Natrag

(P)likovi

Vučićevom zlu treba se suprotstaviti svom snagom, bez rukavica

Zub za zub, oko za oko

Aleksandar Vučić je najveće zlo koje je pogodilo Srbiju. Naneo je nesagledivu štetu državi i narodu, a ne namerava da se zaustavi. Naprotiv, u borbi za opstanak na vlasti neće birati sredstva. Poslednji je čas da građani dignu glavu i glas, da odbrane pravo na život, dostojanstvo i budućnost. Nema više vremena za bedno strančarenje, prazne priče i kukanje nad sudbinom, treba skinuti rukavice i izaći na crtu. O načinima na koje treba pružiti otpor diktatoru piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Zna se cena slobode, odredio ju je Vučić. „Možete da mi stavite glavu na panj, ne dam vlast", rekao je jednom prilikom. U zalog je stavio i glave svojih saradnika: „Ne sumnjajte da će nas bukvalno linčovati, bandere i drvoredi na Terazijama i Knez Mihailovoj sve bi bile pune, sve bi nas vešali, samo da mogu". Plašeći sam sebe i saučesnike iz svog kartela, političku scenu je prilagodio svojim patološkim dijagnozama.

Normalni ljudi, a takvih ima i među liderima opozicionih stranaka, ne snalaze se u tom ludilu. Neki od njih iskreno, a neki glumeći političku korektnost, šalju mu pomirljive poruke i pozive na dijalog. Svi vide da je Vučić mentalno poremećeni kukavica, slabić bez karaktera i morala, lukavi primitivac zainteresovan samo za ličnu koristi, pohlepna svaštočinja i nesrećnik koji se ničega ne stidi... Iako je bolestan i uplašen, ne znači da nije opasan. Naprotiv, on svakodnevno laže, kleveće i preti.

Osam godina drži Srbiju u ratnom stanju i sve građane kao taoce. Političkim, pravosudnim, policijskim, parapolicijskim i medijskim kampanjama satanizuje i uništava svakoga ko mu se suprotstavi. Krvavi tragovi od Olivera Ivanovića, Olivera Potežice, Milorada Nikolića, sedam žrtava iz Lončarevog i Gašićevog helikoptera, Stanike Gligorijević, Slobodana Tanaskovića... svi tragovi tih zločina vuku prema Aleksandru Vučiću.

Autoritetom gospodara života i smrti, tuđih tela i duša, crtao je mete na ljudima ili sprečavao istrage i štitio direktne izvršioce zločina. Po njegovom naređenju ili s njegovim odobrenjem sprovodi se teror svake vrste nad političkim protivnicima, nepodobnim novinarima i običnim smrtnicima, koji se usude da ga opsuju na društvenim mrežama.

Ni za jedan zločin nije odgovarao. Nije bitno da li zbog nesposobnosti ili straha, čak ni iskreni opozicionari nisu uspeli da bilo koju aferu isteraju na čistac. Nije dovoljno pisati žestoka saopštenja i na konferencijama za medije izražavati čuđenje zbog zla koje nas je snašlo. Naprosto, nije dovoljno.

Spaljivanje kuće i pokušaj ubistva novinara Milana Jovanovića, nasilje Branka Stefanovića i njegovog kuma policajca Gorana Papića, sudski progon Aleksandra Obradovića zbog raskrinkavanja afere „Krušik" i Miroslava Aleksića zbog „Jovanjice", kao i svi ostali primeri režimske torture ne smeju da se završe na Tviteru. Potrebna je akcija.

Kad Borko Stefanović dobije štanglu u glavu, protesti ne mogu da traju samo do godišnjih odmora, dok „lideri" ne odu u mondenska letovališta, nego do pravosnažne presude. Duhovita je ideja da se Interpolu prijavi nestanak Zagorke Dolovac, ali efikasnije bi bilo da opozicija blokira zgradu Republičkog javnog tužilaštva dok istrage svih afera ne budu okončane optužnicama.

Kad Ustavni sud odbije da se izjasni o Vučićevom neustavnom uvođenju vanrednog stanja, tamo je adresa za akciju kompletne opozicije. Ako je to pritisak na pravosuđe, neka je. I Vučić vrši pritisak na tužilaštvo i sudove, samo mnogo brutalnije i besprizornije.

Ovako, saopštenjima i izjavama, opozicionari stvaraju psihološki efekat „rekoh i spasih dušu svoju", a, zapravo, pristaju na Vučićeva pravila igre. Vučić je milion puta dokazao da se drži devize „psi laju, karavani prolaze".

Goran Kozić i Đorđe Martić su kritičare Vučićevog montiranog suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije otvoreno nazvali „psima puštenim s lanca". Tekst je njihov, rukopis je njegov. Insistiranje predstavnika opozicije, tzv. intektualne elite i vedeta nezavisnog novinarstva na pristojnosti i političkoj korektnosti Vučić shvata kao izraz slabosti i straha. On to ne doživljava kao problem, već kao priliku. Hrani se strahom svakog normalnog čoveka, koji strepi od „toplog zeca" naprednjačkih biltena.

Od izbegavanja sukoba nema koristi. Vučić ne da mira ni sebi, ni drugima. Laži, na kojima se zasniva njegova vlast, mogu da se brane samo nasiljem. On to radi.

Kad visoki funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović preti prebijanjem opozicionih demonstranata ili kad Simo Spasić psuje građane i obećava da će njihovoj „deci nabijati kolac u dupe", svima je jasno da se iz njihovih usta čuje Vučićev glas. Ti opskurni tipovi služe samo kao megafon koji diktator koristi za zastrašivanje normalnog sveta.

Miroljub dr Petrović javno preti: „Amfilohija bih uhapsio. Na keca. A onog razbojnika Atanasija Jeftića odmah bih streljao".

U naprednjačkoj Srbiji, taj psihopata ide s televizije na televiziju, nekažnjeno širi zarazu vučićevskog ludila. U normalnoj Srbiji, opozicija bi morala da nađe način da prinudi vlast da ga spremi iza rešetaka pre nego što on ili neko ko mu veruje zaista ne ubije vladiku Atanasija ili bilo kog drugog targetovanog protivnika.

Zbog mnogo benignijih objava na društvenim mrežama, usmerenih protiv Vučića, uhapšeno je i procesuirano nekoliko stotina građana. Šta bi se desilo onome ko bi u televizijskom intervjuu rekao, na primer, da bi, na keca, uhapsio Aleksandra i streljao Andreja Vučića? Da li bi završio u ćeliji ili u studiju Milomira Marića?

Kad Biljana Popović Ivković u debati na televiziji s nacionalnom frekvencijom pita Igora Jurića gde je on bio kad mu je maloletna ćerka silovana i ubijena, nije dovoljno zgražavati se nad tom monstruoznošću.

Uzalud Marinika Tepić citira tviteraše koji državnu sekretarku u MUP-u opisuju kao „frustriranu huškačicu". Umesto iščuđavanja tom bezobrazliku, treba odbaciti pristojnost i uzvratiti istom merom. Treba Aleksandra Vučića pitati gde je on bio kad mu je umrla, tri dana pre rođenja, ćerka Neva.

Vučić tuče bez milosti, uništava svakoga ko mu se zameri, gazi zakon i moral. U obračunu sa zdravim razumom, istinom i normalnim ljudima koristi sva sredstva i sve spodobe.

Na različitim formacijskim mestima, ali na istoj strani fronta, za Vučićev interes bore se Sonja Liht i Slaviša Kokeza, Milena Popović i Zvonko Veselinović, Biljana Srbljanović i Veselin Šljivančanin, Ivan Tasovac i Miša Vacić, „Janjičari" i „Kobre" zajedno s Danilom, Laza Ristovski i Sandokan...

Svako od njih daje doprinos naprednjačkoj torturi, drži kolac na koji Spasić nabija tuđu decu i dodaje metke kojima dr Petrović strelja vladiku Atanasija.

Tom zlu treba se suprotstaviti svom snagom, bez rukavica. Nije lako i udobno, ali drugačije ne može.

U svom imaginarijumu, u koji je uvukao celo društvo, Vučić je okupirao scenu i uživeo se u ulogu opozicionara. Osam godina vlada, a za sve greške, lopovluke i prevare prebacuje odgovornost na bivšu vlast. Uništio je ostatke privrede, narod gurnuo u bedu, rasterao pola miliona radno sposobnih, a ostale pretvorio u roblje lažnih stranih investitora.

Srbija je, uz Moldaviju, najsiromašnija država Evrope. Ali, Vučić za sve okrivljuje „žute lopove", prvenstveno Dragana Đilasa. Za to što u Srbiji danas više od 400.000 dece nema elementarne uslove za normalnu egzistenciju, za ishranu, zdravstvenu zaštitu i školovanje, za to je kriv Đilas, ukrao je 619 miliona evra. Gde je Đilas, tu je i Vuk Jeremić, za koga Vučić tvrdi da je „šef međunarodne bande lopova". Boška Obradovića ne može da optuži za učešće u bivšoj vlasti, zato ga satanizuje optužbama da je nasilnik, fašista i slično.

U međunarodno spletkarenje, Vučić je nedavno, tokom vanrednog stanja, uključio „čeličnog prijatelja" i „brata" Si Đinpinga. Teatralno je poljubio kinesku zastavu i izjavio da je „evropska solidarnost mrtva kao i san o Evropskoj uniji".

Evropska unija je Srbiji obezbedila 70 miliona evra pomoći, a Kina 21 milion. No, Vučiću nije bitna količina novca, nego prostor za malverzacije. Novac iz EU mora da se upotrebi namenski, a medicinska oprema iz Kine je „na izvolite". Eno je, prepakuje se u skladištu „Milšpeda" i priprema za preprodaju.

Vučić je hteo da u takvo spletkarenje uvuče i Amerikance, ali nije uspeo. Sad se plaši da oni ne uvuku njega kao što su njegove kolege, lopove iz Bosne. Državni sekretar Majk Pompeo, krajem maja, na Tviteru je direktno prozvao Amira Zukića, bivšeg poslanika u Federaciji BiH i generalnog sekretara SDA.

- Korupcijske radnje bivšeg poslanika Amira Zukića potkopale su vladavinu zakona u Bosni i Hercegovini. Kao rezultat toga, javno ga imenujem za osobu nepodobnu za ulazak u Sjedinjene Države - napisao je Pompeo.

Tri dana kasnije, uhapšen je premijer bosanske Federacije Fadil Novalić zbog korupcionaških radnji prilikom nabavki respiratora iz Kine.

Bosanski funkcioneri su osumnjičeni za malverzacije prilikom nabavke sto respiratora, koji su plaćeni 5,2 miliona evra. Sud je odbio predlog tužilaštva da Novalić i njegovi saučesnici budu zadržani u pritvoru, ali odredio im je meru zabrane kretanja i komunikacije.

Za ovu temu, nisu bitni sarajevski, nego beogradski korumpirani političari. Pompeo je dokazao da jednim tvitom može da pokrene lavinu u vrhu vlasti u Bosni i Hercegovini. Može i u Srbiji.

Razlozi postoje. Ako su Bosanci krivi za korupciju u nabavci respiratora, koje su plaćali oko 5.000 evra, može samo da se pretpostavi koliko se Vučić ugrađivao u cenu od 40.000 evra, koliko je rekao da koštaju kineski medicinski aparati.

Nebojša Stefanović je Amerikancima predao dokumentaciju o toj pljačkaškoj akciji Aleksandra Vučića, vrednoj 390 miliona evra. Sve se zna, do poslednje zaštitne maske, koliko je i kome plaćena, kome je prodata i na čijem računu je završila razlika.

Sad samo od političke volje zavisi da li će Pompeo proglasiti Vučića ili nekog njegovog kuma za personu non grata u SAD. Kad do toga dođe, počeće čistka kriminala u Srbiji.

Za kaznu, Vučić je izolovao Stefanovića. Izborna kampanja je u toku, ali u njoj ne učestvuje ministar policije. Nema ga u medijima. U svim prethodnim predizbornim predstavama Vučić je plasirao laži o borbi protiv kriminala i korupcije. Sad je morao da se odrekne toga, kako ne bi davao prostor "izdajniku".

Bez objašnjenja, sve medijske akcije vezane za MUP pomerene su za jul, posle izbora. Istovremeno, Vučić je opet angažovao Dijanu Hrkalović da rovari po Ministarstvu unutrašnjih poslova. U njenoj organizaciji došlo je do smena u nekoliko odeljenja u beogradskoj Policijskoj upravi.

Na listi za odstrel nalazi se i Slobodan Milenković, zvani Mali Senta, načelnik Odeljenja za narkotike. Milenković je vodio akciju u kojoj je uhapšen Predrag Koluvija, vlasnik poljoprivrednog imanja "Jovanjica", i zaplenjeno 650 kg marihuane spremne za prodaju i još gotovo četiri tone te droge u sirovom stanju. Sektor unutrašnje kontrole MUP-a pokrenuo je istragu protiv Milenkovića, osumnjičenog za saradnju sa novopazarskim narko klanom.

Mali Senta je 3. januara saslušan i ispitan na poligrafu. Samo zbog pisanja našeg Magazina, koji je otkrio šta se dešava, Milenković tada nije zadržan u pritvoru. Uplašen i ucenjen, pristao je da javno, suprotno propisima i zakonima, demantuje da je bio uhapšen, kao i da Andrej Vučić ima veze sa aferom "Jovanjica". Na taj način, kompromitovao je optužnicu protiv Koluvije i ostalih državnih proizvođača i dilera droge. Uzalud se obrukao, Vučić mu nije oprostio akciju u kojoj je uništio najveću plantažu marihuane u Evropi.

Ministar Stefanović je svestan da ga Vučić opkoljava svojim kadrovima, smanjuje mu prostor za delovanje i slabi mogućnost za otpor. Ipak, umesto da padne u paniku, Stefanović priprema kontraofanzivu.

Po principu "glava za glavu", zapretio je hapšenjem Branka Malovića, potpredsednika Izvršnog odbora SNS-a i uterivača kapilarnog terora u Banatu i Podunavskom okrugu. Vučićev verni kerber neko vreme je proveo u nezvaničnom kućnom pritvoru. Ukoliko ne dođe do kompromisa i primirja, hajka na Malovića biće puštena u redovnu proceduru, a to je poslednje što Vučiću treba usred izborne kampanje.

Kako god se završi ovo odmeravanje snaga, prilikom sastavljanja sledeće naprednjačke vlade Vučić će glavni posao odraditi ako uspe da najuri Stefanovića. No, to ne zavisi od njega. Stefanovićeva sudbina zavisi od Amerikanaca, od njihove procene da li zaslužuje podršku.

U svakom slučaj, Stefanović je pokazao kako treba postupati s Vučićem. Na jedan udarac, treba mu uzvratiti sa dva, a ne okretati drugi obraz, kao što to rade uplašeni i inertni opozicionari. Takođe, na ovom primeru video se i model Vučićevog ponašanja.

U odbrani ličnih interesa, njemu je svejedno ko mu je protivnik, sa istom brutalnošću napada najbliže saradnike, kao i opozicione lidere. Jedne podmićuje, druge lomi medijskim kampanjama, a treće ucenjuje. Taj model primenjuje i kad pokušava da zavede red i disciplinu u svom kartelu, kao i za predizborne manipulacije s fiktivnom opozicijom.

- Vučić pravim političkim protivnicima, kao što smo mi iz Narodnog bloka, ne dozvoljava da prikupimo potpise, ni da se pojavimo u medijima. Kao opoziciju predstavlja ucenjene ljude iz kriminalne sredine. Aleksandar Šapić je ucenjen, zbog nelegalne gradnje kod Partizanovog stadiona trebalo bi da ide na dugogodišnju robiju. Protiv njegovog ujaka i ujne i njihovog sina vodi se proces zbog pranja pola miliona evra, a u fiokama BIA nalaze se i dokazi o homoseksualnim orgijama.

Ucenjen je i Stefan Stamenkovski, koji je više puta hapšen zbog kokaina i drugih stvari. On se sad krije iza suknje svoje žene, Milice Zavetnice, koja sad mora da učestvuje na izborima i služi Vučiću - tvrdi Miroslav Parović, koalicioni partner Velimira Ilića.

Šapić i Stamenkovski, u Vučićevom interesu, pokrivaju desni, pseudopatriotski deo političke scene.

Na levom polu, njihovu ulogu igra Čedomir Jovanović. Naravno, s obzirom na politički pedigre, postoji ogromna razlika ne samo u stavovima, nego i u ciframa.

Hobotnica Jovanovićevih povezanih firmi duguje više od 10 miliona evra. Jovanović nije sam napravio te dugove, nije za sve kriv samo on, ali upao je u zamku. Od krivičnih postupaka i poverilaca može da se zaštiti samo političkom podobnošću.

Jovanović je do aprila 2016. godine bio direktor Privrednog društva za pružanje usluga u poljoprivredi "Agrohub". Vlasništvo je u decembru preneo na izvesnog Igora Jovanovića, a u to vreme je račun firme blokiran zbog duga od 52.764.135 dinara. Među poveriocima su banke, lizing kompanije, javni izvršitelji, privatne firme i Poreska uprava, koja pokušava da naplati zaostali porez.

U završnom izveštaju za 2016. godinu navodi se da je imao prihode od svega 3,6 miliona dinara i gubitke od 33,9 miliona dinara. Oštećeni radnici "Agrohuba" imaju izvršne, ali nenaplative presude.

U stečaju je i firma SHSF, u kojoj je Čedomir Jovanović do marta 2015. bio direktor, a do aprila te godine i suvlasnik. Njegova supruga Jelena Jovanović je do avgusta 2015. bila zastupnik firme. Poverioci su, opet, banke, dobavljači, špediteri, javni izvršitelji, fizička lica i, naravno, Poreska uprava.

Stečaj je otvoren na predlog Marfin banke, koja je potraživala otplatu kredita iz 2014. godine. Poverioci su tužili SHSF za potraživanja od 269.109.434 dinara. Iako je Jovanović zvanično napustio tu firmu, ona je nastavila da posluje na isti način. U 2017. godini ostvarila je prihode od samo 275.000 dinara, a gubitak od čak 255 miliona dinara.

Preduzeće "Agroposlovi", preko koje je Jovanović zakupio "Fidelinku", takođe se nalazi u stečaju. Na dan pokretanja stečajnog postupka, na zahtev Marfin banke, dug je iznosio 172.729.260 dinara. Do 2015. godine ta firma je poslovala solidno, ali onda su stvari krenule nizbrdo.

Firma je 31 put utužena za potraživanja od 485.032.742 dinara. Na teret firme registrovan je zalog u vrednosti od 7,8 milijardi dinara. Pored banaka, privatnih firmi i Poreske uprave, među poveriocima se nalazi i "Ipsos Stratedžik marketing", koji je tražio isplatu duga od 328.976 dinara.

Čedomir Jovanović je bio suvlasnik firme do aprila, a njegova supruga Jelena suvlasnik i direktor do avgusta 2015. godine. Posle promena vlasničkih odnosa, Jelena Jovanović je zadržala 0,15 odsto vlasničkog udela, a većinski suvlasnik, sa 98,85 odsto, je kompanija BH Chemical Industry Bojana Drobnjaka.

"Agroposlovi" u vlasništvu imaju firmu "Silos" iz Kovina, koja je u stečaj gurnuta na predlog Marfin banke, zbog nevraćenog kredita od 200.000 evra iz 2014. godine. Kredit su podigli "Agroposlovi", a solidarni dužnici su bili "Silos" i Čedomir i Jelena Jovanović. Poslednji solidan prihod kovinska firma je ostvarila 2015, kad je ostvarila dobit od 11 miliona dinara.

Propao je i Jovanovićev posao s firmom "Kirka Suri", pa i sa Liberalno demokratskom partijom. Račun Jovanovićeve stranke se, prema podacima Narodne banke Srbije, nalazi u blokadi od 12. decembra 2016. godine.

Stranka gotovo da nema nikakvu imovinu, ali zato ima tužbe, kojima se potražuje iznos od 1.107.072.806 dinara. Protiv LDP-a je vođeno više od 280 izvršnih sudskih postupaka. Među poveriocima su mnogi sudovi u Srbiji, prekršajni i privredni, kao i javna komunalna preduzeća, firme, Grad Beograd, Poreska uprava, gradsko stambeno preduzeće Beograd, Beogradske elektrane, Telekom, Ringijer, Politika, Fond PIO, Televizija Foks, koja traži 10 miliona dinara, pa i nekoliko lokalnih televizija.

- Za mene je politika najiskreniji način da pomognem narodu - tvrdi Čedomir Jovanović.

Za Aleksandra Vučića je Jovanović samo jedan ucenjeni nesrećnik, kome nad glavom vise krivične prijave. Da bi izbegao pravdu, glumi opozicionara i svom snagom se bori da ostane na političkoj sceni.

- Daj kredit Čedi, trebaće nam - rekao je Vučić 2013. godine tadašnjem ministru privrede Saši Raduloviću.

To je bio jedan od razloga za Radulovićevo nezadovoljstvo, koje je dovelo do pada vlade u kojoj je Ivica Dačić bio premijer, a Vučić prvi potrpredsednik i ministar odbrane. Ipak, Vučić se i danas drži tih principa, državnim novcem plaća svakoga za koga misli da će mu biti potreban. Takav status ima diktatorov nezvanični konsiljere Vladimir Popović, zvani Beba.

Popovićev Institut za javnu politiku dobija unosne poslove s Vladom Srbije. Ministarstvo za rad i socijalna pitanja pre dve godine dodelilo je Popovićevom Institutu posao na unapređenju sistema socijalne zaštite u vrednosti 9,48 miliona dinara. Nedavno je Popovićeva firma angažovana za promociju otvaranja nove laboratorije Agencije za zaštitu životne sredine. Promoviše se Agencija koja postoji nekoliko godina, a sada se samo preseljava u drugu zgradu, takođe staru. Takvim dilovima Vučić novac iz državnog budžeta prebacuje na račun svojih političkih i poslovnih ortaka.

Po tom principu, Uprava za kapitalna ulaganja Autonomne pokrajine Vojvodine zaključila je 26. maja 2020. ugovor sa izdavačkom kućom Ringijer Aksel Špringer Ferlag, po kome se obavezala da svaki promotivni tekst u Blicu plaća 60.000 dinara i to bez navođenja da se radi o plaćenom oglasu. Istog dana, isti ugovor Uprava je potpisala i sa listom Alo, samo s blagim popustom, pa će plaćati 57.000 dinara po tekstu.

Vučić je opljačkao i opustošio Srbiju. Podjarmio je državne institucije i, što je najgore, izazvao je opasne podele u narodu. Posle svega, on zna da će, kad padne s vlasti, morati da plati cenu svojih zločina. Zasad, cenu plaćaju građani. To mora da se prekine dok nije kasno, ako već nije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane