Natrag

Esej

Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (3)

Ugledan pisac i komunist

Povod za ovaj esej je poema Danila Kiša, koju sam kao antologičar uvrstio u „Čitanku srpske političke poezije", koju sam objavio zajedno sa Marinkom Arsićem Ivkovom 1999. godine. Razlog je što se oko Kiša već četvrt veka vode polemike, rasprave, svađe... koje nikako da se završe. Taman pomislimo da je gotovo, a pojavi se neka nova knjiga dokumenata, faksimila, prepiski, beležaka. Stoga je očigledno da pravi razlog tolikih turbulencija oko ovog pisca nije u njegovom pozajmljivanju tuđih tekstova, zbog čega je bio optužen za plagijat, nego u odnosu snaga na srpskoj književnoj i političkoj sceni.Tako je Kišov književni postupak, za koji se većina učesnika polemika izjasnilo da je legitiman, bio neka vrsta lakmusa urušavanja titoizma, što će dovesti do raspada države za koju su mnogi mislili da je uzorna i da može bude putokaz transformacije dogmatskog u demokratski socijalizam. Kišov slučaj pokazuje da je „mnogo toga bilo trulo u državi Jugoslaviji", što je dovelo do njenog kraja. Ja sam u eseju pokušao da ovaj problem sublimiram u analizi jedne pesme. Esej ima 4 (četiri) nastavka.

Ivan Ivanović

7.

Zanimljivo je da je Dobrica Ćosić govorio o tom putovanju Slavoljubu Đukiću za knjigu „Čovek u svom vremenu - Razgovori sa Dobricom Ćosićem", objavljenoj 1989. godine. (Te godine je Kiš umro.) Pošto u to vreme Kišova poema nije bila objavljena (a malo je verovatno da je Ćosoć znao za nju), jasno je da nije mogla da utiče na Ćosićev stav.

Da ukratko prepričam šta je Dobrica Ćosić rekao Slavoljubu Đukiću o svom putovanju sa predsednimom Titom na Galebu 1961. godine.

Da će biti putnik na predsedničkom brodu, Dobrica Ćosić je saznao decembra 1960. godine od Aleksandra Rankovića. Ranković je u to vreme bio u vrhu vlasti, odmah do Tita. Leka Ranković (drug Marko) je nazvao Ćosića i rekao mu da je na predlog druga Tita određen u državnu delegaciju koja će posetiti afričke zemlje.

Ćosić je bio zbunjen, pitao je Rankovića: Šta ću ja tu? Leka mu je rekao da se za to zalaže „Stari", ideja je da na putovanje pođe i jedan intelektualac, pre svega pisac, jer se tako dobija na ugledu. Ćosić je već bio afirmisan pisac, upravo se pripremalo izdanje njegovog antičetničkog romana „Deobe". Komunističkom vrhu je bilo važno da trajno pokopa četnički pokret, da to učine Srbi, Dobrica Ćosić je kao Srbijanac za to bio najpogodniji. Tito je to svakako znao čim je odlučio da Gedžu vodi u Afriku. A to putovanje je bilo važno, pripremala se konferencija nesvrstanih u Beogradu (održana od 1. do 6. septembra 1961. godine), Afrika će tu imati značajnu ulogu. Stoga se ovo putovanje tretiralo kao istorijsko (sva Titova putovanja bila su istorijska!). Naravno da se carska ponuda ne odbija.

Tito je i ranije vodio pisce na putovanja, tako je Krleža išao sa Titom u Egipat, Blažo Koneski u Indiju, Mihailo Lalić u Rusiju. (Vodiće i kasnije, ne znam da li je išao Oskar Davičo, koji će posle 1972. godine postati glavni Titov književni komesar.)

Evo šta je o tome Ćosić rekao Slavoljubu Đukiću:

„Priznajem, nisam prikrivao da me je ovaj poziv obradovao. Uzbuđivala me sama činjenica što ću na tom putu imati prilike da bliže i lično upoznam Josipa Broza. Znao sam ga kao političara i državnika. Nisam imao prilike da bliže upoznam njegovu personalnost, karakter, navike u svakodnevnom životu. A i retko i teško može da se vidi svet Afrike. Bio sam radostan što ću i ja da zagazim u jednu savanu kojom je gazio Rastko Petrović. (Sic! - moja primedba) Ipak, uporno me mučio motiv poziva. Da li se od mene očekuje da pišem sa ovog putovanja? Ranković mi je rekao da takvih obaveza nemam i da je to moja profesionalna stvar." o Zatim Ćosić priča o pripremama za put, koje je režirao šef Protokola Zdenko Štambuk. (Kiš je ovo karikirao, kao da je znao za to!)

„Došao je i dan polaska. Krenuli smo paradnim „plavim vozom", iz Beograda. U Splitu nas je dočekala masa sveta i oduševljeno, i spontano i organizovano, ispratila na istorijski put mira. U novinama je objavljena fotografija, ne mogu lagati. Vidi se kako važno stojim pored Jovanke i Tita, u jednoj tragikomičnoj poziciji člana državne delegacije. Svojim šeširom mašem građanima Splita..."

U Splitu su se ukrcali na predsednički brod Galeb. Ćosić dalje priča:

„Ali nije me napuštao nespokoj. Želeo sam da od Predsednika Republike lično čujem svoj položaj u delegaciji. Zašto sam ja tu i čemu služim?

Tito je ubrzo olakšao moje nevolje, ponašanjem čoveka koji je, inače, prema meni ispoljavao naglašene simpatije. Rekao bih čak veliku srdačnost i prisnost, koja je trajala do 1966. godine. Čim se brod udaljio od splitske rive i više nismo videli mahanje hiljade ruku, Tito me je, sa Jovankom, pozvao u salon Galeba.

Pili smo viski i jeli bademe. Tito se, sa Jovankom, uz moje učešće, oduševljavao ispraćajem. Doista, u svetu je jedinstveno toliko i takvo učestvovanje naroda u političkim zbivanjima i ulaženje čitavog naroda u spoljnu politiku na jedan manifestacioni način. To je, naravno, bila titovska režija, ali vrlo efektna. Verovatno su i drugi državnici koristili isti metod participacije masa u spoljnoj politici. Ali, čini mi se, u tom pokretu masa, Tito je prvi ovovekovni državnik koji je u svoju spoljnu politiku kao argument uveo takav oblik sledbeništva. Bila je to njegova snaga i veština, koja je za svet imala značaja i služila njegovom ugledu i autoritetu vođe.

U zgodnom trenutku sam upitao: „Druže Tito, zašto ste vi mene pozvali u ovu delegaciju i kakvu ste mi ulogu namenili?" Videlo se, nije očekivao ovakvo pitanje. Zastao je i pogledao me strogo. Nastavio sam ne baš dovoljno samouvereno: "Ako ste mislili da sa ovog puta napišem knjigu, zamolio bih vas da to ne očekujete; ja sam prozni pisac, nemam dara za putopise i ne želim da pišem političke knjige."

Ova moja izjava ga je očigledno iznenadila. Pogotovo Jovanka nije krila iznenađenje. Ali, Tito je bio inteligentan čovek. Umeo je da vlada situacijom i ljudima. Uzvratio je, po prilici, sledećim rečima: „Slušajte, vi ste ugledan pisac i komunist. Želeo sam da idete na ovaj put i niste jedini koji će ići na slična putovanja. Vaša je stvar hoćete li ili nećete o tome pisati." Bio sam srećan ovakvim stavom. Time sam potpuno regulisao svoj status člana delegacije. Od tada sam se osećao kao posmatrač. Kada je trebalo da se iskaže neko mišljenje, učestvovao sam u razgovoru kao politički čovek."

Naknadno, pošto je ispao iz komunističke vlasti, dvadeset osam godina kasnije, Ćosić se kritički odnosi prema ovom događaju:

„Bila su to prva moja saznanja i iskustva o jednom socijalističkom dvoru, mada sam i ranije znao o luksuzu u našim vrhovima, da ne postoji proporcija u korišćenju životnih prijatnosti prema mogućnostima zemlje i vladajućoj ideologiji. Moram priznati da sam sve ono što se događalo na Galebu teško doživeo. Za pisca i neočekivano teško. Da se razumemo, ne izdvajam sebe zbog svoje skromnosti. Ja sam se poistovetio sa delegacijom. Koristio sam sve privilegije ovoga putovanja. Nisam u moralnom smislu pravio neku distancu od ostalih članova delegacije i izdvajao se bilo kakvim moralizmom, osim u kompletiranju „diplomatske" garderobe.

Na sve galebovske prizore gledao sam kao na tragikomičnu sudbinu revolucije i njenih vođa. Bio mi je to, doista, jedan tužan i groteskan slom partizanskog morala, kojim se decenijama manipulisalo u pedagoške, političke i ideološke svrhe."

Još nešto je Ćosić otkrio na Galebu:

„Na ovom putu došao sam do jednog iznenađujućeg saznanja: naše političko rukovodstvo nije jedinstveno. U dugim razgovorima koje sam, kao i ostali, imao sa Titom, saznao sam tada da između njega, Kardelja i Rankovića, postoje razlike u pogledu razvoja jugoslovenskog društva, njegovog tadašnjeg stanja, konkretne politike koja se vodi. Tito se ljutio što ga ne obaveštavaju čak ni o stvarima o kojima šef države mora da bude obavešten. Prosto mi se gnevno jadao: „Mene više ne slušaju." (Opet sic! - Tito nije imao kome drugom da se jada do Dobrici Ćosiću!).

Važno je da je Ćosić kao pisac komunista imao mogućnosti da Tita sadržajnije upozna:

„Tito je po nečemu vrlo jednostavna, a po nečemu, doista, složena ličnost. Iako je u ideološkom i moralnom smislu sin Kominterne, ne podleže jednoj oceni. Ne može jednostavno da se prikaže, niti može da se kvalifikuje čistim kriterijumima. To je bio čovek nesumnjivog političkog dara, velikih ambicija i pretenzija, silovite intuicije, impozantne samodiscipline, talentovan demagog, poročni, strasni vlastoljubac, rođeni harizmatski i autoritarni vođa. Mag za mase, spreman na sva sredstva za svoj cilj.

Uvek je znao da kaže ono što „narod" želi od njega da čuje; nepogrešivo je umeo da ćuti i skriva bitno u svojoj politici. Posebno je bila izražena njegova militaristička samodisciplina, maršalsko uvažavanje i pokoravanje protokolarnosti. Sve je oko njega i za njega trebalo da bude izuzetno, precizno, tačno, luksuzno. Desetine i desetine ljudi je brinulo da „Starom" bude što lepše, prijatnije, izuzetnije. Ljudi oko njega su ginuli da svaku njegovu želju ispune i još više da ga iznenade nekom ugodnošću i zadovoljstvom.

Sve je bilo u funkciji neke njegove više misije na ovome svetu. Čitava država je služila izvršavanju njegove svetsko-istorijske dužnosti i uloge. U takvoj autoritarnoj i hijerarhijskoj formi, pompeznom opsegu svog protokola i nastupa, impresionirao je svoju okolinu i sve strance s kojima se sretao. Jedino je bio opušten kada je gledao film. To mu je bila omiljena zabava, ili kad je igrao šah i gađao metu na palubi". o Dobrica Ćosić još kaže Slavoljubu Đukiću da je posle ove afričke turneje počeo da sumnja u čistotu vere svoje mladosti:

„Možda sam baš u salonima i na palubi Galeba, na Atlantskom okeanu, u noćima pod ogromnim mesecom, sagoreo svoju komunističku veru u jugoslovenski demokratski socijalizam. Kroz duge noćne razgovore koje smo vodili, Tito je upečatljivo iskazao sebe. Upoznao sam i jednu zanimljivu ličnost, sa ogromnim životnim iskustvima, koja ume lepo da priča, koja zna da odabere šta, kad i kome da priča, koja dobro pamti i uvek vlada sobom i situacijom. Ali, uvideo sam njegov ideološki konzervativizam, upoznao sam čoveka koji ne može da prevaziđe svoje primarno ideološko biće sazdano ideologijom Kominterne i sovjetskog socijalizma. Tada i počinje moja pojačana kritičnost prema Partiji čiji je on vođa, pa je moja pripadnost toj partiji postala ambivalentna i opoziciona do konačnog razlaza sa Partijom 1968. godine. Ali to je druga i duga priča".

Dakle, ovako: Dobrica Ćosić je impresioniran Titovom političkom ličnošću, ali je duboko razočaran njegovim monarhističkim stilom i načinom života. Već tad je zaključio da je takav stil za jednu socijalističku zemlju neprihvatljiv. Kasnije će od toga da napravi „svoj program" i da se trajno udalji od Partije.

U stvari, te 1961. godine, Dobrica Ćosić je titoist, što je pokazao panegiričkim predgovorom jednoj Titovoj knjizi objavljenoj u Srpskoj književnoj zadruzi, gde je on šefovao. Četrdeset šest godina kasnije, 2007, Ćosić će napisati pamflet protiv Tita, u drugoj knjizi „Vremena vlasti", sa podnaslovom „Početak kraja", kao izraziti antititoist. Tu Ćosić kazuje svog Anti-Tita kroz lik komunističkog komesara iz „Deoba" Dušana Katića, koga je „instalirao" za šefa Titovog Kabineta.

8.

Dok sam pisao ove redove, stalno mi se nametalo pitanje: Zašto je Danilo Kiš osetio potrebu da se „obračuna" baš sa Dobricom Ćosićem? Zašto je baš Ćosića uzeo kao simbol „dvorskog pesnika" koji je iz tog razloga nagrađen plovidbom na „predsedničkom brodu", kad su pre njega drugi „dvorski pesnici" već plovili na Galebu? Zašto Pesnik revolucije nije bio Miroslav Krleža, koji je pre Ćosića bio putnik na Galebu, ili Oskar Davičo, koji će to biti posle? Još konkretnije, zašto se Kiš okomio na Srbijanca a ne na Hrvata ili Jevrejina?

Stvar je u tome što u vreme kad je Kiš napisao poemu, 1986, Dobrica Ćosić već dvadeset godina (od 1966) nije bio dvorski pesnik, nego renegat, otpadnik od titoizma, disident.

Pre nego što je Kiš napisao „Pesnika revolucije na predsedničkom brodu", Ćosić je imao „Bajku" (1965), za koju se može reći da predstavlja početak piščeve sumnje u komunističku bajku, „Vreme smrti" u četiri knjige (1972-1979), trilogiju „Vreme zla" („Grešnik" 1985, „Otpadnik" 1986. i „Vernik" 1990. godine). Kišov „Pesnik revolucije..." i Ćosićev „Otpadnik" vremenski se podudaraju.

Osim toga, Kiš je svakako znao za zabranu Ćosićeve polemičke knjige „Stvarno i moguće" 1982. godine. Tek posle Kišove smrti na političkom nebu Jugoslavije pojaviće se Srbijanac Slobodan Milošević, za koga Kišovi sledbenici, kišobrani, obično kažu da je bio rušitelj Jugoslavije, a Dobrica Ćosić će se vratiti u svoje nacional-komunističko jato i zaslužiti titulu dvorskog pesnika.

Neki ćosićevci (Gojko Tešić?) spremni su da tvrde da je Pesnik revolucije u stvari bio Oskar Davičo a ne Dobrica Ćosić, jer je ovaj bio dosledni titoista a uzdigao se posle Ćosićevog pada i ostao veran Titu sve do svoje smrti 1989. godine. Više od toga, Oskar Davičo će biti glavni neprijatelj liberalizma, crnog talasa, zagovornik čvrste ruke, progona slobodoumnih intelektualaca.

Njegovu poziciju je izvanredno sublimirao pesnik iz Prokuplja Aleksandar Černov u epigramu: Bio bodlja / Bio čičak / postao davičak! Logika istorije vuče ka Daviču, ali u Kišovoj poemi reč je o Ćosiću. To je jedan od glavnih kišoida Mirko Kovač otvoreno rekao u podužem Anti-Ćosiću, objavljenom na E-novinama, u Peščaniku, kao feljton u pet nastavaka od 30.03. do 07.04.2009. godine, pod naslovom „Dvorski pisac na Galebu".

Mirko Kovač u svom pamfletu protiv Dobrice Ćosića, dvadeset godina posle Kišove smrti, nema bolji argument o Ćosićevom udvorištu Titu do njegov predgovor Titovoj knjizi „Četrdesetprva", objavljenoj u SKZ 1961. godine, gde je Ćosić rekao da je to „izuzetna knjiga od izuzetnog tvorca". „Biti Titov sledbenik znači imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti u svome vremenu, u svojoj sadašnjosti, uvek". Te godine Danilo Kiš „uživa" titovsku stipendiju u Strazburu, a Mirko Kovač se sprema da ga sledi po nagradama u Beogradu.

Kovač piše: „Moralo je proći četvrt stoljeća da bi netko ismijao pisca na brodu, seljaka u fraku, pa je to u potaji učinio Danilo Kiš i napisao zgodnu satiru Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, koja se nedvojbeno odnosila na Gedžu. Autor se duhovito sprda s „pjesnikom revolucije" kao skorojevićem i pravi neku vrstu satiričnog protokola o uljudnom ponašanju na brodu, pa dijeli savjete o konverzaciji, odijevanju, higijeni, društvenim igrama, bontonu, itd.

U toj poemi šef protokola obraća se Gedži: Prosto, čovječe, nije red u otmjenom društvu da se po nosu rije ili kako se to kaže tamo kod vas u okolini Čačka ne smije nos da se čačka."

Treba reći da Mirko Kovač piše ovaj tekst u Hrvatskoj (vidi se i po jeziku, odnegde mi se vrti u glavi da je Mirkov otac Hrvat?), gde je emigrirao iz Srbije kad su krenuli ratovi. Sve što je pisao u Hrvatskoj protiv novih balkanskih ratova, okrivljujući za njih isključivo Gedžu (Dobricu Ćosića) ne može imati nikakve veze sa Kišom, jer ovaj nije video te ratove. Kiš je znao Dobricu kao titoistu u mladosti ali i disidenta u zrelosti. O njegovim staračkim ratovima nije mogao da ima pojma. Onda, zašto ga je uzeo kao paradigmu dvorskog pisca?

Mirko Kovač kaže da je Dobrica Ćosić 1961. godine (te godine se u Hrvatskoj ubio Branko Miljković) stajao na pozicijama jugoslovenstva kad ističe da je Tito Hrvat: „Postojao je jedan Hrvat, metalski radnik, revolucionar, sekretar Komunističke partije koji je u istoriju Jugoslavije, Balkana i Evrope stupio krupnim korakom, sa novim idejama, gnevnim i mekim glasom, drukčiji po svemu i od svih dotle vođa, vojskovođa i političara na Balkanu; postojao je čovek sazdan da izmeni sudbinu ove zemlje, da svojim imenom i delom označi njenu najpresudniju epohu."

Jedan od najžešćih anti-ćosevićevaca bio je advokat Dragoljub Todorović u svojoj „Knjizi o Ćosiću" 2005. godine. Kakav je bio Dobrica Ćosić disident? „Kao što je u XII veku papa Inokentije III proizveo red Svetog Franje Asiškog, kome je dozvolio kritiku crkve pod uslovom da ne dira u papski tron i papske doktrine, tako je srpska Udba (Ranković i Krcun) dozvolila grupi mladih intelektualaca i umetnika, na čelu sa Dobricom Ćosićem, da se bavi kritikom komunističke prakse uz uslov da ne dira u komunističku ideju, da brani čistu vodu sa izvora.

To su ti siminovci (jedan mladi istoričar ovu grupu naziva kamaraderijom) koji će fingirati opoziciju i tako ućutkivati pravu kritiku komunizma. Uostalom, režim ih je nagrađivao bogatim privilegijama: svi su dospeli na visoke položaje, dobijali stipendije za studijski boravak u inostranstvu, bili u raznim žirijima, pokupili sve značajne nagrade, postali akademici. (Kad bi neko od njih prekardašio, što se desilo Mihizu, vlast ga je kaznila na taj način što ga je postavila za upravnika Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu!)." Od pisaca, pravi disidenti su bili Milovan Đilas i Mihajlo Mihajlov. Advokat kaže i Ivan Ivanović!

Mirko Kovač se nadovezuje na Todorovića:

„Srpski pisci iz patriotske lige, s jakim nabojem rodoljubnih emocija, nekako su po tradiciji oduvijek bili u dosluhu s policijom, spremni na svaku zloću, ako im je nacija pokriće. Prikloniti se naciji pravo je zadovoljstvo; tu je svaki zalogaj sladak, a svaka banalnost dobiva neki viši smisao. U okrilju te ideologije može se, bez osjećaja krivnje, počiniti niz gadosti, jer „otadžbinska zajednica" oslobađa svih stega, pa su ondje mnogi pisci našli utočište, a Dobrica Ćosić i svoj divan na kojemu je gradio mit nacije i vlastiti mit oca nacije. I dok su njegovi sljedbenici uživali u kavanskom nacionalizmu, mahom pijani i vulgarni, najčešće doušnici, njihov je guru uvijek bio negdje visoko, intiman s čelnicima UDB-e, povlašten kao pisac i jedini koji je u ono vrijeme mogao posjetiti zloglasni logor na Golom otoku.

Davno, još 1964. godine, kada je u prometnoj nezgodi poginuo Slobodan Penezić, prvi udbaš Srbije, Dobrica Ćosić napisao je u Politici nekrolog o smrti junaka na „gvozdenom konju". Ta Ćosićeva stilska figura nije bila baš sretna, ali ako je pjesnik vidio kako se crni mercedes preobraća u krilatog i „gvozdenog konja", onda je valjda htio istaknuti kako Srbin gine samo u nekom junačkom galopu i na konju, pa makar i željeznom. Dobricu Ćosića nisu zanimale žrtve toga „junaka na gvozdenom konju"; valjda to i nije bilo uljudno spominjati u času kad junak gine, ali nisu ga ni kasnije mučile te marginalne sudbine, jer on se bavio samo uzvišenim i velikim temama.

Kada u komunističkom svijetu utjecajno književno pero napiše nekrolog u slavu glavnog policajca, koji je za sobom ostavio ljudske nesreće i drame, onda bi takav pisac posvuda bio prokazan kao hulja, bez prava na javnu riječ, ali u Srbiji, gdje se vrijednosti naopako očitavaju, takav pisac samo dobiva na ugledu."

Kovač završava svog Anti-Ćosića navodom da je njegov mit o ugroženosti Srba u Jugoslaviji izveo na sahranu njegovog udbaškog idola Aleksandra Rankovića masu od „nekih dvjesto tisuća ljudi", što je bio uvod u Miloševićevu antibirokratsku revoluciju za rasturanje Jugoslavije. „Biti disident kojega nikada nije vrebala nikakva opasnost zbog svog disidentstva. Biti opozicionar, odmetnik, a imati na raspolaganju čak i takve institucije kao što je Srpska akademija nauka i umetnosti."

„Posve suprotno Dobrici Ćosiću, koji tvrdi da je srpsku naciju obezglavio Tito, Konstantinović veli „da smo s Titom dosegnuli sami zenit naše svetske istorije, našeg učešća u svetu". On bez dvojbi ukazuje da se nijekanjem svijeta stupa u pakao samonegacije, te da u tome vidi klicu srpskog ludila. „Naš raskid sa svetom, naš rat sa svetom (jer nije to bio samo rat sa Muslimanima i Hrvatima, nego rat sa svetom), šta je to drugo nego ludilo, i koja bi druga sila mogla taj rat da vodi, ako ne sila ludila", kaže Konstantinović."

Mirko Kovač dalje nabraja koji su sve srpski pisci podržali Dobricu Ćosića u njegovom „nacionalističkom ludilu".

„Tada su, s kraja osamdesetih, ali i kasnije, srpski književnici bili listom uz svoga Gedžu i svoga Vožda. Akademik i pjesnik-oficir Matija Bećković dopunjava Ćosićevo ulizivanje i veli kako je Vožd sačinjen od „dve svete srpske reči: Miloš i Sloboda". Milorad Pavić, autor Hazarskog rečnika, pohitao je prije svih i pridružio se radnicima, radnim organizacijama i partijskim komitetima koji su slali „telegrame podrške" Osmoj sjednici srpskih komunista 1987. godine na kojoj je Milošević izveo puč i preuzeo vlast.

Tri godine kasnije Pavić ide dalje, pa kao stručnjak za srpsku srednjovjekovnu povijest, u knjizi Hazari, ili obnova vizantijskog romana (BIGZ, Beograd, 1990) dolazi do spoznaje da je „Milošević Sveti Sava našeg vremena", te da će novi srpski svetac „zaustaviti zahuktali genocid nad pripadnicima civilizacije istočnog hrišćanstva". Godinu dana kasnije, u Politici od 13. rujna 1991, izjavio je da je „gospodin Milošević prvi i poslednji političar koji je usred antisrpski nastrojene komunističke Jugoslavije učinio nešto dobro i veliko za Srbiju.

Svi znamo pod kako teškim uslovima, koliko i kako u veoma kratkom vremenu. Ali ja ne vidim samo njega samog. Kao vladu srpskog naroda vidim i Raškovića i Babića, i Karadžića i Hadžića, i Jovića i Draškovića, i Šešelja i Mićunovića, i Košutića i Paroškog, i tolike druge". Kada je Milošević izručen Haškom tribunalu, Milorad Pavić, zvani Cici, okrenuo se protiv „Svetog Save našeg vremena". I on, kao i uzor mu Ćosić, šutira mrtvog despota.

Publicist Dragoš Kalajić, nekoć vojni savjetnik u poraženoj Martićevoj Krajini i armiji, pisao je o Miloševiću ushićeno i s mističnim natruhama. Kosovsku noć iz 1987. godine u kojoj je Milošević drhtao, nazvao je činom velike inicijacije i novog iskustva, pripisao je banalnom partijskom potrčku „vizije o spoznaji istine", pa mu je onda, nakon te historijske promocije na Kosovu, posvetio jedan panegirik u zagrebačkom tjedniku Start pod naslovom Osmijeh koji grije. Tekst se završava u maniri socrealističkoj, kako neki radnik grije prozeble ruke nad fotografijom Slobodana Miloševića na kojoj blista osmijeh novog vođe.

I miljenik beogradske čaršije, Boba Selenić, nije smio zaostati u hvalama, pa je u NIN-u izjavio kako mu je „Milošević vratio dostojanstvo". Kasnije će reći da se ta ništarija Milošević nije smjela uzdizati do mita. Ali, Selenić je ugradio barem jedan kamenčić u taj mit."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane