Natrag

Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (185)

Mićan i botovi hapse građane

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svojih 36 godina života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? O tome piše urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji, u saradnji sa istraživačkim timom Magazina Tabloid

Milan Glamočanin

Bilo jednom jedno Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal. VTK ''posluje'' pod patronatom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, tačnije Nataše Krivokapić.

Bilo, ne ponovilo se.

Zadatak ovog tužilaštva je da prati tokove pranja para, lažne ugovore, virtuelni novac, prevare i finansijske transakcije preko interneta.

Da, tako bi trebalo da bude. Ali...

Tužilaštvom za visokotehnološki kriminal rukovodi tužilac Branko Stamenković, sa zamenicima Aleksandrom Momčilovićem, Vladanom Živkovićem i Ratkom Markovićem.

Ovo tužilaštvo opslužuje Odeljenje za brobu protiv visokotehnološkog kriminala koje deluje u okviru Službe za borbu protiv organizovanog kriminala u satavu Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije.

Ovo odeljnje se može opisati rećima - servis političke policije SNS-a.

Policijski službenici ovog odeljenja postupaju po nalogu Slaviše Mićanovića Mićana, koji rukovodi sa preko osam hiljada botova ove stranke. Oni pomno prate društvene mreže i odmah izdaju nalog inspektorima ovog odeljenja, koji, poput besnih pasa, privode građane, pretresaju stanove, odnose kompjutere, hapse i privode tužilaštvu za VTK! I zamenik glavnog urednika Milan Malenović je uhapšen na isti način. (Pročitajte njegovu ispovest).

Ako hoćete da vidite kakvo je stanje u nekoj zemlji, pogledajte njene zatvore - stara je izreka. Po njoj se vidi da vlast u Srbiji uopšte ne brine o svojim građamima za vreme epidemije, već se jedino trudi da ulepša stvarnost, negirajući da ima obolelih. Iz tri najveća zatvora u Srbiji dobili smo informacije da ima zaraženih od Sars-Cov2 virusa, ali zvaničnici Uprave za izvršenje krivičnih sankcija to ili negiraju, ili govore o „izolovanim slučajevima".

Desio se najgori scenario na koji su ukazivali svi pravi stručnjaci da je moguć - epidemija je izbila i počela da se širi po srpskim zatvorima. Sve civilizovane zemlje sveta, pa čak i Iran, su odmah, čim su proglasile epidemiju počele da prazne zatvore. Osuđenici koji su zbog težine dela i svog ponašanja tokom izdržavanja kazne već stekli poluotvoreni ili otvoreni tretman otpuštani su kući ili po osnovu prekida izdržavanja kazne (u tom slučaju su dužni da se u zatvor vrate po prijemu poziva), ili su im kazne ublažavane odlukom suda.

o Zarad prikupljanja jeftinih političkih poena pred predstojeće izbore naprednjačka vlast je od ovoga odustala.

Umesto toga, režim protura glasine kako će posle izbora biti data amnestija, u nadi da privuče rodbinu osuđenih lica da mu daju svoj glas. Od tog obećanja neće biti ništa.

o U KP Zavodu u Nišu prvi slučaj zaraženog Sars-CoV2 virusom u zatvorenom odeljenju pojavio se još pre mesec dana. Uprava ga je odmah sklonila od ostalih osuđenika i uvela dodatne mere izolacije, kao što je zabrana međusobnog druženja između različitih paviljona. Bilo je i više slučajeva zaraze među osuđenicima u III Paviljonu (poluotvoreno i otvoreno odeljenje), ali Uprava negira da je bilo ko u bilo kom zatvoru u Srbiji bio zaražen. Pri tome moraju da priznaju da je nekolicina stražara sa kapija vraćeno kući, pošto im je izmerena povišena temperatura.

o U našim zatvorima je dušegupka, objekti koji uopšte ne odgovaraju civilizovanim standardima su prepuni, u njima je smešteno više lica od broja za koji su projektovani, a i ti brojevi su u današnje vreme neprihvatljivi. Osuđenici borave u velikim grupama (neretko i više od 40 njih u jednoj spavaoni) na izuzetno skučenom prostoru. Idelani uslovi za širenje zaraza.

o Lekova nije bilo ni pre izbijanja epidemije, a ni sada ih nema. Ne postoje pravi uslovi za karantinski smeštaj, pa je jedini način da se spreči širenje zaraze izolacija celokupnih odeljenja. Pa ko preživi.

o U međuvremenu se korona pojavila i u KP Zavodu Padinska Skela, takozvanom „Pentagonu" gde su u posebno strogim uslovima smešteni osuđenici sa kaznama dužim od 15 godina. Po onome što je uprava zatvora na čelu sa Dragoljubom Brajovićem priznala zabrinutim osuđenicima i članovima njihovih porodica, jedan osuđenik je bio zaražen i odmah izolovan.

U „Pentagonu" vladaju posebni uslovi boravka (osuđenici su po dvojica u ćeliji), tako da je moguće da je epidemija tamo brzo zaustavljena, ali je nemoguće da je samo jedan zaražen: šta je sa cimerom tog jednog zaraženog? Uprava, očigledno, laže.

o I u Zabeli kod Požarevca pojavila se pre nekoliko nedelja epidemija i to među zatvorenicima u zatvorenom delu. I tu uprava tvrdi kako je u pitanju jedan, ali taj jedan je čas osuđenik, čas stražar. Ne umeju da se dogovore kako da lažu.

U "Zabeli" korona virusom zaražen je 84 osuđenik, potvrđeno je 4. maja u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Kako je objašnjeno, od ukupno 29 penalnih ustanova, samo je u Zabeli potvrđeno prisustvo kovida 19, a ukupno je testiran 351 osuđenik.

"Reč je o osuđenicima smeštenim u poluotvorenom odeljenju u jednom paviljonu koji je, u skladu sa zakonom, odvojen od drugih paviljona u Kazneno-popravnom zavodu, koji ukupno broji 1.393 osuđenika i pritvorenika.

Lica kod kojih je utvrđeno prisustvo virusa korona u najvećem broju nemaju nikakve simtome i izolovana su od drugih osuđenika", rečeno je u Upravi.

Kako nam je objašnjeno, osuđenici koji imaju pridružene bolesti preventivno su medicinski zbrinuti u nadležnim zdravstvenim ustanovama, a u skladu sa protokolom i preporukama Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut" i Infektivne klinike Kliničkog centra Srbije.

Haos je, kako smo i predviđali, izbio u poluotvorenom odeljenju Zabele, VIII paviljonu. Tu smešteni osuđenici su po prirodi posla napuštali objekat i sam zatvor, dolazili u kontakt sa civilima od kojih su dobili virus, ali ga i dalje prenosili stanovništvu i svojim sapatnicima.

o Kod njih dvojice, starijih, pojavili su se simptomi i oni su odmah prebačeni u civilnu bolnicu. Ostali, njih oko 200 su stavljeni u strogi karantin i iz nekog razloga izmešteni u istražni zatvor u Požarevcu koji nema apsolutno nikakve uslove da prihvati ovoliki broj osoba. Osuđenici se žale na loše uslove: nemaju toplu vodu, televizor ne radi, a nemaju čak ni džogere da oribaju prostorije. Daju im se samo dva mobilna telefona kako bi mogli da se jave rodbini da su živi i zdravi.

o Svima su urađeni testovi, ali se rezultati još uvek čekaju (što je besmisleno, rezultati su poznati posle nekoliko sati). Pretpostavljamo da se rezultati kriju od osuđenika i članova porodica, kako ne bi izbila panika.

Srpski sudovi će početi da rade, kada ovaj broj Magazina Tabloid bude pred čitaocima. Još se ne zna koliko je tužilaca, sudija i službenika suda zaraženo.

Zastoj u rešavanju predmeta biće nenadoknadiv, u zemlji u kojoj je pravda i onako u rukama Vučićevog kartela koji je deli i rasprodaje.

A1

Slučaj Jovanjica

Tužiteljka koja je vodila slučaj ''Jovanjica" (najveća zaplena marihuane u Srbiji), napravila je dogovor sa Vučićevim kartelom i unapređena je u notara.

Sada intenzivno radi na tome da se sva imovina u vlasništvu ''Jovanjice'', prebaci na druga pravna lica (prvo su prebačena brojna luksuzna vozila velike vrednosti, a sve uz saglasnsot ministra unutrašnjih dela dr Nebojše Stefanovića).

Ovako je bilo

(Milan Malenović opisuje svoje hapšenje, zatvor i istragu)

Posle dugo vremena sam u ponedeljak 27. aprila otišao do redakcije. Ne pamtim kada sam poslednji put bio. Kolega Milan Glamočanin je kolima došao po mene, a zatim me istim kolima oko 15 časova vratio. Stao je ispred ulaza u moju zgradu i otišao.

Skriveni u ulazu, da se ne vide sa ulice, stajali su policajci koji su me legitimisali i rekli mi kako mene čekaju. Krenuli smo ka mom stanu, a ja sam ih pitao o čemu se radi, na šta su oni odgovorili: „Da li znaš šta si pisao na Fejsbuku?".

Bili su korektni u ophođenju, mada su mi od početka govorili „ti", kao da se znamo sto godina. Brzo sam shvatio kako nemaju nikakvu posebnu obuku za rad sa građanima, pa sam prestao da insistiram na zakonitom oslovljavanju.

Od početka sam na tejelefonskoj vezi imao urednika Milovana Brkića, koji je angažovao redakcijskog advokata Stevana Damnjanovića da me zastupa. Kada je stigao advokat, policajci dovode dva svedoka i oduzimaju mi kompjuter, jer je to, navodno, dokaz da sam ja postavio sporni komentar na Fejsbuku. Veze to nema sa životom, a ni policajci, kao ni tužilac za VTK očigledno ne znaju da u kompjuteru ne ostaje nikakav trag o aktivnostima na internetu.

Tada mi policija saopštava kako je dežurni tužilac tražio moje privođenje i zadržavanje do 48 sati. Advokat se protivio, najvše iz razloga mog slabog zdravstvenog stanja, ali i izlišnosti ove mere. U nalogu je pisalo da mi se zadržavanje određuje da ne bih pobegao, uticao na svedoke i ponovio krivično delo.

Nemam gde da pobegnem, počinje policijski čas, granice su zatvorene, a ja se jedva krećem, objašnjavamo im. Ne mogu da utičem na svedoke, jer njih u ovom postupku nema, a da ponovim krivično delo ne mogu, jer mi je kompjuter oduzet.

Advokat Damjanović policiji pokazuje moju obimnu lekarsku dokumentaciju. Pokazuje im otpusnu listu od prošle godine iz klinike „Dragiša Mišović" u kojoj je detaljno opisano sve od čega bolujem, a ja im pokazujem kasnije urađen eho-test srca i nalaz specijaliste da mi srce radi sa 25 odsto kapaciteta. Kažem da sam pre četiri godine pušten iz pritvora u Specijalizovanoj zatvorskoj bolnici u Beogradu na insistiranje tadašnjeg načelnika Internog odeljenja dr Vladimira Markovića koji je u svom nalazu i mišljenju dostavljenom sudu u tadašnjem postupku naveo kako mi je daljim ostankom u toj bolnici život ugrožen, jer nemaju adekvatne mogućnosti za moje lečenje.

Jedan od policajaca zove dežurnog tužioca da mu ovo prenese, ali odgovor je neumoljiv: moram u policijski pritvor. I to da bih celu noć tamo proveo, jer je saslušanje kod tužioca već tada bilo zakazano tek za sledeći dan. Čisto iživljavanje zamenika tužioca Vladimira Živkovića.

Advokat Damjanović ulaže žalbu na ovu odluku, a rešenje o odbijanju dobija tek sledeći dan i to posle mog saslušanja kod tužioca. Žalba je bila obrazložena na tri strane, a sudija za prethodni postupak Darinka Šćepanović je svoje rešenje obrazložila u jednoj rečenici da postoje zakonski razlozi za moje zadržavanje do saslušanja kod tužioca. Ni koji su to razlozi, ni jedan jedini, makar formalni osvrt na obrazloženje žalbe.

Pošto sam već dve godine na neprekidnom bolovanju kažem policajcima da nigde ne želim da idem bez odobrenja ili asistencije lekara. Zovu Hitnu pomoć i ekipa stiže za pet minuta. Lekar konstatuje da imam povišeni pritisak i šećer, daje mi neke tablete, ali odbija da potpiše da sam sposoban za transport i saslušanje i izdaje uput za detaljan pregled na VMA.

Stižemo na VMA. U međuvremenu se policijska ekipa delimično promenila. Dok ležim na krevetu čekajući pregled jedan od policajaca kaže drugom: „Da nije ovako star, slatko bih ga prebio." To je uradio namerno, tako da čujem, ne bih li se uplašio.

o Dolazi doktorka, šalje me na rentgensko snimanje pluća (obavezna mera predostrožnosti zbog Covid-19 upale, ali i da bi se narod redovno zračio kako bi se povećao broj malignih oboljenja).

Rade mi EKG, uzimaju krv i mokraću na pregled i posle 10 minuta odlučuju da sam sposoban za dalje maltretiranje. U tom roku nisu mogli da dobiju rezultate testiranja krvi i mokraće, ali to dežurnoj doktorki nije ni bilo bitno.

o Voze me u Policijsku upravu za grad Beograd. Tamo mi uzimaju sve stvari, daju parčence hleba da pojedem, kako bih mogao da uzmem insulin. Policajac kaže da tako stoji u nalazu sa VMA, a da tamo ništa ne piše o drugoj terapiji. Od kuće sam poneo kesu sa lekovima koje redovno uzimam, ali to mora da pregleda lekar i da odobri njihovo korišćenje.

o Stavljaju me u jednu ćeliju i daju kesu sa večerom: pola vekne belog hleba sa tankim, jedva vidljivim premazom od paštete. Kažem im da ja to ne smem da jedem kao dijabetičar, jer su to čisti ugljeni hidrati. Odgovaraju mi da nemaju ništa drugo.

o Umoran sam ubrzo legao da spavam na tanki dušek koji prekriva betonsko postolje. Za divno čudo, krevet je imao i jastuk i ćebe U toku noći me budi bol u grudima. Imao sam osećaj da mi kod srca stoji užarena lopta. Nekako sam došao do WC šolje i počeo da povraćam. Čini mi se da sam iz sebe izbecio sve što sam pojeo u prethodnih mesec dana.

Nisam posle toga imao snage ni do kreveta da se vratim, već sam nekoliko minuta sedeo na šolji i skupljao snagu. Konačno sam došao do vrata i pritisnuo dugme za poziv stražarima. Niko nije došao. Ponovo zvonim, opet ništa. I tako nekoliko puta dok nisam shvatio da oni neće doći ma koliko ih budem zvao. Legao sam ponovo na krevet i tako, u nekom polusnu, dočekao jutro.

o Stiže doručak, isti kao i večera. Kažem stražaru da moram da uzmem insulin i saznajem koliko je to postala komplikovana procedura. Izveštaj lekarke sa VMA se odnosio samo na prethodno veče, a za novu dozu treba novo lekarsko odobrenje. Zovu hitnu pomoć, lekar mi meri nivo šećera i odobrava uzimanje insulina. Pita prisutnog stražara kakva je to glupost da za svakog pritvorenika koji prima insulin mora da dolazi ekipa Hitne pomoći, kao da ionako nemaju dovoljno posla. Odgovor je da je to tako naređeno (nisam uspeo da saznam ko je naredio).

Primam insulin, ali ne i ostalu terapiju, jer nju lekar nije odobrio, a ekipa je u međuvremenu otišla, pa me teše da će to regulisati u Palati pravde u koju me prebacuju. Čujem kako policajci iz VTK odeljenja lažu kolege iz Palate pravde da sam primio i insulin i celokupnu terapiju.

o Posle čekanja u samici koje sam proveo na uglancanoj klasičnoj „palači" (betonskom ležaju na koji je položena drvena daska, ni da sediš, ni da ležiš), izvode me pred tužioca.

o Tamo me čeka advokat koga pitam da li je to taj (iskoristio sam izraz koji nije za štampu) koji je naredio moje privođenje i celonoćno maltretiranje. Da, bio je to Vladimit Živković sa kojim odbijam da razgovaram. Dobijam mogućnost da razgovaram u četiri oka sa advokatom, koji mi predlaže da tražim izuzeće tužioca. U početku se bunim i kažem da je malo verovatno da u tužilaštvu postoji još jedan ovako glup i nesposoban tužilac i da nam to ide u korist,.

o Naime, u toku noći je na volšeban način promenjeno delo za koje se teretim. Nalog za moje zadržavanje je bio zasnovan na članu 138 tačka 1 KZ, onosno da sam svojim postom na Fejsbuku ugrozio nečiju sigurnost (ne piše čiju). Neko pametniji od Živkovića je shvatio da ne postoji krivično delo ugrožavanja sigurnosti apstraktne ličnosti, pa je delo preinačeno u podstrekavanje na napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti. Kažem advokatu da je to politički još povoljnije po nas.

o U svom inkriminisanom postu sam predlagao bespoštedan obračun sa policajcima i vojnicima koji pimenjuju nepotrebnu silu za razbijanje demonstracija. Nepotrebna sila je službena radnja samo u nacizmu, fašizmu, staljinizmu i sličnim „-izmima", a nikako ne i u demokratskom društvu u kome je dozvoljena primena samo minimalne, neophodne sile. Ako me sud osudi za ovo delo, imaćemo crno na belo da Srbija nije demokratsko društvo.

o Ipak na predlog advokata podnosim zahtev za izuzeće tužioca.. Očekivano, moj zahtev je posle nekoliko sati bio odbijen. Ponovo odbijam da dam izjavu tužiocu Živkoviću i tražim da se o postupanju prema meni obaveste „Amnesti internešenal" i slične organizacije. Kažem mu da od prethodnog dana ujutro nisam uzeo obaveznu terapiju, ali i da faktički ništa nisam jeo. Predlažem mu da umesto što me mori glađu počne da mi čupa nokte dok ne iznudi priznanje.

o Advokat mi daje sendvič koji mi je poslao Brkić. Prepečeni hleb koji smem da jedem. Tužilac, međutim, odbija da napravi pauzu kako bih jeo i popio lekove, konstatuje da ne želim pred njim da dam izjavu i predmet šalje sudiji.

o Opet me spuštaju u samicu. Straža je izuzetno korektna, kao da nismo u Srbiji. Dozvoljavaju mi da sendvič unesem u samicu i na miru ga pojedem (po kućnom redu to moram da činim u hodniku, stojeći), odobravaju mi i korišćenje insulina bez lekarske dozvole.

o Polse nekog vremena me privode sudiji za prethodni postupak Darinki Šćepanović. Advokat i ja se protivimo određivanju pritvora. Sudija me pita od čega bolujem, ja počnem da joj nabrajam, a ona me u jednom trenutku prekida rečima: „Šta ste navalili sa tim ja bolujem, pa ja bolujem? I ja imam veštački kuk, krećem se pomoću štapa i imam visok pritisak, pa se ne žalim." Mislio sam da se šali, pa joj kažem kako se radi o određivanju pritvora meni, a ne njoj. „Zar vi mislite da ja treba da idem u pritvor?" upitala me.

o Advokat tada predaje kopiju otpusne liste iz „Draguiše Mišovića". Time je pretres završen i mi izlazimo. Na hodniku mi advokat kaže da ću biti pušten. Prepričava mi i razgovor kome nisam prisustvovao sa tužiocem kome je ponovio da bi me zatvorski pritvor sigurno ubio i predlaže mu da ne podnosi taj zahtev. Tužilac Živković mu kaže da on to zna, ali da će zahtev podneti i da ga sudija neće usvojiti.

Znači, svesno predlaže da ja još pre suđenja budem osuđen na smrtnu kaznu koja ne postoji, u nadi da će sudija za prethodni postupak biti razumniji!?!

o Oko 17 časova me ponovo privode sudiji koja mi uručuje rešenje o kućnom pritvoru bez elektronskog nadzora uz zabranu korišćenja interneta.

„Onog trenutka kada Maja Gojković sazove skup 250 poslanika u zatvorenoj sali, smatrati da je ukinuta zabrana okupljanja na otvorenom prostoru. Govornike koji na skupovima budu promovisali sebe ili neku već viđenu opciju gađati mućkovima. Govornike koji budu pozivali na mirno razilaženje, gađati kamenjem. Policajce ili vojnike koji budu primenjivali nepotrebnu silu, ubiti na licu mesta za primer ostalima. Svakog drugog ko bude pokušao da primenom sile rastera narod, ubiti na licu mesta za primer.

Samo ako ih nateramo da osete strah, samo tada možemo da uspemo. Dok nas se ne budu bojali, neće ni ustuknuti. ZATO NE OKLEVAJTE SA NASILJEM NAD PRIPADNICIMA I BRANIOCIMA OVOG REŽIMA."

podeli ovaj članak:

Natrag