Natrag

Na tragu

Kako je Aleksandar Vučić opljačako zlato Srbije

Tamna strana zlatne pljačke

Svaka vlast u Srbiji pljačkala je sve što je stigla: kuće, firme, oranice, ljude... Otimali su penzije i dečje dodatke, pa kako ne bi zlato. Ne zna se kako je nestalo zlato Obrenovića, Karađorđevića, Tita... I iza Slobodana Miloševića ostala je određena količina tog plemenitog metala, ali i to se istopilo u rukama njegovih naslednika. Aktuelna guvernerka tvrdi da je nestalo 45 od 46 tona srpskog zlata deponovanog u Bazelu. Nikad niko nije vodio istragu, državno blago je završilo u sefovima kriminalaca koji su vladali i još vladaju.

Predrag Popović

Kraljevina Srbija, u vreme Milana Obrenovića, imala je 30 tona zlata. Danas, posle 150 godina, ima 200 kilograma manje. Sve što je u međuvremeno kupovano i sabirano, razgrabili su banditi na državnim funkcijama.

Ko god se našao u prilici, krao je kako je znao i koliko je mogao. Neki su to radili pomoću falsifikovanih dokumenata, a neki s pištoljem u ruci.

Najveću pljačku zlatnih rezervi izvršio je Aleksandar Vučić. Deceniju i po izučavao je načine na koje su socijalisti i demokrate krali zlato. Na osnovu njihovih grešaka, iza kojih su ostali brojni tragovi, dokazi i svedoci, Vučić je napravio savršen sistem.

Uzeo je sve što je ostalo iza prethodnih lopova, a novcem, koji je oteo penzionerima i radnicima u javnom sektoru, kupio nove zalihe.

Pokrenuo je i ekspresno zaustavio političku kampanju, kojom je upozorio ostale saučesnike u zločinu da gledaju svoja posla. Posle iznetih optužbi, sprečio je pokretanje istrage. Naposletku, u Vučićevoj organizaciji Srbija je rudnike u Boru i Majdanpeku u bescenje "prodala" Kinezima, pa sad od njih po svetskim cenama kupuje svoje zlato. Na taj način možda nije uspeo da zauvek sakrije svoje tragove, ali značajno je otežao buduću istragu.

Akciju je počeo u vreme svog prvog premijerskog mandata, 2014. godine. Stranim kompanijama je pomogao da po povoljnim cenama kupe nekoliko rudnika u Srbiji. Sporednim kombinacijama upućivao je strane investitore prema dva najunosnija posla - rudnicima litijuma i zlata. Britansko-australijski rudarski koncern "RIO Tinto" zainteresovao se prvo za nalazište litijuma na obroncima Cera.

S procenom do se tamo nalazi i do 135 tona tog jedinstvenog i skupocenog minerala, australijska kompanija je registrovala filijalu u Srbiji i dobila pet dozvola za istraživanje litijuma na Ceru, Bukulji, u Rekovcu, Krajkovcu i Vranju. Samo nalazište kod Loznice vredi 10 milijardi dolara. Posle istraživanja, u koje su uložili oko 90 miliona dolara, Australijanci su sa srpskom vladom potpisali Memorandum o razumevanju.

Vučićev nezvanični specijalni izaslanik u pregovorima sa "RIO Tinto" bio je Đorđe Avramović, čovek od poverenja ministra privrede Željka Sertića. Avramović je toliko dobro obavljao posao da su mu Australijanci ponudili mesto menadžera, koji bi upravljao svim njihovim investicijama na Balkanu. Nije prihvatio ponudu, ali nastavio je da im pomaže u širenju poslova. Na njegovu inicijativu, "RIO Tinto" se zainteresovao za kupovinu Rudarsko-topioničarski basen Bor.

Tako je počela druga faza u Vučićevom planu za mahinacije sa srpskim rudnicima. U pregovore sa Australijancima, pored operativca Avramovića, logističku podršku davali su Andrej Vučić i Nikola Petrović.

"RIO Tinto" je dao ozbiljnu ponudu, a uz dokumentovane garancije uplatio je i određeni avans. Novac, verovatno, nije završio u republičkom budžetu, već u nečijem džepu. Na to upućuju saznanja o načinu poslovanja i lopova iz srpske vlasti, ali i menadžera tog koncerna, koji su i ranije odgovarali pred sudom u Londonu zbog korupcije u Gvineji, na projektu vrednom 20 milijardi dolara.

Kad je postignut dogovor o RTB Bor, saradnja je počela da škripi. Na jednom sastanku u Novom Sadu, Avramović je otezanje objasnio namerom da se sačekaju izbori 2016. godine. Australijancima je rekao da ne moraju da se brinu, neće doći do promene vlasti: "To je nemoguće, mi pobeđujemo".

Da bi dokazao kako je sve pod kontrolom, na nekoliko sledećih sastanaka dolazio je u pratnji Branka Stefanovića, oca ministra policije. Uz Branka Stefanovića, u akciju su bili uključeni i ministar energetike Aleksandar Antić, dugogodišnji gazda Bora Blagoje Spaskovski Sosa i Vučićev šef kabineta Ivica Kojić. Na kraju, kao vrhunski autoritet, uključio se i Anđelko Vučić.

Sve je ukazivalo da je posao obavljen, da će "RIO Tinto" dobiti Bor. Ipak, uzalud su sve okolnosti ako Aleksandar Vučić ima drugačiji interes. A, imao je. Dok su njegovi najbliži članovi porodice i saradnici zamajavali zastupnike britansko-australijske kompanije, Vučić je utvrdio posao sa kineskom firmom "Ziđin".

Kinezi su u decembru 2018. godine potpisali ugovor, kojim su se obavezali da otplate dugove RTB Bora od oko 200 miliona dolara, koji su se taložili decenijama zbog neplaćanja računa za struju, vodu, poreze i doprinose.

Otplatili su dugove preduzeća koje su preuzeli, a to je predstavljeno kao odlična investicija. Takođe, mediji su obavestili javnost da će Kinezi u narednih šest godina uložiti još 1,26 milijardi dolara u razvoj svog biznisa. Niko, uključujući i opoziciju, nije upozorio da je "Ziđin" besplatno dobio rudnike bakra, zlata i ostalih metala, čija vrednost se procenjuje na 5.000 milijardi.

Taj posao je kritikovao samo američki državni sekretar Majkl Pompeo, koji je upozorio da Kinezi na nedozvoljen način šire svoje poslovne i političke interese u Evropu "preko lokalnih diktatora, koji pristaju na korupciju".

Umesto da, zbog ogromnih dugova i katastrofalnog stanja u RTB Bor, dobije 200 godina robije, gazda Sosa je udomljen u "Ziđin", na tri godine. Dobro je prošao i Đorđe Avramović. Za konsultantske usluge je, navodno, nagrađen sa 150.000 dolara, a na Vračaru je 2017. podigao veliku i lepu zgradu. Usput, vlast mu je pomogla da izbegne odgovornost za saobraćajnu nesreću.

Nekoliko godina je proveo na funkciji predsednika Nadzornog odbora JKP Beogradske elektrane, a razvijao je poslovne kombinacije preko preduzeća Jugoelektro.

Od investiranja 136 obećanih miliona dolara u rešavanje ekoloških problema nije bilo ništa. Ništa, osim nekoliko tužbi, koje su podnosila udruženja građana. Od optužbi da ne ulažu u ekologiju i da truju prirodu i ljude, Kinezi su se branili s tri reči: "Nije tačno, dokažite". Naravno, bez mernih uređaja, koje oni ne dozvoljavaju da se koriste, nije moguće dokazati njihovu odgovornost za porast stope teških oboljenja i uništavanje eko-sistema.

Nije moguće dokazati, bar ne zasad, koliku su proviziju dali Aleksandru Vučiću. S obzirom na vrednost posla, sigurno je Vučić postao najbogatiji, što bi Pompeo rekao. "lokalni diktator, koji je pristao na korupciju".

Pored provizije, svog osnovnog motiva, Vučić je Kineze iskoristio i za prikrivanje tragova prethodnih kriminalnih kombinacija. Srpska vlast, izvršna i sudska, ne može da prinudi "Ziđin" da joj preda podatke instrumenata za očitavanje zagađenosti prirode, a kamoli o poslovanju, kad je i koliko zlata iz Bora prodato ili predato.

Prvo zatiranje tragova Vučić je izvršio u leto 2016, upravo u vreme kad je otkačio "RIO Tinto" i predao Bor "Ziđinu". Prljavi posao je obavila guvernerka Jorgovanka Tabaković, koja je izjavila da je nestalo 45 od 46 tona srpskog zlata, deponovanog u Bazelu.

- Sve ću vam reći, sve što mogu da vam kažem. Narodna banka trenutno raspolaže sa 18,3 tona zlata. Srećna je država koja ima RTB Bor, sa aspekta guvernera ja to moram da kažem. I kad Bor ostane bez finansijske podrške s druge strane, onda su oni prinuđeni da prodaju svoje zlatne poluge, pa smo mi prošle nedelje kupili još tri zlatne poluge. Od 18,3 tone zlata 1,01 tona nalazi se u BIS Bazelu, a sve ostalo je u trezorima NBS. Kako je u Bazelu ostala samo 1,01 tona zlata od 46 gona koje su tamo bile, i dodato je još pet tona, ja mislim da će se tamo dugo i ozbiljno baviti odgovorni i ozbiljni ljudi. Možda sam i previše rekla - izjavila je Tabaković na konferenciji za medije povodom redovnog kvartalnog Izveštaja o inflaciji.

Guvernerka je bacila grudvu, koja je izazvala nekoliko lavina. Režimski mediji usmerili su lavinu optužbi na pojedince iz vrha bivše vlasti. Na udaru se našao bivši guverner Mlađan Dinkić, što i ne čudi, pošto čim se pomene neki lopovluk, svi pogledaju u njega.

Ljubiša Ristić, bivši predsednik Jugoslovenske levice, opisao je kako je Dinkić 5. oktobra 2000. godine u Narodnu banku ušao "s pištoljem prislonjenim guverneru Dušanu Vlatkoviću na glavu i tražio mu da otvori trezor". Detaljniji opis pljačke, koja nije trajala samo u noći prevrata, dao je Vojislav Šešelj.

- Posle oružanog zauzimanja Narodne banke, Dinkić je 4. novembra 2000. uputio zahtev da se 1.200 kg zlata, koje je zatečeno u Državnim rezervama, proda na svetskom tržištu, a da za to nije bilo razloga. Pod brojem SP 224/2000 i po nalogu Miroljuba Labusa zlato je prodato na Londonskoj berzi za 12 miliona funti. To su dva glavna kriminalca koja su opljačkala SR Jugoslaviju. Pre toga, pre 5. oktobra, devizne rezerve SRJ povećane su za oko 100 miliona dolara. To znam jer sam tada bio potpredsednik vlade zadužen za privredu i finansije. Slobodan Milošević je bio u poseti Kini i kineska vlast mu je tada stavila na raspolaganje 100 miliona dolara. Preko Labusa i Tatjane Dinkić, žene Mlađana Dinkića, koja je tada bila šef kabineta potpredsednika vlade SRJ, vršen je pritisak na zaposlene u Ministarstvu za spoljnu trgovinu, a 8. novembra 2000. potpisana je prodaja zlata. Novac je prebačen u Moskvu, u Evroaksis banku s kojom je sarađivao Dinkić, a koja je postala jedna od čvorišnih tačaka za pranje novca - rekao je Šešelj.

Vođa radikala tvrdi da je pred pad režima SPS-JUL-SRS Narodna banka raspolagala sa 50 tona zlata u Beogradu i Bazelu. Ni to nije moguće dokazati, jer su, kako kaže Šešelj, iz Narodne banke nestali svi dokumenti o tom poslovanju.

Mlađan Dinkić, kao i ostali DOS-ovi kontrolori finansijskog krvotoka Srbije, od optužbi su se branili pozivanjem na svog omiljenog svedoka - Alchajmera. Ne sećaju se ni koliko tona zlata su zatekli, ni gde je nestalo.

- Ne znam o čemu se radi, ne razumem o čemu govori guvernerka Tabaković.. Svi podaci o kretanju deviznih rezervi Narodne banke, uključujući i zlato, su javni. Ne postoje nikakve misterije niti tajne u vezi s tim. Za vreme mog mandata, NBS je i kupovala i prodavala zlato u zavisnosti od potreba za likvidnošću. Tako su radili i moji naslednici, kao uostalom i sve centralne banke u svetu, tako da zaista ne razumem šta je ovde tema i zašto je to interesantno za javnost. U doba kad sam bio guverner, objavljivali smo svakog meseca podatke o kretanju zlatnih rezervi - rekao je Dinkić.

Aleksandar Vlahović, tadašnji ministar privrede i privatizacije, izjavio je da se ne seća šta se dogodilo sa zlatom iz Bazela: "Prvi put čujem priču i da je nestalo i da je prodato". Božidar Đelić, ministar finansija u DOS-ovoj vladi, nije udostojio novinare ni odgovora na pitanja o toj temi.

Dok su se vodeći ljudi postpetooktobarske vlasti branili ćutanjem, u medijskoj parnici zastupali su ih nezvanični advokati iz redakcija dnevnog lista Danas i nedeljnika Vreme.

Medijski zastupnici guvernera i ministara iz vremena DOS-a dokazivali su da se u bazelskoj Banci za međunarodno poravnanje (BIS), tokom pregovora o sukceciji imovine SFRJ, nalazila 46,1 tona zlata, kojom je pre blokade upravljala Narodna banka Jugoslavije. Sporazumom o sukceciji, koji je potpisan u junu 2001. godine u Beču, propisane su kvote, po kojima je SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori, pripalo 36,52 odsto, dakle 16,8 tona zlata. Kad su te rezerve odblokirane, u periodu od 2001. do 2002. godine zlato je prodato. U drugoj polovini 2001. prodato je još pet tona zlata iz trezora NBJ.

Zvanični podaci, objavljeni na sajtu NBS, prate kretanje kupovine i prodaje zlata, ali samo do januara 2004, a vrednost zlata u državnim rezervama do sredine 2002. godine.

Dostupni izveštaji ne pominju količinu zlata koje je Srbija posedovala pre 5. oktobra 2000. U biltenu NBJ iz novembra 2000, navodi se ukupni iznos deviznih rezervi, ali nema informacije kolika je bila vrednost zlata. Umesto zvaničnih podataka, dostupna je samo izjava guvernera Vlatkovića, iz 12. oktobra 2000, u kojoj on tvrdi da se "monetarno zlato drži u banci i, preračunato u dolare, iznosi 132 miliona dolara i nije bilo pokretanja nijednog grama zlata". Ako je to tačno, sudeći po tadašnjim cenama, ispada da je Srbija imala oko 13,6 tona zlata.

Novinari nedeljnika Vreme podržali su odbranu DOS-ovih ministara i kritiku su usmerili na vlast, koja "iznebuha poteže ovu priču nakon 14 ili 15 godina". "Šta je smisao svega ovoga? Zašto se odmah javio Vojislav Šešelj i optužio tadašnjeg guvernera NBJ Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa? Ako su optužbe tačne, Labus i Dinkić bi trebalo da dobiju kakav orden, s obzirom na to da su uspeli da prodaju zlato po ceni za 40 odsto većoj od tržišne."

I guvernerka Tabaković je odmah doprinela gašenju teme.

- Detalje transakcija u vezi sa zlatom Narodna banka Srbije ne može u ovom trenutku da saopštava iz razumljivih razloga - navodi se u saopštenju koje je potpisala Jorgovanka Tabaković.

Jedni lopovi su optuživali druge, dobro pazeći da istina ne izađe na čistac. Optužbe su razmenjivane u znak upozorenja, kako bi se održala ravnoteža straha. Mediji nisu ni pokušali da razjasne sporne informacije o količini i vrednosti zlata, kao i da otkriju ko ga kome prodao ili gde je nestala razlika. Zanemarena su i saznanja Koste Mihajlovića, predsednika jugoslovenskog tima u pregovorima o sukcesiji.

- Postoji propis donet 1918. godine u kojem se navodi da Srbija unosi 30 tona zlata u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Zna se da je to zlato Obrenovića, pošto su oni stavljali pečate na poluge. Banka u Bazelu je nastala 1930. godine. Ko je nosio zlato tamo, ne zna se.

Da li je u BIS banci u Bazelu postojalo 46 ili 146 tona zlata nema nikakav uzročno-posledični odnos naspram činjenice da je Kraljevina Srbija 1920. godine u novu državu unela 21. tonu zlata. Nepobitno je to zlato uneseno, jer je postojalo i pre nego što je postojala nova država, pa se mora dobiti nazad. Srbija je u zlatu i devizama unela u Kraljevinu SHS vrednost današnjih 1.280 miliona dolara, a posle izvršene raspodele vraćeno joj je samo 147 miliona, što zajedno sa oko sto miliona dolara ranije raspoređenog zlata u MMF-u iznosi ukupno 19,3 odsto srpskog, a ne zajednički stečenog zlata - tvrdio je Mihajlović.

Srpski političari iz svih vlasti, koje su prodefilovale posle raspada SFRJ, nisu se bavili tim činjenicama. Tačije rečeno, bavili su se samo s namerom da ih sakriju od javnosti, kako se ne bi ni naslutila istina o tome ko je i koliko ukrao.

Ni posle izjave Jorgovanke Tabaković o nestanku 45 tona srpskog zlata, istražni organi nisu ništa preduzeli. Samo je anonimni izvor iz Republičkog javnog tužilaštva za Blic priznao da su potpuno iznenađeni: "To su rezerve čiji deo potiče još iz vremena Kraljevine SHS. Nikada se nismo bavili tom istragom, niti je do sada iko čuo za krađu tolike količine zlata. Po službenoj dužnosti, mi bismo morali da budemo upoznati sa krađom zlatnih rezervi Srbije."

Sa krađom je upoznat Aleksandar Vučić. Preko Tabakovićke, na to je upozorio Dinkića, Vlahovića i Đelića, koji su mu i danas pouzdani poslovni partneri. O istom trošku, upozoreni su i istražni organi, kako im ne bi palo na pamet ni da se bave misterijom tzv. Titovog zlata.

U sefu Josipa Broza Tita, koji se nalazio u Narodnoj banci Srbije, srednim aprila 2013. godine, pronađeno je oko 30 kilograma zlata i oko 150 predmeta s dragim kamenjem. Blago je bilo upakovano u devet džakova. Državna komisija je napravila spisak predmeta, među kojima je većina, kako je utvrđeno, nekad pripadala porodici Karađorđević. Spisak, koji je napravila Vučićeva komisija, nije odgovarao onome iz juna 1982, koji je sastavljen kad je Titovo blago deponovano u sef.

Izgleda da je neko pre Državne komisije otvarao sef. Pokriće za pljačku nalazi se u odluci Predsedništva SFRJ, kojom je ostavljena mogućnost da se deo tih stvari pretvori u zlatnu rezervu NBJ ili da se proda na aukciji. Ne postoje dokumenti o tome da li je neko uzimao i prodavao predmete iz sefa od 1982. do 2013. godine. Možda bi se dokazi i pronašli kad bi postojala politička volja, ali lopovi ne žele da budu otkriveni.

Ponekad padne neki sitniji primerak lopova, kao što se desilo sredinom 2017. godine,kad je uhapšena petočlana ekipa zbog sumnje da je za tri godine iz pogona RTB Bor prisvojila tačno 243 kg zlata. Pored njih, uhapšen je i jedan zlatar, koji je otkupljivao ukradenu robu.

Aleksandar Vučić nije osumnjičen u tom slučaju, on se specijalizovao za mnogo krupnije prevare.

Dok je na vlasti, neće biti utvrđeno koliko zlata je uzeo i prodao, ali razmere štete koju je napravio mogu da se vide iz načina na koji je rasprodao srpska rudna bogatstva. Samo u jednom slučaju, vezanom za mahinacije oko Bora, oštetio je državni budžet za oko 900 miliona dolara.

Klif Dejvis, predsednik kanadske kompanije "Nevsun", u junu 2016, izjavio je da je za 500 miliona američkih dolara kupio kompaniju "Rezervoar Minerals", a s njom i srpski projekat "Timok".

Dve godine kasnije, "Nevsun" je prodat kineskom "Ziđinu" za 1,4 milijarde američkih dolara. Porez je plaćen u Kanadi, ne u Srbiji. Vučić je omogućio da Srbija u bescenje izgubi svoje rudnike i da, pritom, ostane čak i bez poreza.

Umesto da odgovara za pljačku i uništavanje državnih resursa, Vučić se hvali poslovnim uspesima. I danas, kad pandemija korona virusa ceo svet uvlači u recesiju, Vučić ponavlja mantru o "stabilnim i čvrstim finansijama".

- Srbija neće uzimati finansijku pomoć od MMF-a, pošto imamo velike devizne rezerve i 31. tonu zlata - rekao je predsednik Srpske napredne stranke.

Iako nema nikakvih ustavnih i zakonskih ovlašćenja, Vučić je prošle godine naredio da Srbija rezerve zlata poveća na 30, a do kraja 2021. na 50 tona zlata. Posle jednog sastanka s predstavnicima MMF-a, na kome je dobio zeleno svetlo za kupovinu zlata, odmah je reagovao.

- Pozvao sam guvernerku Jorgovanku Tabaković i ministra finansija Sinišu Malog i doslovno im dao zadatak. Kupujte zlato, Srbija mora biti sigurna. Svaka priča oko sukoba s Iranom razara naftno tržište, ne zna se kakva će biti cena nafte. Sukob oko kineske kompanije Huavei vodi u najžešće moguće sukobe. Sa 30 tona zlata, Srbija bi imala oko milijardu evra, a to će, imajući u vidu situaciju u svetu, uskoro biti 1,7 milijardi ili još bliže dve milijarde evra. Najveća sigurnost je u tome da držite jedan deo rezervi u zlatnim polugama, zato je to bila moja ideja. Voleo bih da u ovom trenutku možemo da kupimo više, ali kupićemo ovoliko koliko možemo - rekao je Vučić.

Guvernerki Tabaković ideja se svidela kao da je njena. Vlada Srbije je u periodu od 2013. do 2018. kupila 4,13 tona zlata u ukupnoj vrednosti od oko 140 miliona evra. Još nije objavljeno gde je kupljeno novih 10 tona, za koje Vučić tvrdi da se nalaze u deviznim rezervama. Umesto da položi račune, vlast se hvali kako ima više zlata nego sve države u regionu zajedno.

- Smejali ste mi se kad sam rekao da kupujemo zlato. Sad imamo 31. tonu i pritom imamo devet tona u Bernu i možemo u svakom trenutku da ih pretvorimo u pare. A, zlato sad svi hoće da kupe. Srbija uvek ima nešto više od toga što kažem, jer uvek čuvam novac za teške dane za našu zemlju - priča Vučić, svestan da krši Ustav.

U vašarskom stilu, razbacujući se brojkama, ostavio je prostor za nesporazum i u količini zlata koje ima Srbija. Iz njegovih konfuznih izjava ne može se zaključiti da li u rezervama ima 31. ili 40 tona. Sigurno je samo da Aleksandar Vučić nema nikakva ovlašćenja da raspolaže tim blagom, pa ni da najavljuje njegovu potrošnju za potrebe budžeta Srbije.

- Ukazujemo da za finansiranje plata zaposlenih u javnom sektoru i penzija ne mogu da se koriste, niti se koriste devizne rezerve Republike Srbije - navodi se u saopštenju Narodne banke Srbije.

Čak je i Jorgovanka Tabaković bila prinuđena da damentuje Vučićevu tvrdnju da će iz deviznih rezervi pokriti štetu nastalu pandemijom korona virusa. Kad dođe vreme za istragu svih pljačkaških pohoda na srpsko zlato, Tabakovićka će biti značajan svedok Vučićevih spletki. Od odgovornosti neće moći da se brani ćutanjem poput Dinkića i njegovih saučesnika Vlahovića i Đelića: "Ne razumem, ne sećam se..."

Dok svi oni, bez obzira kojoj vladajućoj strukturi pripadali, ne dobiju priliku da im prikladna optužnica osveži sećanje na načine na koje su topili državno zlato, Srbija neće biti pravna država, a njeni resursi biće privatno vlasništvo svakog lopova koji prigrabi vlast.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane