Natrag

Druga strana

Evropska Unija nije savez bogatih, već savez za bogate

U raljama Merkelove

Evropska Unija nije savez bogatih, već savez za bogate.To je dvoklasni sistem podeljen na bogate i siromašne, od kojih su neke zemlje ekstremno siromašne. Ekonomska kriza izavana pandemijom je ovo ponovo iznela na videlo. Umesto da se rešava ovaj problem, ponovo se ulaže novac koji samo na prvi pogled dolazi od najbogatijih članica - u stvarnosti njega će vraćati najsiromašniji.

Fridrih Emke dopisnik iz Frankfurta

Zemlje Evropske Unije planiraju da u obnovu sopstvenih privreda posle pandemije ulože oko 2.000 milijardi evra, ali svaka za sebe i u svoju privredu. Najviše novca će za sebe izdvojiti Nemačka čija je privreda relativno malo nastradala.

Postoje u EU države koje su i pre korone bile ekonomski slabe i čije su mogućnosti da se izvuku iz krize sopstvenim snagama veoma male. U njih spada i Italija, treća najjača evropska privreda. Ova zemlja je već sada prezadužena, njen ukupni dug iznosi 160 odsto bruto domaćeg proizvoda, a bonitet joj je zbog toga nizak. Vlada u Rimu je pre nekoliko nedelja predložila da štampa obveznice koje bi prodavala na slobodnom tržištu i tako sakupljala novac za obnovu, ali su Nemačka i još neke EU države to odbile, jer bi za otkup obveznica solidarno odgovarale sve članice evro-zone.

U međuvremenu je francuski predsednik Emanuel Makron izneo sličan predlog koji je Nemačka morala da prihvati. Kako nemački mediji tvrde, Nemačka se već prikazuje u negativnom svetlu u EU, jer stalno insistira na merama štednje kod drugih, dok istovremeno ne štedi na sebi. Kancelarka Merkel se često u stranim medijima prikazivala kamena srca ili, još gore, kao ženski Hitler.

Zajednički plan Makrona i Merkelove predviđa uzimanje kredita na slobodnom tržištu u visini od 750 milijardi evra, od čega bi se 500 milijardi podelilo najugroženijim privredama EU kroz bespovratne donacije, dok bi se ostalih 250 milijardi dalo kroz izuzetno povoljne kredite. Jedina uočljiva razlika između ovog plana i onog odbačenog italijanskog je u tome što bi Evropska Komisija strogo vodila račuma u šta se taj novac ulaže kako bi se izbegla korupcija.

Neke evropske države predvođene Austrijom i okupljene u neformalnoj grupi koju mediji nazivaju "Štedljivi" odbacuju ovaj plan i traže da se novac daje isključivo kroz izuzetno povoljne kredite koji bi morali da se vrate, a ne da se poklanja. Austrijski kancelar Kurc ukazuje na to kako nije u redu da najbogatije države EU stalno finansijski pomažu siromašne koje propuštaju prilike da poprave svoju ekonomiju i u međuvremenu opstaju samo od pomoći Brisela.

Cela diskusija oko pomoći privredama teško pogođenim krizom izazvanom merama borbe protiv virusa ponovo je na dnevni red stavila činjenicu da se Evropska Unija sastoji od dve klase država: bogatih i onih beznadežno siromašnih. Članstvo u ovom savezu ne garantuje bogatstvo.

Granica između zemalja visokog standarda i onih siromašnijih ide linijom nekadašnje "Gvozdene zavese". Čak je i nekadašnja Istočna Nemačka danas mnogo siromašnija od nekadašnje Zapadne Nemačke, iako je u ponovno ujedinjenje vlada u Berlinu uložila hiljadu milijardi evra.

Češka je još u doba kada je pripadala Habzburgovcima bila razvijena industrijska i trgovačka pokrajina, pa je i u Sovjetskom lageru nastavila da spada u red najrazvijenijih zemalja. Kada je sa sebe zbacila jaram staljinizma prošla je trnovit put obnove na kome joj je najveća pomoć bila blizina bogatih nemačkih i austrijskih gradova odakle su dolazili turisti na jeftin provod. Početkom devedesetih je duž njenih puteva prema nemačkoj provinciji Bavarskoj, kao i prema Austriji bila šuma bilborda koji su reklamirali seksualne usluge. Siromašno stanovništvo nije videlo drugi izlaz iz finansijske krize do prostitucije. I danas je Češka poznata po seks-turizmu.

U Mađarskoj su tih godina otišli korak dalje. U ono vreme još nije bio završen auto-put ka Beču, pa su prostitutke stajale duž druma kojima su se kretali automobili iz svega sat vremena vožnje udaljene austrijske prestonice. Cena usluga je za Bečlije bila smešno niska, ali je za mnoge mađarske porodice to bio jedini izvor prihoda.

Današnja "Sirotišta Evrope", kako se nazivaju Rumunija i Bugarska muku muče sa ovim problemom. Stotine hiljada njihovih stanovnika (obe države zajedno imaju preko 30 miliona stanovnika) odlaze u bogate zemlje severa Evrope gde rade sve što stignu: jeftina su fizička radna snaga, prose, prostituišu se i kradu.

Nemački režiser Roza fon Praunhajm (rođen kao Holger Ratke) snimio je više dokumentarnih filmova u kojima je pratio sudbinu muških prositutki iz Rumunije. Snimio je i kako izgledaju mesta iz kojih dolaze. Neasfaltirane ulice kojima nekada od blata ne može da se prođe. Kuće su obične čatrlje, većina bez struje. Škole, prodavnice i domovi zdravlja ne postoje u krugu od najmanje 10 kilometara. Uslovi života kao u Africi, pri tome se radi o članici EU koja je za poslednjih 10 godina iz briselske kase dobila 25 milijardi evra pomoći. Novac je otišao u džepove korumpiranih političara, a ne za boljitak narofa.

Kada misle da su kamere ugašene rumunske muške i ženske prostitutke koje rade u Nemačkoj i Austriji priznaju da sat vremena naplaćuju 30 evra, dok se inače hvale kako koštaju od 100 evra naviše. Taj novac im je preko potreban da bi prehranili porodice koje nemaju nikakve druge izvore prihoda.

Prosjaci iz Rumunije i Bugarske koji operišu na nemačkim i austrijskim ulicama zarađuju još manje - oko 50 evra dnevno. Žive gore nego u srednjem veku i hrane se od onoga što nađu ili što im neko udeli, jer im je tih hiljadu do hiljadu i po evra mesečno potrebno da nahrane porodicu u otadžbini. Za razliku od prostitutki, prosjaci slabo zarađuju zimi i kada je loše vreme, pa rade samo pola godine. Cela njihova porodica u Rumuniji ili Bugarskoj mora da se snađe da preživi sa oko 500 evra mesečno.

Da nema siromašnog Istoka, ne bi bilo ni prebogatog Severa. Nemačkoj i Francuskoj, isto kao i „Štedljivima" se isplati da posrnulim privredama na istoku i jugu kontinenta poklone 750 milijardi evra, jer će građani tih zemalja ponovo najviše kupovati proizvode iz zemalja darodavaca i tako novac vratiti onome ko im ga je dao. Ništa Merkelova ne radi slučajno.

Sve je više političara i sociologa koji ukazuju na neizdrživost ovakvog stanja u Evropskoj Uniji. Siromašni Istok sve više liči na klasične kolonije koje izvoze jeftinu radnu snagu i rude, a zauzvrat kupuje skupe gotove proizvode napravljene od pomenutih ruda rukama izvezenih radnika.

Predviđenih 750 milijardi evra pomoći biće samo nova kap vode na usijanoj ringli koja će ispariti ne ostavljajući traga na narodu, već samo na bankovnim računima političke elite Istoka.

Vlade u Berlinu, Beču, Hagu, Stokholmu i drugim prestonicama bogatog Severa ovo odlično znaju, ali one prvenstveno vode računa o interesima sopstvenih privreda i ovakvo stanje im se isplati, pa osim deklarativnog zaklinjanja u uvođenje pravnih država u celoj EU ništa ne preduzimaju.

Evropska Unija je tako postala savez lažne solidarnosti. Država koja nespremna uđe u nju može da očekuje dalje stagniranje i potpunu podređenost razvijenim ekonomijama. EU nije savez bogatih, već savez za bogate i bilo bi korisnije rešavati ovaj problem umesto razbacivanja sa milijardama.

Belgija je najteže pogođena zemlja Unije korona-virusom (kada se posmatra broj zaraženih i umrlih na 100.000 stanovnika), ali njoj ne treba finansijska pomoć da bi se oporavila. To je zemlja razvijene demokratije, privrede i vladavine prava.

Da su zemlje Istoka isto to postale, ni njima pomoć ne bi bila potrebna. Do tada će njihovi stanovnici preživljavati prodajući svoje telo bogatim severnjacima ili prosjačeći po ulicama dalekih i nepoznatih gradova.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane