila Šaškijevića, uz njegovu saglasnot, o događajima koji nisu poznati srpskoj javnosti, a koji osvetljavaju ubistvo književnika Dragiše Kašikovića i njegove kćerke, kao i opis delovanja srpske emigracije oko SNO u Americi

Mihailo Šaškijević

Iz razloga koji do sada nisu objašnjeni Bogoje Panajotović, kratko vreme nakon ubistva Kašikovića, ponudi svoje usluge federalnim vlastima koje su već godinama vodile istragu protiv članova organizacije SOPO, na prvom mestu protiv protojereja Stojka Kajevskog. Kako je i Panajotović bio član te organizacije to on prihvati da na sebi nosi skrivene slušalice koje bi zabeležile sve razgovore Stojka i njegovih „bombaških" saradnika. Tom prilikom nije zabeleženo samo ono što se odnosilo na sledeće „bombardovanje" nego je bio i otkriven ceo privatan i vrlo žalostan život članova te moćne i za UDBU zastračujuće nazovi organizacije.

Nekoliko članova organizacije SOPO budu uhapšeni (Stojko Kajevski, Nikola Živović, Radoš Stevlić, Nikola Kavaja, Boško Radonjić i Životije Savić).

Drugi nisu hapšeni niti optuživani, iako još uvek mogu da budu jer zločini paljevine ne zastarevaju. Većina tih drugih članova organizacije SOPO, osim Živka Kajevskog (brata Stojka) su bili beznačajni, dok su vlasti Živka Kajevskog ostavile na miru jer je „jedan u porodici dosta". Osim toga Živko je imao stalan posao u nekoj tvornici, dok Stojko nikada nije hteo da se primi stalnog zaposlenja.

Ostavljen je na miru i Miomir Radovanović, jer je odavno prekinuo sa tom grupom, a sa druge strane za njim su već tragale poreske vlasti radi višegodišnje utaje poreza. Federalne vlasti su htele da zadrže samo Stojka Kajevskog, ali iz neznanja, gluposti i zbunjenosti svi su završili na sudu koji ih je sve osudio, iako ni sudija nije bio zagrejan da osudi bilo koga drugog osim Stojka .

Neposredno posle hapšenja članva SOPO-a , u jesen 1978. godine Nikola Živović menja svoj iskaz koji je dao u vezi ubistva Dragiše Kašikovića. Neposredno posle ubistva Kašikovića Živović je jasno svedočio da se je cele te noći do svitanja dana kockao sa Panajotovićem i drugima.

Nekoliko dana nakon što se Panjotović pojavio kao svedok federalnih vlasti Živović naglo menja svoje ranije svedočenje i sada tvrdi da je Panajotović napustio kockanje oko ponoći, te da je on taj koji je ubio Kašikovića. Detektivi su ovu izjavu sa gnušanjem odbacili. Nažalost mnogi iseljenici su u to poverovali i počela je haranga protiv Panajotovića. Time je istraga još i više otežana. Umesto da pomognu detektivima, iseljenici su činili što su mogli da otežaju njihov rad.

Neki iseljenici i to ne mali broj, su i dalje vrlo uzbuđeno ne navodili, nego baš vikali da je ubica Bogoje Panajotović. „Bogoje radi za FBI, FBI radi za Udbu, prema tome Bogoje radi za Udbu, a UDBA je ubila Kašikovića. "

Neverovatno, ali to nije bila jedina glupost koju je iseljeništvo prihvatalo. Iseljeništvo je uvek lako prihvatalo najneverovatnije priče o tajnim organizacijama, masonima, Jevrejima, tajnoj vatikanskoj službi, engleskoj službi, francuskoj službi, pa čak i o japanskim samurajima. „Oni su jaki. Oni imaju para. Njih oni plaćaju. Mi tu ne možemo ništa." Nije čudo da je priča o Bogoju Panajatoviću kao mogućem ubici i saradniku Udbe preko FBI-a, ma kako komična i odvratna bila, u takvoj sredini prihvaćena.

Jedan izvor te priče su oni koje je Panajotović prisluškivao i čija delovanja je prijavio, na prvom mestu Nikola Živović, što je razumljivo. Nikola Živović nije imao niti hrabrosti, niti snage da se sam obračuna sa Bogojem Panajotovićem nego je pokušavao da navede američke vlasti da one to za njega učine. Jedino što je postigao je da su te vlasti njega prezirale kao čoveka lošeg karaktera.

Taj prezir se preko te grupice počeo da širi preko celog srpskog iseljeništva. Srbi su malo po malo postajali parije. Sami nisu ništa činili da se njihovo društvo oslobodi takvih ljudi, nego su ih i prihvatali.

Tu priču širi i Miomir Radovanović i to daleko veštije nego što je širi Nikola Živović. Miomir Radovanović, iako tvrdi da je „Bogoje taj" , ne prijavljuje to istražnim vlastima. Tu priču su uskoro počeli da prihvataju mnogi koji nisu imali ama baš nikakav razlog da se ta laž širi. Niko od tih koji su to glasno tvrdili nije u vezi toga podneo prijavu (čak ni anonimnu) protiv Panajotovića. Znači da su i oni bili svesni da su lagali. Krivica za to je sada počela da pada na celokupno srpsko iseljeništvo.

Jednom osuđen na dvanaest godina zatvora Kajevski pokušava da ponudi ono što zna u vezi Kašikovićevog ubistva u razmenu za smanjivanje kazne. Federalne vlasti u čijoj nadležnosti nije bilo to ubistvo odbijaju da razgovaraju sa njim.

Da je bilo u pitanju samo jedno ubistvo mnogo lakše bi društvo moglo da izvede zločince pred pravdu. Nažalost bilo je toliko prekršaja zakona od strane brozovskih iseljenika, da bi svaki novi zločin ometao istragu onog prethodnog. Dobijao se pogrešan utisak da je celokupno brozovsko iseljeni štvo jedan skup zločinaca koji sam sebe održava kao društvenu celinu.

Pored zločinaca iseljeništvo je prorešetano još i varalicama, sitnim lopovima, kockarima, neozbiljnim, neodgovornim i zlonamernim javnim radnicima, bilo politikantima, bilo popovima, te poremečinim ljudima i brozovskim doušnicima.

Zanimljivo je da su mnogi prekršioci zakona svojih novih domovina posle raspada brozvoštine prišli ili Tuđmanu, ili Karadžiću, ili Miloševiću. Svaka tica svome jatu.

Da zabeležimo samo kao uzgred neke slučajeve koji bacaju svetlo na opšte stanje brozovske kopiladi. Stvaranje brozoioda, jedne posebne biološke vrste.

Otmica zrakoplova i priključenija

Ovu glupost je Brian Murray, redar policije u Nju Jorku platio glavom, a jedna Amerikanka, Julija Schultz, udata Bušić, dugogodišnjom robijom. Julija, rođena 20.IX.1950 godine je vec 1970. godine imala mali okršaj sa brozovcima kada je u Zagrebu sa balkona crkve Svetog Stevana bacala letke. Za to su je brozovci izbacili sa Brozovog vlasničkog područja i zabranili joj da Brozoviju posećuje. Verovatno na nagovor Bruna Bušića, koji je živeo u Parizu, nekoliko hrvatskih dečaka pod vođstvom Brunovog sinovca Zvonka Bušića, krenu na njujorško uzletište sa eksplozivom sa namerom da oslobode Hrvatsku.

Zvonko Bušić je bio vrlo stasit mladić i kao takav zapažen od Julije. Ona, pak, ne ispitujući druge osim telesnih osobina mladog Zvonka pristane da se uda za njega. U pitanju je bila devojka iz bolje kuće. Nažalost. Zvonko je već imao okršaj sa redarima kada je 2.II.1970 godine bio u gradu Klivelandu države Ohajo uhapšen, jer je uperio revolver na nekog čoveka. Julija, kao i njeni roditelji su to znali. Zašto su njeni roditelji posle toga njoj dopuštali da ima bilo šta sa takvim čovekom i zašto je ona sama posle toga imala bilo šta sa njim neobjašnjivo je.

On, čovek bez zanimanja, bez obrazovanja, bez budućnosti, nevaspitani ulični prostak, a ona mlada žena, obrazovana, sa kulturnim ophođenjem i sa karijerom pred sobom. Nije samo Zvonko bio poznat kao siledžija. Zvonkov partner u oslobođenju Hrvatske, Petar Matavić je jednom premlatio nekog jadnika jer je ovaj imao radio čas, program koji nije bio u skladu sa njegovim, Petrovim, oslobodilačkim mislima. Ti dečki zatraže od Julije da prevede na engleski proklamaciju o stanju Hrvatskog naroda koju je napisao Bruno Bušić. Zamisao je bila da oni otmu zrakoplov i da priprete da će razbiti zrakoplov ako četiri vodeća američka lista ne objave njihovu proklamaciju na naslovnoj stranici svojih novina.

Kako zamisle tako i 11.IX.1976 urade. Medjutim da pokažu nedužnom svetu da oni zaista misle ono što brbljaju, jave da je postavljena u nekom sandučetu na njujorškom uzletištu, neka bomba. Kada je Brian Murray, po službenoj dužnosti, prišao tom sandučetu bomba eksplodira i ubije ga. Za ubistvo redara sleduje električna stolica. Hrvati poviću da je redar sam kriv, jer nije bio pažljiv. Istini za volju za ovo nisu krivili fašističkog srbijanskog kralja Aleksandra.

Jednom u zrakoplovu objave da će ili biti kako oni kažu, ili će zrakoplov uništiti, a putnicima šta Bog da. Američke novine objave na naslovnim stranicama sitnim slovima njihovu proklamaciju, koju nazovu "Text on Demands", a u kojoj stvarno nije ništa rečeno.

Kada je zrakoplov stigao u Pariz, Francuzi im bez reči stave lisice na ruke i vrate ih u Nju Jork.

Zvonko Bušić, star 30. godina, živi u Nju Jorku,Julija Schultz-Bušić, stara 27.vgodina, živi u Nju Jorku, Petar Matavić, star 31. godinu, živi u Nju Jorku, Franjo Pešut, star 25. godina, zivi u Klevelandu, Ohio, Marko Vlašić, star 26. godina, bez stalnog mesta boravka.

Julija je bila prva koja je shvatila kakav zločin je napravljen i počela je da plače. Poslovnim i porodičnim ljudima su se umešali u život, nateravši ih da umesto svojim poslom odu u Čikago, odu njihovim poslom u Pariz, i što je najgore, redar je bio ubijen. Julija je znala Hrvate, ali ne i Srbe. Srbi bi joj lepo rekli: "Ako ti se puca ti idi na Miljacku pa ti pucaj, a nemoj da koristiš druge narode kao zaklon." Zvonkov zemljak Gavrilo Princip je sam pucao.

Posle toga su ih novinari nazivali, ne borcima za oslobođenje Hrvatske, nego "Bunch of Thugs" - gomila siledžija.

Nekoliko dana nakon toga hrvatski pop u Nju Jorku, neki fra Mladen Čuvalo, plati Nikoli Kavaji i Bošku Radonjiću tri tisuće dolara da "bombarduju" crkvu Svetoga Ćirila i Metoda, crkvu kojoj je on, fra Mladen, dušebrižnik.

Po dogovoru fratar skloni sve što bi moglo biti oštećeno, te nešto pre pola noći 16 rujna 1976 godine se Nikola i Boško privuku crkvi i u nekom sokaku između crkve i Hrvatskog doma zapale neki sitan eksploziv. Sve je urađeno pažljivo da ne bi fra Čuvalo bio oštećen. Fratar je onda krivio brozovce, udbaše, Beograd, srbokomuniste. Time je hteo da skrene pažnju sa otmice zrakoplova na rad Brozovih agenata. Mnogi su to znali, ali niko na Kaptolu u Zagrebu to nije hteo da zna.

Na Kaptolu se drže Vuka Karadžića (iako je Vuk Srbin): "Ko peva zlo ne misli." Zapravo oni su ga i upotpunili: "Ko ne misli, zlo ne misli." Zato oni šest dana ne misle, a sedmi dan pevaju. Uostalom zašto da misle kada hrvatska vlast misli za njih?

Crkveni ološ Srba i Hrvata je uvek snosio najveću odgovornost za širenje mržnje i ratna huškanja. Da nije njih te zemlje bi živele u miru. Taj isti rukopoloženi ološ koji bi preko dana palio jedne protiv drugih, je preko noći u zločinačkom podzemlju sarađivao. Oni nisu verovali u hrišćanstvo, hrišćanstvo im je bilo izvor prihoda. Okupljanje ološa oko crkava je postala svetska pojava. Sposoban čovek može da pruži društvu daleko više radeći izvan crkve, te on ne ulazi u crkvene redove.

To u crkvi izaziva nedostatak kadra i crkva da bi popunila svoje redove prima u sebe svaki ološ. Tako je i sa drugim delovima društva. Tehnologija raste mnogo brže nego količina znanja i pameti u svetu. Nedostatak pameti se prikriva proizvodnjom velikog broja ljudi nedoškolovanih i nespremnih za svoju struku. U tu prazninu ulazi kriminal kojem se suprostavlja nesposobna birokratija.

Zvonkovom društvu su sledovale dugogodišnje robije. Ubistvo redara se plaća životom. Zvonko i Julija dobiju dugotrajnu robiju sa pravom da posle deset (Zvonko), odnoso osam (Julija) godina mogu da podnesu molbu za uslovni otpust. Ostali dobiju malo manji broj godina isto tako sa pravom na molbu za uslovni otpust, posle jedne trećine izdržane kazne. Tokom robijanja Zvonku pođe za rukom da na nekoliko dana pobegne iz zatvora i time izgubi pravo na uslovni otpust.

Hrvati su bili neobično ponosni Julijom koju su nazivali "Hrvatska Nevjesta".

Kasnije su između tih ljudi počeli obračuni koje je Bruno Bušić u Parizu platio glavom. Uz veliku pompu telo mu je preneseno na Mirogoj, gde mu je podignut nadgrobi spomenik. Redarevoj udovici i siročadi Hrvatski domoljubi su dali neku sitninu.

Petar, Franjo i Marko su nestali. Oni ne vode brigu o Zvonku, a ni Hrvatska ne vodi brigu o njima.

Tuđman je zamolio američku vlast da se Zvonko pusti, ili barem da mu se smanji kazna. Bio je odbijen. Međutim predsednik Republike Hrvatske general dr Franjo Tuđman se nije setio redarove udovice i njegove siročadi.

Zvonko nije umro u zatvoru nego kada je dojadio Amerikancima bio je pušten da bi pokušao da ode u svoju rodnu domovinu. Nekako je našao Zagreb, ali to nije bila više njegova rodna domovina onakva kaku je on sebi zamišljao. Ni Julija nije bila više onakva kakvu je davno nekad ostavio. Negde je nabavio samokres. (Ko je bo tako lud da isluženom robijašu da samokres!?!). Sve svoje teškoće oko oslobađanja Hrvatske je rešio jednim metkom sam sa sobom samom sebi. Uz veliku pompu je bio sahranjen na Mirogoju. Na sahrani je bio i pretsednik Matice Hrvatske učeni povijesničar Igor Zidić.

Julija sada živi kao umirovljenik u Zagrebu. Radila je u nekom uredu za rasčišćavanje mina. Sigurno je da oseća grižu savesti za ubijenog redara, te sada ona sama želi da se mine otklone.

Ona za taj ceo siledžiluk snosi najveću krivicu. Ona je školovana žena, odrasla u civilizovanoj zemlji, njena dužnost je bila da te neškolovane uličare i prostake spreči u izvršavanju tog nasilja. Nažalost poprimila je shvatanja tog ološa, ne da se pohrvatila, nego se pohercegovčila. Ostalo joj je samo da iza sebe vidi svoju izgubljenu mladost i promašeni život.

Kriminalno podzemnje nije niko poznavao tako dobro kao Slobodan Milošević. On za ambasadora u Švedskoj pošalje čoveka koji je bio poznat kao stručnjak za tuču - Aleksandra Prlju. Posao brozovskog diplomate je da se bije, a to je Prlja znao najbolje. Prlja je počeo svoju karijeru kao Brozov ulični batinaš. On je u vreme "tršćanskih demonstracija", 1953. godine, kada je masa na ulicama morala da viče "Život damo, Trst ne damo!" i "Pela đukela!" provalio u američku čitaonicu, razbijao prozore i svom snagom svoje ogromne glavurde udario upravnika biblioteke William King-a.

Udarac je bio tako snažan da je Mr. King ostao nekoliko sati u dubokoj nesvestici i još nekoliko dana u bolnici. Broz se kasnije izvinjavao strancima, platio za razbijene prozore. Prlja se upisao na Medicinski fakultet, što u ono vreme nije mogao svako.

U Švedskoj je Prlja pokušao da srpsko iseljeništvo dovede u red, ali ga je narod u zemlji pretekao, pošto je u međuvremenu doveo Slobodana Miloševića u red. Prlja pažljivo sve do svoje smrti nije izlazio na ulicu.

Ovde može da se napomene da su u početku brozovske okupacije, u Beogradu živeli u istoj zgradi, ili u zgradi pored zgrade, general Franjo Tuđman (Frankopanova 16 - da bi bio bliži Glavnom generalštabu), Branko Ćosić, Vladimir Rolović, Edo Brajnik, kao i neki sitniji brozovci (Frankopanova 34, na uglu ulice Kralja Milana).

U čijim stanovima i sa čijim pokradenim pokućstvom, to čak ni oni sami ne znaju. Edo Brajnik je došao iz Slovenije u Beograd gde je učio primitivne crnogorske udbaše posebnim načinima mučenja. Edo Brajnik je taj koji je uveo sadizam u udbu.

Na primer, vezali bi čoveka i stavili ga u vreću, sa glavom izvan vreće. Zatim bi tu vreću sa čovekom obesili o balkon četvrtog sprata i udarcima klatili sa tog balkona na susedski balkon. Na susedskom balkonu bi ga čekao drugi udbaš i udarcem vratio prvom. Drugi način mučenja koji je bio specijalnost Ede Brajnika je bio da čoveku vežu ruke na leđima, stave ga na stomak, onda mu vežu i noge i zatim vežu žicom konopce kojima su vezane noge i ruke. Tada stave kuku na tu žicu i čoveka uzdižu od zemlje. Mučeniku pucaju svi zglobovi i na rukama i na nogama. Niko ne može to mučenje da izdrži ni dve minute pre nego što se onesvesti.

Sve najbolje i sve najgore u Jugoslaviji je došlo iz Slovenije.

U tom susedstvu je živeo i Mihailo Đorđević, sudija vojnog suda koji je potpisao brozovsku odluku da se đeneral Mihailović ubije. Njegov sused je bio profesor Medicinskog fakulteta dr. Radojević. Supruga Mihaila Đorđevića nije mogla da podnese brozovsku i partijsko-marksističku dosadu svog venčanog druga te je navraćala do profesora Radojevića. Uskoro je susedstvom počela da kruži priča da je profesor Radojević "osvetio Dražu".

Priča o Vladimiru Roloviću kao španskom borcu nije bila jedina spletka zalutalog iseljeništva. Svaka iseljenička skupina je imala svoje spletkare. Srbi su bili u tim poslovima intelektualno daleko ispod Hrvata. Srpske spletke su bile brutalne i prozirne, uvek na uličnoj razini, ne jednom počinjene od ljudi koji su imali kliničku mentalnu prošlost. Hrvati su dosezali mnogo dalje.

Napravili su spletku Ankici Tuđman, po kojoj je ona ukrala neke stare haljine. To je napravljeno tako vešto da su mnogi tome verovali i da su sami vodeći Hrvati, umesto da pljunu na to, počeli da tu spletku ispituju i da se od nje brane. Najprljavija spletka je bila napravljena u vreme kada je Artuković bio izručen Brozovom vampiru.

Hrvatski dečki su tvrdili da je Artuković bio, ni više ni manje, nego ljubavnik kraljice Marije. To je bilo toliko prljavo i besmisleno (kako se time može Artuković pred sudom u Zagrebu da brani?) da su sami Hrvati počeli tu spletku da nijeće. o Otmica aviona

Dok su hrvatski dečki oteli zrakoplov Nikola Kavaja je oteo avion.

Kada je porota federalnog suda 1979. godine proglasila Stojka Kajevskog, Radoša Stevlića, Nikolu Živovića i Nikolu Kavaju krivima, sudija naredi šerifu da Kajevskom stavi lisice na ruke i da ga odvede u zatvor, dok ostali mogu sa slobode da sačekaju na njegovu odluku o visini kazne.

Jednom u zatvoru Kajevski zamisli pakleni plan. Reči će Kavaji da je on sklopio ugovor sa "ustašama" koji "imaju u svojim rukama celu drzavu Peru". Kajevski je zaista sa tim i takvim ljudima imao dodir što će se videti iz kasnijeg izlaganja ("Upad u nemački konzulat"). Neka on, Kavaja, otme avion i onda će naterati pilota da ih odvede u Limu gde ih "ustaše" čekaju. Sve je sređeno, nema šta Kavaja da brine. Kada Kavaja to bude uradio Kajevski će reci federalnim vlastima da je on, Kajevski, čovek koji poštuje zakon i da kao takav neće da ima ništa sa Kavajom. Time će cela pažnja biti usredsređena na Kavaju, a on, Kajevski, može da dobije neki popust prilikom izricanja presude. U najgorem slučaju to može da mu posluži za dobijanje ranijeg uslovnog otpusta.

Kako je Kavaja bio čovek koji je imao reflekse na kojima bi mu svaki tigar mogao da pozavidi, ali kojeg je urođena sposobnost rasuđivanja bila takva da mu ne bi pozavadila ni jedna četvoronožna životinja, to je Kavaja za Stojka bio idealan izbor čoveka koji bi mogao da ostvari njegov pakleni plan.

Kajevski nekako doturi Kavaji predlog "odlaska" u Peru, te Kavaja u avionu kojim je iz Nju Jorka dolazio u Čikago na izricanje presude, naredi pilotu da ima da sluša njega, Kavaju. Imao je neko oružje i do sada nije nikome jasno kako ga je proturio u avion. Prema nekim pričama neke Hrvatice koje su bile na aerodromskom osiguranju u Nju Jorku su ga propustile. Neki kažu da je Kavaja rekao da se zove "Kaleva", misleći na Božu Kalevu, te su ga one „kao svog" propustile. To nije isključeno jer je Kavaja imao dodira sa ustaškim društvom u Nju Jorku.

Jednom na aerodromu u Čikagu zatraži da se Kajevski pusti iz zatvora, ili će on sve da baci u vazduh. Kajevski je to očekivao i odmah je rekao vlastima da on sa Kavajom neće da ima posla, jer je on, Kajevski, pristojan čovek koji poštuje zakon.

Kavaja je osetio da mu je izvučen tepih ispod nogu. Umesto da sada on kaže vlastima šta mu je Kajevski naredio, on primi u avion svog advokata, koji nije bio neki, da se kaže, vešt svom poslu, te ga advokat nagovori da umesto u Peru ode u Irsku, jer Irska nema ugovor sa Sjedinjenim Američkim Državama o izručenju kriminalaca.

Zaboravio je da Irska ima pravo da ga ne pusti na svoje državno područje. Kada je (sada sa novim velikim prekookeanskim) avionom stigao u Irsku, Irci ga proglase nepoželjnim gostom, te mu bez reči stave lisice na ruke i vrate ga u Nju Jork. Četrdeset godina.

Zanimljiv je bio krajnje neprofesionalan rad lokalnih vlasti u Čikagu. Još pre nego što je avion sa Kavajom stigao u Čikago vlasti su znale šta se u avionu događa. Gradska policija je imala svoje ljude koji su bili izvežbani za takve slučajeve i pored toga ne mali broj službenika koji su govorili srpskohrvatski. Tu su bile i federalne vlasti.

U to vreme predsednik opštine grada Čikaga je bila Jane Burne, nesposobna, nametljiva, napadna i nadasve osvetoljubiva žena, koju su žene uz inat muževima izabrale za predsednika opštine.

Ova je bila pozavađena sa gradskim odbornikom Edvardom Vrdoljakom, poreklom Hercegovcem. Brat Edvarda je bio Viktor Vrdoljak, viši službenik gradske policije i izvežban za pregovore sa Jugo-ludacima. Iako nikada nije bio u Hrvatskoj, Viktor je govorio odlično školovani hrvatski jezik, zapravo hercegovački. Ako bi Viktoru pošlo za rukom da nagovori Kavaju da se preda, onda bi Viktoru porastao autoritet. Bez obzira što je u avionu bilo 130 putnika, čiji životi su bili u opasnosti, Jane Burne naredi da se Viktor povuče sa pregovora. Ona zna šta radi jer žene znaju bolje. Na njegovo mesto je poslan Karlo Dobric, čovek sa manje iskustva, koji nije uspeo da nagovori Kavaju da se preda.

Dok su ozbiljni ljudi pokušavali ludoj ženi da objasne šta se može, a šta se ne može, prošlo je dragoceno vreme. Umesto da se pomogne Kavaji da sam dođe do zaključka da bi bilo za njega najbolje, da se sada otrese Kajevskog i njegovog uticaja, on ostane u avionu sa svojim advokatom koji ga nagovori da ode u Irsku i time poveča svoje krivično delo.

Fenomen „lude žene" je poznat društevnim naukama. Jedna luda žena je je već sama po sebi društvena opasnost, ali kada se nađu u paralelnoj suprotnosti dve lude žene štete mogu biti neprocenjive. Nedavni primer u srpsko-američkim odnosima je slučaj Mire Miloševićeve i Klintonove Hilari.

Ni sam Henri Kisindžer koji je neosporno jedan od največih američkih državnika dvadesetog stoleća, nije bio stanju da ludoj ženi objasni šta ima smisla, a šta je katastrofalna besmislica. Te dve lude žene su uspele da unište vekovni, ne samo prijateljski nego i bliski odnos srpskog i američkog naroda. One su uspele da pozavede radne i poštene ljude sa obe strane i da istovremeno zbliže njihova podzemlja.

U ovom slujčaju Mira i Hilari su same bile podzemlje. Podzemlje može koji put da bude racionalno, ali nikako ako je luda žena il capo u podzemlju.

Koliko sati je aerodrom u Čikagu bio zatvoren i time sprečen putnički saobračaj! Koliko košta jedan avion od Čikaga do Irske sa samo dva putnika, koji nemaju putničku kartu! Kolika šteta je naneta američkoj, pa i svetskoj privredi tim ludačkim postupkom Nikole Kavaje i ne manje paklenim planom Stojka Kajevskog!

Posle skoro dvadeset godina provedenih u zatvoru Kavaji je oprošteno dalje izdržavanje kazne. Ali pošto on nije bio američki građanin, on je stavljen u logor stranaca koji treba da se vrate u zemlju iz koje su došli. Nastupila je teškoća. Kavaja je došao iz Jugoslavije, a ta zemlja više nije postojala. Ni jedna nova država iznikla iz brozovštine nije htela da ga primi. Na jedvite jade se našao Kavajin brat u Beogradu koji ga je primio.

Kavaja je u Jugoslaviji pisao svoje uspomene. Pošto je bio nepismen, uspomene mu je pisao (za novac) neko drugi. Spominje se i "Bora Čorba". Nije važno. Dok je Nikola Kavaja živeo u Beogradu Stojko Kajevski je „stari kraj" oprezno zaobilazio.

Kada je Nikola Kavaja umro ispraćaju njegovog tela iz Beograda u Kavajino rodno mesto je prisustvovao i gospodin Vuk Drašković bivši šef kabineta druga Mike Špiljka. To je bilo u vreme kada se stvaralo brozovsko podzemlje i ko je koga tada upoznavao to samo gospodin Vuk Drašković zna. Svaka sličnost između gospodina Vuka Draškovića i gospodina Igora Zigića pretsednika Matice Hrvatske, sa jedne strane i sličnost između Zvonka Bušića i Nikole Kavaje sa druge strane je slučajna.

Upad u nemački konzulat

Kada su nemački teroristi iz grupe Baden-Meinchof bili 1978. godine uhvaćeni u Dubrovniku, Nemci zatraže njihovo izručenje. Brozovci iskoriste taj zahtev i postave protuzahtev tražeći da se neki jugo-teroristi izruče njima. U prvi mah Nemci uhapse Stipu Bilandžića . Dva Hrvata u Čikagu (Mile Kodžoman, star 31. godinu iz Dervente i Božo Kaleva, star 36. godina, iz Livna) se odluče da Stipu oslobode.

Sa oružjem 29.V.1978 godine upadnu u nemački konzulat u Čikagu. Konzula, njegovu zenu i malodobnu ćerku zatvore u jednu sobu i zatraže da razgovaraju za Stipom koji je bio u zatvoru u Nemačkoj. Nemci im to odmah dopuste. Možda su predložili Stipi Bilandžiću da ako on želi oni će napustiti konzulat pod uslovom da Nemci njega, Stipa Bilandžića, puste na slobodu. Zna se da su između ostalog rekli: „ Samo mi reci ja ću ih sve baciti kroz prozor." Izgleda da im je Stipe oštrim glasom uz reči koje ne bi bilo poželjno da se ovde iznesu, rekao da odmah napuste nemački konzulat i da odu kući.

Kući nisu otišli, nego su otišli u federalni zatvor. Sa njima je otišao i Vinko Dizdar, kao saučesnik.

Jedan Hrvat zdrave pameti (a i toga u iseljenistvu koji put ima) je postavio retoričko pitanje: "Švicarska nema ni more, ni rudna bogatstva, ni plodne ravnice. Hrvatska ima i more i rude i plodne ravnice. Međutim Švicarska je jedna od najbogatijih zemalja sveta, a Hrvatska je puka sirotinja. Što Švicarska ima, a što Hrvatska nema?" Onda je isto tako retorički dao tačan odgovor: "Pamet, to je što Švicarska ima. Pamet, to je što Hrvatska nema."

Posto Nemci nisu podneli tužbu, hrvatski borci nisu mogli da budu suđeni za nasilje nad službenicima nemačkog konzulata. Osuđeni su samo za nasilni upad sa američke teritorije u nemački konzulat. Mile Kodžoman je proveo dve i po godine u zatvoru, a Božo Kaleva samo godinu i šest meseci. Vinko Dizdar je oslobođen optužbe, jer on kao nije učestvovao u tome nego im je samo donosio hranu.

Dok su čekali na suđenje sretnu se u federalnom zatvoru Stojko Kajevski i Vinko Dizdar. Kajevski prihvata da da intervju za "Hrvatski Tjednik", list Luburićevih sledbenika, koji uređuje Dinko Dedić u Australiji. Intervju je bio objavljen 19 rujna 1980 godine. Stojko priča Luburićevcima o potrebi rušenja Jugoslavije: "Ja sam uvek bio na stanovistu da Jugoslavija mora da se ruši.

Kada je bio na stanovništvu da je potrebno da se nešto i gradić kao celina, slično kao kada slobodni žele da ruše robijašnicu; nije moguce da neko kaže ja ću da srušim samo jednu ćeliju da bih oslobodio samo svog prijatelja ili rođaka." Kasnije se nadopunjuje: "Rušenje Jugoslavije "DA". Građanski rat "NE"!"

Nikada se ni jedna razumna bilo srpska, bilo hrvatska grupa nije ogradila od ovih ljudi.

Nezavisno od rada članova organizacije SOPO, detektivi su i dalje posmatrali Nikolićeve. Svedoci su rekli da je na jednom parastosu Ivanki i Dragiši, na koje je svake godine dolazilo sve manje i manje posetilaca, Đorđe Nikolić rekao sa tužnim izrazom lica: „Nije mi žao za tog ludaka, ali zašto je ubio (jednina, ne monožina!) devojčicu..."

Tokom 1982. godine Sefer dolazi pred iseljenike sa dobrom vešću. Objavio je prijateljima da su neki arapski šeici koje je on lečio u Londonu njemu ponudili oko sto miliona dolara sa niskom kamatnom stopom. On može da taj novac uloži u američke poslove sa visokom kamatnom stopom i da sa tom zaradom „podigne srpske manastire po celoj Americi."

Da bi se to učinilo potrebno je da se plate advokati koji za te usluge traže oko sto dvadeset tisuća dolara. „Ako mi pozajmite te pare posao je siguran." Nije poznato da je Sefer ikada bio u Londonu. Zapravo otišao je samo do Njujorka. Iseljenici su mu turali novac u ruke da bi se „podigli srpski manastiri po celoj Americi", odnosno da bi i oni dobili nešto od razlike u kamatnim stopama.

U prvi mah niko nije obratio pažnju na taj novi „posao dr. Sefera". Međutim nešto kasnije on prijavi bankrotstvo za dugove u visini od oko 360,000 dolara. Ostao je dužan 25,000 dolara za izdržavanje svog vanvračnnog detetra , kuća mu je bila prezadužena tako da mu je ćerka ostala bez krova nad glavom.

Ženu koja je živela sa njim i koju je koristio kao sluškinju u svojim lekarskim uredima je takoreći isterao na ulicu. Spisak poverilaca je više nego žalostan: njegovi najbolji prijatelji, starci bez ušteđevine, neka mala apoteka za neku sitnu sumu, neplaćen porez za tri godine i tako dalje. (Kao uzgred može da se napomene da je Sefer ženu koja je živela sa njim vodio u Vašington, gde ju je pred naivnim Srbima predstavljao kao ženu nekog senatora koja mu je „kao što vidite švalerka". Kao da će preko nje američki Senat osloboditi Srbiju. I to Srbi ozbiljno prihvataju.)

Posle ovoga ljudi su počeli da se pitaju u čudu šta se to zbilo. Prijatelji iz Njujorka su rekli da je Sefer išao gradom potpuno izgubljen, da nije znao šta govori i gde se kreće. Nije imao novaca ni da plati sebi večeru.

Vidak Ćelović je ponudio Seferu da sa tim „advokatima" pregovara njegov sin koji je bio američki advokat, ali Sefer je to odbio. Zatim je Vidak Ćelović razgovarao sa „posrednikom" tih šeika koji se predstavio kao nemački pukovnik u mirovini. Zvao ga je iz Njujorka, govorio je engleski sa stranim naglaskom.

Uveravao je prijatelja da je novac sigurno uložen.Tog pukovnika niko nikada nije video, niti se o njemu bilo šta zna. Niko ne zna da je Sefer ikada bio tužen za neke greške na lekarskom polju (malpractise), što znači da mu novac nije bio za to potreban. Iseljenici su rekli da je Sefer bio prevaren. Detektivi kojima je to rečeno su bez razmišljanja uzviknuli: „Ucena."

Ko je mogao da ga uceni i zašto?

Postoje dve mogučnosti. Jedna je da su ga ucenili udbaši koji su znali sve ono što je svojevremeno Brozov konzul Branko Lakić javio predpostavljenima u Beograd.

Druga mogučnost je da se Sefer zapetljao sa nekim mafiozima koje je on pokušao da nadmudri. Sa njima nije bilo šale i oni su mu ispraznili novčanik.

Sefer, iako predsednik Srpske Narodne Odbrane nije došao na kongres koji je održan u leto 1984. godine. Izgovorio se bolešću. Za novog predsednika Srpske narodne odbrane bude izabran Vukale Vukotić.

Tvornički radnik, čije obrazovanje je bila srednja škola u Crnoj Gori i jedna godina studija prava u Beogradu bez i jednog položenog ispita. Oženjen u Jugoslaviji pre rata, gde je za vreme rata silom prilika ostavio porodicu, da bi se kasnije u Italiji oženio sa Italijankom, bez da je ikome poznato da se razveo od prve žene. Pored toga što je Vukalu Vukotiću nedostajalo osnovno poštenje on je bio u osnovi „crnogorski zeleni" koji se nije uopšte osećao kao Srbin. Sefer je tog čoveka, dobro znajući ko je on i kakav je on, svojevremeno progurao na mesto podpredsednika Srpske narodne odbrane.

Za vreme Vukotićevog predsednikovanja nestaje arhiva Srpske narodne odbrane, veći deo zapisnika i biblioteke. Navodno sve papire, koje su mogli, su prodali nekom čoveku za otpad (recycling). Blagajničke knjige su nestale, nije se znalo ko šta uzima, gde šta ide. Fondovi Đure Đurovića, Draže Mihailovića i Save Bankovića u kojima je prema pisanjima „Slobode" bilo nekoliko tisuća dolara (4.X.1974, 31.I.1975, 7.II.1975, 18.VII.1975, 19.XII.1975, 5.III.1976) su jednostavno nestali. Slovoslagačka mašina je premeštena u Vukotićevu kuću gde je za honorar njegova ćerka kucala „Slobodu".

Nestala je zastava 51. pešadijskog puka Kraljevine Jugoslavije, koja je data na čuvanje Srpskoj narodnoj odbrani. Zastavu je sačuvao jedan Šiptar. Verno ju je čuvao celo vreme musolinijevske i brozovske okupacije. Zastava je u prisustvu kralja Petra II data lično u ruke Seferu. To je jedina pukovska zastava Kraljevine Jugoslavije koja nije pala Nemcima u ruke.

Zastava je u prvo vreme bila izložena na zidu glavne sale Srpske narodne odbrane. Jedne noći neki Srbin sa neke planine uzme makaze i iz grba Kraljevine Jugoslavije iseče šahovicu (hrvatski deo grba Kraljevine Jugoslavije). Ozbiljni ljudi počnu da protestuju, Sefer se smeje i sleže ramenima. Nestanak te zastave je zločin učinjem srpskom narodu. Niko nije nikada ne samo pozvan na odgovornost, nego niko nije nikada ništa u vezi toga rekao. To ukazuje na to da u Srpskoj narodnoj odbrani niti je bilo niti ima Srba.

Kako je još za Seferovog predsednikovanja oteran Radomir Stevanović koji je kao sekretar Srpske narodne odbrane vodio knjige koliko toliko uredno, to nije bilo čoveka koji bi stao na put delovanju Vukala Vukotića. Dužnost sekretara je vršio Rade Blagojević, čovek niti pismen, niti za Srpstvo zauzet, a najmanje pošten.

Dva siromašna radnika su pod zakletvom izjavila da im je Rade Blagojević uzimao novac da bi im izradio dozvolu boravka u Americi, da im to nije učinio, niti im je novac vratio (Volislav Stojanović za tisuću dolara i Milomir Stevanović za sedam stotina dolara). Treći svedok, Stanko Jović, piše da je dao Radu Blagojeviću pedeset dolara za upis u Srpsku narodnu odbranu, ali da od njega nikada priznanicu nije dobio. Zatim piše da je Rade krao iz bašte njegovog suseda paprike i krastavce. Nije ni čudo što je Srpska narodna odbrana prestala da bude srpska, da bude narodna, a najmanje srpskom narodu odbrana.

Rade Blagojević je imao vrlo uspešnog sina koji je jedno vreme bio guverner države Ilionois. Sa tog položaja je bio premešten u robijašnicu gde mu je dozvoljeno da čeka 15 godina. Kao guverner države Ilionois je stavio na prodaju položaj senatora države Ilinois.

Na sreću srpskih iseljenika američka štampa nije nikada objavila da je on „američki Srbin". Zapravo to i nije bio, niti „američki", a najmanje „Srbin". Ali ipak, što narod kaže, ne pada iver daleko od klade. Đura Radojević je rekao „Vukale je Srpsku narodnu odbranu pretvorio u svoju ličnu svojinu." To je rekao, ali nije ništa učinio da se to spreči.

Posle dve godine Vukotić umre. Od Srpske narodne odbrane nije ostalo ništa osim imena. Srpsku narodnu odbranu je iz temelja morao ponovo da diže doktor Rajko Tomović. Nešto potom umre i Uroš Sefer. Od čega je umro nije nikoga ni zanimalo. Možda samoubistvo (overdose). Da nije umro otišao bi u zatvor.

Dok su svi posmatrali Sefera i njegovo delovanje, niko nije obratio pažnju na delovanje Miomira Radovanovića i na događaje oko njegove krčme. Pre svega Dragica nije više htela da radi u toj krčmi. Rekla je da radi žalosti za izgubljenim detetom ne može više da radi. Međutim ubrzo je našla neki drugi posao. Đorđe je bez reči nastavio da radi kao konobar u toj krčmi. Zašto Dragica nije htela više da radi na tom mestu, a radila je na drugom, dok je Đorđe nastavio tamo da radi? Niko na to nije obraćao pažnju.

Posle nekoliko meseci Radovanović iznajmi krčmu Zoranu Zečeviću i Zoranovom „kumu" Ronu (Rade) Dabižljeviću. Za Dabižljevića kojekako, ali izvesno je da Zoran Zečević nije bio spreman za taj posao. Međutim oni su oko šest meseci vodili posao i onda se razišli. Radovanović je ponovo preuzeo krčmu, da bi posle izvesnog vremena prijavio bankrotstvo i krčmu zatvorio.

Kakav ugovor je postojao između te trojice (Radovanovića, Dabižljevića i Zečevića) nije poznato, ali posle razilaska se pričalo (istinito ili lažno) da je Zoran proneverio neki novac Dabižljevića. Nema podataka da je ta priča tačna, ali ona je postojala i namerno je proturana da bi se zamaglio stvarni razlog njihovog povlačenja iz krčme - pošto su prečistili novac nisu imali razlog da nastave poslovanje.

Zoran se od ranije poznavao sa Seferom. Jednom prilikom, još za života Dragiše Kašikovića, su neki uličari (Demir Sinanbašić, koji se zvao još i Mirsad Demirov, sa svojim drugovima) pokušali da skinu neke delove sa automobila koji su pripadali nekim članovima Srpske narodne odbrane i koji su bili u blizini parkirani. Sefer to dočuje, pozove Zorana Zečevića, da mu pedeset dolara i kaže da uredi da se sve vrati na svoje mesto.

Zoran uzme pare i sve je bilo na svom mestu. Uličari su bez pogovora vratili sve što su uzeli.

Zoran ode u Jugoslaviju, zatim učestvuje u prebacivanju narkotika iz Jugoslavije u Švedsku. Bude od švedskih vlasti uhvaćen zajedno sa svojim saradnikom Borisom Rađenovićem. Imali su 996 grama heroina. Zoran bude osuđen na devet godina strogog zatvora. To je bilo u rujnu 1993 godine.

Prijatelji koji su sa njim delili narkotike mu više nisu bili prijatelji. Rođaci nisu bili od pomoći. Advokata nije imao, a krivično zakonodavstvo i sudstvo su bili daleko iznad njegove veštine rasturanja narkotika. Umesto da ostane u Švedskoj gde bi sačeko uslovni otpust, on zatraži da doizdrži kaznu u Americi jer je američki građanin.

Šveđani to sa radošću prihvate. Jednom u Americi, rok za uslovni otpust mu je počeo da teče ne od dana hapšenja, nego od dana kada je došao u Ameriku. Tako da nije nikada stekao pravo na uslovni otpust, te je ostao skoro svih devet godina iza brave.

U Švedskoj u zatvoru Kumle, u Americi u zatvoru Marion u državi Ilinois. Oba zatvora su poznata kao najstrožiji zatvori za najgore zločince.

Podaci o ličnosti Zorana Zečevića su nejasni. Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi kada i gde je rođen, niti ko su mu roditelji. Jedino sa sigurnošću može da se tvrdi da Zoran Zečević pripada brozovskom kriminalu koji luta svetom sa krivotvorenim dokumentima, tražeći žrtve.

On je navodno peto dete nekih doseljenika iz Peći (koji su opet navodno Crnogorci), ali niko ne može da tvrdi da li su ti ljudi zaista njegovi roditelji, ili su mu oni pomogli da preko njih dođe u Ameriku. Sigurno je da je rođen posle rata (1945 godine), ali tačno kada, niko ne zna. Još manje se zna gde je rođen. Među tim svetom je uobičajeno da se krštenice krivotvore sa namerom da se lakše uđe u neku stranu zemlju.

Nije isključeno da je Zoran Zečević neki rođak koji je podmetnut kao sin bračnom paru koji je imao pravo da svoju decu dovede u Ameriku. Samim tim se dovodi u pitanje i njegova starost.

Tome mišljenju ide u prilog i to da kada je Zoran Zečević dopao zatvora u Švedskoj, njegova braća i sestra nisu pokazali ni malo zanimanja za njegovu sudbinu.

Ovo su činjenice:

Zoran Zečević je vrlo krupan i snažan čovek, visok preko dva metra i težak oko sto i dvadeset kilograma.

Zoran Zečević je bio u Čikagu poznat po tučama i grubostima.

Zoran Zečević je između 1990 i 1991 godine rasturao zabranjenu robu (narkotike) u Švedskoj zbog čega je završio u zatvoru. Nekoliko zadnjih godina (do 2000) je doizdržavao kaznu u US Prison Marion, Ill. Ovo su podaci koje je dao vlastima u Švedskoj: Name: Zoran Zecevic. Date of birth: Feb. 1. 1956. Place of birth: Czech Republic. (Nije isključeno da je Zoran Zečević imao krivotvoreni češki ili slovački pasoš.) Ovo su podaci koje o njemu daje US Department of Justice: Status: CTA from Sweden. Domicile: Des Plaines, Ill. Prisoner number: 04863-000 To be released: Sep. 17. 2000. No parole.

U vreme ubistva Dragiše Kašikovića Zoran Zečević je imao između dvadeset i trideset godina i živeo je u Čikagu.

Miomir Radovanović nije hteo da sarađuje sa detektivima u potrazi za ubicom Dragiše Kašikovića. Radovanović nije hteo da se seti ko su bili tajanstveni gosti koji su posetili njegovu krčmu neposredno posle ubistva nakon ponoći 19 lipnja 1977 godine i zadržavali Dragicu do tri sata u zoru sledećeg dana.

Nekoliko godina posle ubistva Dragiše Kašikovića, Miomir Radovanović je izdao svoju krčmu pod zakup Zečeviću, iako Zečević nije imao nikakvo iskustvo u ugostiteljskoj struci. To takođe ukazuje na činjenicu da Zečević nije u to vreme mogao ne samo da bude „dete", nego ni mladić. Posle nekoliko meseci krčma je bila vraćena Radovanoviću.

Izvesno je da u pitanju nije bilo ugostiteljsko poslovanje nego nešto drugo. Osim prečišćavanja novca ništa drugo ne može da se predpostavi. Zečević se kasnije, u Švedskoj, pokazao kao jedan od takvih ljudi. Sledi da su Zečević i Radovanović imali neke zajedničke interese.

Sigurno je da postoji određeni razlog radi kojeg Radovanović nije hteo da tokom istrage spomene Zečevića vlastima, iako je u pitanju bila nagrada od $ 25,000.- što bi Radovanović svakako zgrabio od bilo koga. Samo ne u slučaju ako bi time mogao da izgubi više nego što bi taj novac vredeo.

Postoji još jedna stvar koja nije do sada bila poznata javnosti. Ubica je iza sebe ostavio jedan trag. Taj podatak je poslužio da se pokaže ko nije ubio Kašikovića, ali nije mogao da pokaže ko ga je ubio. Tako su odmah kao moguće ubice bili odbačeni Mihailo Naumović, Bogoje Panajotović, Stojko Kajevski i Miomir Radovanović. Međutim, taj podatak NE ISKLJUČUJE Zorana Zečevića kao mogućeg ubicu. Zapravo Zoran Zečević je prvi i za sada jedini osumnjičeni čovek koji nije tim podatkom isključen kao mogući ubica.

U prvi mah je bilo nejasno iz kojih izvora je došlo do istražnih organa ime Zorana Zečevića. Tokom vremena to je malo po malo izbilo na površinu. Zoran Zečević je bio zatvorenik u švedskom zatvoru Kumle, gde je bio podvrgnut nizu psiholoških ispita. Ti ispiti su jasno pokazali švedskim psiholozima da Zoran Zečević ima iza sebe barem jedno ubistvo. To je brzo došlo do detektiva policije u Čikagu, kojima sada nije bilo teško da vežu to obaveštenje sa ubistvom Dragiše Kašikovića. Jednom rečju Zoran Zečević je pao na psihološkom ispitu u Švedskoj. On je dorastao srpskom šljamu, ali nije dorastao švedskim psiholozima.

Detektivi su se raspitivali o Zoranu Zečeviću. Žene, pogotovu starije žene, su se vrlo lepo izražavale o njemu. Međutim, detektivi su osetili da su ozbiljniji svedoci prestrašeni kada je reč o bilo kome iz porodice Zečevića. Jedna žena je u strahu rekla „Molim vas ne spominjite moje ime. Oni (porodica Zečevića) su razbojnici."

Prvi odgovor na ovo novo stvoreno stanje istrage sa namerom da se ovaj zločin prečisti, je bio zahtev nekih Srba da se o ovome ne govori, jer je to „naša srpska sramota" te nije najpodesnije da ceo svet o tome zna. Tačno, ali ako to mi sami ne iznesemo i ne prečistimo, neko drugi će to uraditi. Uradiće baš onaj koji tim iznošenjem može da nanese još jednu novu i veću štetu Srbima. „Vi prikrivate zločin, jer ste kao ceo narod zločinci." Zašto da se to pripiše Srbima? Bolje je da Srbi sami iznesu i sami prečiste svoj prljež i time spreće druge da to na još veću štetu srpstva učine. Ako nam čak i pođe za rukom da ovaj zločin prikrijemo, on će ipak ostati našoj deci, unucima i pokolenjima. Ako nismo u stanju da deci u nasleđe ostavimo naše uspehe jer ih nemamo, zašto da im ostavimo naše dugove, koji smo sami dužni da za našeg života isplatimo?

Drugi prigovor toj opravdanoj sumnji je bilo šaputanje da je Zoran Zečević bio dete u vreme ubistva. To je proturao niko drugi nego Đuro Krošnjar sveštenik crkve Svetog Vaskrsenja Hristovog. To je bila jedina Srpska pravoslavna crkva o kojoj bi u policiskim stanicama povremeno bilo reči. Sveštenik je govorio svojim vernicima ono što su oni hteli da čuju.

Do sada niko nije dao ni jedan podatak istražnim vlastima o Zečeviću. Zašto njegovi prijatelji čute? Braniti ga u kafani i šapatom nije isto što i dati istražnim vlastima neki određeni podatak koji bi pokazao da Zoran nije mogao da bude ubica.

Pada u oči i to da Đorđe Nikolić, koji je organizator tog krvoločnog zločina, javno ne brani Zorana Zečevića. Kada je ime Zorana Zečevića izbilo na površinu Đorđe Nikolić je zanemeo.

Samim tim Zoran Zečević postaje prvoosumnjičeni kao ubica Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević.

Iako se među iseljeništvom otvoreno govorilo da je Đorđe organizator tog ubistva, Đorđe nije ništa učinio da opovrgne te tvrdnje. Ako bi ga neko upitao za nešto u vezi tog on bi stavio ruke na grudi i rekao da je voljan da se u crkvi na ikoni Svetoga Save zakune da on nije organizovao ubistvo male Ivanke, ne spominjući ubistvo Dragiše Kašikovića.

Đorđu Nikoliću je smetalo da njegove pesmice nemaju ama baš nikakvu prođu na bilo kojem književnom tržištu. Čak ni na književnoj buvljoj pijaci. Kad god bi mu se ukazala prilika pokušao je da nešto učini za svoju književnu mrtvorođenčad.

Imao je susret sa Branom Crnčevićem, sa Matijom Bećkovićem i sa Dobricom Ćosićem. Za Branu Crnčevića nije ni važno, njegov ugled neće Đorđe Nikolić moći da učini gorim nego što već jeste. Ali šta da se kaže za dva člana Akademije, bez obzira na koje grane je ta Akademija spala?

Dobrica Ćosić nije znao ko je Đorđe Nikolić. Biljana Šljivić mu ga je podmetnula. Verovatno da je nju Đorđe moljakao, a ona ga se ne malo i plašila. Sa druge strane htela je da se otrese Dobrice, da ne bi gubila vreme sa njim. Neka ga Đorđe vozika i neka mu pokazuje znamenitosti Srba.

Međutim Matija je dobro znao ko je Đorđe. On ga je prihvatio i sa njim je imao bliži dodir. Ovo je šta istražni organi znaju o kretanju Đorđa Nikolića te samim tim i o Matiji Bećkoviću:

Niko nije posmatrao Matiju, on se sam podmetnuo.

Nije bez razloga kasnije Dobrica Ćosić rekao da književnici idu po Americi tražeći dodir sa emigrantskim podzemljem.

Ma šta se reklo za Dobricu Ćosića, da je ratni zločinac, da su mu ruke krvave, ipak niko nikada nije rekao za njega da je lopov i da je varalica. Međutim Brana Crnčević i Matija Bećković nisu ratni zločinci, oni nisu nikada nikoga ubili. „To have a killing on a market" ne znači ubiti nekoga na pijaci.

U vreme poseta tih i takvih književnika primljeno je nekoliko iseljenika u Udruženje književnika Srbije. Iako su svi znali da se to Udruženje sastoji od ratnih zločinaca, varalica, špekulanata, nepismenjaka, propalica, beskućnika, promašenih jadnika, udbaških doušnika, prodanih duša i da to društvo uživa zgradu koju je Broz oteo od pravog vlasnika (Auto klub Beograda) i dao njima, da bi oni sitni stihoklepci veličali njega, zagorsku gegulu, što su ti bednici i te kako pred svetom činili, ti iseljenici su čak i plaćali večere i možda dali nešto ispod stola, samo da postanu i oni članovi takve družine.

Nikad nikome nije palo na pamet da se javno ogradi od te manguparije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane