Snaga sile

Vučić kriminalcima i partijskim eskadronima zamenjuje vojno-policijske jedinice

Komandanti jedinica “stažiraju” u zatvorima

„Blagovremenenom" reakcijom Vojske Srbije migranti u kampovima za izbeglice u reonu Šida „stavljeni su pod kontrolu". Tokom noći, 18 odbeglih migranata vraćeno je u kampove. Ovako su 17. maja ove godine, o dolasku jedinica vojne policije Vojske Srbije u Šid, izveštavali režimski mediji. „Blagovremena" reakcija vojske i naređenje „vrhovnog komandanta" došlo je nakon nekoliko meseci potpune agonije u koju su ni krivi ni dužni gurnuti meštani Šida. Upotreba vojske od strane Vučića ukazuje da više ne veruje ni policiji ni tajnoj službi, da prlja sve pripadnike ''organa sile''. A tome brzo mora doći kraj

potpukovnik Goran Mitrović

Pljačke, maltretiranja, napadi, šikaniranje građana Šida dovelo je do toga da su se na kraju građani Šida samoorganizovali, svesni da ih Vučićeva „pravna država" nikada neće zaštititi.

Noć pred „blagovremenu reakciju vojske" građani su najavili napad na kampove sa migrantima. Vojska nije izašla da zaštiti narod, to je trebala da uradi još na spoljnim granicama Srbije, već da zaštiti migrante.

Izveštaj o 18 odbeglih migranata koji su pronađeni van kampova samo je potvrda da su građani bili u pravu. Istog dana, prema objavljenim podacima, bilo je više od 50 incidenata. Aleksandru Vučiću bi sad neki vojni ili policijski funkcioner sa zrnom profesionalnog i ljudskog integriteta trebalo da objasni da je na stotine incidenata bilo i ranije ali niko nije hteo da ih beleži. Ali mi nemamo generala od formata. Imamo samo klimoglavce.

Čudno je i da je desant na Šid izvršila vojska a ne regularne policijske snage, SAJ ili žandarmerija. Zašto Vučić ne veruje policiji?

Naravno, za očekivati je da će se sada opet pojaviti neki maloumni plaćeni zabavljač poput Zorana Kesića, koji će da nam prodaje Vučićevu priču o „sporadičnim incidentima" sa migrantima. Za sada ih, jednostavno, ne treba slušati, za kasnije,... videćemo.

Situacija u sektoru bezbednosti je tema koja muči Vučića i njegov mafijaški tim. Više nema poverenja u vojsku, policiju, BIA.

Okružio se parapolicijskim „snagama" koje je naoružao i opremio za konačni obračun sa Srbima. Iz zatvora ja izvukao okorele mafijaše, ubice, amnestirao ih i dodelio im ulogu lokalnih koordinatora SNS-a po regionima i gradovima.

Načelnici policijskih uprava su u obavezi da na dnevnom nivou raportiraju mafijašima koje su njihovi policajci nekada hapsili. Načelnici su dobro „motivisani" ,da izvršavaju ovakve zadatke.

Pored „statusa" i astornomske plate imaju i službena vozila, dnevnice, operativne troškove kao i mogućnost da im se toleriše „zarada sa strane". Jedini im je zadatak da drže pod kontrolom niže rangirane inspektore i policijske službenike.

To u praksi znači da im ne daju da rade svoj posao, da ih zabavljaju izmišljenim kancelarijskim poslovima, da ih teraju da svakodnevno asistiraju izvršiocima koji pljačkaju narod,... da rade sve sem da love kriminlace.

UKP je potpuno pao pod uticaj instalirane SNS vrhuške i podelili su kriminalce na „dobre" i „loše". Naravno, ovi „dobri" su perjanice SNS-a. Ova podela je za vreme 90-tih Srbiju pretvorila u bojno polje. Tada su politički podobni kriminalci, ne retko snabdeveni službenim legitimacijama, masakrirali „politički nepodobne" kriminalce ali i neposlušne građane, novinare i poslovne ljude.

Isto se dešava i danas. Sva „nerešena" ubistva smrde na politiku i korumpirani deo policije.

Podela na „dobre" i „loše" kriminalce nije „recept" od juče. Primera radi, tokom devedesetih, sadašnji narodni poslanik SNS-a Ostoja Mijailović, bio je poznati i priznati narko-prevoznik i zadnja stanica za rasturanje ukradenih skupocenih automobila. Ordinirao je u Čačku ali je sarađivao sa celom Srbijom.

Kao kriminalac uredno je evidentiran u svim kriminalističkim evidencijama u Srbiji. Radio je pod zaštitom lokalnog policajca-mafijaša Jablana Petrovića. Kada je Ostoja uz pomoć Novaka Nedića (generalni sekretar Vlade Srbije) za 2,5 miliona eura (u više rata) za sebe kupio „amnestiju" postao je „ugledni" narodni poslanik i 'sportski radnik. Dobio je i poverljive partijske zadatke.

Po Čačku organizuje SNS para-policiju, vrbuje potencijalne političke protivnike na lokalu i tipuje „nepopravljive". Ostoja se dobro „snašao" i u Beogradu. U skladu sa partijskim instrukcijama uspešno izvršava zadatke u KK Partizan, poklanja skupocene džipove i plaća reket za odlaganje suđenja koja ga čekaju.

Svom mentoru iz „prošlog života", Jablanu Petroviću, kada je Jablan otišao u (ne)zasluženu penziju, Ostoja je obezbedio mesto direktora u AMSS u Čačku.

Ovo postavljenje nije slučajno. Jablan, kao iskusan kriminalac sa višedecenijskim iskustvom pokrivanja narko-poslova, koordinira narko aktivnosti koje se odvijaju unutar AMSS (o čemu je Magazin Tabloid već pisao). Vrana vrani oči ne vadi a iskrena ljubav Ostoje i Jablana traje i danas. S obzirom da neke Ostojine sklonosti, biće da je to stvarno u pitanju velika ljubav.

Zbog objavljivanja vesti o situaciju u PS Barajevo tokom vanrednog stanja (koja je u moru sličnih informacija poslužila samo kao ilustracija stanja u MUP-u), cela PS je stavljena pod prismotru. Traže se izvori informacija. Po naređenju sa „vrha" starešina stanice je konačno otključao vrata svoje kancelarije i susreo se sa svojim službenicima. Zvao je pojedinačno na razgovor jednog po jednog inspektora. Da se sve to dešava na nekom filmu bila bi to dobra komedija, ali ovako je to ipak očajno režirana tragedija.

Sve više časnih kriminalističkih inspektora ne pristaje da igra prljavu igru sa "velikim zaplenama narkotika". Naime, preko dogovorenih saradničkih veza MUP-a organizuju se velike zaplene narkotika ali koji je toliko razblažen da je, ne retko, često i laboratorijskim analizama teško utvrditi prisustvo narkotika.

Takve „zaplene" ne koštaju puno jer se u velikim količinama zaplenjene droge zapravo nalazi vrlo malo čistog narkotika ali zato velika propaganda laži i nameštena statistika veličaju „uspehe" MUP-a. Istovremeno, veliki transporti svih vrsta narkotika bezbedno krstare Srbijom. Štite ih odabrani pripadnici žandarmerije, policije i navijačkih grupa.

U Vojsci Srbije generali samo ćute i klimaju glavama. Vojničku hrabrost i čojstvo pokazuju samo mlađi oficiri i vojnici. Desetar-ministar Vulin više ne sme da izađe pred stroj koji nije sastavljen isključivo od odabranih klimoglavaca-poslušnika.

Više puta se desilo da vojnik iz stroja odbije da pozdravi nejakog Vulina. Hrabri vojnici po ugovoru onda gube svoja radna mesta a njihovi „časni" oficiri se znoje. Neprijatno im je što im „gušteri" pokazuju šta znači čojstvo srpskog vojnika.

Vojni policajac, general major Petar Cvetković, buzga koja glumi zamenika načelnika generalštaba, koordinira aktivnosti SNS poslušnika u Vojsci. Izdaje usmena naređenja, lovi neposlušne kolege, traži da se svi javno izjasne da bezuslovno podržavaju „vrhovnog komandanta".

Poseban tim zadužen je da penzionisane generale i visoke oficire „drži pod kontrolom". i komandanti ratnih jedinica ćute. Napustila ih vojnička čast i hrabrost. Nešto ih je slomilo. Važno im je da drže hvalospeve o Vučićevim uspesima.

Ne interesuje ih što im se vojnici sa kojima su ratovali ubijaju po srpskim selima, niti što je ovaj ološ rashdovao i privatizovao i poslednje fabrike namenske industrije. Nije im važno što je njihov „vrhovni komandant" na istom plastnom spisku kao i Hašim Tači, niti što ministar spoljnih poslova u slobodno vreme igra fudbal sa Tačijem. Ništa im više ne smeta. A možda to i nisu oni ljudi koje smo sretali po ratištima rasturene Jugoslavije.

Po odluci Vučića, MUP i Vojska gube rat sa privatnim agencijama za obezbeđenje.

Sada, bez ikakve finansijske logike, zgradu MUP-a u Kneza Miloša čuva privatna agencija sa ciljem da se ispita mogućnost da sve policijske stanice u državi preuzme na čuvanje privatni sektor.

Ovo je ozbiljan bezbednosni problem jer ne postoji način da se radnici privatnih obezbeđenja obavežu na čuvanje službene tajne a kada je MUP u pitanju, sve može biti službena tajna. Pošto je u privatnim službama za obezbeđenje u velikom procentu u vlasničkim strukturama prisutan strani faktor, to je sasvim izvesno da će na ovaj način od strane stranaca biti „pokriveni" praktično svi objekti policije u državi. Da ne govorimo o licima iz kriminogene sredine koja su skriveni vlasnici brojnih privatnih agencija za obezbeđenje lica i objekata. To je veliki bezbednosni problem i za BIA jer se u velikom broju gradova u zgradama policije nalaze i prostorije BIA.

MUP je, praktično, isključen i iz procesa nadzora tranzitne robe na aerodromu Beograd, tako da u unosnim poslovima sa oružjem MUP više nema ulogu.

Tu vrstu nadzora sada takođe obavljaju privatne kompanije. Ovo je poseban bezbednosni problem. Privatne kompanije ne ispunjavaju ni bezbednosne ni stručne uslove za obavljanje ovakvih, delikatnih, poslova.

Pitanje je kakva je uloga i BIA sada u tom procesu, te da li ima ikakva praktična ovlašćenja sem da potpisuje potrebnu dokumentaciju. Suluda odluka da se iz ovih aktivnosti istisne MUP, posledica je unutar stranačkih ratova u SNS-a i razračunavanja Vučićevog klana sa frakcijama aktuelnog ministra policije Nebojše Stefanovića.

Vučiću je sada posebno važan deo radnika BIA (i nekih pripadnika vojske) koji su poreklom sa Kosova (neki su još uvek aktivni a neki su u penziji) koji imaju velikog iskustva, još iz 90-'tih godina, sa krađom i manupulisanjuem glasovima birača sa KiM. Ovo „znanje" smatra se presudnim za zakazane izbore.

Međutim, i pored obećanih nagrada i funkcija, Vučić nije siguran da će postavljeni zadaci biti i ispunjeni.